Lazarev kanjon

Datum: 13, 14 i 15 avgust 2010.
Putovali: Bojana Stojanovska, Saša Stanojević, Lazar Pašćanović
 

Za Lazarev kanjon sam čuo odavno, a jednom sam ga i video, odozgo, očima ptica, sa vidikovca kraj puta, kada sam onomad tuda prolazio. Oštar usek u beloj steni niz čije se litice slivaju slapovi zeleniša, koji se zgušnjavaju i teku u dubini. Ne deluje kao nešto što je pravljeno da bi se čovek tuda motao.

Vazdušni pogled na Lazarev kanjon može pomalo da obeshrabri, posebno ako planirate da prođete kroz njega.

Kako to obično biva, maltene do poslednjeg časa nije se znalo ni ko ide, ni kuda tačno ide, ni da li se uopšte ide. Tako smo propustili da ponesemo i bilo kakvu mapu kanjona, ili bar da pročitamo neko detaljnije uputstvo. Tu je taj kanjon, ima početak, ima kraj, dovoljno.

Autobus za Bor je dobra prilika za usputno posmatranje sitnih zanimljivih bizarnosti kakvima Srbija obiluje, a koje dostižu visoku koncentraciju na autobuskoj stanici u Paraćinu. Zgrada sa zelenim listićima na fasadi, zgrada sa velikim crtežima ptica (mislim da su u pitanju senice), Titova slika koja visi iznad šaltera...

Zanimljivi detalji na autobuskoj stanici u Paraćinu: zgrada sa listićima, zgrada sa senicama, i jedva primetna Titova slika iznad prozorčeta za kupovinu karata.

U Boru, posle debele pljeskavice od čiste soje, raspitujemo se po pustom popodnevnom gradu odakle može da se vidi rudnik. Skitamo ulicama, i primećujem da toliko toga deluje polupano, okrunjeno, fasade otpadaju, zarđalo, park zapušten, sve izgleda kao da je nekada napravljeno ambiciozno i lepo, a onda pola veka nije pogledano. Uz strašnu avgustovsku žegu, puste ulice i loš vazduh koji, kako se približavamo rudniku, sve jače peče u grlu, toliko da se povremeno zakašljemo kao magarci, varoš Bor mi izgleda tmurno i sumorno.

Bor. Na grafitu koji predstavlja rudnik nalazi se kontroverzan natpis "budućnost prošlosti".

Uličice oko same rupetine deluju još tužnije. Puno starinskih vila sa širokim drvenim tremovima i verandama, potpuno oronulih, ispred kojih sedi sirotinja a psi laju i kidišu da pokidaju lanac. Skoro kao favele oko afričkih prestonica. Jedan krupni tetovirani ciga me sa terase pita zašto fotografišem njegovu ruinu od zgrade sa polupanim prozorima, a onda mi prstom pokazuje pukotinu koja uzduž prolazi celom ulicom.

"Evo, to fotografiši! Sve će se surva u rupu! Već je pola otišlo, a ima cela ulica da ode dole." I zaista, ulica ima samo jednu stranu, a sa druge strane već počinje rupa, i sav okolni teren se nekako ozbiljno naginje ka toj rupi.

Idemo preko nekog đubrišta, pa ispod bodljikave žice, odakle puca neverovatan pogled na kop. Narandžasto-sive ivice koje se obrušavaju sa svih strana, ponegde strmo, ponegde stepenasto, ka malom tamnosmeđem jezercetu otrovnog izgleda, na samom dnu. Okolo je nekoliko rasturenih kućica koje služe kao javni toalet i već jednim svojim delom vise nad provalijom. Na jednoj piše: "Ko poslednji krene, nek ugasi..." i onda tu fali deo zida.

Rasturene kućice na ivici rastuće provalije pored borskog rudnika, i jezerce na samom dnu kopa.

Ostatak dana provodimo na zidiću ispred samoposluge. Kako se sunce spušta, centar se polako preobražava: žega popušta, na ulicama je sve više sveta, a glavna džada se ubrzo zatvara za saobraćaj i postaje šetačka zona. Dva prastara dede sedaju na klupu pored nas, dolazi prodavačica sladoleda i otvara sanduk, iz obližnje kafane (dom penzionera?) izvlače par stolova i stolica. Zidići se popunjavaju, deca trče okolo, ciče i igraju se, ljudi šetaju pse, i u prvi sumrak Bor izgleda kao prijatna, opuštena provincijska varoš, sušta suprotnost onome u kome smo proveli celo posle podne.

U neki večernji sat dolazi Saša sa svojim drugarom, koji će nas odbaciti do Lazareve pećine. Tamo ispred postavljamo šatore i spavamo kod visećeg mosta, baš ispred ulaza u pećinu odakle struji leden vazduh, u snažnoj narandžastoj svetlosti reflektora (toliko o ideji da ćemo gledati meteorsku kišu).

Lazareva pećina: formacije pećinskog nakita poznate kao "luster" i, tako je, "bivolja glava".

Sutradan obilazimo Lazarevu pećinu (200 dinara po njušci i prilično dosadna, napamet naučena priča tonom nastavnika geografije iz bilo koje srednje škole), a onda prtimo ruksake i krećemo stazicom koja počinje svega desetak metara od pećine, i predstavlja ulaz u kanjon. Dugo smo spavali a onda dugo doručkovali i zatim dugo lenčarili, pa je već deset pre podne.

Dok hodamo, litice koje se bele na suncu polako rastu oko nas i primiču se nebu. Pod nogama je kamenje, koje povremeno prelazi u gromade koje se mogu preći samo pentranjem. Krošnje se često spajaju nad glavom, pa dole, uprkos vedrom danu, dobar deo vremena vlada sumrak. Jedini put kroz Lazarev kanjon je zapravo korito istoimene reke, koja je u ovo doba godine sasvim presušila, osim poneke manje lokve skrivene među stenama i mahovinom. 

Jedna od brojnih prepreka na putu kroz Lazarev kanjon. Levo Saša, desno Lazar.

Nailazimo na kamenu kapiju koja, za razliku od onih u kanjonu Vratne, ne predstavlja glatku vodom izdubljenu rupu u steni, nego se sastoji od nekoliko ogromnih kamenih gromada koje su pale tako da je u sredini ostao prolaz. Nekada su stene u samom koritu toliko velike i strme da ih obilazimo sa strane, divokozjim stazicama u stranama kanjona. Kažu da sam kanjon nije duži od desetak kilometara, ali se zbog neprohodnosti napreduje izuzetno polako. Drugi razlog sporog napredovanja su brojne pauze koje pravimo da bismo došli do daha, kao i da bismo fotografisali, što u polumraku ispada prilično nezgodno.

Divokoze ne uspevamo da vidimo, ali nam stavljaju do znanja da su tu time što nas gađaju kamenjem. Buka koju pravimo ih plaši, pa zato beže uz strme zidove kanjona, praveći male (i ne tako male) odrone. S obzirom da je par puta odozgo doletela kamenica veličine fudbalske lopte, ovo nam je dalo povod da se malo zabrinemo. Srećom, odroni su se uvek dešavali nekoliko desetina metara ispred nas, a nikad na mestu gde mi stojimo.

Lazarev kanjon je poskokova kuća, u kojoj smo mi nezvani gosti. Sa prvim se susrećemo dok se veremo po desnoj litici ne bismo li obišli stene koje su na tom mestu napunile korito. Nezgoda je što tokom veranja često ne vidiš gde ćeš staviti ruku, nego dlanom prelaziš po steni iznad svoje glave, tražeći zgodnu izbočinu. Srećom, prvi poskok je bio dovoljno kulturan da mirno ode sa jedine zgodne izbočine preko koje smo morali da pređemo. Drugi je bio mnogo veći ali takođe sasvim lepo vaspitan, i nije se ni mrdnuo kada je Saša zgazio dvadesetak santimetara pored njega. 

"Nosi ti mene kući mome ocu, jer moj je otac zmijski car. I kada stignemo budi pametan, moj će ti otac nuditi svakojaka blaga, zlato, bisere i drago kamenje, ali ti nemoj ništa uzeti, nego mu traži nemušti jezik."

Kažu da je poskok najotrovnija zmija u našim krajevima, čiji je otrov jednako snažan kao otrov kobre. Takođe kažu da je serum potrebno primiti najkasnije dva sata nakon ujeda, inače se lako može desiti da te ubije. U kanjonu smo shvatili da možda ne bi bilo loše poneti serum kada se kreće na ovakve ekspedicije (kupuje se u apotekama) jer, u trenutku kada smo se susreli sa drugom zmijom, bili smo barem četiri sata daleko od izlaska iz kanjona u bilo kom pravcu, i onda još najmanje sat vremena do najbližeg naseljenog mesta. Zmije su naravno mirne i pametne u svom "ne diraš me - ne diram te" fazonu, ali su svojim šarama toliko uklopljene u okolni teren da može da se desi da ih nehotično uplašimo ili povredimo. Tako smo posle prvog susreta dodatno usporili i počeli mnogo pažljivije (paranoičnije) da osmatramo gde ćemo spustiti ruku i nogu.

Negde oko pet po podne smo stigli do mesta na kome se kanjon račva u dva kraka. Ušli smo u desni i nastavili dalje, i posle nekog vremena došli smo do jednog bučnog, niskog i veoma hladnog mesta koje predstavlja ponor Demižloka.

Nekoliko detalja iz kanjona, i dve žabe koje su čamile na dnu jedne duboke rupe. Velika žaba izgleda mudro i prastaro, kao neka čudna životinja iz narodnih priča.

Demižlok je bistra planinska rečica koja na ovom mestu nestaje, tačnije ponire u splet dubokih, mračnih pećina u stenama. Posle jednog proširenja u vidu proplanka sa visokom travom, teren naglo počinje da se spušta, a sa svakim korakom temperatura drastično opada. Neko vreme se majemo oko ponora pokušavajući da smislimo kako da ga pređemo, ali nema šanse; rupe ispod nas su suviše duboke da bismo želeli da se pentramo okolo. Vrtimo se, diskutujemo, krećemo nečim nalik na stazicu koja vodi strmo uzbrdo, uz desnu liticu, i onda preznojeni shvatamo da se završava kod lisičje rupe i ne vodi nikuda dalje. Onda opet silazimo do ponora, pa razmatramo šta da radimo, i na kraju otkrivamo da se može proći sa leve strane.



Nažalost, nismo baš gledali na sat, a pošto smo bili premoreni nismo baš ni upamtili koliko je koja deonica dugačka. No eto, možda jedan ili dva kilometra posle ponora Demižloka primetili smo da su litice oko nas nestale i da se kanjon završava. Onda smo preskočili rečicu, uzverali se uz neke strme livade, pa kroz šumarak, pa opet kroz livade, i stigli do puta od tucanika. Bilo je sedam uveče, dakle za prolazak kroz ceo Lazarev kanjon bilo nam je potrebno devet sati hoda (s tim što je dobar deo "hoda" zapravo otišao na pentranje, provlačenje itd) iako je povremeno delovalo da smo oduvek tu i da nikada nećemo izaći.



Naredna tri sata proveli smo u besomučnom gaženju stazama, livadama i šumarcima, uzbrdo i nizbrdo, potpuno premoreni i na ivici snaga, u potrazi za izvorom koji bi trebalo da se nalazi tu negde. Naišli smo na dve-tri napuštene pojate, ali ni traga od bilo kakvog ljudskog bića. Razdvajali smo se, odlazili u različitim pravcima da tražimo vodu, lutali po brdima i onda se bezuspešno vraćali, i na kraju, kada je već počeo da pada mrak, zaključili smo da ćemo ipak piti vodu iz Demižloka, pa smo se ulogorili. Posle dopunjavanja zaliha vode i pranja u rečici na red je došlo traženje račića pomoću baterijske lampe, ne da bismo ih pojeli nego čisto onako, da ih vidimo. Našli smo dva ili tri komada, prilično velika. Onda je došlo zasluženo uživanje u pečenim kobasicama i kuvanim jelima iz konzerve, uz po koji gutljajčić rakijice i posmatranje meteorske kiše, i sve je ponovo počelo da izgleda sasvim povoljno.

Livadica kraj koje se nalazi kladenac, zapravo izvor iz kog voda ne ističe, nego se zahvata iz rupe poklopljene jednim ravnim kamenom. Tu je i starica koja nam je pravila društvo dok smo se odmarali.

Ujutru smo krenuli tucanikom u pravcu Zlota, koji je odatle udaljen 15ak kilometara. Posle sat vremena naišli smo na mnogo živahnije pojate od onih jučerašnjih, sa gomilom ovaca, krava i svinja, gde su nam bakice pokazale gde se nalazi kladenac sa odličnom ledenom vodom. Put izlazi iz šume i vodi grebenom, preko livada, a sa desne strane vidi se duboki usek kanjona u kome smo proveli ceo jučerašnji dan, iako nam to sada već deluje pomalo neverovatno. Prolazimo i pored jednog usamljenog groba usred planine, na čijem izguljenom foto-porcelanu vidim dva starija čoveka, od kojih jedan drži ovcu, a drugi neku vrstu gojaznog albino mravojeda.

Usamljeni grob u planini, i put koji se, duž Lazarevog kanjona, vraća za selo Zlot.

Posle nekog vremena nailazi namučeni stojadin "Srbija šuma" i u njemu krupni šumar Paja zvani Globus, koji pristaje da nas poveze. Paja je pričljiva ljudina i čovek koji očigledno uživa u svakoj sekundi svog posla, i poznaje svaki kamen ovih krajeva.

"Šta radite ovde?", pita ga Saša.
"Evo, hvatam divokoze."
"A šta radite sa njima kada ih uhvatite?"
"Vozim ih kod Kraljeva. Tamo ih je bilo, ali su zbog krivolova nestale, pa sada 'oćemo ponovo da ih zapatimo."
"Znači, vežete ih, pa u gepek?"
"Ne, ne. Dajem im posebnu injekciju da zaspe, i onda im vežem maramu preko očiju, i stavim ih u sanduk, pa ih tako transportujem. Kod Kraljeva ima prihvatilište, pa kad se oporave puštamo ih u šumu."
"I, je l' uspevate?"
"Divokoza smo dosta preneli - ovde u Lazarevom kanjonu ima ih jako mnogo - ali nikako da uhvatim jarca. Postavio sam sinoć zamke, i danas gledam, ali ništa. A jako mi treba mužjak, da mogu da se razmnožavaju tamo."

Kao poručen, Paja staje na dva najbolja vidikovca, a zatim dvogledom dugo pretražuje litice, što mi koristimo da okinemo par fotki kanjona iz ptičje perspektive. Što više gledamo, sve nam je manje jasno kako smo juče onuda prošli. Onda nam daje dvogled i pokazuje nam divokozu koja drema na šiljatoj steni na samoj ivici provalije. Posle toga zajedno pijemo pivce ispred prodavnice u Zlotu, kojom prilikom nam šumar priča gomilu zanimljivih priča o svojim neobičnim susretima i avanturama po planinama širom Srbije ("Znate ona ruina na vrhu Rtnja, što je bila crkvica, pa su je neke budale raznele dinamitom jer su tražile blago? E, dok je crkvica još stajala, bio je tamo jedan deda, koji samo stane ispred vrata crkve i ona se sama otvore! Ja sam baš gledao, da nije neki trik, šta je, ne znam, ali on stane i otvore se vrata sama od sebe!" ili "Ja kad čujem da je nešto bilo, da je neko lovio nešto što se ne sme ili šta ti ja znam, tu po brdima, odem u sela i kad pitam, niko neće da mi kaže! Onda lepo sednem ispred prodavnice, svima platim pivce, i da vidiš, krene priča, svi malo popijemo, i raskrave se seljaci i odma 'oće da se pohvale šta je ko radio...") Zatim nam na svom digitalnom aparatu pokazuje fotografije nedavne oluje, kada su zrna grada bila kao kokošija jaja. Onda nas vozi u Bor i tamo nas ostavlja.

Dobroćudni šumar Paja Globus uči Bojanu kako se najbolje hvataju divokoze i divojarci.

U Boru, posle još jedne gozbe ispred samoposluge (hleb, salama, "zdenka" sir, banane) odlazimo na busku stanicu. Kroz vazduh se prolama glasan zvuk sirene, i dok mi nagađamo zašto je to, jedan dečkonja nam kaže "to je zato što je tri sata", što nama ne govori baš ništa, pa on dodaje "završava se druga smena". Na to drugi dečkonja kaže "ne nego prva", pa ovaj kaže "druga", i odlaze zaneti tom prva, druga, prva, druga igrom.

Bojana i ja sedamo na bus za Beograd (koji će krenuti, pokvariti se, sat vremena stajati pored puta, biti zamenjen ispravnim, koji će pred Beograd takođe krenuti da se kvari, svaki čas zastajkivati čim put krene uzbrdo, smrdeti na izgoretinu i na kraju jedva nekako stići), a Saša ostaje da čeka bus za Zaječar (nadam se, manje uzbudljiv od našeg).

I to je to. Kanjon je zaista imao početak i kraj, s tim što je ono u sredini bilo prilično naporno, ali su svaki korak i kap znoja nagrađeni neviđenom divljinom. Sve su šanse da će mi nekad opet doći da se zavlačim tamo, ali, nadam se, ne baš sutra.