Jelena:
Mama mi uvek pred put kaže: Jelena, pamet u glavu, pare u džep. Ovaj put, pamet mi je ostala kod kuće, a pare su bile kod Tibora.
Tako sam se jutros probudila na livadi čvrsto držeći brojanicu u ruci, onu koju smo pokupili ispred putničke kuće. Nisam bila vođa čopora, ali sam ipak najstarija, pa je to nosilo neku odgovornost. Pomislila sam kako bi bila prava ironija izgubiti glavu u Iraku, naročito što smo tamo doživeli samo lepe trenutke.
To jutro nismo mnogo razgovarali. Svi su bili u nekom svom svetu. Tek kad smo ponovo prošli kroz Hasankejf, treći put za nedelju dana, osetili smo da smo na poznatom terenu i da smo bezbedni.
Na neki način, kod doktora Onera u Batmanu smo se nas četvoro zbližili, a sada je tu i mesto našeg rastanka. Za neka prijateljstva je dovoljno i dva dana poznanstva da traju večno, naročito u ludim okolnostima. Posle par suza, kako već sve ispratimo, Tibor i ja smo nastavili dalje prema Gruziji, zemlju u koju je bio plan da krenemo na početku putovanja. Kako nismo ni slutili da ćemo na sever krenuti skroz sa juga, otvaramo mapu i biramo novu rutu.
Samo što smo podigli prst, zaustavljaju se kola. Vozač se okreće prema nama i, u trenutku kada pomislim kako me podseća na Maradonu, predstavlja se kao član PKK jedinice, pokazujući, rukama koje ukršta, kako je dve godine proveo u zatvoru.
Gurnem Malog i smešeći se, pitam ga:
- Je li? Dokle se proteže ovaj Kurdistan? Mislim, jesi siguran da idemo u dobrom pravcu?
Tibor:
Opet smo na cesti. Jedan od onih najuzbudljivijih dana kada upoznajemo najviše ljudi najrazličitijih profila. Vozili smo se sa finim porodicama, studentima, ali i ratnim osuđenicima. Zaustavlja se autobus dvadesetak metara pre nas, čekamo da ode, pa da stopiramo na miru. Kreće, a onda se ponovo zaustavlja kod nas. Otvaraju se vrata i izviruje kondukter:
- Ajde, ajde!
- Para jok! - vičemo.
On nestane, a onda opet čujemo:
- Ajde, uđite. Para jok.
Posle par sati vožnje, izlazimo u jednom gradiću, oko 11 uveče. Šetamo dok ne smislimo šta ćemo dalje. Na ulicama je gužva. Berberi, pekare i čajdžinice rade punom parom. Sve je živnulo nakon iftara. Spuštamo ogromne ruksake i sedamo na čaj za jedini slobodan sto koji smo našli. Svi su muškarci i svi zure u nas. Polako se navikavamo na to. Iznosim svoju teoriju Jeleni:
- Znaš kako smo uvek imali sreće? Upoznaćemo nekoga i imaćemo i gde da spavamo.
- Tibore...
Odjednom se setim da postoji šansa da stignemo na voz koji ide za Kars. To je najbliže mesto Gruziji do kog možemo doći vozom. Raspitujemo se gde je železnička stanica i užurbano krećemo ka njoj. Nalazimo prugu i pratimo je do stanice. U jednom dvorištu desetak muškaraca ispija čaj i galami. Primećuju nas:
- Mister! Tea!
I dalje žurimo na voz koji nije ni došao. Pruga se popravlja. Vraćamo se pored istog onog dvorišta, a oni nas opet pozivaju. Upali mi se lampica.
Sedamo i sa njima. To su ljudi zaduženi za popravku pruge. Prva šoljica, druga, peta. Osećam se kao da sam se napio, opuštamo se i veselimo. Dva šefa nas zatim vode u jedan vagon. I to kakav... U glavnoj prostoriji se nalazi jedan veliki sto. Na zidu samo Ataturkova slika i veliki televizor, u ćošku kompjuter. Stiže i večera.
- Znate, ponudili bismo vas vinom, ali Ramazan je. - reče jedan – Umemo mi da se provedemo.
- Teroristi! - prekida nas mumlanje drugog, koji gleda u tv i usporeno odmahuje glavom levo desno.
Bombaški napadi su se dogodili bliže nego što smo mislili. Desetak kilometara od livade na kojoj smo prespavali nekoliko noći ranije. Sve više obraćamo pažnju šta kome govorimo. Da li smo bili u Iraku ili Kurdistanu, da li idemo u Jermeniju, odakle smo…
Čini mi se da svako veče peremo zube u neverici, a onda ležemo i šapćući se čudimo koliko su ljudi dobri prema nama. Uvek se dogovoramo da ćemo sutradan o svemu tome detaljnije prodiskutovati, ali kada dođe to sutra, nagomilava se mnogo novih stvari, tako da ovo “staro” zapisujemo u blokčić, u najkraćim tezama.
Budimo se, svi radnici su otišli na prugu. Zahvaljujemo porukom na ceduljici.
Jelena:
Kada se iz Turske autostopom ide za Gruziju, najlogičnije je to uraditi preko severa, uz Crno more kuda idu svi kamioni koji će vas rado pokupiti. Potrebno je najviše dva dana da se stigne. Međutim, mi smo odlučili da idemo drugim putem, preko gradića Posofa.
Za deset kilometara puta promenili smo skoro isto toliko prevoznih sredstava, pa su nam, između ostalog, stala i ambulantna kola. Vozač je jurio po razrovarenoj ulici kao da ima hitan slučaj. Pomislih da će mi pozliti i da je prava sreća što smo njih ustopirali.
Turci imaju mnogo legendi i jedna od njih vezana je za ovo područje, ali pošto sam zaboravila kako tačno glasi, improvizovaću pa će ona tako nastaviti da živi u izmenjenom ruhu, kako se već legende i prenose.
Naime, narod je u ovom kraju bio izuzetno siromašan, pa su od Boga tražili da im pomogne da izgrade vodovod. Ovaj ih je pogrešno razumeo i dao im mnogo kiše. Tako je ovaj teren postao kišovit.
Nadala sam se da kiša ne pada svaki dan i da je ta legenda više vezana za jesenji period, ali posle pola sata stopiranja crni oblak se nadvija nad nama.
Tražimo sklonište. Ispred trošne kuće, u čijem dvorištu kokoške i guske trčkaraju na kiši, pojavljuje se gazda. Gledamo nevino u njega, zatim u nebo. “Kiša”. Klimajući glavama, u tišini krećemo za njim. Na ulazu zgazimo u kokošije govance. Nema veze, izućemo se.
Orijentalni tepih prekriva beton u sobi. Komadići maltera vise sa zida na kome se nalazi kalendar. Stari televizor stoji naspram istrošenog troseda i fotelje okrenute ka prozoru, kroz koji se pruža predivan pogled na brda i vinograde.
U kući je i ćerka. Njih dvoje žive sami.
Gledamo u televizor, pa kroz prozor, i onda opet u televizor. Pogledamo se netremice i počinjemo standardnu proceduru upoznavanja.
- Mi iz Srbija. - Upiremo prstom jedno u drugo.
- Idemo u Gruzija. - Vadimo mapu i pokazujemo pravac. Čovek klima glavom, dok kćerka, koja nam je donela čaj, stoji u ćošku sobe i stidljivo nas posmatra kao vanzemaljce.
- Moja druga deca u Nemačkoj.
- Aaa, u Nemačkoj, lepo.
- Da, oni bogati.
- Jesu, jesu.
Shvatamo da smo mnogo umorni i da nemamo više snage za komunikaciju, a i njemu je ponestalo tema, pa ćuteći gledamo u TV.
- Još čaja?
- Ne, hvala. Kiša ne pada?
- Ne
- Mi moramo krenuti. Hvala mnogo.
Debeljuškasti domaćin odmahuje rukom, kao znak da nema potrebe za tim. Na odlasku im mašemo.
Podsetilo me na Džarmušove filmove i neke nadrealne scene na putovanjima. Idealan kraj bi bio kada bi Mali, sudbinom nošen, ostao zauvek tu da se brine o devojci i starom ocu.
Tibor:
Prvi put da nam je hladno. Crni oblak opet izviruje iza brda. Želi da nas uhvati nespremne. Jelena obuva moje čarape, jer su crne i slažu joj se sa japankama. Patike su ostale u Iraku.
Sledeći auto se sigurno zaustavlja – tvrdim, iako ni sam ne verujem u to. Ubijam vreme.
Zaista, sledećeg trenutka već prelazimo planinske prevoje sa trojicom Azerbejdžanaca.
- Kак вас зовут – pita ih Jelena.
Oni brzo deklamuju imena, zatim nastavljaju sa pitanjima. Na njeno objašnjenje da ih ne razume, da li zbog drugačijeg dijalekta ili zato što je te lekcije preskala u srednjoj školi, oni se pogledaju, malo izbeče, a onda nastave da pričaju međusobno.
Dogovorili smo se za vožnju do granice, ali kad smo stigli pao je dogovor za još nekoliko kilometara. Budno gledamo kroz prozor, kakva li je Gruzija. Naši prijatelji su nas u Istanbulu pripremali na najgore. Nedostatak asfalta i puteva, iscrpljujuće truckanje satima, vozači koji ne primećuju da je put neravan. Velika beda, nestašica struje i vode, kriminal. U početku smo u sve to verovali, ali se ispostavilo da je od svega toga istina samo vožnja neprilagođenom brzinom.
Sledi jedna od najgorih i najopasnijih vožnji na našem putu. Ruke sam zario u sedište, spreman za udar svakog trena. Kilometarska kolona na putu juri oko 130 na sat i još se svi obilaze. Kiša i dalje sipi i pada mrak. Kamion malo ispred sleće sa puta, a i još nekoliko automobila za njim. Srećom, bez sudara. Čak i naš vozač deluje prestravljeno, ali ne zaostaje u koloni koja zaobilazi.
Prođe i tih nekoliko kilometara, prođe sat, prođe dva, je l’ oni nas to vode u Tbilisi? Brzo pogledam u Jelenu.
- Ponavlja se priča sa iračkim taksistom!
- Opusti se Tibore, ovi su naši.
Tako i bi. U samom centru Tbilisija, opraštamo se kao da se znamo sto godina.
Stigli smo u Istočnu Evropu. Stigli smo kući.
