Stojimo pred zidinama koje okružuju veliku crkvu dok nam se na biciklu približava simpatičan čikica. Staje i obraća nam se na nemačkom, vadeći ključ... Da, da, mi hoćemo da uđemo, mi smo tražili ključ... Pušta nas i pokazuje nam ovu neobičnu crkvu koja više liči na neki mali zamak. Penjem se na zvonik i gledam okolna brda, između kojih se ugnezdilo ovo specifično mesto, Wurmloch, ili po rumunski Valea Vilor. Tu u krugu od dvestotinak kilometara nalazi se još preko 150 očuvanih sela koje su osnovali Saksonci pre nekih 800 godina kad su došli ovde u Transilvaniju. A u centru skoro svakog od njih stoji po jedna ovakva evangelistička crkva-tvrđava: neka manja, neka veća, neka zapuštena i urušena, a neka ogromna i sređena poput pravog srednjevekovnog utvrđenja. Deluje baš neobično da se u svakom zabačenom selu od par stotina ljudi nalazi ovakva pompezna građevina, ali za to postoji objašnjenje...

U ove krajeve su se, po pozivu mađarskog kralja Geze II, u XII veku naselili Saksonci (iliti Sasi), koji je trebalo da brane jugoistočnu granicu mađarskog kraljevstva. Pored toga, za ove vrsne rudare je na obodu Karpata posla bilo na pretek. Već za nekih stotinak godina, u ovoj oblasti je niklo preko 300 sela, od kojih se sedam, uglavnom zahvaljujići dolasku vitezova tevtonskog reda, razvilo u moćne gradove: Hermannstadt (Sibiu), Kronstadt (Brașov), Schässburg (Sighișoara), Mühlbach (Sebeș), Mediasch (Mediaș), Bistritz (Bistrița) i Sächsisch Regen (Reghin). Po njima i cela regija nosi ime Siebenburgen (u prevodu "sedam gradova"), a Saksonci koji su došli ovde su postali Siebenbürgen Saxonen ili Transilvanijski Saksonci.

Kako su u ove krajeve često upadali Mongoli i plemena sa istoka, svi su stalno bili na oprezu, pa su se i sela razvijala u tom duhu. Cilj je bio da svi mogu da reaguju brzo i složno. Pri nekoj nesreći, seljani su se obično sklanjali u crkvu, pa su se onda dosetili da te crkve još dodatno zaštite bedemima i naprave svojevrsne tvrđavice u kojima su mogli da čuvaju svoje najvrednije stvari, pa čak i zalihe hrane. Svaka fortifikacija je bila drugačija, negde su čak i škole i druge javne ustanove bile u njenom sklopu. Prirodno, ovakav kompleks se uvek nalazio u samom centru sela i po mogućnosti na nekom uzvišenju, da bi se do njega moglo lako doći sa svih krajeva sela.

b5

Tako su, u nemačkom maniru, sva ova sela bila planski organizovana, izduženog oblika, najčešće poput slova Y - glavna ulica se kod crkve račva na dva kraka, sa kućama nanizanim sa obe strane. Izdužen oblik je diktirao i teren, jer su se mesta najčešće nalazila u dolinama. Ova naselja su zapravo bila pravi model srednjovekovnog sela baziranog na zajednici doseljenika - budućih komšija, za razliku od tradicionalnih naselja, koja su nastala širenjem porodice. Sva obradiva zemlja je bila u zajedničkoj svojini, čime se još više forsiralo to jedinstvo i dobra organizacija. Već ionako dobro struktuiranom izgledu sela doprinosilo je i to što su sve parcele slične veličine, a kuće i imanja na njima su takođe praktično organizovane: sa strane ulice, nalazi se veliki kolski ulaz (ajnfort kapija), dok je ulaz u kuću uvek iz dvorišta. Iza dvorišta (u kom su smestene pomoćne prostorije - štale,ambar itd), nalazi se bašta.

Zanimljivo je uporediti transilvanijska sela sa vojvođanskim švapskim selima (koja su isto nastala kolonizacijom Nemaca, ali dosta kasnije, tek u XVIII veku), jer i jedne i druge odlikuje ta nemačka organizovanost i praktičnost. Tipična stara vojvođanska sela bila su u obliku krsta: dve glavne ulice se seku pod pravim uglom, a na raskrsnici je obično crkva i javne ustanove. Ostale ulice su paralelne sa ove dve, tako da, kad se uzme u obzir da su i ovde okućnice priblizno iste veličine, i da se nalaze u ravnici, naselja imaju relativno pravilan, kvadratni oblik. Obradiva zemlja se nalazi van naselja, a raspoređena je tako da komšije iz sela imaju parcele koje se graniče i u atarima, pa mogu međusobno da se ispomažu. Zahvaljujući pravilnom obliku sela, svaka kuća je od svoje parcele udaljena podjednako. Kuće su ušorene i organizovane na sličan način kao i u Transilvaniji, samo su donekle skromnije, građene uglavnom od naboja, sa drugačijim i jednostavnijim ukrasima. Dakle, filozofija i princip planiranja je zapravo isti, a razlike su logična posledica drugačije konfiguracije terena, drugačijih okolnosti i imovinskog stanja stanovnika: crkva nije utvrđena, jer nema opasnosti, a sva pažnja je usmerena na što jednostavniji i brži pristup obradivoj zemlji u atarima. Većina ovih sela je vremenom promenila oblik, pa danas postoji još samo nekoliko skroz autentičnih.

mapa

Gajdobra, Vojvodina, Srbija (levo) i Valea Vilor, Transilvanija, Rumunija (desno)

I nakon Srednjeg veka, Transilvanijski Saksonci su se držali zajedno, retko se mešali sa lokalnim stanovništvom, pričali isključivo nemački, poštovali svoje običaje i tako manje-više konzervirali ova sela do dan danas! U njima deluje kao da je vreme stalo, dok su se na drugim mestima, posebno u zapadnoj Evropi, naselja modernizovala i potpuno promenila izgled. Taj vremeplov efekat je sjajan za nas putnike namernike, ili istoričare i etnologe, ali očigledno ne i za stanovnike. Čim je Nemačka 90-ih godina prošlog veka objavila da će svim svojim ljudima u dijaspori dati državljanstvo, više od 90% Saksonaca su se nakon 800 godina vratili nazad na sever u svoju prapostojbinu, verovatno opet u potrazi za boljim životom.

Kako izabrati pravo selo?

Svako ko se zaputi u Transilvaniju sigurno neće imati vremena da obiđe sto sela, a sa obzirom na to da su građena po sličnom principu, to ne bi bilo ni preterano zanimljivo. Početkom ovog milenijuma, zbog masovnog iseljavanja saksonskih starosedelaca većina ovih sela je bila opustela, a crkve zapuštene. Priču o ovim krajevima je modernoj evropskoj javnosti preneo engleski putnik i pisac Vilijam Blejker (William Blacker), koji je, oduševljen Rumunijom, proveo tamo nekoliko godina i napisao knjigu "Along the enchanted way", u kojoj opisuje život u Marmurešu i Transilvaniji. Zahvaljujući njegovom apelu, priča o grandioznim crkvama u malim selima je stigla do princa Čarlsa koji se zaintrigirao i čak, oduševljen lepotom ovog kraja, kupio kuću blizu sela Viscri. Ubrzo su se Anglo i ostali Saksonci sa Zapada malo angažovali, pa je počela konzervacija, a sedam sela sa svojim crkvama se zasluženo našlo na Uneskovoj listi.

Jedno od ovih je i Biertan (Birthälm), koji je nezaobilazan, a tu su i Valea Vilor (Wurmloch), Axente Sever (Frauendorf). Svi oni se mogu lako obići na putu od Sibiua do Sigišoare. Druga zanimljiva lokacija je iznad Brašova sa selima Viscri (Deutsch-Weißkirch) i Prejmer (Tartlau), a ako ste se smestili u Sibiu, sva sela u okolini grada su sjajna, posebno Cisnădioara (Michelsberg), Cisnădie (Heltau) i Cristian (Grossau). Malo dalje je i Câlnic (Kelling) sa svojom citadelom. Crkve u zabačenijim mestima su nekad i zaključane, pa se u tom slučaju treba u komšiluku raspitati za ključ.