Dvorište hostela, fontana, pipak vinove loze njiše se u vazduhu. Na stolu otvorena sveska sa arapskim rečima, u uglu raste palma čije lišće vidim noću, pre no zaspim, na krovu, i u cik zore, kada me plačni mujezinov glas nakratko razdvoji od sna. Moj omiljeni mujezin, čiji je poziv kao vapaj, krik, tamna naprslina u bledilu jutra. Snimljen ili ne, glas se kida i drhti kao da guta plač. Pokušao sam, više puta, da zamislim tog čoveka koji pet puta dnevno urla na svega par desetina metara od mesta na kome se, ponekad, nalazi i moje uho. On nema telo, nema oči. Ima samo jedan ogroman i tužan glas.
Suk se noću pretvara u bešumni svet mutnih žutih fenjera, zelenih svetiljki neobičnih oblika, uglačane kaldrme i visokih svodova čiji se obrisi gube u tami. Noćni sati postaju sve sitniji, šetači se proređuju, tek poneki zalutali korak preseče tišinu išaranu arabeskama, odjekujući među čađavim zidovima iz kojih ponegde proviri žućkasti mermer rimskog stuba, sultanov zapis, izbledelo grčko slovo. Nemušta igra senki nastavlja se u zamršenom lavirintu svetlosti i mraka.
Nekada svetilište aramejskog boga Hadada, rimski hram Jupitera, crkva svetog Jovana, danas pomalo od svega toga, Umajada džamija. Petkom prepuna šarenog sveta, ujutru prazna i tiha, uglačani, beli mermer prostranog dvorišta greje bosa stopala, korintski stubovi, ljudi dremaju u hladovini, deca trče po mekom tepihu, igraju se pored ogromnog zelenkastog sarkofaga sa glavom Jovana krstitelja, uskaču u kameni umivaonik pun vode. Pričalica iz Bagdada želi da zna odakle sam, vernici ulaze, izlaze, na mermeru raste senka Isusovog minareta, niz koji, kaže legenda, Isa treba jednog dana da se spusti sa neba, najbolje je živeti blizu, ili bar imati prozor koji gleda na tu stranu, ne zna se kada će ali treba zauzeti mesto, ko ne bi voleo da vidi bradonju kako se pentra? Visoki, uski prozori kroz koje dopiru kosi sunčevi zraci, zlatnozeleni biljni mozaici, ogromne kapije i masivni zidovi razdvajaju gradsku buku od tišine svetog mesta u koje je, kaže legenda, kalif ugradio osamnaest brodova zlata i srebra donetog sa Kipra, da bog bude još veći, molitva još prijatnija, miris svete tajne još gušći i slađi. Ušunjaš se u dvorište, zavučeš se u neku senku, između stubova, na stepenik, posmatraš i slušaš kako grad živi među zidinama svoje džamije, razmišljaš, kakve su sve pesme i koraci tu odjekivali, pitaš se, šta ti tu radiš.
A gospod mu reče: Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer gle, on se moli Bogu. Nekadašnja rimska Via Recta se dosta promenila, kolonade, hramovi i slavoluci zamenjeni su asfaltom, dućanima i kućicama, jedino Baab Al-Šarki, Istočna kapija, i dalje stoji gde je bila, a tu je i kapelica u gradskim zidinama sa čuvenim prozorom koji je svetom Pavlu omogućio častan uzmak kad su hteli da mu smrse konce, a učenici ga uzeše noću i spustiše preko zida u kotarici, tamo je i neka korpa od pruća, to je za turiste, hodočasnički dinar uvek dobro dođe, iznad vrata kamen sa znakom koji je Konstantin sanjao, in hoc signo vinces, sve je to dodato kasnije, od svetog Pavla nema ništa, eventualno rupa u zidu. Okrutni sveštenik paganski, Savle, krenuo u Damask vodeći povorku okovanih hrišćana, i zamislite šta mu se desilo, a kad beše na putu i dođe blizu Damaska, u jedan put obasja ga svetlost sa neba, sasvim dovoljno da čovek sedne na drum prašnjavi i stavi prst na čelo, a to je bio tek početak. Ulica Baab Al-Šarki, koja vodi do kapije svetog Tome, Baab Tuma, centra hrišćanskog dela grada, sa gomilom izuzetno ružnih crkvica sa plavim neonskim krstovima koji sijaju noću, da ih bogovi vide po mraku i lošijim vremenskim uslovima, a tu je i podzemna kapelica u kući svetog Ananije, ako ne promašite podrum. Poneko stablo smokve, mali dućani, nataloženo vreme u venama grada, ova kapija, ona crkva, ova džamija, maroniti, grkokatolici, Druzi, suniti, Kopti, šiiti, Asirci, sufije, ko bi se u tome snašao, zaboravljene vere i strasti, životi nedavni i davni, završeni ili još trajući, ispisani po ulicama i trgovima Damaska tankom, nevidljivom kaligrafijom koraka.
Ulice starog Damaska su splet prljavih belih zidova, natrulih balvana i greda, cevi, malih metalnih vrata sa zvekirima u obliku šake, ravnih krovova, saksija sa cvećem, antena, pritvorenih prozora, mokrog veša, čajdžinica, oronulih minareta, dece sa loptama, vinove loze, slepih sokaka, terasica, česmi za dušu sa privezanim lončićima, svakome na korist i osveženje, mačaka, niša u zidovima gde, iza rešetke, čuče male gipsane bogorodice i Isusi, kockastih dvorišta, skrovitih džamija kroz čija otvorena vrata vidim starog hodžu koji sedeći prekrštenih nogu tiho čita Kuran i par vernika kako verno dremaju na crvenkastim tepisima. U oniskoj krošnji strpljivo dozrevaju zeleni limunovi, nad krovovima lebdi poneki polumesec, poneki krst, bradati starci šapuću molitve na zaboravljenim jezicima grada, aramejskom, latinskom, starogrčkom, jermenskom, kapci na dućanima su spušteni, molitva ili popodnevna dremka, kada će već jednom veče, šedrvani tiho šume u dvorištima, miris jasmina širi se suvim, prašnjavim vazduhom dok se senke polako izdužuju, zanatlije kuckaju po bakarnim tepsijama i sanjaju o izgubljenoj tajni čelika koji seče čelik, kost, kamen, o legendarnim sabljama u kojima se ratnik ogledao pred bitku. Sa krova prhne golub, škripne zarđala brava, kofa vode pljusne na kaldrmu, zacvili stari bicikl, čuje se glas koji doziva.
U Damasku u bilo koje doba noći možeš naleteti na zelenu pijacu. Redovi provizornih tezgi, šarena voćna brda, sijalice koje vise u crnom vazduhu. Slepi miševi u rojevima krivudaju među ljudima, zaleću se u kupce i prodavce, da bi tek u poslednjem trenutku napravili vrtoglav zaokret ili tek diskretnu korekciju putanje, i sve što te udara samo je pokretna senka zamahnutog krila. Iz žamora pijačnih razgovora, iz zujanja uličnih svetiljki, iz sokova prezrelog voća, raste i širi se grad: milovanje letnje noći po potiljku, lelujanje posivelih zgrada, zelena neonska svetla i ćutanje minareta u visini, čekanje jutra.
Moćne zidine citadele, mrgodni Saladin vitla dimiskijom, ružne betonske zgrade, plodovi kaktusa, očišćeni od bodlji, narandžastorozi, koštičavi, u lavorima sa hladnom vodom, osveženje za u ruku, kao i smrvljeni led sa ukusom voća i voćni sokovi smešani u prastarim mikserima. Znojni obućari iza prepotopskih mašina, đubre po ulicama, saobraćajni pakao, i uvek neko skrovito mesto gde se može sesti, sakriti, neki mali trg sa palmama i klupama, gde se može čitati, razmišljati, posmatrati, pojesti felafel, popiti čaj, porazgovarati sa pričljivim ljudima, neverovatno ponosnim na svoj grad, svoje pesnike i heroje. Deset hiljada godina sahranjeno ispod kaldrme, ispod betona, među korenjem šamdudova, loze i palmi, ni grad ne može svega da se seća, sa nekog radija trešti Fajruz, lice predsednika smeška se sa bilborda, tortura automobilskih sirena, žene se kuvaju pod feredžama, deca im se drže za suknje, još jedan sladoled, još jedan sok, gužva, masline u kesici, laktanje, rasklimane limuzine, preoptopske šklopocije, galama, Hleb, Hašiš, Mesec, prašina, muve, poezija, vruć asfalt, vetar u maslinjaku, pretrpana predgrađa, bezglasno dozivanje minareta i kupola u pregrejanom vazduhu, Damask.
