|
Iza ponoći, kad se magla podigla, pod punim mesecom srećno smo preplovili Malo more, deo jezera zapadno od ostrva Oljhon, istočno od ušća reke Sarme a zatim i Oljhonska vrata, tesnac između obale ostrva i kopna u kome kada dune vetar “sarman” jezerski talasi narastu i do tri metra. Tim putem tada više nema prolaza sve dok se Bajkal ne smiluje i ne smiri. S onu stranu jezera, oko 60 kilometara istočno od nas, severno od ušća reke Selenge koja protiče kroz krajeve u kojima živi burjatski narod, iza nas ostao je i zaliv Proval koga do 1861. godine nije ni bilo, a onda je nastao u času, kada se oko pedeset kvadratnih kilometara kopna iznenada spustilo u jezersku vodu zajedno sa stočarima, pokoj njihovim dušama, i njihovom stokom.
Ujutru, u peščanoj uvali 70 kilometara severno od gradića Listvjanke, odnosno od mesta gde Angara izvire iz Bajkala, Mihail Bekmančarov, Uzbekistanac i ja, Srbin, u sred Sibira popravljali smo Mihailovu motornu testeru veliku kao ruska tajga. Uljem i mašću ruke smo zamazali do lakata. Neće da upali pa neće. Posle desetak minuta već preznojeni i iznervirani Mihail gadno je opsovao na uzbekistanskom, nisam imao kud, opsovao sam i ja na srpskom… Kletva je bila tako strašna da je i Mihailov prijatelj, koji je nešto čeprkao kraj barake stotinjak metara dalje, pogao glavu da vidi šta se dešava. Smejali smo se posle dok smo prali ruke kraj Bajkala… Mihail je na Bajkalu na privremenom radu. On je majstor za drvo, letos je gradio brvnare, dače, za platu od 600 dolara mesečno. Za koju nedelju, dok na Bajkalu padne temperatura Mihail će nazad u Uzbekistan, ženi i deci, ovamo će na proleće. Posle podne i isplovljavanja iz mirne buhte, na pučini Bajkala čekalo nas je iznenađenje. Talasi od barem dva metra visine koje je podigao ne strašni vetar “sarma” iz Oljhonskih vrata nego običan severac. Po talasima “Aleksandar Vampilov” je odskakao, naginjao se levo i desno, pa su u jednom trenu i kuvarice u brodskoj kuhinji imale pune ruke posla loveći leteće tanjire koji su popadali sa polica i uz prasak se razleteli. Iako je na brodu, na tren bilo i neprijatno pod tolikom navalom talasa i modro zelene vodurine duboke na tom mestu barem 900 metara, brzo nas je smirio kapetan Aleksandar Aleksandrovič, zapovednik “Aleksandra Vampilova”. njegov brod, objasnio nam je, testiran je na talase visine šest metara, i oni mu nisu mogli ništa, tako da su ovi, kojima smo plovili, za “Vampilova” tek bura u lavoru vode.
Ustvari, ispričao nam je kasnije kapetan Aleksandrovič, stari mornarski vuk, koji je za svojih 30 godina na brodovima plovio i Volgom, i Lenom i Donom i Bajkalom, njegov brod je morski, jedini takav na Bajkalu, koga je čudna sudbina čak iz Crnog mora dovela u centralnu Aziju. Brod “Vampilov” 39 metara dug i sedam širok, najpre je krajem 80-ih godina plovio Crnim morem, a onda je iznenadnom odlukom 1988. godine putem koji se odužio na godinu dana i vodio preko Azovskog mora, Dona, Volgo – donskog kanala i Volge pa dalje preko Arhangelska trasom preko Severnog mora i Lene sve do nadomak Bajkala gde je pretovaren na trelere i kopnom stigao u sred Sibira, na Bajkal. Tu je radio kao izletnički brod, ali, kako je nestalo radničkog turizma, odbačen je u neki od dokova da tamo satrune. Tu su ga našli Srbi, naši ljudi koji su živeli jedni u Sibiru, drugi u Danskoj, u adaptaciju broda uložena je veća svota novca, brod je dobio 16 udobnih putničkih kabina, gaz mu je smanjen na 1,80 metara, i takav, konačno je mogao Irkutskim jezerom do Irkutska, a onda na turističke rute Bajkalom. |
