Zimska idila – jedan od brojeva legendarnog stripa Alan Ford, koji je, kao i svega nekoliko naslova pre i dosta onih koji su usledili, prepun satire, crnog humora i vica. Ipak, priča koja sledi nije o zimskoj, nego o letnjoj idili i ona je, za razliku od gorepomenute, sasvim realna i istinita.
Za sam početak, a radi potpunog približavanja idiličnoj slici, važno je napomenuti da se sve odvija uz Celine Dion i njene čuvene pesmice iz Titanika. Dok kreću prvi taktovi pesme, podižem pogled i u sliku ulazi visoka palma, koja se savršeno vidi zahvaljujući Mesecu u punom sjaju na samo pola metra od nje. Nedaleko od Meseca i palme, a u okviru iste slike, nalazi se i lepo osvetljena katedrala, što je zaista prilična retkost u Gani – ne katedrala, nego lepo osvetljenje. Idilu upotpunjuje pravo malo bogatstvo koje imam pored sebe: kofa čiste vode, tečnosti koja jedino na ovom kontinentu vredi više od nafte. Ruka kreće naniže, zahvatam vodu i – pljus!
Temperatura je čitavog dana bila i do 35 stepeni, a ja sam koristio vreme kako bih proskitao što je više moguće. Bio je to moj prvi dan u Kejp Koustu, malom, izuzetno živahnom gradu na obali okeana, i trebalo je osvojiti što više nove teritorije. U društvu novog prijatelja, Atsua, bio sam prvi put onako žestoko uvučen u afrički život. Čula su bila podešena na najosetljiviju frekvenciju, i sve je bilo idealno – iz ugla jedne skitalice. U toku dana sam napokon uspeo i da se ošišam, mada su me dugo odgovarali da ne sedam pred „njihove“ frizere, jer nisu profesionalci, pa bi bilo najbolje da to uradim u glavnom gradu. Za frizuru slabo marim i uvek sam rad da kojekakvi uče školu na meni, pa je friziranje ipak odrađeno u malom salonu koji berber koristi i u svrhu prodaje muških cipela. Ništa neobično, s obzirom da većina ljudi ovde, pored redovnog posla, ima i dodatni.
Nakon napornog, lepo ispunjenog dana, seli smo da popijemo po pivo i malo odćutimo.
- Sigurno bi da se istuširaš? - pitao je Atsu.
- O da, svakako bih da se istuširam.
- Hajdemo do sobe, da pokupiš stvari potrebne za to.
Završili smo pivo, otišli do moje sobe i krenuli nazad, ka delu grada u kome živi njegova devojka. Već je odavno bio mrak. Ubrzo smo stigli i lagano preskočili gomilu peska koja stoji ispred ulaska u mračno dvorište, i u ovoj priči igra sporednu ulogu kapije. Sâmo dvorište je bilo mešavina zemlje i pomenutog peska, koji su deca nenamerno raznosila u svakodnevnoj igri. Atsu mi reče da sačekam ispred ulaza. „Obruni, obruni“ – počelo je da odzvanja dvorištem, jer su deca moje čekanje iskoristila kao priliku da mi privuku pažnju. Deca koja su se tu, izmedju ulaza i mene, kupala, polivajući se vodom iz velike kofe. Nakon nekoliko minuta pojavio se drugar, sa drugom kofom vode i velikom šoljom. Pokazao mi je da krenem ka zadnjem delu dvorišta i dopratio me do betonom ograđenog prostora u visini ramena.
Mrak razblažen mesečinom. Ulazim u ograđeni prostor i nisam siguran na čemu tačno stojim, ali mislim da je beton. U stvari, nadam se da je beton, kao što se nadam i da u prostoru u kome sam nema drugih živih bića. Skidam se, stavljam stvari na zidić, i lagano krećem da se polivam , a zatim i sapunam. U kabinu do moje, od koje me deli zidić, ulazi nepoznati mladić i pušta muziku na telefonu. Kreće Celine Dion, a ja lagano podižem pogled. Palma, Mesec.
