Strana 4 od 5

 

 

Selo je veli, kako je on čuo, dobilo ime po nekom “starostojnom Ugljaninu koji je tu živeo”. Mile Nedeljković, opet, zapisao je u jednoj knjizi koju sam našao pre puta na Pešter, da je Ugao – naselje izniklo pored “ubla”, jame sa pitkom vodom. Pitam Osmana ima li staru nošnju, kaže, nema. Nosio je nekad beli šal i kapu i bele čaškšire, ali od nošnje ništa nije ostalo.

- Živimo po starom, čajluci su nam već zašli, posti se heftično, za manje od tri mjeseca nam je Ramazanski Bajram a dva i po mjeseca posle je i Kurban Bajram. Tada koljemo kurbana, ovna, treći deo dajemo prijateljima i komšijama, trećinu sirotinji, trećinu ostavimo za kuće. Uoči Petrovdana palimo lile kod torova, na Petrovdan pravimo cicvaru u kući, na Đurđevdan obavezno idemo na vašir u Brezu - pričao je Osman ispred kuće.

Pitao sam Osmana otkud je to tako, otkud mešanje običaja, i da muslimani obeležavaju pravoslavne praznike, nije umeo da mi objasni.

pesterska visoravan Uto izbila je sa stadom ovaca na pojilo i Osmanova snaha. Pred njom 150 ovaca. Ona, lice zavila maramom, kroz proreze vide se samo oči, ali, kako sam shvatio, ne zbog nekog posebnog običaja, nego da lice zaštiti od vetra i prašine, od pešterskog sunca…

Osman na svakom koraku pokazuje gostoprimstvo, nudi ručkom, kaže, sad će narediti ženama da iznesu što što ima da se jede, dariva nas na polasku sa po dva kila lešnika. Prošli smo posle kroz Ugao, išli do Kamba Hukića čija je kuća iznad džamije. On u kući još ima sablju koju je njegovom pradedi Smailu Huki lično poklonio kralj Aleksandar.

Većina kuća u Uglu su pod šindrom, neke i pod limom, par pod crepom, pomoćni objekti pod slamom. Svraćamo do kuće Hoda Bibića koja je pod kršom koji se zove Arnautski majavilit.
- Mi Bibići smo od Plava i Gusinja, trebalo bi da smo potomci plemena Klimenti – veli Hodo koji u kući od tvrdog materijala, jednoj od boljih u selu, živi sa sinom, snahom i četvoro unučadi. Drugi sin koji ima petoro dece ima veliku novu kuću na susednom bregu sa koga se vidi čitavo Peštersko polje.

Hodo zna malo detalja priče o Klimentama, koja se još može pročitati po starim knjigama i zbornicima koje sam dva dana kasnije pronašao u Biblioteci u Sjenici. Salih Selimović, nastavnik iz sela Kladnice, zapisao o Klimentama, citirajući Milića F. Petrovića, da su oni srpsko pleme iz Gornje Morače, da su bili veliki hajduci, buntovnici, opasni anarhisti. Iz Morače preselili su ih u Epaju, krajem 16. i početkom 17. veka, da bi bili pod sigurnijom kontrolom Skadra, tu su polako pokatoličeni i albanizirani, ali su nastavili po starom, sa pljačkama i razbojništvima, pa ih je vezir Hudaverdi stavio u strogu blokadu i tako držao šest meseci. Ponestalo im je i rane i džebane, posebno soli, zapisao je Selimović, pa su bili prisiljeni da se predaju, i uz vojnu pratnju preseljeni su na surovu i praznu Peštersku visoravan.

Već 1705. godine na Pešteru je bila 251 porodica Klimenti. No i tu teško su se odvikavali navika, nije im odgovarala klima pa se 1707. godine kroz brojne turske zasede u stari zavičaj vratilo 147 klimentskih porodica. Ostali su nastavili da žive na Pešteru, a njihova masovna islamizacija počela je tek polovinom 18. veka…

Iako je dobar deo noći nad visoravni bio vedar, naredno jutro osvanulo je kišovito. Planinu Giljevu pritisla teška magluština, iz koje sipi sitna kiša, ne vidi se okolo ni ona širina ni ona lepota od juče. U selu Buđevu, koje je pod Giljevom, a nadomak Pešterskog polja, razbacano po brdima i išarano sitnim parcelama, gde pokošenog žita gde veštačke trave, i čestim skladovima, pramenovi magle udarili uz doline, više kriju no što otkirvaju puste seoske pejsaže.

 pesterska visoravan

- Prazno selo, po neki đed i baba ostali i nas nekoliko mlađih koji nemamo kud, nemaš ti ovde šta viđeti – veli mi gotovo ravnodušno, rezignirano, Vaso Rakočević, momak iz Buđeva, na koga sam naleteo dok smo obojica lutali brežuljkom iznad sela. Vaso je pre godinu dana odslužio vojsku, vratio se u selo, radi zemlju, ali, nema tu mnogo života. Džaba što je pred štalom njegovog oca i strica parkiran kombajn, što imaju sve moguće mašine, dobru zemlju i još bolju stoku… - Tovimo junad a nemaš kome da ih prodaš - kaže Vaso.

U kući Vasovog strica Miroslava Rakočevića koji ima 63 godine, mukla tišina. Ko da unutra nema nikoga. Miroslav i njegova supruga Stanica pet dugih godina oplakuju sina Zorana koji je 1999. kao policajac poginuo na Kosovu. Sede oboje kraj šporeta, hukću iščupanih srca i ćute.

- Nas dvoje ko dva trula drveta. Živimo a nismo mi živi od onog dana. E, da bar mogu da odem da vidim mjesto đe mi je jadni Zoran strado – jekne sobom Stanica.
Otac Miroslav sedi i ćuti. Guta suze. Dugo ćuti a onda kaže:
- Eto, posle svih ratova u Srbiji su dizani spomenici izginulim junacima. Dižu ih i sada, ali po Srbiji, pitam ja i ministra i ostale u državi, što spomenik junacima ne podginu u Sjenici, u Novom Pazaru, jeli razlog što su tamo– muslimani…

Njih dvoje svili ruke oko dvoje unučadi, Zoranove dece – Radosava koji je imao dve i po godine i Nemanje koji je bio u sedmom mesecu kad im je otac stradao. Ne dade mi Stanica iz kuće dok mi ne pokaza sliku poginulog sina, u uglu velike sobe, brvnare i pored nje fotografiju Zoranovog pradede Vasa koji se sa Solunskog fronta vratio sa 11 živih rana i Karađorđevom zvezdom.

Sa Miroslavom sam posle peške išao kroz lepo ali pusto selo. Upremase gledali smo staricu kako se, sama, muči, da prekorači kućni prag, držeći se za vratne direke. U kući stotinjak metara uzbrdo živi 65-godišnja Ljubinka Radetić, sama samcata. Kuća čatmara, omaltana blatom i okrečena u belo, mali hodnik i velika soba. U velikoj sobi na gredi, na čiviji, još visi šajkača njenog muža Krsmana koji je umro ima tome već pet godina. U njenoj kući uši bole od tišine. Ljubinka donese vodu i med, onda sedne za sto i gleda goste. Izgovori par reči pa zaćuti.

putopis pesterska visoravan - Fala Bogu da i mene neko prekorači prag, da sa nekim imam riječ prozboriti. Čoek mi je umro, dece nismo imali, ja ostala sama. Držim dvije kravice, od toga živim, one me izdržavaju. Muž mi je bio krvavi radnik, a i lijepo smo živeli, dok je on bio, bilo mi je lakše. Vikala sam ja njemu da dovede drugu sa kojom može imati đece, nije stio, divan smo brak imali…

Iznad Ljubinkine kuće živi starica Grozdana Radetić stara 75 godina. Ima trojicu sinova u Beogradu, i poslednje tri godine kod njih ide zimi, a čim grane proleće vrati se u Buđevo. Kupi kravu, nakupi pomalo sira, a kad dođe jesen proda kravu pa u Beograd. Ostane kuća pusta. - Težak je život ovde, voljela sam da maknem đecu odavde i otišli su, ne žalim zbog toga – kaže.

U praznom i tihom zaseoku Buđeva sem dve starice živi još sedmoro – osmoro čeljadi, a kad stariji pomru na selo će staviti katanac. Ni bešike ni pelene u Buđevu odavno nema.
Utorak je, sa Miroslavom ponovo putujem u Karajukića bunare. Tamo je utorkom pazarni dan. Vozimo se niz selo, pored dugog kamenog zida, iza koga se naziru ruševine nekada velike zgrade.

- Čitav ovaj kameni zid, visok metar i dvaes i širok 70 santimetara koji okružuje tri i po hektara zemlje za šest meseci izidala su šestorica žandara koji su iz Kuršumlije po kazni došli u Buđevo. Ono iza zida bila je velika žandarmerijska stanica, jedna od najlepših u staroj Jugoslaviji – pričao mi je Miroslav.

Priča Miroslav u kolima, razgovara se, utapa duboku tugu iz koje izlaza nema. - Tamo iza bregova, u Pešterskom polju je malo jezero, priča se kod nas da je iz tog jezera u stara vremena redovno izlazio veliki bik, i da od njega nije bilo jačeg. Bilo je to tako sve dok jedan dobar domaćin iz ovog kraja nije odgajio bika, naoštrio mu rogove, na vrhove stavio igle, i taj ti bik nadbode ovog iz jezera svoga ga iskaiša. Posle, ovaj domaćin, pričalo se, nikad ništa više nije mogo da zaima, posto puka sirotinja, stigo ga taksirat… - pričao mi je Miroslav i objašnjavao kako su oni, seljaci odmah iza rata na kuluk išli i kaldrmili put kojim se baš sada vozimo, od Buđeva do Karajukića bunara, šest i po kilometara u dužinu i četri metra u širinu sve kamen po kamen.