Pešter, srpski Sibir

Stigli smo posle do Karajukića bunara, prolazeći usput stočare koji su na pijac dolazili uglavnom u istom poretku, širokim poljem, napred muž, glava kuće na konju, dvadeset, trideset metara iza njega domaćica peške…

Dole usred sela, svom silom bujao je život. Na prostranoj seoskoj utrini, odmah iza poslednjih kuća prodavci koji su, Bog te pita odakle došli, postavili drvene tezge, na tezge stavili paprike, paradaiza, kupusa, razne odeće, nekih mamipara, eksera, konjskih nalči, i sve to prodaju. U kafani Blagoja Kuča sede i Srbi i muslimani. Jedni kad uđu u kafanu viču “dobar dan” i “pomoz Bog”, drugi “sabahajrula”, ili “merhaba”, treći otpozdravljaju ili sa “dobar dan” ili sa “merhaba”, piju unutra sokove, kafe, pivo, ili rakiju, razgovaraju, jedni kad krenu da izađu viču “doviđenja”, drugi “alahimanet”, treći “zbogom”…

Na livadi ispod tezgi povezani konji, desetine njih. Jedni pod samarima, drugi pod gizdavim sedlima. Na parkingu gore kod tezgi ima i automobila, i to dobrih limuzina, “audija” i “mercedesa”, poneka “lada”, ima i kamiona kojima su stigli nakupci da pazare jagnjad što, zbijena, preplašena stoje kraj puta.

Nije to neki veliki pijac, desetak tezgi, stotinjak ljudi. Pazarni dan je za gorštake neka vrsta praznika, pa su uglavnom obukli najbolje što su kod kuće imali. Starije žene su redom u dimijama, mlađe u dugim suknjama ili u farmerkama, muškarci gologlavi. Tek 85-godišnjeg Murata Osmanlića iz sela Rastenovića zatekoh sa velikim belim šalom, čalmom na glavi. - Moji vršnjaci davno su pomrli pa nema više ko da nosi čalmu, ovi mlađi neće – kaže Murat. - Veli, čuva kod kuće 80 ovaca i 80 jagnjadi, noge ga još drže, ima sina, tri unuka i četiri praunuka. - Sve sam prošo, mnogo vladara promijenio, ali, najbolje je bilo kod kralja Aleksandra. Bila vlas stroga ali pravedna, on bio dobar za narod, a, i narod je tada bio bolji i pošteniji - kaže.

Upoznah na pijacu i Rafa Maslaka, Srbina koji na planini Giljevi, na katunu ima 300 ovaca. Domaćinčina. On žuri poslom u Kragujevac, nađe mi Vukmana Đurovića iz Crvskog da me vodi na katun, Vukmanu je usput, a i ja da vidim to čudo, tu silu ovaca i Rafove stanove, njegovu familiju.

Oko podne ponovo udari kiša, kaljav put pred nama, pitam u kolima Vukmana može li se sa nejakim “golfom” po blatu na katun, na planinu, može, veli on, “garantovano”. Vozimo se preko Pešterskog polja, sve do Dolića, u Dolićima, Vukman u seoskoj prodavnici ispred koje su bili povezani konji, kupi još 90 kila, dva džaka neke prekrupe, ko veli, da kola ne idu za džabe u selo, još kilo kafe, uz džak paprike ubacismo to u gepek i pravo na katun. Ne odmakosmo dugo ka planini, zaglavismo se u blatu. Šlajfao je pretovareni “golf”, “daj mu malo gasa bolan, vozio sam ja kamion u vojsci”, vikao je Vukman, džaba. “Šta sad”, pitao sam Vukmana, “ništa, nemo da se vrćeš nazad nipošto, nego, da mi oćeraš ovu prekrupu do kuće Miladina Smolovića, to ti je samo tri kilometra odavde, put je tvrd i dobar, a Miladin ima 50 govedi, to treba da vidiš“, iskoristi Vukman i poslednji argument. Vozili smo se posle kroz ljuti kras, tvrdim lošim putem, odskakao je “golf”, posle šestog kilometra pitao sam Vukmana, “eda li iđe kuće tog Miladina”, on veli, “nemoguće da smo prešli šes kilometara, nije ti taj sat dobar”, a, dodade “i ova kola su mrcina, nije ovo za planine”. - Nije, velim mu i ja. Tek na sedmom kilometru, dok sam molio Boga da na kolima po silnim rupetinama ne pukne guma ili ne otpadne karter, kud bi u toj nedođiji, iza jedne krivine naleteli smo na kuću i kolibe Miladina Smolovića. “E, kad bi sad produžili do moje kuće, nema samo pet-šes kilometara” mrmljao je Vukman u bradu, dok se “golf” mučio po kanalima. “Ne mogu đede dalje, svega mi” branio sam se ja, “oću da zanoćim u planini”, a “vidiš kakav je put, slomih kola načisto”. “E, kad bi mi ovo odbacio do kuće…”, nastavljao je Vukman i tek sad odavao razlog što mu se, odjednom, ne svraća u Smoloviće. “Imo sam onomad po riječ sa Miladinovom ženom, sad joj se moram pokoriti”… - sav tužan prozbori.

Ugledasmo utom i Miladinovu ženu Slobodanku, ona bog zna kako pozdravi Vukmana koji je, čemernog lica već pomiren sa sudbinom, upita može li ostaviti prekrupu kod njih u ambaru, pa tek onda istovarismo džakove u jednu od Miladinovih koliba. Ona, tek 40 i neku godinu, a ruke joj od rada ogrubele kao hrstova kora, lice izbrazdano vetrom, ide poljem ispod kuće, nosi kofe pune surutke da da teladima. Kuća Smolovića brvnarica u pristranku, pokrivena limom, ispod kuće desetak koliba, sve pod crnom slamom, neke od brvana, neke od pruća, domaćin oterao stoku na planinske visove koji su odmah iznad kuće.

Slobodanka, pošto je zorom pomuzla 20 krava, ostala da namiri telad, da spremi ručak, počisti kuću, ispeče hleba, a nema u kući ni struje ni vode. Rodila je četvoro dece i sva su u Kragujevcu, uče školu, doći će tek za zimski raspust, a ona muž i svekar do tada će živeti u planinčini bez struje i vode, hraniti, musti i čuvati 50 govedi i 30–40 ovaca.
Ostavio sam ih, Slobodanku da namiruje, Vukmana da ide po motokultivator da prebaci prekrupu do kuće, i samo što sam odmakao nazad, bi mi žao Vukmana i što mu one džakove ne prebacih do kuće. Išao je on i ranije peške kući, put je loš, brzo će mrak, hoće vuci da me pojedu u planini, tešio sam sebe, džaba. Bi mi ga žao.

U sumrak prošao sam još jednom kroz Peštersko ravno polje, od Dolića, preko Karajukića bunara do Tuzinjskih stanova koji su na drugom kraju polja. Sreo u polju čobane Camoviće, Sanela, Jasminu i Mirsada, a njihove ovce popale poljem kao da je pao sneg, malo dalje na brdu i desetogodišnjeg Mirfata Camovića koji sa psom koji se zove Đere čuva 250 ovaca.

Sišao sam posle sa Peštera, došao u Užice, nestalo je one širine, onog planinskog spokoja, visokog neba nad visoravni, one lepote od Buđeva do Crvskog i Krajukića bunara, dole je čekala samo gradska teskoba i svakodnevni život.

----------------------------------------