|
Posle kuće Volkonskih, dok je na puste gradske ulice padala noć, već smo bili u irkutskom pristaništu “Raketa”, na brodu “Aleksandar Vampilov” kojim ćemo u samo srce Sibira, na prostrano Bajkalsko jezero. Noć smo, posle 60-tak kilometra plovidbe Angarom i prolaska kroz mesto gde velika reka, širinom od 860 metara, ističe iz Bajkala, proveli u pristaništu blizu gradića Listvjanka. Tek ujutru, kada je svanulo, kroz prozor tople kabine “Aleksandra Vampilova” vidi se da to i nije neko pristanište. Par ogromnih zarđalih starih brodova, odavno tu vezanih, nekoliko sivih drvenih kuća na pustoj obali, miris Bajkala u kabini, lagano ljuljanje broda na jezerskim talasima i – to je sve. Gore, ka severu, na sve strane pucala je pučina ogromnog Bajkala, 636 kilometara dugog i sedamdeset širokog jezera, najdubljeg na svetu... U prohladno sibirsko jutro, pod zracima sunca koji su ukoso sekli kao biser čistu jezersku vodu, puna tri sata plovili smo Bajkalom ka seocetu Kadiljna, sve uz samu zapadnu obalu jezera, pored sivih ribarskih naselja koja su se u izmaglici, stešnjena uz samu vodu, tek budila.
U Kadiljni, na drvenom pristaništu, ispod tamno plave planine prekrivene smrčevom šumom koja se iznad zapadne obale Bajkala diže pravo do neba, na obali posutoj “bezbrojnim rasutim školjčicama”, koja baš po svemu liči na donski sprud pod kućom Melehovih, čekao nas je Volođa, čuvar Pribajkalskog nacionalnog parka, koji je sa suprugom Natašom, i ćerkom Dašom jedini stalni stanovnik Kadiljne. Volođin dom je stepa pritešnjena između jezerskih talasa i mrkih planinčina, pomalo valovita, pa onda ravna i zategnuta, izreckana povremeno udolinama kojima planinski potoci otiču u Bajkal. Iza brega pokrivenog retkim stablima ariša, ili “sasne” kako ovo drvo Volođa zove, nazire se sivi krov Volođine i Natašine kuće i ispod nje od još samo par daščara, nad samim Bajkalom. Dole, Bajkal je kao more, plećat, miran, moćan, valjao talase koji su, jedan za drugim, ljubili obalu… U kući Volođe i Nataše, sa čijeg prozora pogled puca pravo na pučinu, su četiri prostrane sobe, strogo zategnute i jednostavno nameštene, iza je, malo sklonjena od očiju, “banja”, drvena kućica, sauna, sa zidanom peći u sredini glavne prostorije… Još iza je štala za četvoro goveda, koliko ih Volođa ima, i u štali takođe garavi šporet, da se za zimskih ledenih dana, kada temperatura na Bajkalu padne na minus 35, stoka ne posmrzava.
Zaista, ne bi se ta kuća na sred Azije mnogo razlikovala od onih u kojima živimo sa ove strane Urala, da nije tanke borove kore, pažljivo skidane sa stabala bez čvorova i dobro ispeglane, kojom su zidovi letnje kuhinje obloženi od poda do plafona. Taj enterijer i jaki sibirski čaj kojim nas služi Nataša daju čitavoj kući ukus divljine i daljine, sveta i prostora van naših shvatanja i navika. Iza kuće i daščane ograde, u zavetrini u kojoj je trava narasla do kolena, je Volođin džip “gaz” koji je, za letnjih meseci, kući i porodici manje – više beskoristan. - Tek od decembra do aprila kad Bajkal zaledi i kad je led do obale debeo i metar i po, a dalje ka sredini jezera do jednog metra, možemo kolima putovati jezerom. Od obale do obale idu i kamioni, led je proziran, pa se, kada vetar oduva sneg, kroz led sasvim dobro vidi i jezerska dubina – kaže Volođa. Prvi stalni komšije Volođine porodice su na 12 kilometara ka Irkutsku u selu Baljšie Kati, odnosno 18 kilometara ka severu, u selu Baljšoe Golousnoe. Nataša, Volođina supruga, diplomirani biolog, kaže da je posle punih jedanaest godina provedenih na obali Bajkala, zadovoljna životom u Kadiljni. - Ovde je sve dobro, ništa nam ne nedostaje. Živimo od stepe i od Bajkala, od našeg svetog mora – kaže. Volođini u kući imaju i struju koju pravi ili dinama na vetrenjači ispred kuće, ili je izvor akumulator, televizor na kome prate jedan program, a signal dolazi sa druge strane Bajkala, radio i kompjuter koji takođe radi na – vetar. U kući Nataše i Volođa, kada nisu zaokupljeni svakodnevnim poslovima, a domaćin čuva 3.000 hektara nacionalnog parka, čitaju ruske klasike i – Pavića. Iza kuće Volođine porodice, kraj potočića i brvnare u izgradnji, jedan od petorice radnika koji su rodom iz grada Listvjanke, dole kraj Irkutska, umalo se ne prekrsti kad ču da smo iz Srbije. - Vi turisti, a u vas – vajna – začudi se, uveren da se u Srbiji još uveliko ratuje. Jedva ga razuverismo da je i u Srbiji, rat završen, i da novi neće skoro. Onda i on promeni priču: Malo kasnije dok smo se mi uveliko divili njegovom graditeljskom poduhvatu, opet nas “dohvati”: - Vi imate četiri brda a i njih hoćete da podelite… Dalje iza seoceta, između Bajkala kome se druga obala tek nazirala u izmaglici i visokih brda odmah iznad obale, gore ka severu, ko zna dokle, izduživala se ona ista uska pusta traka stepe. Ali, ne one prave stepe, sa žutom sasušenom travom čiji se mršavi klasovi na vrhu stalno povijaju pod vetrom, dodirujući zemlju, sve dok na nju, izmučeni, pod snegom konačno i ne padnu, nego je to više livada na kojoj sibirske travke žive kratki život sibirskog leta. Stazom kroz livadu, vetar koji duva sa jezera, donosi miris gorkog pelina, ima okolo cvetova i podsnježnika, kalakolčika, i plave fialke, i ljubičstog pervocvenika, i tisučljetnjika… |
