|
4.
Bio je to moj prvi susret sa hinduizmom. Pašupatinat nije bio običan hram od četiri zida i krova već čitav kompleks, svetilište, univerzum. On je najstariji hinduistički hram u Katmanduu i najveći hram boga Šive na svetu. Prema legendi, Šivi je jednog dana dosadila njegova palata na vrhu planine te je pošao u potragu za novim prebivalištem. Otkrio je Dolinu Katmandua i pobegao tuda. Stekao je ime Pašupati ili Gospodar životinja, i prerušio se u jelena kako bi se sakrio od drugih bogova.
Dilip me je odveo do terasa na brdu sa druge strane reke odakle sam mogao da imam celovit pogled na hram. Na obalama svete reke Bagmati prostirala se bogomolja sa pozlaćenim krovom u pagoda stilu, zatim bezbroj okolnih građevina, raznoraznih krovova, stepeništa, gatova. Gat je stepenište na obali reke gde vernici pristupaju svetoj vodi i gde se mole i kupaju. Sa uzvišice mogao sam jasno da vidim da ovaj gat na reci Bagmati ne služi samo za molitve – duž njega su bile raspoređene lomače za kremiranje. Dok su upokojeni, prekriveni slamom, goreli, gust dim je kuljao sa gata i širio se po celom Pašupatinatu.
Po kompleksu su se vrzmali posetioci: što turisti, što nepalski i indijski hindusi, što saduji. Saduji su skitalački vernici, isposnici, duhovnici, ne poseduju ništa sem plašta na sebi i jedino što umeju da rade jeste da puše gandžu i obožavaju boga. Bosonogi, ogrnuti običnim plaštom ili polugoli, samo u gaćama, dugačkih dredova i sivkaste, razbarušene brade, lica posve premazanog crvenom i žutom bojom i mlitavog tela svog u nekom belom prahu, ovi pustinjaci ne samo da izgledaju kao čudesni dusi, kao bića sa druge planete, već i svojom golom i ekscentričnom duhovnošću oličavaju Indijski potkontinent koji se toliko razlikuje od ostatka sveta da predstavlja univerzum za sebe. I kada neki zapadni turista ugleda ovakvu živopisnu priliku, biće i šokiran i oduševljen, te će mahinalno posegnuti za fotoaparatom i uslikati ovu čistu egzotiku, ne buneći se što će sadu obavezno zatražiti bakšiš za poziranje pred objektivom. Štaviše, saduji love turiste i izigravaju maskote, te Sunita ne greši previše što ove duhovnike naziva ''pretvaralima''.
Sem toga, Pašupatinat ima još jednu atrakciju: majmune. Ima ih na sve strane, tumaraju po krovovima, poziraju posetiocima ili gledaju da im maznu hranu. Njihov suživot sa ljudima, kravama, psima i bogomoljom ovde izgleda kao sasvim normalna stvar, kao što je i pojava našminkanog sadua što spava pod otvorenim nebom.
Iako većina stanovništva ispoveda hinduizam, Nepal, zemlja u kojoj se rodio Sidarta Gautama koji će kasnije doživeti prosvetljenje i postati Buda, danas ima i brojne budiste. Budizam u Nepalu ispovedaju planinski narodi Šerpe i Tamanzi, i tibetanske izbeglice. Tantrički budizam je stigao u Nepal sa Tibeta u osmom veku, dok su dvanaest hiljada Tibetanaca, koliko ih danas ovde živi, stigli nakon što je kineski komunizam porobio najveću svetsku visoravan i nakon što je duhovni vođa Tibetanaca, četrnaesti Dalaj lama, izbegao u Indiju. Danas tibetanske izbeglice vode restorane sa tibetanskim specijalitetima, suvenirnice sa tibetanskim delima umetnosti i krčmice sa tibetanskim pivom. Tibetansko pivo zove se tongba i servira se tako što se u drvenu kriglu džinovskih razmera, koja je ispunjena prosom, sipa proključala voda... Zatim se pivo promeša cevčicom i srče dok alkohol ili ne udari nesretnika u mozak ili ga ne potera na povraćanje.
Od Pašupatinata smo odšetali do Bodnata, središta tibetanskog budizma u Nepalu. Bodnat nije hram već stupa: ima oblik zvona i prvobitna namena mu je bila da čuva relikvije. Sa vrha stupe motre Budine oči, građevina je ispresecana lepršavim molitvenim zastavicama u pet različitih boja, humku opasa zid sa molitvenim točkovima u nišama. Vernici kruže oko stupe u smeru kazaljke na satu i okreću molitvene točkove izgovarajući mantru koja je u stvari bila ona tako umirujuća melodija koju sam čuo prvog jutra u Tamelu i koja me je zatim pratila svuda u Nepalu: om mani padme hum. Bilo je tu dosta tibetanskih monaha obrijane glave i odevenih u bordo odeždu zvanu kašaja. Manastiri zvani gompe sa dućanima punim rukotvorina sa Tibeta koji okružuju stupu, zajedno sa narodom koji složno kruži oko nje čine od Bodnata jedno autentično tibetansko selo.
Ali nigde suživot religija u Nepalu nije tako uočljiv kao u Svajambunatu. Ova budistička stupa je smeštena na uzvišici do čijeg vrha vodi trista šezdeset pet stepenika. Na belom svodu stupe stoji zlatasti četvrtasti blok, i na njemu su naslikane Budine oči sa obrvama. Iznad njih stoji okruglo treće oko, simbol Budine pronicljivosti, a ispod nešto u obliku znaka pitanja za šta bi se reklo da je Budin nos. To je u stvari nepalski broj jedan (ek), simbol jedinstva. Oko stupe nalaze se tanki i visoki hramovi šihare u obliku klasa i zašiljeni na vrhu, zatim vađra u obliku groma, pa hinduistički hram boginje Hariti u pagoda stilu. U Svajambunatu budisti i hindusi se mole zajedno: prvi okreću molitvene točkove, drugi pale mirišljave štapiće; prvi ponavljaju mantru, drugi izgovaraju puđu; prvi pale svećice i zanimaju se brojanicom od sto osam zrna (sto osam je srećan broj u tibetanskom budizmu), drugi prinose darove (pirinač, slatkiši, latice) boginji Hariti. Kao po pravilu, okolo se moraju naći prodavci onoliko rukotvorina koliko hinduistički panteon ima božanstava, i moraju se vrzmati majmuni da zabavljaju narod i saduji da za bakšiš stavljaju tiku turistima na čelo. Ova tačkica je simbol božjeg blagoslova i predstavlja svevideće i sveznajuće treće oko.
U Nepalu hinduizam i budizam bitišu u harmoniji. To je valjda stoga što su se oni ovde izmešali u jedan sinkretički spoj. Uopšte govoreći, hinduizam i budizam su tako isprepleteni da nije nimalo jednostavno podvući njihove sličnosti i razlike. Dok budisti negiraju postojanje svemoćnog boga i Tvorca, hindusi smatraju Budu kao jednu od deset Višnuovih inkarnacija. Dok su tri glavna običaja hinduizma puđa (molitva), kremiranje umrlih i propisi klasnog uređenja, u budizmu društvene kaste su odbačene, mada je zadržano shvatanje cikličnog postojanja ljudi kroz umiranje i ponovno rađanje. Jedni indusi Budu smatraju za jeretika, drugi za reformatora, treći vide budizam kao hinduističku sektu, četvrti, poput Dalaj lame, kažu da su ove dve religije blizanci. Horde turista u ovom kompleksu pak podsećaju na šalu koja veli da Nepal ima tri glavne religije: hinduizam, budizam i turizam.
Sa Svajambunata se pruža pogled na prestonicu i Dolinu Katmandua. Nekada davno ova dolina je bila jezero a Svajambunat ostrvo. Prema legendi, na jezeru je izrastao lotus i pretvorio se u uzvišicu na kojoj je stupa kasnije podignuta. Manđušri, budistička bodisatva (bodisatve su bića koja su dostigla prosvetljenje ali ne prepuštaju se nirvani da bi pomogla drugim bićima u postizanju prosvetljenja), isukao je mač i presekao ivicu doline kako bi voda jezera otekla.
Verski kompleksi nisu jedini ukras Katmandua. Sunita me je povela u obilazak istorijskih četvrti grada od čije arhitekture će čovek zaboraviti u kojem stoleću se nalazi.
5.
Bio je to moj prvi susret sa onim daljim Orijentom kosih krovova i kosookih naroda za koje mislimo da žive u vremenu koje je stalo. Trg Durbar u starom gradu je nekada bio mesto odakle je vladao kralj (durbar znači palata), i lepotom svojih starih zdanja zadiviće stranca u tolikoj meri da će se ovaj zapitati zašto je celog života davao ogromne sume novca na luksuzne evropske gradove kada je mogao da dođe u ovu himalajsku državicu i da za dva-tri evra uzme hotelsku sobu na korak od mesta koje se može ravnati sa najvećim arhitektonskim čudima stare Evrope. Durbar je prepun crvenkastih hramova i palata od opeke i višeslojnih krovova od drveta, i što više čovek posmatra ova neobična zdanja, to više pažljivo izrezbarenih detalja primećuje.
U tom moru kosih, višespratnih krovova i tradicionalne arhitekture, jedna građevina, okupana u beloj boji i sa kolonadom stubova, pada u oči. U pitanju je palata Gadi Baitak, sagrađena za vreme vladavine dinastije Rana u neoklasičnom stilu i po ugledu na londonsku Narodnu galeriju. Osnivač dinastije Jung Bahadur, nakon što je pobio sve uticajne ličnosti koje bi mogle predstavljati pretnju, dodelio je sebi titulu maharadže, i prekršio verski tabu time što je postao prvi nepalski vladar koji je prešao ''crni okean'' i posetio Evropu, gde je prisustvovao operi i konjičkim trkama.
Preko puta te bele građevine nalazi se Kumari bahal. Kumari na sanskritu znači devica. Ušli smo u unutrašnje dvorište koje je okruženo drvenim balkonima i prozorima ukrašenim tako brižljivim rezbarijama da sam pomislio da u ovako lepoj kući može stanovati samo neka nadasve značajna ličnost. Sunita mi je pokazala na prozor preko puta nas. Na tom prozoru svakod dana se pojavljuje, ni manje ni više, prava, živa boginja!
Kumari devi je devojčica koja je izabrana za boginju do njenog puberteta, i veruje se da je ona inkarnacija Durge, koja je pak jedna od manifestacija boginje Parvati, Šivine družice. Izbor za Živu boginju, razume se, nije nimalo bezazlen. Mlade kandidatkinje moraju ispunjavati trideset dva stroga fizička uslova i, da bi dokazale da su inkarnacija neustrašive Durge, moraju ostati pribrane i hladnokrvne dok muškarci igraju oko njih u strašnim maskama i pri strašnoj buci, i dok su okružene sa sto osam bivovskih glava. Pošto devojčica bude izabrana za Kumari devi, useljava se u Kumari bahal i tu živi pojavljujući se jednom dnevno na prozoru da zadovolji radoznale mase i tek povremeno napuštajući kuću da bi se pojavila na verskim ceremonijama. Devojčica prestaje biti Živa boginja čim po prvi put prokrvari, i tada boginja napušta njeno telo. Da stvar bude još više zapanjujuća, Kumari devi je tek jedna od mnogih Živih boginja u Nepalu, kao da ovom pobožnom narodu nisu dovoljna sva ta božanstva, inkarnacije, avatari, manifestacije, Bodisatve i Bude...
Ako će trg Durbar u Katmanduu zadiviti stranca, istoimeni trg u Patanu će ga zaseniti. Patan je gradić koji je odvojen od Katmandua rekom Bagmati. Kažu za patanski Durbar da je mesto sa najimpresivnijom arhitekturom u Nepalu. Ovde sva ta velika, crvenkasta zdanja u pagoda stilu, na više nivoa, sa kitnjastim rezbarijama, zajedno sa preko šesto stupa, sto osamdeset bahala, brojnim drugim bogomoljama, bunarima, rezervoarima i pasažima raštrkanim po Patanu izgledaju tako nestvarno da će čovek možda pomisliti da se nalazi usred snimanja nekog bajkovitog filma o srednjem veku daleke Azije. Onda i ne čudi što je istorijsko ime Patana Lalitpur, što na sanskritu znači Grad lepote.
Međutim, postoji još jedan trg Durbar u Dolini Katmandua. Nalazi se u gradiću nedaleko od prestonice u kome je, kako kažu, vreme doslovno stalo. Gradić se zove Baktapur. Uputio sam se tamo.
6.
Bio sam radostan što ću pobeći od vreve zagađenog Katmandua i kakofonije njegovih ulica. Međutim, nisam mogao da pobegnem od monsuna nad Nepalom: u Katmanduu u mesecu julu padne pet puta više više kiše nego u Beogradu. Posle nekoliko prijatno oblačnih dana nebo se nakostrešilo i pravi monsun je proradio: kiša je padala dan i noć, jednolično, istim tempom, ulice su se preobrazile u blatnjave kaljuge kroz koje su se jedino rikše uspešno probijale, neustrašivi oblaci nad nama grmeli su i sevali. Stigavši u Baktapur bez struje, popavljen monsunima, u čas kada se nebo smrkavalo, pomislio sam da se nalazim u nekom crno-belom Kurosavinom filmu. Monsun je tukao tako silovito da sam brže-bolje gledao da se uvučem u jednu gostionicu nadomak Tačupal tola.
Vlasnik gostionice me je dočekao pri slaboj svetlosti sveće i požurio da mi pokaže sobe. U polutmini uspeo sam da razaznam njegovo lice: ta tako mila krotkost ovih kosookih, malenih ljudi rascvetalog osmeha bila je sada udvostručena radošću zbog nenadanog dolaska stranog gosta: gostionice, restorani i suvenirnice u Nepalu u doba monsuna zjape prazni, te se pitam kako preživljava sav taj narod ovisan od turizma. Dvokrevetnu sobu, koja inače košta trista nepalskih rupija, dobio sam po sniženoj ceni za dvesta, koliko košta jedna krofna na Zapadu. Dok sam ležao u mraku, slušao sam jednolični huk kiše i za jedinog druga imao sam paučića na zidu koji je, na sreću, bio od onog soja što vole da se, kao za inat, ne miču s mesta.
Ne samo da su monsuni u ovoj himalajskoj državici tako nepredvidivi i nestalni da oblak može za tili čas da zakloni sunce i grune obilnu kišu, a da se trenutak kasnije raziđe brzo kao što se i pojavio, nego i potop, koji jednog časa preti da se pretvori u apokalipsu, već sledećeg može da ispari. Tako sam sledećeg jutra zatekao Baktapur suv i osvežen. Ali ljudi na ulicama i dalje su nosili kišobrane. Narod nepalski, u doba monsuna, ne izlazi iz kuće bez kišobrana ni kad kiša lije, ni kad je suvo. Jer julsko sunce na Indijskom potkontinentu, pa još i na ovolikoj nadmorskoj visini, može za sat-dva da čoveku zagorča život. Bilo je dovoljno da se prošetam s jednog na drugi kraj ovog gradića, radostan što me miluje sunce, koje se iskobeljalo kroz oblake, da bih primetio da su mi vrat, ruke, lice – sve obnaženo – posve izgoreli od istog tog sunca.
Ali, tada nisam mario za opekotine. Ono što sam video mi je sasvim zaokupilo pažnju. Nalazio sam se u mestu koje je možda najbliža postojeća replika onome što mašta svakog od nas istka kada pomislimo na neko daleko, iskonsko mesto koje vekuje kroz vreme neizmenjeno, nepromenljivo, i koje je toliko lepo i skladno da nehotice počinjemo da verujemo da je to mesto neka vrsta utopije, savršeni Eldorado. Šetajući se Baktapurom, ne samo da sam imao utisak da ni jedna nova zgrada ovde nije podignuta u proteklih sto-dvesta godina, nego sam čak počeo da verujem da ovaj grad, tako očuvan, tradicionalan i autentičan, koji se činio kao izolovanim od ostatka sveta, možda jeste pravi Šangri-la Nepala. Malo šta se izmenilo ovde od doba kraljeva Mala pre mnogo vekova, kada je Baktapur uživao blagostanje nalazeći se na trgovačkom putu za Tibet. Zagasitocrvenkasta zdanja od opeke su toliko očaravajuća da bih za svaku mogao reći da je u njoj ranije stanovao neki kralj. Na svakom koraku sam susretao hramove, trgove, dvorišta, palate, sporedne uličice, bunare. Hramovi su, razume se, u pagoda stilu, sa kosim krovom na dva, tri ili četiri nivoa, i detaljno su dekorisani. Sve ulice Baktapura su od opeke i pošteđene ne samo buljuka turista već i tako napornog saobraćaja. Ovde sam u spokoju mogao da se besciljno šetam ulicama, do mene je dopirala jedino umirujuća ambijentalna muzika iz suvenirnica (često budistička mantra om mani padme hum).
Žitelji Baktapura su Nevari. Govore jednim od najtežih jezika na svetu. Izvrsni su farmeri, trgovci i zanatlije. Imao sam prilike da osetim tradicionalni život Nevaraca: sa drvenih prozora, balkona i mansardi, koji su po pravilu brižljivo izrezbareni, dokoni meštani posmatraju život na ulici; na pragu svojih dućana stolari, lončari, tkači, rezači i druge zanatlije obavljaju svoj svakodnevni posao; starci odmaraju ili igraju šah pored neke starinske bogomolje; đačići u plavim košuljama trčkaraju goneći živinu; žene nose korpe pirinča ili se šetaju graciozno, zaštićene hladovinom suncobrana i odevene u sari jarke boje... Neko devojče se već satima vrzma po gradskom trgu pokušavajući da za nepalske rupije trampi nekom turisti novčić od dva evra, koji je nekako dospeo u njegove ruke i koji mu ovde nije bio ni od kakve koristi...
Nevari su jedna od brojnih etničkih grupa u Nepalu. U visinama Himalaja žive Šerpe, Tamanzi, Takalisi, u srednjem pojasu Nepala stanuju Nevari, Gurunzi, Magari, Bahuni, Četri, niziju Nepala naseljavaju Tarusi, Mitile... Nepal je mesto susreta indoevropskih naroda iz Indije i mongoloidnih naroda sa Himalaja... Na trenutak sam zaboravio da se nalazim u zemlji sa najvećim i najspektakularnijim planinama na planeti...
Deset od četrnaest najviših vrhova na svetu nalazi se u Nepalu. Himalaji, koji na sanskritu znače boravište snegova, odvajkada su mi golicali maštu tim svojim zastrašujućim i nestvarno belim obroncima, čija visina često premašuje osam kilometara, i to u tolikoj meri da sam, dok bih ih posmatrao na slikama ili snimcima, pomišljao da oni nisu samo boravište snegova već i boravište bogova. Ovi vrhovi dodiruju samo nebo, izgledaju tako bliski suncu i mesecu, da ne čudi što se veruje da su prvi kraljevi Nepala bili potomci meseca i sunca (koji se, uostalom, nalaze na crvenoj zastavi Nepala koja, za divno čudo, nije pravougaonog oblika već u obliku dva trougla što se preklapaju).
 Daulagiri, Anapurna, Manaslu, Langtang, Makalu, Mont Everest... Pravo ime najvišeg vrha na svetu je Čomulungma, što na tibetanskom znači majka univerzuma. Pustolovi iz celog sveta dolaze u Nepal da bi se u organizovanim ekspedicijama približili što više ovim negostoljubivim džinovima, a oni najluđi među njima usude se da se penju na njih. Sada tih ekspedicija nije bilo, a Himalaji su večito čamili pod oblacima. Monsun, taj strašni dušmanin, gospodario je mnome i uskraćivao mi ikakav pogled na čudesne Himalaje. Svi Nepalci su mi hvalili na sva usta mesto Nagarkot koje se nalazi tik iznad Baktapura, na vrhu brda, odakle se pruža očaravajući pogled na sve te snežne vrhove, ali ja nikada nisam otišao tamo, budući da su me uvek prisutni oblaci već odavno obeshrabrili.
Narodi Indijskog potkontinenta raduju se monsunima, i plahi monsunski pljuskovi ih preplavljuju talasima ushićenja, jer monsuni sa sobom donose sam život. Ali ja sam u neku ruku bio žrtva monsuna nad Nepalom koji mi je onemogućio da utolim jednu tako staru i duboku želju. Poražen, bio sam prinuđen da se pomirim sa činjenicom da još nije kucnuo čas da upoznam najveći venac planina i možda najfascinantnije čudo prirode na svetu. Stoga sam napustio Dolinu Katmandua i pošao na zapad, u drugi po veličini grad Nepala - Poharu.
KRAJ DRUGOG DELA
|
