datum: 22. April 2006.
učesnici: Marko, Miloš, njihove bicikle
Dakle, pošto nam je bilo dosadno, odlučili smo da vozimo bicikle, pa kud stignemo. Kao, praznik je, lepo vreme, mada je sve vreme vožnje pretila kiša, i tako odlučimo nas dvojica da odemo do Jelašničke klisure.
greota da ovakve kuće propadaju. nemam šta drugo da kažem
Za neupućene, Jelašnička klisura nalazi se u podnožju Suve Planine, iako nevelika, ima status prirodnog dobra prve kategorije zaštite radi očuvanja par endemskih vrsta biljaka koje su tu pronadjene, i još par desetina Balkanskih endema, i valjda je to to. Kroz klisuru prolazi reka Studena, koja je istinski hladna kao što joj ime kaže :) Koje su sve sile učestvovale u kreiranju ove klisurice, to nas dvojica ne znamo, ali da ima interesantnih stena, ima, pa poneke stvarno podsećaju na one iz Djavolje Varoši, i tako to. A da, ima i jedan vodopad lokal-patriotski nazvan Ripaljka. Možete misliti šta je putnicima namernicima (ili besposlenim lokalnim stanovnicima) palo na pamet da dopišu ispred imena vodopada (ima neka metalna tabla sa natpisom imena). Dakle, prefiks ima 2 slova, a vi pogadjajte na šta bi trebalo da asocira.
evo je tipična kuća za taj kraj, blato i drva, a fali joj beli kreč koji je otpao
E sad detalji. Krenulo se ispred Ćele Kule, tradicionalno, jer nam je tu najlakše da se sastanemo, nekako je usput a i ima klupica da sedne onaj što dodje ranije. Taj momenat polaska nažalost nije zabeležen fotoaparatom :( Odatle, idući u pravcu Niške Banje, ima otprilike 7 kilometara do raskrsnice gde se putevi odvajaju za Nišku Banju, Jelašnicu i magistralni put Niš-Dimitrovgrad. Mi smo ovde nastavili u pravcu Jelašnice, naravno, posetivši česmu na lokalnoj železničkoj stanici, gde teče voda hladna :)
Odatle pa do naredne raskrsnice ima oko 4 kilometara, gde i počinje Jelašnica (selo). E to selo je prilično veliko za ovaj kraj Srbije, i vidi se da je imalo neke bolje dane, posmatrajući kuće i tako neke seoske znamenitosti. U selu smo zastali pored spomenika izginulim meštanima u Prvom svetskom ratu, i primetio sam da je spisak poprilično dug, pa ili je selo bilo veliko, ili je mnogo seljaka stradalo. Biće da je ovo drugo, jer je poznato to da je ceo taj kraj bio pod Bugarskom okupacijom, pa stari ljudi pričaju kako su svi morali da uče bugarski jezik, menjaju prezimena sa ić i ović na ov, da su sve knjige pisane na srpskom bile zapaljene a srpski zabranjen do te mere da su ljudi streljani ako bi ga koristili na javnom mestu, itd itd.
spomenik stradalima u Prvom svetskom ratu, u Jelašnici
Kasnije smo u selu naleteli i na neku oronulu kuću koja izgledom podseća na neki mini dvorac, tako da smo ostali da se pitamo čemu je služila i ko je sagradio, jer nikoga nismo našli od meštana da nam objasni :) Doduše, na vrhu fasade postoji neki natpis, i mada su slova otpala, izgleda da je pisalo Dom Jelašničke krvave priče, tako da samo mogu da pretpostavljam čemu je zgrada služila.
e ovo je taj Dom. Zar ne podseća na one seoske dvorce po Vojvodini
E pa tako, posle sela se odmah ukazuje početak klisure, koja i nije neka klisura, nisam siguran da je ima celi kilometar :)
klisura...
Interesantne reljefne oblike možete videti na slikama, a i Miloša kako ljutito, zbog do sada nerazjašnjenih okolnosti, svojom nogom lomi stenu na pola (slika je najbolji dokaz). Na otprilike pola puta, sa desne strane, ukazuje se Ripaljka, prethodno spomenuti vodopad, a tu je i moja ultra pozerska slika, sa sve glupim osmehom i opakom Sodom majcom. Upućeniji će da pogode da je to omot albuma In The Sign of Evil, e baš tako, iskreno i zlo. :)
neke tamo stene i šta znam šta
I posle šetnje i slušanja dosadnog dede koji priča priču o tome kako je ćup pun zlata bio otkopan tu negde (pokazivao nam je i rupu ali mene nije mnogo zanimalo), dodjosmo do cilja, a to su klupice pored Studene, baš na izlasku iz klisure.
Deda koji nas je smarao, al se bar lepo uklopio u okolinu, na slici
Opet sam ja tu da poziram svojom opakom pojavom, a možete da vidite i izvesne šatore u pozadini. Naime, šuma oko reke, i uopšte, okolina, vrvi od ljudi, koje smo uglavnom mogli samo da čujemo, šta ti ljudi rade tu, pojma nemam, valjda isto što i mi. E pa tako, nakon što smo popili tu multivitu, vratili smo se istim putem kojim smo i došli. Sveukupno, uz dosta usputnog zadržavanja tu i tamo, trebalo nam je oko 3-3ipo sata da odradimo tih bednih tridesetak kilometara, ali je bar vredelo :)
Vodopad Ripaljka
Kroz klisuru
Pazite se ovog lika, i vidite li ga kako hoda ulicom, bežite na drugu stranu, bolje za vas :)
Da samo znam zašto je Miloš ovo uradio. Pa stena mu ništa nije bila kriva pa da je prepolovi tek bez razloga. Eto, to je još jedan dokaz da su biciklistima jake noge :)
E ovde čitajte šta pametni ljudi imaju da kažu..
Ovde se skreće desno. Levo se ide pravo u Sićevačku klisuru kroz to vikend naselje, šta li je, a pravo ako se produži, izlazi se na Ploče, odakle je pogled na celu Suvu Planinu možda i najbolji. Inače, zbog radova na proširivanju tunela u Sićevačkoj klisuri, kompletan saobraćaj koji ide prema Bugarskoj (osim teretnjaka) ide preko Ploča. To će valjda da traje do septembra 2006te, tako kažu.
