U po noći, negde daleko, pustinja je vrisnula. Spustio je olovku, zadovoljan stihom.
Posle je zatvorio prozore, seo kraj šporeta i odvrnuo plin. Bio je u sam u stanu. Takve su se stvari već uveliko radile negde na severu, u industrijskim razmerama, iako do Novog Sada vest još nije stigla.
Jedan prijatelj je zabeležio: Zbog Leopardija je naučio italijanski, radi Bodlera francuski, i bio je sav uronjen u antičku poeziju. Poznato je da se ubio u julu, uprkos svom stihu: Prava sezona smrti to je proleće, kad se razjapi zemlja za klijanje.
Sačuvala se i beleška o jednom popodnevu, kada je na putu za biblioteku svratio da poseti društvo u kafani, oduševljen, vitlajući pročitanom knjigom kao zastavom.
Bio je zaljubljen u Elinor, koja je imala crni prsten u oku. Nije ga opsedao vrtlog krvi, nego jedna bestelesna, platonska ljubav koja ponikla iz duše, samo dušu traži.
Zvao se Alfred Rozencvajg, ali je sve pesme potpisao kao Nenad Mitrov. Leži na jevrejskom groblju, na kraju slepe ulice, oko kog se nakotila ružna novogradnja.
Da kojim slučajem nije požurio ka svemirnoj slobodi, u susret silnome Ništa, drugi bi se već pobrinuli da ga tamo pošalju. Jer – kupe se vrane. U proleće divno da mi mreti! A sledeće proleće, ono '42, bilo je nedostižno daleko.
I uprkos borbi da neuglednost crva iskupimo delom, on ipak odlazi ispunjen sumnjom, sa nelagodnim osećajem da ništa mi nismo stvorili.
Ništa što bi dalo smisla biću celom.
