Noćni uspon na Midžor

 Tradicionalno godišnje noćno planinarenje članova Kluba putnika Srbije - Midžor, Stara Planina.

Datum:Maj 2007.

Acketa: O živote! O živote na šinama! Klackaš se pocupkuješ i lagano podriguješ u ritmu slanine, luka i pragova. Dok ti se leđa postepeno lepe za izlizanu imitaciju somota, oslobađaš noge gojzerica, grliš staru vojničku vreću za spavanje iz koje nikad neće izvetriti vojnički vonj i toneš u poludremež. Kriviš vrat i hrčeš. Svega nekoliko metara od tebe promiču različiti predeli. Predeli sa one strane stakla su kao i predeli na televiziji. Kroz glavu ti promiču neki drugačiji predeli. Predeli sa one strane glave nisu ni nalik onima na televiziji. Budiš se nešto južnije i ukočenije nego ranije ali osećanje je isto, možda malo južnije. Iste noge ruke, cipele i ranac. Ostalo i nije toliko važno.

Udišeš vazduh. Udišeš pogled. O živote na planini! Tvoj degradirajući životni prostor odjednom je dobio nemerljive dimenzije. Predeli možda liče na one sa televizije ali svako poređenje je izlišno. Predeli uopšte ne liče na one iz glave, ali osećanje je slično. Sloboda. Beskonačnost. Lepota. Eho. Znači, ona prethodna dva života ipak nisu bila uzaludna. Ovo mesto se zove Stara planina. Ovde si stariji za dva života. Ovde bi mogao ostariti za još nekoliko života. Ostalo ionako uopšte nije važno.

Jelena: Upoznala sam ga proletos. Nakon što sam mu se predstavila, on je skromno izjavio: “Midžor – to je moje ime!”. Pitala sam ga kakvo mu je to ime, nije znao da mi odgovori. U svojoj glavi sam ga odmah prekrstila - ne može tako drčnim i osornim imenom da se naziva neko tako blag, mio i pristupačan.

Njegovoj majci Staroj, koja nas je tom prilikom ugostila, sam se obratila nešto kasnije sa pitanjem kakvim ga je to imenom darivala. Sa majčinskom blagošću u očima, započela je pripovest o svojoj deci i Midžoru, među njima uvek najnežnijem i najmirnijem. On se nikada nije isticao. Nije štrčao prkosno kao Babin Zub, niti se dičio visinom poput Boteva. Poput svake majke, želela je da joj deca budu po nečemu posebna, da ih cene i pamte, pa mu je zbog toga takvo ime dala: ni po čemu, ni po kome, već jedinstveno, samo njegovo, ponosito. Njemu to, naravno, nikada nije bilo bitno.

Kasnije sam proverila razne onlajn/oflajn enciklopedije, nove/raskupusane rečnike, i zaista, sem nekoliko tragova da pojedine porodice nose to prezime, nigde ni traga o poreklu i značenju imena Midžor. Možda je Stara ipak zaboravila i nenamerno me slagala… Možda neko zna?

Netaknuta priroda Stare Planine dočekala je veselo društvo od nas pedesetak. Pozitivni duh i dobro raspoloženje dodatno su podstakli čist vazduh i mirisi divlje vegetacije a vedro nebo i savršen dan su učinili da nam osmesi ne silaze sa lica. Spektakularni pogledi i neograničen prostor planinskog ambijenta davali su osećaj slobode koji se retko sreće u gradovima. Priroda zaista ume da oplemeni.

Nakon postavljanja našeg privremenog šatorskog naselja na jednoj prostranoj livadi, raštrkali smo se u grupama istražujući okolinu. Neki su za zagrevanje odlučili da se upute na Babin Zub koji je bio savim blizu, neki su uživali u živopisnim pogledima sa okolnih uzvišenja, a neki su se zabavljali socijalnim aktivnostima u samom kampu.

Nina, Chivitli: Kada smo ispratili Kikinu avanturu postavljanja šatora, što nam je oduzelo dobrih sat vremena, odlučili smo da se zagrejemo za predstojeće osvajanje Midžora tako što ćemo se popeti na Babin Zub. Vrh tako egzotičnog imena bilo bi šteta ne posedovati u kolekciji. Stoga smo Jovan i ja krenuli u susret zalasku Sunca, usput pokupili još neko društvo i orni počeli da savlađujemo sipljivu zemlju i gromade kamenja koje su nam otežavale put. Dok nam je zemlja prodirala kroz čarape i žuljala stopala, naišli smo na, naizgled, nepremostivo polje čička. Uvukli smo nogavice, udahnuli i zagazili, svesni da ćemo biti nagrađeni za trud. Gazili smo, spoticali se o kamenje, hvatali se rukama za stene dok nismo izbili na čistinu. Tačno na vreme. Sunce je već bacalo poslednje zrake na naša čela. Neverovatna lepota nam je bila na dohvat ruke. Samo još par stotina metara i stigli smo na Babin Zub. Očekivali smo lepotu, dobili smo još više.

Sam Babin zub se sastoji od više vertikalnih stena, od kojih jedna podseća na stari zub, po čemu je i dobio ime. Kada se nalazite ispod stena, kod planinarskog doma, deluju potpuno neosvojivo. No, ako im priđete sa druge strane, sve su pristupačne, tako da smo se lako peli, ali sa jedne, koja je izgledala najviša, umalo se nismo spustili prečicom, jer nismo znali kako da siđemo.
Usput je i Sunce rešilo da zađe, pa pošto ga ispratismo, krenuli smo nazad, da svratimo do planinarskog doma na pivo, a zatim da se pridružimo ostalima. Da bismo što pre stigli, palo nam je na pamet da trčimo nizbrdo, ali su se oba pokušaja završila padom, jednom u žbunje, koje je izgleda nemoguće obići, a jednom u šljunak. O tome kako smo izgubili jedne gaće usput neću da pričam. Neka ostane misterija.

Kako je veče polako nadolazilo postajalo je hladnije. Društvo je uglavnom bilo okupljeno oko logorske vatre. Kobasice su pucketale nad plamenom, nazdravljalo se, zvuci gitare su se probijali kroz živahne razgovore, a zvezdano nebo je podsećalo koliko smo daleko od svake vrste urbanog ometanja. Oko 11 polako smo se povukli u šatore. Plan je bio da se budimo već oko 2 ne bi li na vrhu dočekali svanuće. Iako su toplina vreća i mekana planinska trava mamile da se san ne prekida, želja za osvajanjem Midžora je bila veća. Već su svi bili na nogama, polako se rasanjivali, opremali i u dugačkoj koloni kretali planinskom stazom, nadajući se da oni koji su krenuli prvi zaista znaju kada treba skrenuti levo, a kada desno dok su nam mesečina i slabušne lampe jedina svetlost.

Pošto smo kretali negde u rasponu od 15-20 minuta, a neki su brži, a neki sporiji, naša ne tako mala, motivisana kolona se prilično rastegla. Bilo je interesantno okrenuti se i iza sebe ugledati vijugavi trag svetiljki koje nestaju iza prethodnog brda. Katkad se dešavalo da ne vidite ni grupu ispred ni iza i tada je preostajalo nadati se da se put neće baš sad negde račvati :). Dugački usponi, pomislite ne mogu više, ali onda vas obraduje ravan deo, prikupite snage pa onda ponovo, okolo mrkli mrak, barice, kamenje, na nekim deonicama gledate strme ivice i misli već stvaraju razne scenarije. Temperatura se već toliko spustila da jedino što preostaje je da se prisećate onog Sunca od pre pola dana, ne bi li se bar u mislima ugrejali. Uporno zaostali sneg koji se mestimično pojavljuje ipak podseća koliko naizgled malo visine znači i hladnije vreme ... noću pogotovo.

Konačno jedna po jedna grupica stiže podno samog Midžora. Ostalo je još jako malo. Hvatajući se za busene jake planinske trave, malo puzeći, malo hodajući, kako je kome bilo lakše, stižemo do cilja. I kakav je to samo osećaj, kakvo olakšanje, uzbuđenje, ponos na samog sebe, zadovoljstvo! Jedna za drugim, zadihana ali nasmejana lica pristižu na vrh. Ne znam ni sam koliko je trebalo dok nisu svi stigli, ali taman da vide predstavu koju Sunce priređuje svakog novog jutra. Boje na nebu za koje se čini da biste mogli satima da ih posmatrate. Pogled koji seže negde daleko u Bugarsku. Pozitivna energija svih nas. Šibanje vetra. I opet onaj osećaj slobode i prostora i mogućnosti da uradite sve što poželite.

Zora je polako otkrivala zelena travnata brda Stare planine odakle smo se popeli, a ispred nas strmi ambis prirodne granice između Srbije i Bugarske. Bilo je vreme za povratak. Od jednog do drugog graničnog kamena samim vrhom ove velelepne planine, nazirući u daljini čak i Dunav, a zatim raznim stazicama, družina se polako spuštala ka našem kampu.

Bjuti: Tada smo konačno videli put kojim smo se uspinjali, uz Sunce kako obasjava brda u Srbiji. Koristimo svaku priliku da legnemo negde na travu i uživamo u ovoj milini od reljefa. Usput srećemo ekipice koje rade isto što i mi, uživaju. Ćaskamo sa svima po malo. Nailazimo i na delove još ne otopljenog snega u uvalama. DB koristi priliku da se kliza i pada na dupe što je uslovilo mokre gaće. Mokre gaće po onom vetru i hladnoći nisu nešto što se poželeti može te on u iste stavlja kesu da ga zaštiti od vetra.

Marina: Nekako je buka u autobusu utihnula, okrenula sam se i videla ih kako mirno spavaju... a oni koji nisu spavali su tiho ćaskali... o ko zna čemu. I znali su, da te noći, Midžor stoji sam i ponosan i samo njih čeka... čeka bat 80 pari stopala i i graju koja će se čuti do Crnog mora... čeka njih, promrzle od vetra ali večno nasmejane ...i tog jutra, po mraku, tih 80 pari stopala krenulo je ka njemu da mu udele još milion osmeha... samo se čula škripa kamenja po putu i po koji uzdah i po neka priča « znaš li ti, prošle godine kad smo se penjali na Trem ja sam...» ... kroz mrak, oni koji su bili na repu, mogli su videti niz svetiljki koje promiču kroz noć ispred njih. Sunce je znalo kada tog jutra treba da izađe... kada se poslednji od tih 80-tak ljudi popeo, nebo se užarilo i prelilo svim nijansama crvene i narandžaste boje i pojavio se vrh te užarene crvene lopte i među onima koji su se stisli u krug, zbog hladnoće i jakog vetra prolio se uzdah oduševljenja. Koliko hiljada puta smo videli isti prizor, Sunce kako izlazi... ali sa vrha Srbije... to je nešto što niste smeli propustiti.

Tales: Stigavši na Babin Zub krenulo je ono što je neizbežno - trka sa vadjenjem ranaca i šatora iz gepeka busa. Zanimljivo je bilo gledati to - i slušati komentare: ''Gde mi čoveče bacaš crni ranac na belu zemlju...'' i ko zna šta su sve ljudi govorili! Za razliku od temperature u busu, ovde je bilo prijatnije, pardon, mnogo prijatnije. Blagi vetrić, fantastičan pogled na Staru Planinu i Midžor u centru masiva, šta tražiti više! Pošto su naši prijatelji sa severa bili umorni, rešismo da odmah odemo do livade i postavimo šatore. Prošli smo pored vode, jedine u radijusu od XXX metara. Hladna voda kao zmija dobro nam je 'legla! Nameštanje šatora - mnogima je i to leglo. Jer su naravno, legli! Sve je ''ležalo'''!

Tamara: Bilo je veselo, živo, puno izazova i strmih litica, iznenađujuće neobično, i pun pogodak bar za mene. Pamtim trenutak kada sam stojala na Babinom Zubu i videla orla kako leti u izmaglici planinske svežine, to me je ispunilo veličanstvenim osećanjem beskonačnosti. Pamtim divne ljubičaste cvetove na tepihu od osušene trave koja se tek budi ispod snega, pamtim nepregledna brda u magli sa Midžora rano ujutru, pamtim zdrav umor posle osvajanja vrhova, pamtim ples konja, veselo nameštanje Kikinog šatora i još štošta :)

Lazar: Za razliku od prošle godine, kada smo se penjali na Suvu, po svetloj, tihoj noći i kamenitoj planini, ove godine situacija je bila obrnuta: planina pitoma i blaga, širok drum vijuga kroz livade, a noć mračna bez ijedne zvezde, sa vetrom koji nas je verno pratio od prvog koraka. U neko neodređeno doba noći, ispuzavši iz taman ugrejanih vreća, bunovni ljudi počeše da se vrzmaju među šatorima i naleću jedni na druge u pomrčini, i kolona krete nekako rasuto i otegnuto, bez znaka za polazak. Ako se i nismo pogubili, bilo je to više zbog sreće i pitomosti planine, nego zbog pameti i orijentacionih sposobnosti. Posle neodređenog vremena provedenog u hodanju u nasumičnom pravcu, pokušajima da se odredi gde je uopšte vrh kada sve izgleda isto i ništa se ne vidi, i zavirivanja u umotana i zakapuljačena lica koja u najneočekivanijem trenutku izranjaju iz mraka, jedan po jedan uspentrasmo se na vrh, još crni od noći, taman na vreme da vidimo kako istočni horizont puca tankom linijom crvene svetlosti - neobičan prizor koji planina čuva za one koji je iznenade u sitnim satima praskozorja. Sa istoka je crvenkasto, i sivkasto, i rozikasto, a sa zapada i dalje zift crno, koje povremeno iznedri poneku spodobu koja dobaulja i pridruži se gomili zbijenoj na grebenu koji odvaja današnji od jučerašnjeg dana. Kada smo zaključili da smo se dovoljno najeli ledenog vetra, skotrljasmo se niz žućkastu travu ka udolini sa šatorima, da tamo, ponovo učaureni u tople vreće, odsanjamo i onaj nešto poznatiji, plavi ostatak jutra.