Kontakt, komunikacija, uopšte mogućnost dodira za mene je fascinantna, gotovo opsesivna tema. Dok hodam gradom čitam poruke njegovih žitelja, rebuse, šifre, izmišljene jezike kojima jedni drugima nešto pokušavaju da saopšte i pitam se ko stoji iza njih (kao što noću gledam redove osvetljenih prozora i pokušavam da zamislim živote koji se iza njih odživljuju). Ko je ostavio poruku? Zašto baš takvu, zašto baš na tom mestu? Kome? Iz čega pokušava da izađe, kroz šta da prodre, do koga da se probije, sa kojim ciljem, iz kog nemira i koje potrebe? Grupica idealista ili politička stranka, sluđeni tinejdžeri, ulični umetnici, razočarani ekscentrici, gramzive korporacije ili čudni usamljenici? Pronalazim značenja i tamo gde su sasvim slučajna, izmišljam poruke gde ih nema, sve dok ne poverujem da je ceo grad jedna velika svest koja pokušava da razgovara sa mnom. Onda dopuštam da budem namamljen, zadubljujem se, pristajem na tu igru.
Ove fotke nastale su tokom desetak dana traženja stana za projekat Putnička kuća, duž putanje definisane logikom novinskih oglasa.
PS
Moje izvinjenje svima koji su očekivali esej o referendumu.
