Bosanske piramide

Putovali: Tibor Miglinci, Igor Gut
Datum: 4. jul 2010

Svakog dana smo se penjali na vidikovac, ostatke neke tvrđave gde ne dolazi previše ljudi, sedeli u tišini i gledali na grad, na zapad. Tragali smo za minaretima u daljini, koje ne možemo na prste prebrojati, mislim, čak ni na rukama i nogama zajedno. Iz daljine se čuje samo pevanje hodže, koje sad zvuči opuštajuće, za razliku od jutra kada me trgne iz kreveta. Na drugom kraju grada, vidimo brda nad Ilidžom gde je vrelo Bosne, a u stvari, u potpunosti smo opkoljeni planinama. Pretposlednjeg dana pred odlazak kući, za Novi Sad, odlučujemo da posetimo famozne bosanske piramide u Visokom. Nisu daleko od nas, od Sarajeva. Tridesetak kilometara opuštenog truckanja vozom.



Naredno jutro, čuvši u turist info-u kako vozovi često saobraćaju ka Visokom i nazad, bez posebnog planiranja smo krenuli u jednu celodnevnu avanturu. Do železničke stanice, kraj ogromnog Avaz tornja, stižemo peške, jer su baš taj dan odabrali da popravljaju tramvajske šine. Tu se razdvajamo. Igor odlazi do banke po neki novac, a ja za neku siću kupujem povratne karte. Saznajem da postoji samo jedan voz za nazad, oko 5. Naš kreće za svega par minuta, a mog druga Igora još nema... Sjajno. Gledam levo, desno, ne želim da se pomerim sa svog mesta, možda se mimoiđemo.

"Njemu se sigurno i ne ide. Znao sam! Namerno će zakasniti!" Odmah mi gluposti padaju na pamet. "A da mu se nije desilo nešto?"

Bespotrebna drama, jer eto njega, i trčeći nastavljamo ka vozu, nalazimo peron i uskačemo za ostalim putnicima koji su ušli, iako se još nisu svi iskrcali. Srećem tri Britanke - bekpekerke sa ogromnim torbama (a možda su samo one bile sitne), kako se u panici guraju ka najbližem izlazu i dovikuju, ali se babe bez milosti guraju ka slobodnim sedištima. Kao u našem gradskom prevozu. Pozdravljam ih osmehom (Britanke, ne babe) i propuštam napolje. Ulazimo u kabinu u kojoj već sede tri starije žene. Pitamo:
- Jel slobodno?
- Naravno, naravno! - kažu.

Međutim, nikako da se dogovore kako ćemo sedeti. Njih dve ne mogu da se voze unazad, pa nas prebacuju na drugu stranu, ali ne smemo pomeriti torbe sa ostalih sedišta od treće tete, tako da manje-više nema mesta za nas, i tako odlučujemo da ipak izađemo na hodnik i gledamo kako krajolik proleće pored nas, a sela ostaju negde iza vagona; ipak je to samo pola sata puta.

Za toliko smo i stigli. Stigli, ali nije baš onako kako smo zamišljali. Našli smo se u nedođiji. Nigde ne piše gde smo, a mislim da se niko više nije ni iskrcao. Izbacili su nas tu i brzo produžili dalje. Kao da je neki opasan kraj. Zar nas je kondukter prevario? Gledamo u okolna brda, ali od bosanske piramide ni traga ni glasa, jedino se u daljini vidi neki gradić. To je to. Ispod oronule stanice je put. Levo ili desno? Vidimo neki bračni par, ili bar tako pretpostavljamo, malo desno. Krećemo ka njima.

- Dobar dan! Kuda do piramida?-pitamo.
Čovek nam 3 puta ispriča istu priču:
- Samo pratite put, pa levo i tu je. Inače odakle ste?
Kažemo Novi Sad, Vojvođani, a oni se prosto oduševe, i usput spomenu kako su bili tamo kao mladi itd...
Postoji jedan problem. Put vodi u suprotnom pravcu od tog gradića, ali eto, ako su tri puta rekli, onda mora da je tako. Idemo mi petnaestak minuta, shvatimo kako se iza nas, preko nekih poljana, brdo izobličilo u trougao. To je to, samo na drugu stranu. Ugledamo prodavnicu, uzmemo pivo, pitamo za pravac. Kaže samo pravo, pa levo. I on objasni tri puta, pita odakle smo.
- Novi Sad.
Opet oduševljenje.

Sad smo već shvatili, moramo da zaobiđemo reku, idemo ka mostu. Zar nisu mogli da naprave jedan put preko poljane, i gotovo?! Sunce prži, a mi već sat vremena hodamo. Usput srećemo još jedan stariji par. Isto nam kažu pravac, isto pitaju odakle smo, isto se oduševe.

Prelazimo most, nismo daleko. Ovog puta nảs zaustavljaju. Staje crni džip, otvara se prozor, sede dva lika, pitaju kuda do piramida, kažemo šta i mi znamo i oni nestanu, bez oduševljenja. Mogli su nas i povesti.

Stižemo u Visoko, koje je, može se reći, prilično mrtvo. Vreme je stalo, skoro pa nigde nikog, sve je zatvoreno, a mi gladni. Nailazimo na prvu otvorenu pekaru, ali je prazna. U sledećoj, isto. Tek u prodavnici nalazimo hleb, paštetu i pavlaku, i bez ramišljanja sedamo na bankinu kraj glavnog puta da jedemo. Nigde ni klupe, ni pristojnijeg mesta, ali mi smo gladni. Kao da se baš tad varošica malo probudila, pa su krenuli automobili da zuje oko nas. Tad je ponovo prošao onaj crni džip, ovog puta u drugom pravcu. Neki dečak zastaje na biciklu, javlja nam se, priča svoju priču, kako on živi tu u ulici iznad i voli da igra fudbal. Zovemo ga da se pridruži našoj gozbi, on neće. Odosmo dalje, sad već uveliko u pravcu trouglastog brda.

Prisećamo se kada smo prvi put tražili vidikovac - izgubljenu tvrđavu. Kako su nas svi upućivali u različitim pravcima. Prolazili smo kroz razne uske ulice, i lutajući gore-dole proradila nam je neka dečačka mašta, verovatno zbog priča starijih o opasnim krajevima, kao da nas svaka osoba šalje ka svojoj zamci. Sve su to oni pripremili nepažljivim turistima koji traže izgubljenu tvrđavu. Jedan bi nas poslao među medvede, drugi u minsko polje, a treći možda u svoju kuću, kod svoje porodice ljudoždera... Koja li je smrt najbolja? U Visokom su nam svi govorili isto. I tako smo stigli do Muhameda.

U samom podnožju našeg brda stoji neki čudni dedica. Ćelav, sa debelim naočarima, i praznim pogledom, kao da gleda u jednu tačku, niti u daljini, niti u blizini. Ne pomera se. Kao da nas ne primećuje. Tek kad smo mu se javili, on se okrenuo, i odmah počeo:
- Ja tu čekam, trebaju mi javit. Moraju mi javit. Bio sam gore...

Igor i ja se pogledamo, pitamo koliko ima do gore.

- Puno, trebat će vam celi dan, mogu vam pokazat tu blizu šta ima. Tamo je piramida Mjeseca, iza je Zmajeva, a ova je od Sunca. Najveća na svetu. Na vrhu nemate ništa, neke ostatke starog grada. Mislimo se u sebi: "Ne može dedica da se popne do gore."

Odmah smo znali koliko je sati. Pitali smo ga koliko traži.

- Kol'ko date. Penzioner sam, nemam šta radit...
A još kad je čuo odakle smo, onda smo postali naši. Živeo je u Beogradu, njegov otac je bio vojno lice, sad već standardne priče...

Malo razmišljamo treba li nam pomoć, a Muhamed je već izvadio neke prospekte iz džepa, i priča kako moramo videti tunele. Tunele van grada. Za to nismo ni čuli, i tako nam je privukao pažnju. Prihvatamo, upoznajemo se. Obećava nam da će nas uvesti za 2 konvertabilne marke umesto za 5, jer poznaje neke ljude. Sjajno.

Penjemo se gore, zastajemo da se nadišemo. Baš danas nema ni oblačka na vidiku, a samo smo ove nedelje triput pokisli.

Ko je napravio ovo, i kako to da je bilo potrebno nekoliko milenijuma za ovakvo otkriće? Mislim, nije da ga ljudi nisu videli. Ogromna brda, koja možda skrivaju najcrnje ili najbitnije tajne čovečanstva. Brzo stižemo do prvih iskopina. Prvo stepenište bosanske piramide. Tu je sklonjena zemlja, a ispod se jasno vide ogromne betonske ploče. Prokometarišem kako mi deluje kao da je to delo druga Tita, na šta je neki gospodin prasnuo u smeh. Pogled odavde je sjajan, stojimo nad gradom kao neki bogovi. Tek sad stiže Muhamed da nam ispriča priču, kako nema dovoljno sredstava da se iskopa cela strana, da bar bude zanimljivije turistima. Jer eto, samo nekoliko godina od otkrića, i već slabo ko dolazi. Stigli smo do petine puta do gore. Gledamo na sat, nema se vremena, hajdemo do tunela, rudnika, šta li je već.

Silazimo dole. Naš vodič zaustavlja taxi, svi se poznaju, ali ne spušta nam cenu. Tri marke po osobi. Šta je - tu je. Najveći deo onog puta, kojim smo dva sata hodali, prolazimo za samo nekoliko minuta. Sa desne strane ugledamo skretanje i znak: "Željeznička stanica", i strelica desno. A tu je još jedan most. Tad smo shvatili, ali smo ipak tražili potvrdu od lokalaca u kolima.
- Koliko ima tim putem do stanice?
- Petnaest minuta peške - odgovore.

Ćutali smo, kao da nismo ni čuli. Put kroz poljanu... Kako bi Duško Dugouško rekao: "Znao sam da je trebalo da skrenem levo kod Albukerkija!"

Pred tunelom srećem braću Mađare. Pozdravljam se sa njima, dok jedan istovara šljunak iz kolica.
- Sziasztok! Hogy megy a meló? (Ćao svima! Kako ide pos'ο?)

To su volonteri koji rade na piramidi. Kažu da im je super, da se radi dnevno oko 4 sata, a ostalo je zabava. Teško je poverovati kada ih vidim sa lopatama, musavih lica. I već mi viče Muhamed:

- Tibore! Idemo!

Nisam ni znao da je čuo moje ime, a kamoli da ga je upamtio.



Stavljamo žute šlemove i ulazimo. Unutra je vlaga i hladovina, i neki čudan miris mentola. Niko ne razume odakle dopire. Kažu da se iz tunela samo vadi šljunak, i da pretpostavljaju da se završava na vrhu piramide Sunca. Da je to bio neki tajni izlaz iz tog grada. Ne zna se ko je zatrpao te prolaze i zašto. A sa druge strane, na vrhu te piramide, ne mogu da nađu nikakav otvor. Velika misterija. Muhamed se Igoru žali da su volonteri lenji i da posao teče sporo, dok se sklanjamo u udubljenje u zidu da bi još jedan kaljavi momak mogao da progura kolica puna šljunka. U pećini su našli ostatke nekog klinastog pisma urezanog u kamen, za koje neki veruju da je najstarije na svetu. Ko će ga znati. Takođe su našli neku stenu čiji reljef predstavlja mapu tog predela. Zanimljivo, zasad nedovoljno istraženo. Kada smo izašli, pred nama u kolibi stoji jedan namrgođeni lik. Zove nas unutra, ali prvo je odbrusio Muhamedu da više ne vodi ljude unutra, jer on nema tu nadležnost. Koliba je obična suvenirnica. Pruža nam karte na kojima piše "Piramida Sunca. Ulaz 2 marke."

Taman smo stigli na stanicu da vidimo kolonu od otprilike deset pačića kako prati svoju mamu preko perona. Naša najveća radost tog dana, čini mi se. Deca sela. Patke su bacile u senku sva brda, piramide i tunele, sve neznance koji su nam se obradovali i sve potencijalne zamke u koje su nas mogli poslati.

Sledeće godine se penjemo na "Mesec"! - pomislimo, i još jednom mašemo piramidalnim misterijama u daljini.