Anemari Švarcenbah, 1940.
Putujući novinari imaju običaj da jedni drugima kažu: „Ostaneš li u nekoj zemlji šest nedelja, laka ćeš duha o njoj napisati knjigu. Ostaneš li šest meseci, s teškom ćeš mukom završiti par članaka. Ostaneš li šest godina, zaćutaćeš...“ Ali ako to pravilo i važi, neizbežni su izuzeci, i tako sam ja, kada sam prvi put, sa severa, dolazeći iz užarene turkmenistanske ravnice, stigla na Hindukuš i prešla njegove istorijske i grandiozne prevoje, bila u iskušenju da napišem himnu i ništa drugo. Himnu njegovom imenu, jer imena su više od geografskih naziva, imena su zvuk i boja, san i sećanje, imena su tajna, magija – i nije otrežnjujući, već čudesan događaj kada ih jednog dana ponovo pronađeš, otežale od sjaja i senke, vatre i hladnog pepela stvarnosti. Pamir, Hindukuš, Karakorum – osećala sam se kao ranije, u školskoj klupi, kada sam svojeglavo odbijala da poverujem da imena koja sam učila i čitala na karti mogu dobiti oblik pre nego što ih vidim svojim očima, okrznem svojim dahom, dodirnem ih, takoreći, rukom. Istovremenost blizine i daljine me je zbunjivala; činilo mi se da se prošlost, sadašnjost i budući čas sjedinjuju na jednom mestu da bi mu dali pun sadržaj života; ali da život u istom trenu vlada ovde i tamo, s ove i s one strane mora i planina, činilo mi se da je to nešto što izaziva ozbiljne sumnje. Takve sumnje, koje sam želela da uklonim, možda su obeležile moja prva putovanja: kretala sam ne da bih naučila da se plašim, već da bih proverila sadržaj imena i njihovu magiju osetila na sopstvenoj koži, kao što se kroz otvoren prozor oseti čudesna moć sunca, koju si odavno primetio kako se ogleda na udaljenim brežuljcima i počiva na rosnim livadama.
Ovoga puta u Hindukuš sam, dakle, nesumnjivo morala stići jer sam se, dolazeći iz Persije, našla u severnim provincijama Avganistana, na putu ka jugu, da bih stigla u Kabul, prestonicu – a između juga i severa ove divlje zemlje kao moćna tvrđava podiže se Hindukuš. Videla sam mu i ime ucrtano na engleskoj karti, i pratila sam jedini mogući put: od Herata do Kalaji Nova, od Kalaji Nova do Bala Murgaba, Mane i Andhoja, a onda su se na obodu pustinje pojavile ruševine Balha, a jedan peščani put završavao je u Mazari Šarifu, prestonici Avganskog Turkestana. Sada nije bio daleko i trebalo je da budem sigurna u svoj naum. Ali koliko dugo sam već bila na putu, a ljudi su na moja pitanja uvek odgovarali: Nazdik ast, besiar nazdik...- blizu je, jako blizu! Na konju ili pešice ili magarećim kasom i teškim batom kamile u karavanu? Nekoliko dana vožnje, nekoliko sati? Možda se put gubi u pesku kao rečice koje uzalud hrle ka velikoj Amu Darji, možda se na jugu pustinja šiti kao na severu, možda avgustovska žega traje punih sto dvadeset dana kao čuveni heratski vetar i možda ovo putovanje po obodu ogromne turkmenistanske nizije neće imati kraja.
Jedne noći sam, sećam se, sa dve probušene gume ostala među jarom zasićenim i sablasno tihim baštenskim ogradama jednog sela koje se među ruševinama i čudovišnim liticama činilo izgubljenim kao u lavirintu danteovskog ulaza u pakao. Mesto se zvalo Taškurgan, a nekoliko sati kasnije alarmirani šef policije dopratio je moja kola do ulaza u jednu palatu iz bajke koja je, bela, bleštala na mesečini na kraju jedne skoro beskrajne bašte smeštene na blagom usponu. Iza visoke baštenske ograde primetila sam plavi, čudesni planinski lanac, nalik noćnom nebu, i sasvim nezemaljski. Tamo, pomislila sam, ne može biti ni litica ni trave, nema ni klanaca ni dolina, nema drveća, pašnjaka, pastirskih vatri, nema glečera, nema oluja. Sve je jednolična, baršunasta materija, obavijena nežnom izmaglicom, prožeta i obasjana svetlošću mesečine, sve do maštovito nazubljenog vrha, koji bi se na dodir sigurno rastopio i spojio sa mlečnim oblacima. Divnu viziju sam primila ushićenog duha i nisam bila radoznala, ali šef taškurganske policije me je obavestio: to na jugu, prvi je lanac Hindukuša...
Od tada su prošla puna četiri meseca ili i malo više. Šta ostaje da se kaže? Himna! Himna kraju noći obasjane mesečinom i putu koji je krivudao među zidovima od gline koji su se krunili, ostavljajući za sobom bašte u agoniji blede jare, uspinjući se u jedan dugi suton bez svetla kroz dolinu sa ravnim golim padinama da bi, na najednom veličanstveno probijajućoj jutarnjoj svetlosti, stigao do Hajbaka – Hajbaka, među svežim livadama i blagim brežuljcima, žutim poljima, teškim klasjem, nasmešenim grupama drveća i jednim starim mostom nad rekom koja je žuborila. Tu, pored mosta, pred čajdžinicom sedele su vesele sede brade, sa nogama prekrštenim na slamenom otiraču, držeći pored sebe šareno opšivene kljunaste cipele; samovar se pušio i bilo je zelenog čaja, toplog uzbečkog hleba i mirišljavih dinja; vazduh je bio hladan, a sa brda je dolazio slab, razigran vetar. Kasnije, tako se sećam, dolazi jedan prevoj, a onda vlažna, vrela nizija Puli Humrija puna rojeva komaraca, divljih patki i vodenih bivola. Puli Humri, gde se iza izbočenog nosa brežuljka sa budističkim ruševinama svet odjednom menja, i usred malarične divljine pojavljuju brana, cigle, poluzavršene fabrike, bele kuće pokrivene talasastim limom i šta još ne: čajdžinice, bazarski dućani, kolonije šatora, persijski, ruski, nemački natpisi, ruske izbeglice, nemački inženjeri. I Uzbeci, Turkmeni, Hazari, Tadžici, Avgani, nomadi osuđeni na rad u fabrikama, na prinudni rad osuđeni seljaci – najčudnija mešavina rasa i jezika, novi proleterijat države koja stremi ka civilizaciji. I to usred Hindukuša! Na ulazu u provinciju Badahšan, poznatu po svojim lepim konjima bele njuške još za vreme cara Tanga i Džingis-kana!
Iza Puli Humrija brežuljci postaju strmiji, litice primaknutije, klanci se otvaraju, senke se šire. Na neverovatnoj visini mogli su se ugledati planinski vrhovi okruženi vatrom, plava nebeska zastava i moglo se satima ostati zarobljen u tmurnom tesnacu, kuda su karavani klizili uz strmu obalu kao senke, a kosooki goniči magaraca pod stenama palili ogromne vatre za dugu noć. Došlo je jutro, pa opet veče, čaj u Došiju, pastrmka i hladni vetar u Bululi, crni nomadski šatori, poslednje turkmenske jurte, prvi dugokosi muškarci iz avganistanskih plemena, užarenih očiju, ukrašeni minđušama, koji govore paštunski. I na kraju prevoj Šibar, tako strm i go i impresivan da se ponekad tvrdi da je to najviši automobilski put na svetu. U svakom slučaju, on vodi preko, preko do južnih obronaka Hindukuša i dole u jednu retko ljupku dolinu. Da, ovde je zemlja blaža, ima sela, ima stada, ima mirisnog sena, jaki vetrovi ne svraćaju, dah pustinje je prognan...
To je bilo pre četiri meseca, kao što rekoh, ili malo ranije. Verovala sam, tada, da će to biti moj jedini, konačni susret sa velikim Hindukušom, i svakim sam korakom iza sebe ostavljala jednu mrlju, jedan busen trave, jedan dah pun vetra, jedno iskustvo. Zašto da nabrajam imena, imena sela, prevoja, plemena – zaboravila sam ih, izbrisala i klizila kroz svoj san o Hindukušu kao kroz suton, ranu jutarnju maglu i kasne sate podneva omamljenog jakim, blistavim suncem. A sve je to prošlo, oprostila sam se kada sam skrenula u kabulsku niziju, nedelje su prolazile nebrojeno, došla je jesen.
Onda sam se jednog jutra ponovo našla na putu ka Turkestanu. Krenuvši u poslednji noćni čas, u svitanje sam videla kako se u daljini pomalja planina, plava, hladna, snegom ovenčana i veličanstvena. „Drugi put Hindukuš“, znala sam – sada su sva imena nešto značila i ostajala, otkrila sam više dolina, više vrhova, i osećala sam se vrlo svečano i radosno kada sam oko podneva ponovo pronašla vrt sa drvećem gde sam se jednom već odmarala, a na malom trgu okruženom čajdžinicama u Gorbandu mladog trgovca koji mi je tada prodao grožđe i dinje, a sada izbrojao sto dvadeset oraha za jedan avgani. Ali iako je moje sećanje bilo probuđeno i nežno oživljeno lepim prizorima koje sam već jednom sanjala, i melodijama koje su se već jednom oglasile, činilo mi se da je ova velika panorama Hindukuša drugačija, jer sam krenula ka severu, u susret olujama, ka nizijama Turkestana obavijenim oblacima peska, već opsednutim žestokim hladnoćama, na granici sa Rusijom. Put je bio težak, moje srce ovoga puta nije likovalo kada sam se približavala cilju. A taškurganske bašte, sada sam to znala, bile su poslednja, u podnožju brda sakrivena oaza koja se otrgla pustinji bez milosti...
Ova pustinja je užasna, umiruća zemlja. Dok god sam išla ka severu, u susret nevidljivoj reci Oksus i zabranjenoj granici sa Rusijom – nisu prestajali tragovi smrti, skeleti, krhotine od gline i vetrom izjedeni brežuljci ruševina pokopanih gradova, tvrđave, groblja. Nedostatak vode, upadi nomadskih hordi... S večeri, u tami koja uvek kao da je bila mlečno promočena dalekim zvezdama, ponekad bih se okretala ka jugu, u potrazi za utehom, i uvek bih susretala sada poznati plavi planinski venac. Njegova stvarnost je sada bila dokazana, njegovo magično ime je ostalo živo kao jaki otkucaj srca. A gore, u najvišim još vidljivim klancima svake je noći gorela velika vatra. Ko li se na njoj grejao?
Moglo bi se pomisliti da je povratak istim putem preko Hindukuša postao sasvim običan, možda čak i dosadan poduhvat. Taškurgan i Hajbak, Doab i Doši... ali noći su postale duže i hladnije, u četiri sata zvezde su bile nepomične, kao zamrznute u plavom oreolu, u šest bi počinjalo sivo svitanje, koje je izgledalo kao da se u klancima Doaba sjedinjava sa tmurnim danom, kao da sunce nikad više neće zasjati; zauzvrat je bleštava raskoš snegom pokrivenih površina na prevoju Šibar bila skoro smrtonosna za oko i srce smrtnika. A gore, na južnom obronku, stotine ljudi sa turbanima i lepršavim košuljama klečalo je na šljunkovitoj obali reke, slaveći završetak meseca posta Ramazana i veliki praznik.
Na veličanstvenom i promenljivom platnu Hindukuša nedostaje mi mlado zelenilo, nežni vetar, dirljivi pev proleća. Ali snovi se ne određuju, a ja se, kada sam skretala u nizinu, nisam usudila da se osvrnem za tonućim snežnim vrhovima: nije na meni da određujem pozdrav i oproštaj i povlačim granicu između stvarnosti i vizije.
Meni ostaje magija, ime, čudesno dirnuto srce. 
—
Prevod: Sanja Nedeljković
Preuzeto iz knjige Svi putevi su otvoreni - putovanje u Avganistan 1939-1940, izdavač Službeni glasnik, 2017. Tekst prenosimo uz dozvolu izdavača.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
