|
Posle ručka smo otšetali do Anderlehta... deo grada Brisela u kome živi Sven i koji sam toliko želeo da vidim kad sam polazio na putešestvije... živeo sam u neznanju. Čim smo zakoračili u taj deo grada shvatio sam da nema ništa od mog večerašnjeg izlaska sa Barbarom. Jeste... uplašio sam se. Nisam plašljiv po prirodi ali ovakav sablasan kraj sam viđao samo u filmovima. Papiri lete na sve strane... užasna prljavština. Sven kaže da je to zato jer je predhodnog dana bio pijačni dan... Alo... to je bilo pre 24 sata. I prljavi Niš čiste svakog jutra... u Beogradu, ako je verovati Bori još u 2 ujutru čistači odnose đubre. Dakle papiri lete na sve strane... ulice sablasno prazne .. tek poneka grupa crnaca sedi ispred “zadruge” i pije, puši, posmatraa prolaznike i ne progovara ni reč. Tišinu naruši samo ogromni džip koji polako kružu krajem… ne izlazim ja večeras… jeste… plašim se da se sam u pola noći vratim ovde. Mnogi gradovi me vuku da se ponovo vratim u njih… kad vidim Barselonu i Istanbul srce počne brže da lupa i pomolim se bogu da samo još jednom… na bar pet minuta moja noga ponovo prošeta tim gradovima… ali Anderleht… ja se tamo više ne vraćam. 18.06.06. Beč je spasila Alex a Brisel… Brisel spašava Barbara. Dakle imam četiri sata… taman da obiđem mesto gde je 25. maj 1985. godine Platini u dresu Juventusa dao gol Liverpulu… iz penala. Finale kupa šampiona! Dao čovek go i radovao se, radovao i radovao a ceo svet se pitao da li je to moguće. Samo tridesetak minuta ranije su se srušile tribine Hejsela i poginulo je 39 ljudi… a povređeno… ko zna koliko! Ej čoveče… trčiš grobljem i umireš od sreće! Dakle mesto najveće katastrofe u istoriji fudbala… nigde znaka da je tu neko poginuo… bar ga ja nisam video. Stadion je renoviran, i ime mu je promenjeno… da se lakše zaboravi… sada je stadion kralja Boduena. Pored stadiona je i građevina koja liči na atom i ničemu ne služi. Iz Brisela sam krenuo malo ranije jer je cilj bio da vidim i Lijež... tj. dvoranu gde je Jugoslavija u godini moga rođenja postala prvak Evrope u košarci. Nisam video dvoranu... tri sata sam proveo u Liježu... 30 stepeni celzijusa u plusu a lije kao iz kabla... jedino što sam video je železnička stanica i brzi Thalys. Voz preko Ahena do Kelna i onda iz Kelna ICE prema Minhenu. Zaspao sam .. bilo je 4 am. Probudila me je brkata žena... tražila je kartu, kad sam pokazao moj interrail tražila je da doplatim 37 evra.
Naredila je da izađem na sledećoj stanici... negde u nedođiji... nisam izašao ... vozio sam se do Štutgarta gde me je čekao drugi voz za Minhen. 20.06.06. Dan pre naše poslednje utakmice na prvenstvu sveta sam odlučio da provedem u Garmiš Partenkirhenu. Prelepo mesto... olimpijsko iz 1932. To su ustvari dva sela koja su spojena za potrebe olimpijade. Zanimljivo mesto... Alpsko... baš takvo. Tipično... baš onako kako sam ga zamišljao. Kao strastveni sportista, naravno, cilj mi je bio da vidim olimpijski stadion sa skakaonicom i olimpijsku dvoranu.
21.06.06. Danas smo završiti učešće na prvenstvu... na Alijans areni. Šta pričati... utakmica za zaborav... ovaj... prvenstvo za zaborav. Žigić je dokazao da je dobar fudbaler a Jevrić ni na ovoj utakmici nije odbranio ni jedan šut. Ej... kakav je to golman koji na 3 utakmice nema nijednu odbranu? Što se tiče same arene... već sam rekao... po meni uzalud potrošene pare. Minhen već ima sportski hram... olimpijski stadion.
Uh... vreme je da sumiram prvenstvo dakle... mnogo ranije nego što sam očekivao. Iskreno očekivao sam da konačno postanemo svetski prvaci.Zašto ići na prvenstvo ako misliš da nisi dovoljno dobar da ga osvojiš? Dakle nisam video Berlin... ostaće žal za tim gradom ali... neću da idem da vidim stadion koji ima veoma dugu istoriju i na kome je Ovens već uradio ono što se moralo uraditi... neću da ga vidim pre finala svetskog prvenstva. 22.06.06. Iz Minhena sam krenuo rano ujutru kako bih deo dana mogao da provedem u Salzburgu, Mocartovom gradu. Uhvatila me nostalgija pa sam morao da svratim ovde... u grad pun Srba... da me nostalgija dotuče. Da... ako nekog interesuje... u Meku još uvek radi Srpkinja... ne znam da li je to ista ona iz 2003. i... Mercedesova prodavnica je na istom mestu... i Mocartove kugle su iste... u katoličkoj crkvi se još uvek plaća ulaz... cena ista... 50 centi... ali... nije hladno kao pre tri godine. 23.06.06. Stigao sam u grad u kome se nalazi dom fudbalera koji su 1980. godine prodali polufinale kupa UEFA ... zar je sve na prodaju? Srećan rođendan bata Kile. Veče sam proveo sa ljudima koje volim... svi su otišli oko ponoći sem devojke koju jurim trećinu svog života... i nikako da je stignem.... i njene drugarice. Sa njima sam ostao do 4 ujutru prepričavajući im ovu priču... Napolju nije padala kiša.
|
Dnevnik jednog navijača
Strana 7 od 7
