Jedina misao o Kini bilo je sivilo zagađenog neba koje prožima velike zgrade otkrivajući jednako siv nepregledni trg, na kome se, pod teškim vetrom, vijori crvena zastava.
Pakovala sam jedan kofer, pa je izbor morao biti jako ograničen u vidu sentimentalnih stvari, kojih imam ponajviše. U mojim mislima nije bilo mesta za drvo, osmeh i cvet.
Danas je godina i po kako živim u Kini. Nikada ne kažem da sam u poseti, nego da sam došla, doselila se, živim; i Kinezima i našima je to smešno, jer sam ja ovde "samo" stranac. Stranci ne žive negde, nego dođu, prođu i odu svojoj zemlji, čije ime je neko ispisao na pasošu ne pitavši vas želite li je uopšte. Putovanja se, kao i selidbe, u ovom delu sveta ne smatraju životom, već nekom pauzom od njega. Ili su bar tako Kinezi navikli; stoga se ne vezuju, što ću shvatiti na teži način.
Stranac u prodavnici i na ulici, stranac i u metrou, na poslu, kao sused u zgradi. Nekada opazim pogled starijih prolaznika dok pokrivaju svoje unučiće štiteći ih od klime u metrou, mada već često ne vidim dalje od ekrana svog telefona. Oteram svoj pogled na drugu stranu, u ljude, u reklame koje nam govore da pazimo na svoju decu jer su naša odgovornost, te gledam dugo u odsjaj sterilno čistog prozora metroa, kroz koji vidim moderne projekcije ili mrak, pa se dodirnem po licu i zapitam se: "Šta me to čini drugačijom?"
Da li je asimilacija moguća?
Na zapadu naše mape, asimilacija bi značila da mogu da komuniciram na jeziku neke zemlje, imam posao, prijatelje, i deca mi tamo pohađaju školu. U Kini, asimilacija vrišti iz svakog neprimećivanja stvarnosti, iz nepružanja ruke i osmeha na upoznavanju, uz odsutnost u svakodnevnici, u pojednostavljenju govora. Primetili smo možda i kod srpskih Kineza tu jednostavnost u komunikaciji, koja izbegava sve suvišne reči kao što su pozdravi, reči zahvalnosti i izvinjenja. Dakle, vaše dobro jutro, dan i veče i izvinite, pri ulasku u prodavnicu, zameniće glasno: "Tri knedle sa povrćem!" preko reda ljudi koji stoje oko vas. Nema čekanja jer svi žure, nema se vremena za reči i osmeh, a vi zaista ne postojite kao i svi ostali iz tog reda.
Momenat kada se zbog toga ne nervirate je takođe blagi znak asimilacije.
Jer, Kinezi se ne nerviraju i ne pokazuju svoje emocije u javnosti, jer je to znak slabosti, i kao takav sramota.
Obilazila sam mnoga mesta u potrazi za nečim što mi nedostaje. Tragala sam za odgovorom i asimilacijom i u starim selima i siromašnijim krajevima među manjinama, odlazila sam i u velike tržne centre bogatog grada, pretrčavala sam bulevare, jela na svim mogućim mestima, razbijala se o velike talase, dozvolila Kinezu da me izvede na ručak u podne, radila, trčala, legala u krevet, plakala i iščuđavala se.
Iznova sam se budila i nastavljala tu potragu.
Našla sam i posao i promenila ga.
Našla sam i prijatelje koje sam naposletku ispratila na aerodrom.
Našla sam se i na severu Kine, tražeći kamičak istorije naspram betona modernih zgrada juga. Kroz prozor i kroz poplavljene ulice sam bosa dočekivala monsune. Grejala se i hladila, prizivala sneg i uplašenim pogledom kroz prozor zaustavljala moćnu silu tajfuna Mangostin, dok je nosio sve pred sobom. Odneo je verovatno i jedan drugačiji deo nas, ostavljajući nas zrelijim.
Ja ne znam da li postoji univerzalna smernica za život, jer je nisam nikada srela.
Moja stvarnost nema zagađen vazduh, niti prazninu velikog sivog trga s početka. Moja stvarnost su plavo nebo, miris cveća na ulici, šetnje kroz zelenilo grada, egzotična pesma ptica dok ispijam prvu jutarnju kafu. Moja stvarnost je dostupan čist prevoz, posao do kog odem biciklom, moje nove slike i izložbe.
Moja stvarnost je nerazmišljanje o novcu i hrana iz svakog dela sveta ili Kine.
Moja stvarnost je komforan stan sa najlepšim prozorom na svetu.
Moja stvarnost su crteži mojih učenika, njihov naklon i zahvalnost na kraju časa i zagrljaji koje dobijem na hodniku, jer smo ih mi, stranci koji samo prođemo ovuda, tako naučili.
Kina je takva, ogromna, šarena i ne dozvoljava jedan odgovor. Nema tu neke logike, nijedan odgovor nije preterano loš ili veoma dobar, niti može da bude dovoljno informativan za sve.
Može biti čabuduo, "otprilike".
Da li da kao razlog što još lutam za odgovorima navedem detinjstvo, državu ili sebe, to nisam još utvrdila.
Mislim da je vreme da od Azije naučimo da budemo zahvalni za sve ono što jesmo, i ono što nas čini takvim. Dok ne pronađem to nešto, ovo će biti moj život. Biće to moje fotografije na kojima me nema, ali ima onih koji me uče životu. Kako treba i kako ne.
Ne žudim više za Srbijom, ali još uvek primećujem život tako što nekad u metrou podignem pogled sa svog telefona. Nekad, ali jako retko, uhvatim pogled novopridošlog stranca. Uspem, mada retko, i osmeh da izvučem.
"Stranac", pomislim, te se probudim brzo, protresem glavom i vratim u ekran sa uključenim VPN-om.
Biće da je nov, da se nije asimilovao.
Ja već možda skoro pa jesam.
