fotografija: Lazar Pašćanović
Jednom, ne sećam se više ni kada, stopirao sam, ne znam odakle ni kuda, i pokupi me turski kamiondžija. Dan lep, čovek pričljiv, a moj stoperski turski tek u svojoj ranoj fazi stidljivih turcizama iskopanih iz malog mozga i narodnih epskih pesama. Proba on sa nemačkim – koji sam učio osam godina u školi – al' ja na tom jeziku mogu da pričam samo o hidroelektranama, kiselim kišama i Gutenbergovoj radionici, ili da beskrajno menjam glagole i nabrajam predloge. I tako, na način potpuno nejasan i verovatno intrigantan za komunikologe i psiholingviste, zapodesmo jedan razgovor koji bi verovatno neverovatno zabavio sve poštovaoce Harmsa. Nemam predstavu kako je zapravo počeo, ali evo kako je otprilike išao:
– Sirkeđi, Galata, Eminonu – kažem ja, a u glavi vidim: železničku stanicu Sirkeđi na koju dolaze vozovi iz Srbije, mračne ulice koje se strmo spuštaju od kule Galata i koje su noću sasvim puste, sve do mosta načičkanog pecarošima kojim se stiže u mahalu Eminonu. U ustima osećam ukus ribljeg sendviča sa limunom, i čujem uličnog prodavca kako ponavlja: simit simit – taze taze. Đevrek đevrek – svež svež.
– Bejazit – kaže on. – Kumkapi. Alemdar. Aksaraj.
Shvatam da se mota oko bazara, preko velikog trga ispred univerziteta, a onda se spušta ka Bosforu, po uličicama prepunim mačaka i galebova. Nezgodan igrač. Ima sistem.
– Fatih – kažem ja, i u mislima prolazim ispod rimskog akvadukta i pored džamije u kojoj je sahranjen Mehmed Osvajač, koji je odsekao glavu Vizantiji jednog jutra kada je, kažu, mlad mesec visio na nebu iznad Konstantinopolja. Zatim dodajem - Fener, Balat - oronule četvrti sa ponekom napuštenom drvenom kućicom, sa ponekom starom bazilikom, sa ogromnom zgradom nekakve grčke gimnazije od crvene opeke i ulicama prepunim dece koja se dovikuju na turskom i grčkom.
– Karakoj – kaže on. – Tophane. Kabataš. Dolmabahče. Razmišljam kako mnoge mahale imaju zanimljiva imena. Kara koj - crno selo. Top hane – livnica topova. Dolma bahče – nekakva bašta.
Na pamet mi pada beogradski Dorćol: dort jolu, četiri puta, raskršće.
– Bešiktaš – kažem ja, i sećam se fudbalskog stadiona, najstrmije ulice na svetu i pogleda na monstruozni most, a zatim dodajem – Ortakoj. Bebek – i pitam se da li je moguće da se deo grada zaista zove "beba".
– Ajvansaraj – kaže on.
Vidim da se ne šali. Nemam predstavu u kom se delu grada nalazi mahala Ajvansaraj, ali rešim da idem do kraja. Očigledno je rođen u Istanbulu, ali još nije svestan da ima posla sa fanatikom koji satima čita mape kao beletristiku, i koji je pride prošao kroz srpski obrazovni sistem u kom se ne razvija apsolutno ništa sem sposobnosti učenja besmislenih podataka napamet.
– Uskudar – kažem. Bejlerbej, Hajdarpaša, Pendik. U glavi mi je divovska ašerovska zgrada železničke stanice Hajdarpaša, odakle polaze vozovi za Aziju, i velika ulična pijaca u Pendiku na kojoj sam jednom sreo nekog dedicu čiji su preci bili iz Srbije, i koji mi je posle gurao pod nos list iz neke stare zemljišne knjige iz Novog Pazara i molio me da mu pročitam šta tu piše.
Kamiondžija me značajno pogleda, kao da hoće da kaže: "Oho, prešli smo na azijsku stranu! E sad će ti majka zakukati."
– Kuzgunčuk! – izbaci ko iz topa. Nikad čuo. Zvuči kao neka nežna reč na mongolskom.
– Kadikoj – pokušavam ja da smirim situaciju. – Čamlidža – brdo sa gomilom tornjeva i prijatnim parkićem odakle puca pogled na dobar deo Istanbula, kada nije prekriven smogom i izmaglicom. Dakle – gotovo nikad. Istovremeno i naziv lokalnog gaziranog soka, providnog i sa puno mehurića, a znači – bor.
– Balarbaši. Adžibadem – kaže on. Košujolu. Španska sela. Nemam ni najblažu predstavu o čemu priča.
Pauza. Vidim odneo vrag šalu, ponestaje mi mahala.
– Taksim – procedim, a on me prezrivo pogleda. Svi znaju gde je Taksim, srce centra grada. Prosto se čovek uvredio što sam u igru ubacio jednu tako poznatu mahalu da bih ubrao lake poene. E pa, mnogo mi je žao. U ljubavi, ratu i nabrajanju istanbulskih mahala sve je dozvoljeno, kao što kaže izreka.
– Šišli – kaže on. Mačka. Tešvikije.
– Nišantaši – kažem ja. Nisam nikad bio, al' pričali su mi da tamo živi stara istanbulska gospoda, ma šta to značilo.
– Okmejdani! – vikne on posle pauze, ozaren.
Pauze postaju sve duže, ali na njegove tri mahale ja jedva uspem da smislim jednu.
– Ataturk havalimani – kažem. Otogar. Vazdušna luka i auto-garaža.
On me zbunjeno pogleda. Dobro, mislim se, aerodrom i glavna autobuska stanica nisu baš, tehnički gledano, mahale, ali ko meni garantuje da ovo njegovo jesu?
– Topčular – kaže. Okej, progutao je aerodrom i busku stanicu. Ma gde mu je sad Topčular?
– Merter – setim se ja švercerske meke, dela Istanbula u kome se srpski i bugarski čuje na svakom ćošku, a jeftinu odeću mož' da kupiš na kilo. On se zamisli.
– Selimije.
– Zejtinburnu. Zejtin je maslina, a burnu... maslinjak nekakav? Tako se zove jedna stanica metroa, pa je onda valjda i deo grada.
– Ješiljurt, kaže on. Kakva mu je to zelena... jurta?
– Jeni Bosna, kažem ja. Nova Bosna.
Vidim, zabrinuo se. Sigurno nije očekivao Jeni Bosnu. Vidim da ga je Jeni Bosna strefila kao desni kroše kada je već zadremao na lovorikama i spustio gard, pa mu sad zvoni u uvetu. Po njušci mu vidim da mu je najiskrenije žao što su se otomanski sultani uopšte lomatali sa vojskom po nekoj tamo nesretnoj Bosni, da bi se sada po njoj zvao jedan deo Istanbula koji ću ja izvući iz šešira i njime ga tresnuti po tikvi.
– Ejup, kaže on, a vidim da mu više nije zabavno. Dvadeset minuta je razmišljao, a iscedio je samo jedan bedni Ejup.
Međutim, ni meni nije lako. Musu bjela pjena popanula, Kraljevića bjela i krvava. Imam još jednu jaku kartu, takoreći štih, u rukavu, ali to čuvam za coup de grace kojim ću mu prekratiti muke.
– Šehremini - kaže on, iako je bio moj red. Neka ga, samo neka traći mahale. Bolje da mu ne kažem gde može da stavi svoj Šehremini. Vidim da se opet osokolio. Gledam kroz prozor i pravim se da ga ne čujem. On počinje nešto da pevuši. Opet prolazi dosta vremena. Razmišljam da kažem Bujuk Ada - veliko ostrvo, ali me je strah da ga navedem na ostrva, jer ih ima nekoliko, a ja znam kako se zove samo jedno. Ovaj baksuz sigurno zna sva.
Zaključujem da je vreme da izvučem svoju tešku artiljeriju.
– Mehmed Paša – kažem. Sladim se pomišlju da se neće nikad dosetiti otkud meni Mehmed Paša. Sami su krivi. Prvo, nisam ih ja terao da osvajaju Balkan, i drugo, nisam ih ja terao da uzimaju danak u krvi. Eto im sada, s kamatom i kamatom na kamatu.
– Jedikule, kaže on, a ja se lupam po čelu nervirajući se što se ja toga nisam setio. Jedikule, sedam kula, jedna od kapija starog grada. Međutim, uspevam da se setim da sam jednom prespavao u mahali Bekirkoj, gde su mi objasnili da to znači "bakarno selo". Nema bakra, nego puno lepih novih zgrada oblepljenih sitnim pločicama.
Pauze su već bile postale toliko duge, da nisam bio siguran da li i dalje razgovaramo, da li smo se posvađali ili smo jednostavno iscrpli mahale. On bi povremeno nešto rekao, pa opet ja, pa opet on, a sasvim je moguće i da smo se ponavljali, izmišljali imena, u mašti gradili i dograđivali Istanbul da bude onoliko velik koliko je put dug i naša dosada prostrana, dok su se desetine i stotine kilometara tumbale pored prozora.
U nekom trenutku mi reče da skreće, ja sam nastavljao pravo, rukujemo se sa puno rešpekta, kao što bi se verovatno rukovali Roki i Apolo Krid da nisu jedan drugog pretvorili u kašu na kraju petnaeste runde, i gule gule – srećan put, Alah emanet – neka te Bog čuva.
