putovali: Mrda, Natasa, Priks, Dijana, Ana, Dukat, Ale, Miloš
datum: 02. januar 2010.
fotografije: Dušan Mrdović
Kada je Jevrejima rečeno da uđu u skucene vagone, nisu imali pojma gde će završiti. U stvari, rečeno im je da idu na Istok, da rade za Nemce i da ponesu određenu količinu stvari koja će im trebati. Ne sluteći ništa, grčki Jevreji kupili su kartu za voz, kartu koja predstavlja veliku ironiju, jer ih je taj voz vozio pravo u smrt.
Na stanici Birkenau Jevreji su razvrstavani u dve grupe. Onima koji po proceni doktora nisu bili sposobni za rad, rečeno je da idu na kupanje i dezinfekciju. Ispred voza im je rečeno da ostave svoje stvari, ali da napišu imena na torbama kako bi ih kasnije mogli pronaći. I ljudi su verovali nemačkom oficiru. Ulazili su jedan za drugim u široku prostoriju odakle je kroz rupe sa krova ubacivan kristal „ciklon B“, gas koji se koristi za ubijanje glodara. Dvadeser minuta bi bilo dovoljno i onda bi tela bila odnošena u susednu prostoriju, gde su bile peći za spaljivanje. Drugu grupu ljudi, za koje je doktor procenio da su sposobni za rad, sačekao bi glavnokomandujući i rekao: „Odavde postoji samo jedan izlaz - kroz krematorijum. Jevreji mogu da žive tri dana, svi ostali najviše dvadeset“.
Aušvic-Birkenau se nalazi na oko sat i po vožnje od Krakova. Ostavili smo ovaj izlet za posle dočeka Nove godine, jer nismo hteli da neraspoloženi uđemo u 2010. Tura Aušvicom traje oko četiri sata i za to vreme se se obilaze oba kompleksa: Aušvic 1, mali logor koji je prvi napravljen, a zatim i kolosalni Birkenau koji je oko trideset puta veci od prvog. Vodič je započeo našu turu prolazeći kroz kapiju na kojoj stoji čuveni znak „Arbeit macht frei“ (rad oslobađa). Kompleks se sastoji od paviljona, označenih po brojevima, danas sređenih za potrebe muzeja, osim jednog koji je zadržao autentičan izgled. Već u prvim prostorijama osetili smo veliku tugu gledajući slike žena, dece, muškaraca, izgladnelih i izmučenih… Tu su bile i tone cipela, torbi, naočara, oko dve tone kose logoraša koju su nacisti koristili u tekstilnoj industriji. U Aušvicu 1 nalazi se samo jedan krematorijum, koji je restaruiran jer su nacisti strusili sve da bi sakrili dokaze o svom zločinu. Zanimljivo je da se pored krematorijuma nalazi i jedno vešalo na kojem je posle rata obešen R. Hes, zloglasni upravnik logora. S obzirom da je krematorijum mogao da spali samo hiljadu leševa dnevno, logor je ubrzo postao prenatrpan. Zato je izgrađen Birkenau, svega par kilometara dalje, sa još četiri krematorijuma. I dalje mi u glavi odzvanja ona vodičeva rečenica: „Ladies and gentlemen, 5 000 people per day“!
Do Birkenaua idemo autobusom posle pola sata pauze. Iako ljudi Aušvic zamišljaju uglavnom kao Aušvic 1 (kaldrmisana ulica ca zgradama sa strane), Birkenau zapravo predstavlja srce logora. „Srce“ pod znacima navoda, jer pakao nema ni srce ni dušu.
Birkenau predstavlja ogromnu poljanu od 160 hektara, gde je nekada bilo smeštano i do 100 000 ljudi. Danas je ostalo malo toga: šine kojima su logoraši dopremani vozom, par restauriranih baraka gde su stanovali logoraši, a po obodima se naziru ostaci četiri krematorijuma. U Birkenau, žene su bile odvajane od muškaraca. I jedni drugi bili su poslati u dugačke barake koje su Nemci ranije koristili kao štale. U njima je bilo smešteno i po hiljadu ljudi, tako da se jedva disalo. Da li slučajno ili ne, tog dana je jako padao sneg i duvao snažan vetar, tako da smo svi drhtali od hladnoće.Vodič nas je samo okupio i rekao: „Ljudi, vi imate jakne, džempere, cipele za sneg, pa ste se ipak smrzli, a zamislite samo kako je onda bilo zatvorenicima koji su svakog dana po dvanest sati radili napolju u običnim ritama, bez zaklona, katkad i na minus četrdeset, koliko često zna da bude ovde“. Najbolji posao u Aušvicu bio je čišćenje barake koja je služila kao toalet za više hiljada ljudi i u kojoj je svaki logoraš mogao da provede samo 2 minuta dnevno. Oni koji su čistili wc, po rečima vodiča, imali su najviše šanse da prežive zato što su radili unutra! U Aušvic-Birkenau umrlo je preko 1 300 000 ljudi, tačan broj žrtava nikada nije izračunat, jer su Nemci uništili podatke. Većina logoraša nije izdržala više od par meseci, žene najvise par nedelja, od posledica nehranjenja, rada, hladnoće. Ironično je da u Aušvicu ne postoji ni jedan jedini grob, sve što je sakupljeno je jedna kutija pepela koja se čuva u muzeju. Nemci ništa nisu bacali, ljudski pepeo su korsitili u poljoprivredi.
Na kraju, pored strušenog krematorijuma, vodič nam je rekao da su četiri sata premalo da bi se sve obišlo, ali da je bitno da zapamtimo dve stvari: posledice toga što je jedna nacija dala za pravo da veruje da je iznad svih ostalih, i drugo da su saveznici znali za Aušvic, a nisu ništa uradili da to spreče. Poslednjih pola sata proveli smo tiho razgledajući spomenik žrtvama, gde stoji i spomen na našem jeziku.
Kao i ova tura, ovaj putopis je premalo da bi se išta saznalo. Ja sam se pre puta u Krakov spremao gledajući slike i čitajući, čak sam išao u Nemačku na seminar o holokaustu, ali ništa me nije moglo pripremiti za ono što sam video. Ljudsko razaranje koje se odvijalo pre nešto vise od 60 godina, iz kompjuterske stolice deluje nestvarno, dok to ne osetite i ne vidite svojim očima. Zato preporučujem svima da, ako su u blizini, obavezno posete ovaj kompleks, jer je odati počast žrtvama najmanje što možemo da učinimo kao ljudi.
