Kad bi otkucala dva sata po podne, For-de-Frans je bio mrtav grad; čovek bi pomislio da niko ne živi u ruševnim kućama oko dugačkog trga s palmama i samoniklim rastinjem, koji je ličio na prazan prostor sa zaboravljenom pozelenelom statuom Žozefin Tašer de la Pažeri, kasnije Boarne. Tek što smo se smestili u pustom hotelu, Tunižanin i ja, još uzbuđeni od prepodnevnih događaja, krenusmo iznajmljenim kolima u pravcu Lazareta da bismo umirili svoje saputnike, a naročito dve mlade Nemice koje su nam tokom putovanja nagovestile da bi bez oklevanja prevarile svoje muževe kad bi samo mogle da se okupaju. Lazaret je, u tom pogledu, samo pojačao naše razočaranje.
Dok je stari ford brektao u prvoj brzini po džombastom putu, i dok sam sa oduševljenjem prepoznavao mnoge biljne vrste koje sam prvi put video u Amazoniji, ali čija ću nova imena ovde naučiti: kajmit umesto fruta do conde – nalik artičoki zatvorenoj u krušku – korosol, a ne više gravióla, papaja umesto mammäo, sapotija umesto mangabeira, pred oči su mi navirali skorašnji mučni prizori i pokušavao sam da ih uporedim s drugim sličnim iskustvima. Naime, mnogi moji saputnici krenuli su u ovu nepredviđenu pustolovinu iz luke spokojnog života, i mešavina podlosti i gluposti na koju su ovde naišli izgledala im je kao nešto nečuveno, besprimerno i izuzetno, nešto lično između svakog od njih pojedinačno i njihovih tamničara u jedinstvenoj međunarodnoj katastrofi. Ali meni, budući da sam video sveta i da sam, tokom prethodnih godina, dospevao u ne baš svakodnevne situacije, ta vrsta iskustava nije bila sasvim tuđa. Znao sam da ona lagano i postepeno izbijaju poput kakvog podmuklog znoja čovečanstva zasićenog sopstvenom brojnošću i sve većom složenošću sopstvenih problema, iz kože nadražene neprestanim trenjem materijalnih i duhovnih razmena umnoženih intenzivnim saobraćanjem. Na ovoj francuskoj zemlji, rat i poraz samo su ubrzali jedan opšti proces, stvorili plodno tlo za trajnu infekciju koja više nikad neće potpuno nestati s lica zemlje, jer će uvek izbijati u nekoj novoj tački čim bude pobeđena u drugoj. Nisam se prvi put ovde sreo sa svim tim glupim, odvratnim i lakomislenim pojavama koje društvene grupe luče poput gnoja kad god izgube distancu.
Koliko juče, nekoliko meseci pre objave rata, prilikom povratka u Francusku, šetao sam centrom Baije, od jedne do druge crkve; a kažu da ih u tom gradu ima trista šezdeset pet, to jest, po jedna za svaki dan u godini, i da svaka po stilu i unutrašnjoj dekoraciji odgovara određenom danu i godišnjem dobu. Bio sam potpuno zaokupljen fotografisanjem arhitektonskih detalja, a svuda me je pratila grupa polugole crne dečurlije uz povike ara o retrato! tira o retrato! „Slikaj nas!" Dirnut tako ljupkom dečjom prošnjom – radije bi fotografiju, koju možda nikad neće videti, nego nekoliko novčića – pristajem da napravim jedan snimak kako bih im udovoljio. Nisam odmakao ni sto metara kad mi se nečija ruka spustila na rame: dva inspektora u civilu, koja su me sledila u stopu od početka moje šetnje, obavestiše me da sam upravo neprijateljski postupio prema Brazilu; ta fotografija, upotrebljena u Evropi, nesumnjivo će potvrditi legendu da ima Brazilaca crne boje kože i da dečaci u Baiji idu bosonogi. Pritvorili su me, srećom nakratko, jer je brod trebalo da isplovi.
Taj brod mi je izvesno donosio nesreću; jedva nekoliko dana ranije doživeo sam sličnu pustolovinu, tog puta pri ukrcavanju na doku luke Santos: tek što sam kročio na brod, jedan komandant brazilske mornarice u raskošnoj uniformi, koga su pratila dva vojnika pomorske pešadije s bajonetom na puškama, sproveo me je kao zarobljenika u moju kabinu. Bilo je potrebno četiri do pet sati da bi se objasnio taj čudnovati postupak: francusko-brazilska ekspedicija koju sam predvodio godinu dana morala je, po novom propisu, da deli sve zbirke između dve zemlje. Podela se obavljala pod nadzorom Nacionalnog muzeja Rio de Žaneira, koji je o tom propisu odmah obavestio sve luke u zemlji: ako bih pokušao da ostvarim neke mračne planove i pobegnem iz zemlje s tovarom lukova, strela i perjanica većim od onog koji pripada Francuskoj, morali su sve učiniti da me u tome spreče. Međutim, po povratku ekspedicije, muzej iz Rija je odlučio da ustupi brazilski deo jednom naučnom institutu iz Sao Paola; savesno su me obavestili da zbog toga izvoz francuskog dela mora da se obavi preko Santosa, a ne preko Rija, ali su pri tom izgubili iz vida da je za to merodavan drugi pravilnik, donet pre godinu dana, pa sam proglašen kriminalcem na osnovu propisa koji su zaboravili njegovi autori, ali ne i izvršitelji.
Srećom, u to vreme je u srcu svakog brazilskog činovnika dremao anarhista, koji se hranio duhovnim mrvicama izvađenim iz Voltera i Anatola Fransa – oni su, naime, opstali kao deo nacionalne kulture čak i u najvećoj zabiti („O, gospodine, vi ste Francuz! O, Francuska! Anatol, Anatol!", uzvikivao je uzbuđeno, dok me je stezao u zagrljaj, jedan starac iz neke provincijske varošice koji nikad ranije nije sreo nijednog mog zemljaka.) Uz to, poučen iskustvom, odvojio sam neophodno vreme da iskažem svoje osećanje divljenja prema brazilskoj državi, a posebno prema pomorskim vlastima, čime sam vešto dotakao neke osetljive žice; posle nekoliko sati hladnog znojenja (pošto sam konačno odlazio iz Brazila, etnografske zbirke su bile pomešane u koferima s mojim ličnim stvarima i knjigama, te sam na mahove strahovao da će sve to ostati razbacano na doku kad brod digne sidro) izdiktirao sam svom sagovorniku oštrouman izveštaj koji je njemu pripisivao slavu da je, dopuštajući mi da odem s prtljagom, poštedeo svoju zemlju međunarodnog sukoba i s njim povezanog poniženja.
Doduše, možda ne bih bio toliko hrabar da nisam bio pod utiskom jedne uspomene koja je južnoameričkoj policiji oduzimala svaku ozbiljnost. Dva meseca ranije, proveo sam nekoliko dana u jednom velikom selu u Donjoj Boliviji, u društvu doktora Ž. A. Velara, čekajući avion koji je trebalo da nam donese poštu. Godine 1938. avijacija nije mnogo ličila na današnju. Preskačući izvesne etape progresa, ona je u zabačenim krajevima Južne Amerike svesrdno obavljala ulogu taljiga za seljake, koji su dotad gubili više dana putujući do obližnjeg vašara na konju ili peške. Sad im je let od nekoliko minuta (ali, istini za volju, često sa zakašnjenjem od više dana) omogućavao da putuju, najčešće u čučećem položaju među kokoškama i patkama, jer su ti aviončići bili pretrpani čudnovatom mešavinom bosonogih seljaka, živine i sanduka koji su bili preteški i preveliki da bi se mogli preneti šumskim stazama.
Dakle, dokono smo tumarali ulicama Santa Kruza de la Sijera; one su se u kišnoj sezoni pretvorile u blatnjave bujice i mogle su se prelaziti samo zahvaljujući krupnom kamenju, poredanom u pravilnim razmacima poput klinova koji preprečuju put vozilima na neprohodnim deonicama puta, kad je jedna patrola primetila naša nepoznata lica, što je bio dovoljan razlog da nas privede i zadrži u nekakvoj luksuznoj, slabo korišćenoj prostoriji da tu sačekamo čas razjašnjenja: bila je to bivša palata provincijskog guvernera, sa zidovima prekrivenim izrezbarenim i zastakljenim policama koje su bile ispunjene bogato uvezanim debelim knjigama; redovi knjiga bili su prekinuti samo jednom pločom, takođe zastakljenom, s krajnje neočekivanim kaligrafskim zapisom koji ovde prevodim sa španskog: „Pod pretnjom oštrih kazni, najstrože je zabranjeno cepati stranice arhiva i upotrebljavati ih za neke lične ili higijenske namene. Biće kažnjen svako ko prekrši ovu zabranu."
Istini za volju, moj položaj na Martiniku popravio se zahvaljujući intervenciji jednog visokog činovnika Ministarstva saobraćaja, koji je iza pomalo hladne uzdržanosti skrivao osećanja veoma različita od onih u zvaničnim krugovima; tome su možda bile uzrok i moje česte posete jednom verskom listu u čijim su kancelarijama oci ne znam kog reda nagomilali sanduke krcate arheološkim materijalom iz vremena indijanske vladavine; u slobodno vreme sam pravio inventar te građe.
Jednog dana sam ušao u dvoranu Okružnog suda za vreme nekog suđenja; bila je to moja prva i poslednja poseta sudnici. Sudilo se nekom seljaku koji je u tuči odgrizao komad uha svom protivniku. Optuženi, tužilac i svedoci govorili su živahnim kreolskim jezikom čija je kristalna svežina unosila u čitav prizor nešto neprirodno. Njihovi iskazi su bili prevođeni trojici sudija; ovi su zbog vrućine teško podnosili svoje crvene toge obrubljene krznom, kojima je vlaga u vazduhu oduzela svaki sjaj, pa su sad padale niz njihova tela kao okrvavljeni zavoji. Tačno posle pet minuta, prekom crncu je izrečena kazna od osam godina zatvora. U mojim očima, pravda je uvek bila, i uvek će biti, povezana s preispitivanjem, opreznošću, poštovanjem. Zaprepastila me je lakomislenost s kojom se ovde tako brzo odlučivalo o sudbini jednog ljudskog bića. Nisam mogao da shvatim da sam prisustvovao realnom događaju. Do danas me ni najfantastičniji ni nagroteskniji san nije prožeo tolikom nevericom.
Moji saputnici s broda duguju svoje oslobođenje sukobu između pomorskih vlasti i trgovaca. Dok su ih jedni smatrali špijunima i izdajnicima, drugi su u njima videli izvor profita koji se nije mogao dobro iskoristiti dok je bio zatvoren u Lazaretu, iako je i tu boravak bio plaćen. Ovi drugi razlozi su na kraju prevagnuli i, tokom petnaestak dana, svi su bili slobodni da potroše preostale francuske novčanice, pod budnom prismotrom policije koja je oko svakog, a naročito oko žena, plela mrežu iskušenja, provokacija, zavođenja i kazni. Istovremeno, svi su moljakali vize u dominikanskom konzulatu, osluškivali glasine o dolasku hipotetičnih brodova koji bi nas odatle mogli izbaviti. Situacija se ponovo promenila kad su seoski trgovci, ljubomorni na prefekturu, istakli svoje pravo na jedan deo izbeglica. Preko noći su svi bili prisilno smešteni po selima u unutrašnjosti; i tog puta sam se izvukao, ali kako sam bio oran da pođem za svojim lepim prijateljicama do njihovog novog boravišta u podnožju planine Pele, toj poslednjoj policijskoj mahinaciji imam da zahvalim za nezaboravne šetnje po ostrvu čija je egzotičnost mnogo klasičnije prirode nego južnoamerička: tamni agat obrastao travom i uokviren oreolom plaža od crnog peska prošaranog srebrnim odsjajima i doline uronjene u mlečnobelu maglu koja jedva nagoveštava – pre svega svojim stalnim kapanjem, dakle, više uhu nego oku – džinovsku, paperjastu i nežnu penu razgranate paprati nad živim fosilima njenih stabala.
Iako sam dotad bio u boljem položaju nego moji saputnici, ništa manje nisam bio zaokupljen jednim problemom koji ću pomenuti zato što je pisanje ove knjige zavisilo od njegovog rešenja, a ono, kao što ćemo videti, nije došlo bez teškoća. Kao jedino blago nosio sam sa sobom sanduk pun dokumenata sa ekspedicije: jezička i tehnološka kartoteka, putni dnevnik, terenske beleške, mape, planovi i fotografski negativi – hiljade listova, fascikli i klišea. Tako sumnjiva zbirka prešla je demarkacionu liniju po cenu znatne opasnosti za svog prenosioca. Po tome kako smo dočekani na Martiniku, zaključio sam da ne smem dopustiti carini, policiji i Drugoj kancelariji Admiraliteta da makar samo i zaviri u nešto što bi im svakako izgledalo kao šifrovana uputstva (na primer, rečnici urođeničkih jezika) i kao katalog strateške opreme ili planovi za invaziju (mape, sheme i fotografije sa ekspedicije). Odlučio sam, dakle, da taj sanduk proglasim tranzitnim, te je on zapečaćen i smešten u carinski magacin. Prema obaveštenjima koja sam kasnije dobio, trebalo je da napustim Martinik na nekom stranom brodu u koji bi moj sanduk bio natovaren ne prošavši carinski pregled (nisam se lako izborio za taj kompromis). Ako sam nameravao da se vratim u Njujork na palubi „Omala" (pravog sablasnog broda koji su moji saputnici iščekivali mesec dana pre no što se zaista pojavio jednog lepog jutra, sveže obojen i nalik kakvoj velikoj igrački iz nekog drugog veka), sanduk je prvo morao ponovo da uđe na Martinik i da tek onda s njega isplovi. To nije dolazilo u obzir, i zato sam isplovio za Portoriko jednim besprekorno belim švedskim brodom za prevoz banana; tokom četiri dana putovanja, uživao sam u mirnoj i gotovo usamljeničkoj plovidbi – na brodu nas je bilo samo osmoro – kao u kakvoj naknadno doživljenoj čari proteklih vremena. Dobro je što sam iskoristio taj predah.
Posle francuske policije došla je američka. Tek što sam kročio u Portoriko, otkrio sam dve stvari: tokom nekoliko meseci koji su prošli od odlaska iz Marseja, u Sjedinjenim Državama se promenio zakon o imigraciji, i dokumenti koje mi je poslala Nova škola za društvena istraživanja (New School for Social Research) nisu odgovarali novim propisima; još je ozbiljnije bilo to što su sumnje koje sam pobudio kod policije Martinika svojim etnografskim materijalom, i koje sam tako mudro otklonio, ponovo iskrsle kod američke policije, i to u još većoj meri. Naime, dok su me u For-de-Fransu smatrali jevrejskim masonom, plaćenikom Amerikanaca, u SAD sam dobio prilično gorku satisfakciju kad sam ustanovio da sam, s njihovog stanovišta, po svoj prilici emisar Višija, ako ne i Nemaca. Iščekujući da Nova škola (kojoj sam smesta telegrafisao) udovolji zahtevima novog zakona, i posebno da u Portoriko pristigne neki specijalista FBI kadar da čita francuski (svestan da tri četvrtine izraza u mojim kartotekama nisu francuski, već potiču iz gotovo nepoznatih dijalekata centralnog Brazila, drhtao sam od pomisli na vreme potrebno da se i za to pronađe stručnjak), imigraciona služba odlučila je da me zadrži, i to o trošku brodske kompanije, u jednom neprivlačnom hotelu koji je potpuno odgovarao španskoj tradiciji i gde sam se hranio kuvanom govedinom i leblebijama, dok su dva vrlo prljava i neobrijana domorodačka policajca i danju i noću dreždala ispred mojih vrata.
Dobro se sećam da mi je u predvorju tog hotela Bernard Goldšmit, koji je doputovao istim brodom i odmah postao direktor Komesarijata za atomsku energiju, objasnio jedne večeri princip atomske bombe i otkrio mi (bio je to maj 1941.) da su najmoćnije zemlje otpočele naučnu trku koja će najbržoj zajamčiti pobedu u ratu.
Posle nekoliko dana, moji poslednji saputnici već su rešili svoje lične teškoće i krenuli u Njujork. Ja sam ostao u San Huanu, s dvojicom neizbežnih policajaca; oni su me revnosno pratili kad god bih poželeo da odem na neko od tri mesta koja su mi bila dozvoljena: u francuski konzulat, banku i imigracionu službu. Za svako drugo odredište morao sam da tražim posebnu dozvolu. Jednog dana mi je odobreno da odem na univerzitet; moj službeni čuvar je tom prilikom pokazao izvesnu obzirnost i nije ušao sa mnom: čekao je na ulazu da bi me poštedeo poniženja. A pošto su se on i njegov drugar dosađivali, ponekad bi prekršili propis i dozvolili mi da ih, na njihovu inicijativu, povedem u bioskop. Između mog oslobođenja i ukrcavanja proteklo je samo četrdeset i osam sati; imao sam samo toliko vremena za razgledanje ostrva pod ljubaznim vođstvom g. Kristijana Bela, tada generalnog konzula, u kome sam u tim neobičnim okolnostima na svoje veliko iznenađenje pronašao kolegu amerikanistu punog priča o plovidbi na jedrenjaku duž južnoameričkih obala. Nedugo pre toga, iz jutarnje štampe saznao sam za dolazak Žaka Sustela; on je obilazio Antile nastojeći da Francuze koji su tu bili nastanjeni pridobije za generala De Gola. I za susret s njim morao sam tražiti odobrenje.
U Portoriku sam, dakle, stupio u kontakt sa Sjedinjenim Državama. Udisao sam, prvi put u životu, mlaki miris firnajsa i wintergreen-a (drukčije nazvanog kanadski čaj), mirisnih krajnosti između kojih se prostire američki komfor: od automobila do toaleta, preko radio-aparata, slatkiša i paste za zube; pokušavao sam da odgonetnem šta se, iza maske od pudera, krije u glavi crvenokosih gospođica u dragstorima, odevenih u svetloljubičaste radne uniforme. Tu sam takođe, iz prilično neobične perspektive Velikih Antila, prvi put uočio tipične aspekte američkog grada: po lakoći gradnje, po posebnom nastojanju da se ostavi utisak i primame prolaznici, on liči na neprestanu Svetsku izložbu, samo što se ovde čovek osećao kao u španskom paviljonu.
Nepredvidljivost putovanja često donosi takve obrte. Činjenica da sam prve nedelje na tlu Sjedinjenih Država proveo u Portoriku omogućila mi je da ubuduće ponovo otkrivam Ameriku u Španiji. Kao što me je, uostalom, mnogo godina kasnije, prva poseta jednom engleskom univerzitetu u kampusu s neogotskim građevinama u Daki, u istočnom Bengalu, navela da Oksford vidim kao Indiju koja se otarasila blata, truleži i neobuzdanog rastinja.
Inspektor FBI stiže tri nedelje po mom iskrcavanju u San Huanu. Trčim na carinu, otvaram sanduk, to je svečan trenutak. Učtivi mladić kreće ka meni, izvlači nasumice jednu fasciklu, oči mu dobijaju tvrd i strog izraz, ljutito mi se obraća: „Ovo je nemački!" Posredi je, zapravo, referenca na jedno klasično delo fon den Štajnena, mog slavnog i dalekog prethodnika u centralnom Mato Grosu, Unter den Naturvölkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894. Trenutno umiren tim objašnjenjem, toliko iščekivani stručnjak prestaje da se zanima za čitavu tu stvar. Sve je u redu, O.K., primljen sam na američko tlo, slobodan sam.
Treba se zaustaviti. Svaka od tih sitnih pustolovina budi sećanje na neku drugu. Neke od njih, poput ovih o kojima sam upravo govorio, vezane su za rat, a druge, poput onih s početka, zbile su se pre njega. Mogao bih dodati i neke skorašnje, ako bih posegnuo za doživljajima sa azijskih putovanja koja se protežu do ovih poslednjih godina. Što se pak mog ljubaznog inspektora FBI tiče, danas ga ne bi bilo tako lako zadovoljiti. Vazduh je svuda postao jednako težak.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955).
