Sarajevo, posle Beograda.
Nemci se interesuju za sarajevski atentat i most Principa.
Uveče, u jednom zadimljenom lokalu, blizu Pozorišta, nailazimo na Tina Ujevića, u krpama. On sedi sa jednim mladim čovekom, a na stolu leži njegova kožna tašna, puna knjiga, kao kupusara.
Pita me gde sam ja?
Velim, u stranim zemljama.
Može li da bude flaša žilavke, na moj račun?
Velim, može i nekoliko flaša.
Njegove zelene oči gledaju me zahvalno, a zatim se dalje, ne interesuje. Džaba.
Nemci me pitaju ko mi je to?
Velim, to je jedan od naših najvećih pesnika. U mladosti, to je bio lep, čist, uredan, čovek, Parizlija. Za vreme Prvog svetskog rata, on je stavio svoju glavu u torbu i došao, na jednoj francuskoj oklopnjači, do Kotora, da "diže pobunu".
Nemci me pitaju, pa zar nikog na svetu nema?
Velim, i ne treba.
—
Miloš Crnjanski, Embahade
