Da mi Acketa nije postavio pitanje šta mislim da se klubputnika-i prošire sa članovima sa Kosova nikad mi ne bi palo na pamet da napišem u par redova moje kratko ali veoma poučno putešetvije po Kosovu i okolini. Ipak još uvek neki meni bliski ljudi ne znaju za ovo putovanje čisto radi njihovog zdravlja!
Prijavila sam se preko neke organizacije čiji sam sajt pronašla na netu za seminar povodom dana Evropske Unije koji se održavao, nigde drugde nego u Prištini. Kada sam dobila mail da sam primljena i da treba da im pošaljem faks sa kompletnim podacima i potvrdom da dolazim nije mi bilo svejedno ali ipak sam to učinila. Uputila sam se u Beograd odakle je bio organizovan prevoz do Prištine sa konstantnim strahom u kostima.
Kada smo stigli do granice sa Kosovom promenuli smo autobus, ušli smo u bus sa Kosovskim tablicama kako bismo bezbednije nastavili putovanje. Priština izgleda kao malo veća varošica koja je tek počela da se gradi. Centar i par ulica oko centra su lepo asfaltirani i uvek su ulice prepune ljudi koji su nas gledali sa velikim interesovanjem ali ni od koga nismo čuli neku lošu reč. Čim se zađe malo dublje u grad ljudi žive u poluzavršenim kućama i ulice su neasfaltirane, neobeležene pa ako niste vrsni poznavalac grada ne preporučujem udaljavanje od centra. Grad ide gore dole pa za jednu osobu ravničarskog tipa kao što sam ja bilo je prosto mučno šetati okolo. S obzirom da je bio razrušen raznoraznim naletima više ni ne znam kojih bombi i kojih vojnika grad se drži veoma dobro kao i ljudi u njemu. Jedna fantastična stvar koju ne mođete propustiti u Prištini je zgrada narodne biblioteke. Od svih znamenitosti grada ona je jedina ostala cela i na svom mestu. I da hoćete ne možete je promašiti. Tu je renovirani hotel Grand, velika pijaca oko koje smo sat vremena tražili poštu ali nismo je našli, puno prodavnica, po neki spomenik... Studentski domovi su na brdu i ako dobijete sobu sa strane koja gleda na grad imate predivan vidik na ceo grad. I sa te visine vidi se da je grad uništen ali se polako ponovo rađa. Bezbednost u gradu i dalje kontrolišu snage KFOR-a.
Što se tiče smeštaja u Prištini hoteli su prazni tako da u svako doba dana i noći možete platiti hotel i imati toplu vodu dobar deo dana. Ali pravi doživljaj je u studentskim domovima gde opet stalno ima mesta. Domovi su ogromni i skoro svi studenti Prištinskog univerziteta žive u njima. Uslovi su katastrofalni. Tople vode ima samo jednom dnevno po sat vremena. Domovi su podeljeni na muške i ženske i nema mešanja ni u kom slučaju. Praznih soba ima uvek pa za sitne pare možete platiti portiru da vas pusti u neku. Većina soba je renovirana ali vlaga izbija iz zidova.
Pošto sam iz Prištine morala za Budvu krenula sam autobusom iz Pr do Novog Pazara da bi iz Novog Pazara uhvatila bus do Podgorice pa nadalje. Jedina neprijatnost koja me je zadesila u Pr je bilo to što šalterski radnik na autobuskoj nije hteo da mi primi ETC karticu i naplatio mi je punu cenu karte do NP. I bio je ekstremno neljubazan.
Busevi na Kosovu su jako spori pa je za nekih 120km puta bus išao 4 sata. Da ne bih zakasnila u Pazar na bus za Pg ostala sam da čekam taj bus u seocetu pored Gazivodskog jezera. Pošto sam trebala da ćamim ćekajući 2 sata odlučila sam da prošetam po seocetu sa Dejanom kojeg sam sveže upoznala. Ostavila sam stvari u kafani Vrč kod neke fine tete i prošetala po Gazivodskom jezeru, napravila par fotografija, po prvi put u životu čula Hodžu kako peva i u isto vreme čula zvona pravoslavne crkve, čula celu priču o istoriji Gazivodskog jezera tj. Ribarićkog jezera. S jedne strane je mesto koje se zove Gazivode pa je jezero dobilo ime po tom mestu a stanovnici seoceta u kojem sam ja bila ga prisvajaju i nazivaju ga Ribarićkim jezerom po Ribarićima.
Provela sam i pola sata u Kosovskoj Mitrovici pošto se onaj ultra super brzi autobus pokvario pa sam izašla da protegnem noge i odmah zaglavila na pijaci u Albanskom delu, pošto je autobuska stanica u tom delu KM-a. Pored raznovrsne ponude originalnih slatkiša made by kosovski Albanci pronašla sam tonu jeftine garderobe ali naravno nisam imala vremena za šoping… I ovako je bus krenuo bez mene pa je kondukter primetio da me nema. Toliko o količini putnika iz Pr do NP.
Predeo je prelep, sa mnogo razrušenih mostova i sa prelepim rečicama koje presecaju jedna drugu, možda pomalo pust ali odličan za fotografisanje početkom maja. Ako je neko raspoložen da krene sa mnom možda bi opet otišla i procunjala malo dublje i videla da slikam što više stvari… Za sad samo ovoliko.
