Bajkal, sveto more Sibira

Čitavog dana Bajkal je, pod vetrom koji je duvao sa juga i istoka, suzdržano besneo, a tek predveče, kada je površina jezera iznenada dobila sivoljubičastu boju lista jasika sa okolnih planina, jezero se, ponajpre u uvalama severno od Kadiljne, a onda i dalje ka pučini, lagano počelo smirivati.

Od Kadiljne zaplovili smo Bajkalom dalje ka severu. Selo Baljšoe Golousnoe, ono u kome žive Volođine najbliže komšije, ostaje sa leve strane tek kao skupina sibirskih drvenih šarenih kuća pod sivo belim krovovima. Sa jezera, u prvi sumrak još se vidi i crkva na samom početku sela, sa dve plave kupole pod zlatnim krstovima, iznad crkve groblje, i severno od sela, sve do brda, prostrana zlatno žuta stepa, prošarana malim plavkastim jezerima, koja je s proleća, kada naraste Bajkal, verovatno vodoplavna, i na kraju te stepe seoska goveda na putu sa pašnjaka ka selu.

Cele naredne noći brod “Aleksandar Vampilov” plovio je ka severu, ka Oljhonskim vratima, uskom prolazu između azijskog kopna i ostrva Oljhon koje je sasvim blizu zapadnoj obali jezera. Pred zoru, iznenada, površina jezera postala je mirna, zategnuta kao staklo, ali nas je uz prve zrake sunca, u Malom moru, prostoru između ostrva Oljhon i obale, dočekala magla, sem koje se, i malog parčeta vode oko broda, ništa drugo nije videlo. Plovili smo ka selu Hužiru na Oljhonu, pravo u srce Bajkala.

U Hužir smo iz magle banuli iznenada. Sa desne strane broda, kroz prozor kabine najpre se ukazalo par borova čiji su vrhovi iz tmine štrčali u plavo nebo, a onda i drveni dok pristaništa sastavljen od borovih trupaca, pola trulih pola crnih od kišetina koje su prethodnih dana padale na Oljhonu.

Na kraju doka dočeka nas devojka sa hlebom i solju u rukama.

- Dobro došli na svetu oljhonsku zemlju – kaže.

Od pristaništa hužirskog, uzbrdo, ka selu, vodi crna peščana uličica iz koje se, pored drvenih daščara pod zarđalim limom, izlazi pravo na Bajkalsku ulicu, glavnu u Hužiru. Desno, uz samu obalu Bajkala, odvaja se par peščanih stazica koje iza poslednjih kuća sela idu na uzvisinu boje pšeničnog zrna koju u sate pre podneva brije bajkalski, čas južnjak, čas istočnjak.

Glavna ulica Hužira, sa obe strane načičkana crnim brvnarama sa tek ponekim u plavo ili u belo ofarbanim prozorom ili prozorskim kapkom, gledana sa samog početka, gubi se sa horizonta daleko napred, pravo u tajgi koja sa severne strane natkriljuje selo. Pustom ulicom tek povremeno protutnji sivi kamion, po koji motorcikl sa prikolicom, sve odskačući preko peščanih džombi i kanala koje niz Bajkalsku kopaju obilne letnje sibirske kiše. Za kamionom samo na tren ostane oblak sive prašine koju bajkalski vetar za tren dočepa, uskovitla, podigne u nebo i otera ka tajgi.

Hužirske kuće okolo, sve nalik jedna drugoj, redom sakrivene su iza visoke drvene ograde sastavljene od parmaka složenih jedan uz drugi. Sve su to nevelike jednospratnice uniformno prekrivene sivim talasastim tablama salonita, ispred nekih, pod prozorom je baštica još puna crvenih ili žutih cvetova, ispred drugih je samo prašina i po koja travka isprelamana od silnih udara sibirskih vetrova, tanka kao paukova mreža, požutela na kraju prekratkog hužirskog leta, glave okrenute ka majci, sibirskoj zemljici. Proste su te sibirske kućice u Hužiru. Izukrštana brvna ili borove oblice zamaltane blatom, zidovi ispucali od kiša i snegova, a samo su prozori na svakoj od tih kućica, u kojima narod hužirski provodi duge ledene sibirske zime, drugačiji, na svakoj različiti, kao da je neko nekada propisao da sve kuće u selu budu iste, a samo prozori različiti. Svaki od prozora opkovan je dugo i vešto rezbarenim daščicama, pravim trakama ornamenata, koje su posle farbane neke u jarko plavo, druge u žuto, u crveno, belo… I samo ti prozori, i ništa drugo, ulepšavaju i kuće i čitavo selo, pretvarajući hužirske blatnjave ulice u prave galerije dela ovdašnjih drvorezbara.