Kroz Rumuniju na dva točka

Plan im je oko 10.000km za 6 nedelja. Rekli su da će se javiti kada se vrate kući.

Narednih nekoliko sati smo se utrkivali sa olujom, i na sreću nije nas uspela jako zakačiti. Zbog toga nismo stali u Sinaji da pogledamo Peles, nego smo direktno bez stajanja se odvezli do grada Ploiesti, nekih 60-tak km severno od Bucharesta. Tu su nas dočekale dve devojke koje su nas bile spremne primiti na 1-2 noći. Kontaktirao sam ih preko www.hospitalityclub.org. Veoma korisno mesto na internetu.

Plan je bio da sutradan posetimo Bucharest i da nastavimo do Constante na Crnom moru. Jedna od devojaka, Ramona, je samoinicijativno preuzela na sebe da nas provede kroz prestonicu Rumunije, ali na njen način. To je značilo da idemo stopom. Na prevoz smo čekali 2-3 minuta. Običaj je da se vožnja plati oko 1/3 cene javnog prevoza. Na taj način smanjuju troškove putovanja i oni koji stopiraju, i oni koji voze.

Bucharestom smo bili opčinjeni. Velike fontane koje se nadovezuju oko 1-2 km sve do slavne palate koju je njihov nekadasnji "voljeni" predsednik počeo da gradi. Palata (casa Popolopul ili tako nekako), je nešto neviđeno. Već iz velike daljine ni oko ne može da je obuhvati, a kamoli fotoaparat. Ulaz je malo skup, ali mislim da vredi platiti. Tura traje oko 40 min i videcete samo oko 4% svega, ostalo nije za javnost.

Jedna napomena, nigde nemojte plaćati taksu za fotografisanje. Svugde je skupa (pogotovo u palati - oko 30eur), a niko vas kasnije ne pita za to. To im je fora da uzmu pare zapadnim turistima.

Uveče izlazak sa devojkama i nekim manjim društvom. Na insistiranje njih dve odlučili smo da ostanemo još jednu noć (ukupno 3 umesto 1), i narednog dana su nam pokazale njihov grad. Ploiesti ge grad od oko 500.000 ljudi, jako dobro organizovan, (kao i svi ostali gradovi), sa mnogo muzeja, galerija,... Ceo dan smo proveli u gradu pešačeći, a na kraju dana se nismo uopšte osećali umorno.

Ujutro smo se veoma teško pozdravili i uz obećanja da ćemo se veoma brzo opet videti tu ili tamo, krenuli za Piatra Neamt, kroz Buzau, Focsani, Bacau. Posle svega onoga što smo doživeli prethodna 3 dana, ovaj put nam je bio poprilično bezvezan i nezanimljiv, osim naravno prirode i predela koje smo opet slikali na svakih nekoliko kilometara. U blizini Piatra Neamta, kada smo stali da slikamo, stao je jedan Rumun-biker ok nekih 70 god, na nekom ogromnom R-u (ili nesto slicno, nazalost ne razaznajem te motore baš najbolje), da pita ima li problema. To je bio jedan od dvojice ozbiljnih rumunskih bikera u Rumuniji. Ostalih 28 su bili Danci, Holanđani, Britanci,... Stari nas je pozvao da mu se pridružimo u poseti manastiru oko 30km iznad Piatra Neamta (on obezbeđuje besplatan smeštaj, piće i hranu u motelu). Pošto nas je kasnije kiša opet zalila, kada smo se dovukli do Piatre uzeli smo sobu u privatnoj kući na izlazu iz grada. Žena je na pitanje " do you speak english" odgovorila sa DA!!! kao i na bilo koje sledeće pitanje, komentar, psovku i mumlanje, ali nam je dala sobu (tacnije zamrzivač na -20 stepeni), koju smo preživeli a i nije bila skupa-oko 15eur.

Ujutro menjačnica, gorivo, pravac Cluj Napoca preko Karpata t.j. Hargite. Kada smo stigli do mesta Toplite (citaj Toplice), put je nestao ! I nije ga bilo do Reghina. I tamo gde ga je bilo, površina rupa je bila procentualno mnogo veća od nagoveštaja nekakvog 30-godišnjeg asfalta. To je offroad kakav se ne bi bas svideo ni onima koji to vole. Pored svega toga je još i užasno prometno kolima, kamionima,... I zamislite onda kako je bilo nama sa našim starim 50+ motorima !!! Pogubljeni šrafovi, pokidane sajle, iskrivljene felne od silnih udaraca iznenadnih "ambisa" na putu,... I pored svega toga veoma česta promena kratkih pljuskova i sunca sa +35. Reghin, gorivo, vozi dalje. Dupeta vec odavno ne osećamo pa je već svejedno. Cluj Napoca (inace veoma bitan grad za Mađare - na mađarskom Kolozvar), nas je dočekao sa lepim predvečernjim toplim vremenom. Skoro svi pričaju tečno mađarski. Odseli smo u kampu 15km posle grada. Poprilicno jeftin, veoma dobro sredjen kamp. Ovaj deo Rumunije je takođje prepun dvoraca, ali su uglavnom zarasli, zapušteni i teško je probiti se do njih.

Narednog jutra smo krenuli put Mađarske. Do tada nam je bio problem kiša, sada nepodnošljiva vrućina. Stiglo leto, ali odmah po sred. Prešli granicu posle dosta čekanja, ne zbog problema, nego zbog iščuđavanja posade granice, što zbog starih motora i tolikog puta, što zbog motora uopšteno. U tom kraju se dosta retko viđa motor. Preterani ručak u nekoj čardi 20-tak kilometara posle granice, i vozi dalje. Subota popodne, ne rade banke, ne rade menjačnice, u gradićima mrtvilo, svi su pobegli negde, a mi ni forinte. U gradu Tiszafured nam je jedan kolega-biker pomogao, i našao je nekog prijatelja, vlasnika kafića koji nam je razmenio novac. Popili smo piće, i dobili od njega na poklon set za instant rešavanje probušene gume, sa ampulama vazduha, alatom za vađenje eksera i puniocima rupa. Ostali smo u lokalnom kampu na Tisinom jezeru. Na plaži smo ugledali jedan preterano dobro sređen Dnjepr 650ccm, i njegovog vlasnika i vlasnicu. Bračni par 50-ih godina sa kojima smo popričali na temu dugih putovanja (i oni ih imaju pregršt).

Pošto smo sutradan planirali da posetimo tvrđavu i grad Eger, a oni žive u blizini, pozvali su nas na ručak i na čašicu. Posle razgledanja Eger-a otisli smo kod njih, jeli, pili, pričali, dobili par dobrih saveta u vezi puteva, i nekoliko kontakata u vezi motora, delova,... uvoza Dnjeprova iz Ukrajine,...

Preveče smo stigli u malo seoce Marianosztra severnije od Vac-a, tik uz granicu Slovačke. Tu smo odseli kod jednog mog prijatelja koga nisam video skoro 2 godine i ujutro krenuli prema Budimpešti.

U Vacu su počeli problemi. Moj NSU je počeo da se guši, da gubi snagu, da se gasi i poprilično pregreva. Mislili smo da je u pitanju preopterećenje, pošto taj motor pre ovoga nije vožen oko 15 godina i da se ispraznio akumulator, pa smo se zaustavili u jednom restoranu, gde smo ručali i za to vreme dopunili akumulator.

Sve se činilo da je u redu narednih 30-tak km, kada se počelo dešavati isto. Dok sam ja punio akumulator u jednom kaficu, Joseph je trčkarao po gradu i okolini pokušavajući da nađe bilo kakav Regler od 6V, ali bezuspešno, pošto smo skontali da ne puni. Nastavili smo dalje kako tako do sledeceg gradića, gde je opet sve stalo. Opet dopunjavanje pa smo nekako dogurali do Budimpešte. Otišli smo u kamp na Rimskom kupalištu. Za 3-krevetni bungalov za nas dvojicu i za dva motora smo iskeširali oko 11 jura (najjeftinije do sada). Uvece BMW-om izlazak u grad, poseta kafićima, gde smo se sastali sa nekim mojim poznancima. Oni su nas pozvali da sledeće veče dođemo kod njih na večeru i da tamo prenoćimo.