ILLUSTRATION BY DANIEL ZENDER
Ako ste crna osoba koja je nekada posetila mesto na kom nema mnogo crnaca, onda ste već upoznati sa Naklonom. Naklon je upravo to: gotovo neprimetno spuštanje glave prema drugoj crnoj osobi koju možda sretnete na svojim putovanjima kroz, recimo, Slovačku ili Rusiju.
Ipak, Naklon je i mnogo više od toga. To je brza, ali intimna izjava etničke solidarnosti. Naklon govori: „Vau, pa, stvarno nisam očekivao da vidim još nekog od nas ovde, ali ti se, izgleda, dobro snalaziš. Ostaj mi dobro i sve najbolje“
Naklon je nešto što zbunjuje neke moje bele prijatelje. Pre nekoliko godina, dok sam sa prijateljom šetao ulicom u Italiji, jedan crnac me je pogledao i uputio mi mali ali siguran naklon pre nego što je nastavio svojim putem. „Ko je to bio?“, pitao me je prijatelj. „Da li ga poznaješ?“
U neverici, izgledalo joj je kao da sam deo neke tajanstvene zavere.
Odmahnuo sam glavom, ne, ne znam ga, ali na neki način ga ipak znam. On je, kao i ja, bio svedok pojave koja se može nazvati „geografija rase“.
Za crnu osobu postoje neka mesta – barovi, noćni klubovi, sale za sastanke, ponekad i čitave države – na kojima, iz čisto ekonomskih razloga, nije očekivano da bude. U tom kontekstu, tamnoputa osoba koja se nalazi na nekom od ovih mesta, viđena je kao uspešna. Njoj, ili njemu, mora se uputiti gest kojim se odaje priznanje što su se usudili da budu na tako nepoznatoj teritoriji.
To znači da je uvek privilegija primiti Naklon, što je ujedno i nešto najbliže tajnom rukovanju što ću ikada imati. On je ponekad gorak i odražava koliko još crna populacija ima da pređe da bi se osećala prijatno u svom okruženju.
Na primer, poslednji put kada sam dobio Naklon, bilo je u lobiju hotela u Rio de Žaneiru, tokom Svetskog prvenstva, svega nekoliko koraka od plaže Ipanema. U tom hotelu, sem osoblja, za celu nedelju, video sam samo jednu crnu osobu.
Potom, na moje iznenađenje, skoro da uopšte nisam dobio Naklon u Berlinu. To je, na kraju krajeva, grad u državi gde skoro da i nema crnaca. Iako nema zvaničnih podataka, procenjuje se da ih ima između 300 000 i 500 000 u 80 miliona stanovnika. Posetio sam Nemačku prvi put posle petnaest godina, nakon što su osvojili Svetsko prvenstvo, i iznenadio me je manjak diverziteta. Da, bila je tu velika turska zajednica i nije bilo manjka belih Evropljana, ali u ovom mestu koje, navodno, vri od različitih kultura, nije bilo mnogo ljudi vidljivo afričkog porekla. Iako, istinu govoreći, nije da sam bio svedok „nepodnošljivo belog Berlina“. Tu jednostavno nije delovalo kao da ima mnogo potrebe za Naklonom. Berlin je izgledao kao grad gde uvek ima mesta za još jednog za stolom, ko god da ste.
Ovaj optimizam dolazi sa zadrškom – ne morate da idete u najistočniji deo grada da biste naišli na mesta gde ste, kao crnac, poslednja rupa na svirali. (Doduše, to se ne razlikuje od Londona od pre nekoliko godina, kada je na vlasti bila Britanska Nacionalna Partija) Postoji, bez sumnje, veće rasno nijansiranje unutar berlinskog društva, kog nisam svestan, iako se sam grad pokazao prilično dobro. Mogu da suprotstavim opuštenost koju sam tu osetio sa, na primer, mukom koju sam video na licu jednog crnca u Moskvi sredinom devedesetih, ili sa bratskom dobrodošlicom koju sam doživeo u Bratislavi. Skoro svi ljudi crne puti koje sam sreo u Berlinu bili su ravnodušni prema mojoj boji kože kao što bi bili u mojim londonskim opštinama Hakniju i Brikstonu.
Ne kažem da nisam uopšte dobio Naklon. Prvi crnac sa kojim sam razgovarao u Berlinu bio je penzionisani inženjer koji je došao iz Malija pre nekoliko decenija i koji mi je sa ponosom pokazao svoju besplatnu kartu za prevoz dok smo čekali voz. Ljudi poput njega bili su pioniri, koji su mnogo olakšali dolazak novih pridošlica. Kao i moji roditelji koji su došli u London sedamdesetih, on je putovao hiljadama milja do mesta koje bi mogao da nazove domom; gde su se čak i autsajderi – pogotovo autsajderi – osećali kao da pripadaju tu. Možda on, ja i ostale kolege nomadi, nikada nećemo živeti u svetu bez Naklona; ali sve u svemu, to možda i nije toliko loše.
—
Tekst preuzet sa medium.com.
