Prijateljstvo i privrženost Nikole Tanurdžića prema Kralju Aleksandru za njega će, nešto kasnije, dobiti izvestan mističan smisao i biće razlog velikog kajanja. On je te, iste, 1933. godine uveliko gradio svoju, među sugrađanima do danas poznatu, Tanurdžićevu palatu u centru Novog Sada. I kada je forma četverospratnice, sa petom etažom u potkrovlju, dosegla svoju najvišu planiranu tačku, zgrada je osvećena. U toj prilici, srećan i ponosan vlasnik je odozgo, sa vrha palate, bacio čašu iz koje je, prilikom njegove nešto ranije posete, pio Karađorđević. Iz tog rituala trebala je da proizađe sreća, dobro zdravlje i dug život Kralja Ujedinitelja. Takve želje su ugravirane na čašu i, po običaju, da bi se sve to ostvarilo, staklo je trebalo da se razbije kada padne na tlo.
No, iako rukom Tanurdžića bačena sa velike visine, čaša je, nekim prosto neverovatnim slučajem, pala tako da je ostala cela. Nezgoda je odmah i sasvim pokvarila slavlje osvećenja. Svi gosti, a pogotovo domaćin, odjednom su pritisnuti teskobom i strahom za Kraljevu sudbinu, i sve se to stvrdnjavalo u osećanje krivice pred nesrećom koja se – ne daj Bože! – ipak može sručiti na krunisanu glavu, a inače svakako ne bi, samo da je ta prokleta čaša pala kako treba... Iduće godine Karađorđević je ubijen u Marseju. Nikola Tanurdžić se setio malerozne čaše i tek se tada osećao sasvim kriv.
--
Iz knjige „Stalež Dunđerskih“, autor Ljubiša Nikolin
