fotografija: Nenad Prodanović
Pohvala žirija na konkursu Spasimo putopis 2019.
Studiram i živim u Nišu, a rodom sam iz Zaječara. Tamo retko idem, delom zato što su odatle otišli ljudi, delom zato što je vrlo naporno preći tih stotinu kilometara. Naročito mi je ranije bilo teško uputiti se na to putešestvije, dok sam još išao vozom. Tri i po sata kuvanja u vagonu, a i to pod uslovom da voz ne kasni ili se ne pokvari na pola puta.
U poslednjih mesec dana vozovi su tri puta iskliznuli sa pruge između Niša i Zaječara. To se svaki put desilo na deonici puta kod Jasenovika. Uzroci ovih nezgoda nisu neprilagođena brzina niti posebno zahtevne krivine, već užasno stanje pruge. Zbog toga, vozovi su na tom delu puta mileli brzinom od 10 (slovima: deset) kilometara na sat. Sada više ne mogu da postignu ni te brzine, pošto je ceo pravac zatvoren za saobraćaj do završetka rekonstrukcije pruge.
Sećam se da su, baš kući u Zaječaru, pre deset-petnaest godina Rumuni kopali po ulicama kako bi nam bile uvedene digitalne telefonske centrale. Znam da im je dnevnica bila 5 evra, tada za nas malo, a njima dovoljno da potegnu na put radi fizikalisanja. Rezultat njihovog znoja je taj da smo konačno mogli da uvedemo ADSL, odnosno širokopojasni pristup internetu. ADSL je značio da konačno možemo da surfujemo normalnim brzinama, bez zauzeća telefona i straha od pucanja veze svaki put kada bi nas neko pozvao. Mnogi sugrađani su tako mogli da prokrstare svetom po prvi put, pa makar to bilo samo putem ekrana, jer za pravo putovanje i dalje nisu imali novac.
Danas je ironično kako su se stvari preokrenule. Trenutno je Rumunija zemlja koja zauzima 5. mesto u svetu po prosečnoj brzini pristupa internetu. Čak je jedno vreme Temišvar, jedan od njihovih najvećih gradova, bio prvi grad u svetu u ovoj kategoriji!
Temišvar je izuzetno lepo mesto, a narod jako prijatan. Potpuni je kontrast predrasudama koje gaji veliki broj naših sunarodnika o Rumunima: da su manje-više zatucani vampiri koji jašu medvede po vrletima i bacaju magiju. Ovaj grad je odličan primer za sve suprotno od toga. Temišvar je univerzitetski centar i veliki je broj mladih iz Srbije koji su tamo na studijama. Jedan od zaštitnih znakova ovog mesta je velika i prelepa crkva, vidljiva iz skoro svakog dela grada. Očnjaci su im sasvim normalne dužine i nikome na vratu nisam primetio tragove ujeda. Umesto medveda, prevozna sredstva su im automobili na kojima uglavnom možemo da im zavidimo. Čak redovno i potpuno mirno staju pešacima na pešačkom prelazu, što je retko zabeležena pojava međ’ Srbljem. Ne bacaju magiju, već bacaju otpad u kante i druga za to predviđena mesta. (Pritom ga odvajaju i recikliraju - još jedan kulturni šok za ovdašnji živalj!). Nigde se u gradu ne može primetiti otpad. Zapravo, skoro nigde. Jedino mesto na kome sam spazio đubre na ulici je bilo u studentskom gradu. Na parkingu ispred doma me je sačekala prazna kesica od supe srpskog proizvođača, uz još neku ambalažu sa našeg podneblja, čime je neki naše gore list obeležio svoju teritoriju.
One predrasude mahom imaju korene u višedecenijskoj bedi koja je u ovoj zemlji vladala pod njihovim diktatorom. Veliki broj Rumuna je tada pokušavao da prepliva Dunav ili da ga pređe na praznim bocama od gasa. Ako već nisu mogli da dođu do srpske obale, nadali su se da će početi da se dave što bliže njoj, kako bi ih naši ribari spazili i izvukli iz vode. Tada smo mi za njih bili Zapad – ekonomski, kulturno, pa i politički. Danas smo to samo geografski. Sada mi imamo svog diktatora i svoju bedu, pa su nam svi Zapad, čak i oni, naše istočne komšije.
U Temišvar odlazim poslednje tri godine na džez festival koji se održava krajem juna i početkom jula. JazzTM ima tri bine: dve u parkovima (kojima ovaj grad obiluje i ne zna se koji je lepši) i treću, glavnu, na centralnom gradskom trgu ispred zgrade opere. Organizacija, ozvučenje, osvetljenje i svaki drugi mogući aspekt vezan za realizaciju programa je na najvišem nivou. No, ono što je meni najupečatljivije su dve stvari: kalibar izvođača koji nastupaju, i to što je ulaz besplatan. Pored sjajnih lokalnih grupa, nastupaju legende poput Čika Korije, zvezde kao što je Gregori Porter, kao i najcenjeniji bendovi poput „BADBADNOTGOOD“. Takođe. prošle godine je nastupila i svojevrsna all-star supergrupa „R+R=NOW“, sastavljena od najznačajnijih džezera mlađih generacija. Činjenica da je sve ovo potpuno besplatno me tera da se zapitam kako uopšte to uspevaju.
Do Temišvara sam prve dve godine išao vozom od Vršca. Međutim, pretprošle godine je ta linija ukinuta zbog dugova koje je naša železnica imala ka rumunskim partnerima. Tako ostadosmo bez još jedne železničke rute.
Ti odlasci su me podsetili na moj prvi odlazak na „Exit“ festival, sada već davne 2013. godine. Tada sam uspeo da dobijem besplatnu kartu za sve dane festivala, međutim, kako nisam imao vremena ni novca, jedini smeštaj koji sam mogao da nađem je bio kod mog drugara u Beogradu. Ono što spaja ova dva festivala je to što sam na oba išao vozom. Svako veče bih sedao u voz Beograd-Novi Sad, dok bih sa prvim jutarnjim zracima tabanao iz Petrovaradina preko celog Novog Sada do glavne stanice za voz do Beograda, a sve to potpuno sam. I tako svih pet dana. Nije mi bilo teško ni to što sam prvi put prisustvovao nekom tako velikom festivalu, jer sam samo tako mogao da vidim i čujem Njegovo kraljevsko visočanstvo Toma Jorka i njegove „Atoms for Peace“. Nakon svega, ostale su sjajne uspomene na tu moju veliku avanturu. Takođe, ostale su uspomene i na voz koji je išao između Beograda i Novog Sada, pošto ni on trenutno nije u funkciji.
Sa ovolikim ukidanjem vozova, efektivno se vraćamo na kraj 19. veka, doba sa sličnim brojem linija i dužinom putovanja u železničkom saobraćaju. Prikladno, ako se ima u vidu to da ovdašnje vreme kao da teče unazad. Srećom te i dalje imamo aerodrome i low-cost letove. Šteta je samo što sve više ljudi štedi i na tim jeftinim letovima, jer kupuju karte samo u jednom smeru. A povratak uopšte i ne planiraju.
