Putovali: Daca, Bane i Maja
Datum: April 2012.
„Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo.” (Isidora Sekulić)
Glasanje. Rudnik ili Beljanica. Povuci, potegni, Dacina harizma pobeđuje, buđenje u pola 4 i eto nas u vozu za Markovac. Hm, šta znam o Beljanici? Listam u glavi knjige sa faxa i gimnazije, karpatsko-balkanska, krečnjačka planina – znači čeka nas puno pećina i izvora, a tu su i Resava i Mlava.
Manji deo istočne Srbije sam upoznala pre par godina kada smo tamo održali jedan istraživački teren. Da li zbog starih homoljskih četinara ili zbog „vlaške magije”, to beše, kako bi ljudi rekli, ljubav na prvi pogled. Rekoh sebi „Vratićeš se ti, i to više puta”. Ovog puta odlučili smo se za južnije riznice grotesknih pejzaža Homolja i napravili trodnevni pakleni plan!...
1. dan: Vatanje zjala - Krupajsko vrelo
Naši domaćini dočekaše nas prethodni dan sa osmehom. Ljubazna Ljubinka i rumenoobrazi Saša sa svoja dva sina su zanimljiva porodica u malom Stenjevcu. Pre par godina odlučili su da svoju kuću otvore za sve one koji žele da osete mir, uživaju sedeći u „homemade” saletli okruženi desetinama vrsta kaktusa (koje Ljubinka gaji) i vinu koje Saša sa velikom predanošću pravi. On, naime, nema (još uvek) svoj vinograd, već svake godine kupuje grožđe od proverenih ljudi (ima čak i jednu malu napravicu – refraktometar sa kojom meri postototak šećera u grozdu) i kako on kaže „moje vino je najbolje, jer ja svake godine biram grožđe, ne zavisim od jednog vinograda”. Probali smo roze i razvukao nam se osmeh od uva do uva :).
S obzirom na to da smo sve troje imali nezvaničnu parolu „nismo ovde došli na pripreme za Olimpijske igre”, početak naše osmoaprilske avanture krenuo je oko... pa, blizu one najveće cifre na satu.
Napušteno „trlo”
Metalni, namrgođeni oblaci i sitna kiša nam nisu pokvarili raspoloženje. Naprotiv, bili smo ubeđeni da ćemo svojom pozitivnošću dozvati sunce. Osim Baneta koji je sve vreme govorio: „Prati nas ptica zlosutnica!”.
Odlučismo da batalimo glavni put, te se spustimo do nekog klimavog mostića i uputismo cipelcugom preko brda. A da, staze na Beljanici nisu obeležene. Iščeprkali smo na Netu topografsku kartu ovog dela Srbije i do kraja putovanja ona nam je bila zvezda vodilja.
Kao cilj prvog dana odabrali smo Krupajsko vrelo. Prolazili smo kroz napuštena sela razbacana po vlažnim beljaničkim livadama i stizali do retko naseljenih „trla” (tako meštani zovu kuće). Nakon 4 sata laganog hoda, uz česta zaustavljanja kako bismo se častili domaćom pitom i naravno rakijom, stigli smo do sela Krupaja.
Da bi se došlo do vrela, potrebno je proći kroz celo selo, odnosno zakoračiti u atar sela Milanovac. Sa desne strane puta stoji tabla na kojoj piše „Spomenik prirode Krupajsko vrelo – I kategorija” i ona je postavljena na poslednjih pet minuta hoda do vrela, tako da, ako se nalazite u ovom delu Srbije i ne znate da se tu krije izvor, nećete ni naslutiti šta propuštate.
Da biste shvatili lepotu vrela i vilinsku boju vode jednostavno morate doći ovde. Krupajsko vrelo se inače nalazi na privatnom posedu Ljubiše Petrovića, a sam izvor, iz koga velikom snagom izbija ledena voda, je vlasništvo države. G-din Ljubiša koristi sve blagodeti izvora, tako da je tirkiznu vodu ovog kraškog vrela iskoristio za gajenje pastrmke i punjenje bazena. Ovde postoji i izvor tople vode, koji puni drugi bazen, tako da leti uz kupovinu karte možete doći ovde da se brčkate, a bogami i da nešto lepo pojedete, s obzirom da je tu i restoran. Ispred vrela je izgrađena mala brana, pa je ova prirodna retkost dobila i vodopad. Inače, ronilački klub Triton snimio je film „Krupajsko vrelo” o ispitivanju izvora, a snimke su pravili na -15 stepeni C! Otkrili su pećinu na dubini od preko 120 m dubine, za koju se veruje da su je Nemci u Drugom svetskom ratu koristili za skrivanje blaga (biće pre da je to priča za turiste).
Krupajsko vrelo
Kako se Sunce ubrzano spremalo da „zaključa radnju” na cvetnu nedelju, ispružili smo palac... I uboli premiju! Pace, mesar iz Žagubice, odlučio je da nas počasti vožnjom. Inače, on to nikada ne bi učinio da sa nama, dvema devojkama, nije bio i momak. Kaže, opasno je voziti devojke koje stopiraju (prvi put sam to čula!), jer „ko zna šta one mogu posle da napričaju”.
Nakon pola sata vožnje u sauna autu, poispadali smo napolje omamljeni od toplote, zahvalili i opet podigli palac...
Drmusajući se u crvenom kombiju sa sve preplašenim kučetom kojem je već bila određena sudbina budućeg čuvara kuće simpatičnog čike iz Strmostena koji nas je povezao, dobili smo prevoz sve do Stenjevca. Čika nikako nije mogao da se načudi šta mi ovde radimo, ako nismo došli kod rodbine, pa je jednostavno zaključio da „vatamo zjale” i da je država za sve to kriva... jer „da imate posla ne biste se ovde sada smucali po planini!”
2. dan: Preko, preče naokolo bliže - Resavska pećina i slučajno Makvište
Ovo jutro ipak ustajemo nešto ranije. Zadržavamo se u „Parku dobrih komšija” uz Resavu. To je mali komad zemlje uz ovu nervoznu reku, koja izvire na Beljanici, inače desnu pritoku Velike Morave. Ovaj parkić sa drvenim klupicama, improvizovanom saletlom i simpatično klimavim mostićem preko vode napravili su naš domaćin Saša i jedan njegov prijatelj. Ranije je tu bila divlja deponija meštana, a njih dvojica su jedno veče, pijuckajući vince, odlučili da poklone selu nešto lepo i inspirišu svoje Stenjevčane da više brinu o prirodi. Akcija čišćenja trajala je nekoliko nedelja, a njih dvojica svako malo dodaju još neki elemenat kako bi ulepšali ovo mestašce. Pored ljudi u parku mogu da uživaju i guske koje se prebacuju malo na jednu, a malo na drugu stranu reke.
Nebo je opet odlučilo da sakrije žutu zvezdu i osveži nas, a mi se sigurnim korakom uputismo ka Resavskoj pećini.
Puni sebe zbog jučerašnjeg odličnog čitanja topografske mape, krenuli smo preko brda sa pojačanjem. Veliki smeđi i mali beli pas odlučili su da budu naši saputnici, a mi smo ih rado prihvatili. Sve je bilo jasno kao dan: sečemo put preko Belog brda i idemo do Jelovca, pa se spuštamo u pećinu. Međutim navigator u našoj glavi je zabrljao. Spustili smo se previše na jug i stigli u selo duhova, Makvište. U čitavom mestu naišli smo samo na tri bake. Jedna nam je rekla „Okreć’te kola i vraćajte se!”. Valjda je žena pretpostavila da se niko ovde ne bi šetao...
Makvište
Put od Makvišta do Resavske pećine je stvoren za lagano planinarenje. Obli pejzaži, sa nežno zelenom travom i po kojom kućicom, učinili su da se osećamo spokojno. Iznenadila nas je upadljivo narandžasta boja zemlje – takozvana crvenica – vrsta zemljišta tipična za kraške predele. Ona ima malo humusa u sebi, izrazito je glinovita, a crveno-narandžastu boju daje joj gvožđe. Stanovništvo ne reaguje oduševljeno na njen pomen. Nazivaju je „teškom zemljom”.
Beljanička crvenica
Istočni deo Srbije blagosloven je padavinama, tako da iza svakog petog drveta (proizvoljno) možete naići na neki potok ili manji vodopad.
Pošto je podloga crvena, i sama voda ima neku ludo tamnu boju koja na mahove izgleda zastrašujuće.
I da, eno je... Smestila se u podnožju Babinog brda i smeši nam se. Resavska pećina. Kad smo hteli da se prebrojimo, shvatili smo da nam je onaj visoki smeđi negde usput nestao, ali mali beli pas i dalje nas je verno pratio.
Mi smo jedini posetioci. Posle kratkog predaha i jedenja sendviča, spuštamo se dole sa vodičicom... Pećina je, kao i većina drugih, otkrivena slučajno, i to šezdesetih godina prošlog veka. Ono što je meni posebno interesantno je da se speleolozi spore oko toga koliko je pećinski nakit star. Jedni kažu 45 a drugi 4,5 miliona godina. Hm?
 |
 |
Resavska pećina
Bilo kako bilo, pećina je zaista prepuna neverovatnih kraških tvorevina. Dvorana koja posebno ostavlja utisak je ona gde se nalazi „majka sa detetom”. Ogromni stub visine preko 10 m. U njenoj blizini je i „Koncertna dvorana” koja je par put iskorišćena za koncerte klasične muzike...
Nas troje, pardon četvoro (niski beli pas) odlučujemo da obiđemo i klisuru Kločanice. Međutim, kako ovo definitivno nije bio naš dan što se orijentiringa tiče, promašili smo i nju (posle smo se tešili izjavom jedne meštanke da klisura „i nije nešto”) i krenuli prema Jelovcu.
Naši palčevi su opet odradili posao i do 20 h bili smo u bazi. Mali beli nije hteo da uđe u kola, iako je vozač hteo i njega da smesti, ali smo ga sutradan našli u Stenjevcu kako se igra sa velikim smeđim.
Nismo ni znali šta nam se sprema kad smo se vratili u Vinariju Nikodijević. Degustacija vina! Saša i Ljubinka su nas odveli u posebnu sobu za pijuckanje, pustili nam sjajnu muziku, a priča se spontano rasplela...
Slušali smo kako se Saša pre dvadeset i kusur godina udvarao Ljubinki i pisao joj ljubavna pisma... A njene oči su se devojkački smeškale dok je ispijala čašu rozea. Domaćin nije hteo da nam otkrije koje je sorte koristio za vino, a nama posle pete čaše više nije bilo ni bitno. Kako se povela priča o lovnom turizmu (istočna Srbija je inače prepuna divljih svinja, srna, fazana itd) elegantno sam napustila prostoriju za „hedonisanje” i otišla na spavanje.
3. dan: Danas objavljujemo rat glogu - Vodopad Lisine i vrh Beljanice
Kako smo se nadali, tako smo se i udali! Ostavili smo vrh Beljanice za poslednji dan verujući da će tada biti najosunčanije, i tako i bi. Veselo poiskakasmo iz kreveta (vino je dobro, nema glavobolje) i krenusmo put Strmostena. Ustopirali smo šumara u džipu i za tren oka stigli do Spomenika prirode „Lisine”. Prvo smo otpešačili do vrela koje se originalno zove... „Veliko vrelo”, a koje je u stvari izvor reke koja se još originalnije zove... „Veliko vrelo”. Šalu na stranu, zaista izgleda fenomenalno. Ovo vrelo jedno je od najsnažnijih u Srbiji. Kao hipnotisani šetali smo šljunkovitom stazicom ispod drveća i pratili jak zvuk vode... Do vodopada „Lisine” (ili „Veliki buk”). Nekada je bio visok 20 m, ali posle obrušavanja jednog njegovog dela ove zime, malo se „skratio”. Pošto je materijal preko koga juri voda izgrađen od bigra, a to je šupljikava trošna stena, vodi nije bilo teško da napravi dar mar. Dok su nam vodopadne kapljice sletale na lice, uživali smo u veštački proširenom amfiteatru gledajući u ovu vodenu zverku. Snalažljivi ugostitelji napravili su tik uz vodu restoran gde služe kalifornijsku pastrmku (valjda onu sa Krupajskog vrela).
Vodopad Lisine i pogled sa Beljanice
Optimistično smo zaključili da ćemo po poravtku sa vrha tu nešto kusati, i zaputili se u našu avanturu.
Mi:„Izvinite, gde je put za vrh?”.
Oni: „Ma tu, videćete, sve je obeleženo”... Brzo ćete stići gore”.
Sa Vodopada smo krenuli opuštenim korakom tek u podne (malko smo se zaneli). Jedan dečko nam je rekao da možemo da idemo uz Čemernički potok, a drugi da postoji obeležen put. Mi nismo našli obeleženi put (kao ni na jednoj stazi na Beljanici, mada smo na dva kamena videli nešto što je ličilo na planinarsku oznaku), a potok nam je poslužio kao orjentir, barem na početku. Skrenuli smo sa širokog puta, pošto se meni činilo potpuno apsurdno da idemo skroz okolo, kad se lepo ispred nas vidi vrh. Ispostavilo se da je to bila kobna greška. „Okolnim putem” stigne se za neka 2,5 sata do vrha, a našim „kraćim” za 4,5. Naravno, nije bio problem u dužini puta, već u konfiguraciji terena. Inače, može i bajkom od gore da se stigne (ali onim „pravim” putem).
Posle klizanja po vlažnom lišću (jer smo išli žešćim nagibom), hoda po nimalo naivnom siparu (na kome smo izgubili poklopac od Nikona :( ), stigli smo do proplanka. Desno nam je ostala tzv Piramida, a levo smo se dovikivali sa ljudima koji su radili na svom imanju. Nakon kratke pauze, uputismo se sa ka ispupčenoj steni koja se nalazi pre vrha. Dok smo se kretali ka svom glavnom cilju mogli smo da odmaramo oči na planinskim kreacijama - pećinama koje su se jedna za drugom ređale na Beljaničkom odseku (Radoševa pećina i ostalih pet bezimenih).
Nakon uh-uh uspona, i preskakanja bodljikavih žica (valjda da ne bi došlo do komšijskih svađa, imanje se obeležiti mora) sam kraj puta bio je prilika da zasluženo odmorimo dušu. Pre vrha ima par vidikovaca koje ne treba propustiti. Vide se Strmosten i Vodna. Beljanica nas je skroz iznenadila. Nimalo naivna, počastila nas je prizorima gde se mešaju bukove šume sa livadama. Posle uspona dočekao nas je ravan teren sa mekom travom. Potrčali smo do vrha i iznenadili se gde je nestao sav onaj sneg koji smo videli pre tri dana kada smo stigli u ove krajeve.
Sati je 16 i 30, a mi smo smo se popeli na 1.339 m.n.v. (tako barem piše na kamičku). Posle neizbežnog fotografsanja, uživali smo u pogledu... Sa vrha se jasno vidi Rtanj.
Posle ručka (ponovo Dacin visokometarski sendvič) i Banetovog striptiza (morali smo bolje da se obučemo jer gore mnogooo duva) krenuli smo drugim putem dole. Kao, znamo mi gde treba da se skrene...
Pogled sa vrha Beljanice
S obzirom da je pogled odozgo neverovatan, izgubili smo nekih sat i po na fotkanje... I skontali kako je Sunce polako počelo da zalazi. Posle kratkog oduševljenja bojama, shvatili smo. Pa da, SUNCE ZALAZI, a mi smo i dalje na vrhu planine. Uozbiljili smo se i krenuli bržim korakom preko bila. Znali smo da je odsek strm na početku, i da moramo da pređemo svih onih šest pećina da bismo mogli da počnemo da se spuštamo. Ono što nismo očekivali je glog! Mali, svuda razmnožen, prgavi glog.
Meštani su nam rekli da postoji putić kojim vode stoku i ako njega nađemo da ćemo se bez problema spustiti dole. E sad, treba naći taj putić. Atmosfera u maloj tročlanoj grupi bila je na nivou iako je postajalo sve mračnije. Glog je grebao, a puta nigde.
Usput smo videli kravlju balegu i zaključili da smo na pravom putu... Ipak, malo nas je plašilo što smo svuda videli „izriškanu” zemlju od strane divljih svinja. Mladi im imaju oko dva meseca, tako da sigurno nisu prijateljski nastrojeni.
Nakon dvosatnog provlačenja kroz trnje i guste četinare (nisam do sada nikada doživela toliku gustu tamu četinara) uspeli smo u poslednjem trenutku da nađemo nešto što je ličilo na stazu. Lampe su odavno bile upaljene, a nebo je već bilo preplavljeno zvezdama. Spuštali smo se brzo.
Nakon pola sata hoda ugledali smo svetlo i odahnuli. Međutim, kada smo se spustili na neko privatno imanje (pre Strmostena) shvatili smo da je ono skroz okruženo rekom (Resavom) i da u mraku ne možemo da pronađemo prelaz.
Mi: „Kuc, kuc. Izvinite što vas prekidamo u gledanju serije, ali mi ne možemo da nađemo put do sela”. Baka i deka od preko 80 godina bili su i više nego ljubazni, i pokazali nam gde se među gustišem sakrio uski mostić. Uz smeh i opšte narodno veselje stižemo do Strmostena. Kako imamo još 7 km do Stenjevca, odlučujemo do popijemo hladno pivo ispred prodavnice (Jagodinsko je definitvno nešto posebno). Momentalno postajemo glavna atrakcija sela, i zahvaljujući tome dobijamo prevoz do Stenjevca. Brzinom od 100 km/h stižemo, dok si reko „glog”, u naše malo selo. Častimo naše nove drugare pivcem u restoranu „Mali raj”. Pozdravljamo se i zadovoljno odlazimo kod naših domaćina. Sumiramo utiske okruženi kaktusima, limunovim drvetom i palmom... Kažem sebi, „Vratićeš se ti ovde...”
Kako smo stigli do tamo:
Novi Sad – Beograd (voz, cena karte 380 din)
Beograd – Markovac 105 km (voz, cena karte 388 din)
Markovac – Svilajnac 10 km (jer nam niko nije stao sat i po :( išli smo busom, karta 95 din)
Svilajnac – Despotovac 27 km (stopom, inače je bus 250 din)
Despotovac – Stenjevac 10 km (stopom, inače je bus 140 din)
Gde se može knjavati, ako je još hladno za šator:
Planinarski dom Lisine
Nalazi se 4 km od Strmostena
Telefon: 035 314445
*Otvaraju dom samo za veće grupe
Vinarija Nikodijević (Saša i Ljubinka)
Stenjevac
Noćenje 600 din
Telefoni: 035 8633326, 0638062718
Restoran „Mali Raj”
Stenjevac
Noćenje 600 din
Telefon: 035 8633010
Restoran i bungalovi „Vodopad”
Vodopad Lisine
Noćenje: 1.500 din
Telefoni: 035 8819084, 0638004665
Đura iz Lisina
Bungalovi
Noćenje 1.000 din
Telefon: 0631189607
Rade Šumar iz Strmostena
Vikendica blizu vrha Beljanice
035 881922
062384867
Važni brojevi:
Turistička organizacija Despotovac
012 7643657
Autobuska stanica Ćićevac
037 811177
Autobuska stanica Despotovac
035613574
Železnička stanica Markovac
026 861005
Resavska pećina (sezona od 01.04.-15.11.)
035611110
