Strana 6 od 6
 

Posle mirne noći, ujutru, doplovili smo do pristaništa Listvjanke. Oko grada ovde nema široke žute stepe, Listvjanka je ime dobila po ogromnim listopadnim šumama koje je natkriljuju sa svih strana sem sa bajkalske i gube se sve do horizonta i dalje.

Gradić u kome živi 1.500 ljudi, ustvari, razbijen je na niz naselja smeštenih po udolinama iznad jezera duž gotovo četiri i po kilometra bajkalske i obale Angare na koje se naslanja.

Obalom pored Listvjanke prolazi asfaltni put koji se završava u pristaništu na samom kraju selu i koji vodi sve do 60 kilometara dalekog Irkutska. Taj put građen je namenski, pre pedesetak godina kada je na Bajkal trebalo da stigne američki predsednik Ajzenhauer. Predsednik u posetu nije stigao, a meštanima Listvjanke barem je ostao put. Veza sa civilizacijom u Irkutsku, lakša i sigurnija od plovidbe Angarom.

Prva atrakcija Listvjanke je muzej u kome su hiljade eksponata koji govore o podvodnom svetu i o životu na obalama jezera. Podalje od zgrade muzeja, na širokom trgu uz samo pristanište, je seoska pijaca, koja je čitavog dana sva pod ljutkastim dimom iz plehanih peći u kojima se, na borovini, na sred pijace, suši riba omulj.

 bajkalsko jezero u sibiru

Desetak kilometara od Listvjanke, sve pored Angare, nesuđenim Ajzenhauerovim drumom popodne otišli smo do sibirskog etno sela Toljci u kome su desetine i desetine starih sibirskih kuća, nameštenih da dočaraju život u ovom kraju prostrane Rusije u 17, 18 i s početka 19 veka. U selu je i ostrog, drveno utvrđenje, kopija utvrđenog grada koji je u Toljcima građen u 17 veku, koju deceniju pošto je car Ivan Grozni počeo krajeve surove prirode i surovih ljudi da pripaja svojoj carevini. U Toljcima, odmah pored seoske crkve brvnare, gledali smo i improvizaciju kozačke svadbe u izvođenju članova Irkutskog teatra narodne drame. Ta svadba puna boja, okretnih kozačkih igara, starih običaja na kraju se pretvorila u pravu eksploziju smeha i radosti kada su domaćini, glumci, koji su, ne nenamerno, nego namerno u Beogradu bili baš u proleće 1999. godine, uz harmoniku, nama Srbima u čast zapevali staru – “ marširala kralja Petra garda”…

bajkalsko jezero u sibiru

Predveče smo se vratili u Listvjanku dugim drumom kroz gustu tajgu. S naše desne strane, na mestu na kome Angara ističe iz Bajkala u sred vode ostala je jedna jedina stena koja baš na mestu gde se razdvajaju dve silne vode štrči iz jezera. Legenda sa Bajkala kaže da je stena na tom mestu ostala kada je Angara, kćerka starog Bajkala, namenjena mladoženji Irkutu, mimo volje svog oca, noć pred venčanje pobegla kroz kamena vrata i duboki kanjon i probila se dole ka svom dragom Jeniseju. Rasrđeni otac bacao je za njom stene ali je nije mogao stići, samo je jedna od tih stena, koju sada zovu Kiklopska, ostala da štrči iz jezera.

Malo novija legenda još kaže da su meštani sa obala na tom kamenu ostavljali svoje neverne žene da prenoće. Koja bi živa osvanula, ujutru bi dobila oprost greha, koja bi noću od silnog straha i huke Angare precrkla, sama je bila kriva…

Uveče smo se oprostili od dragog Bajkala. Ostao je pust, moćan u svojoj veličini i lepoti, a mi smo otplovili Angarom ka Irkutsku. Svetac Bajkal koji zarobi srce svakom ko na njega kroči.