Autor: Milorad Rajčević (1910)

Pre tri dana krenuo sam iz Harbina za ovamo [Vladivostok]. Ali pre nego što bih izneo svoje utiske iz ovoga mesta, da ispričam neprijatnost, koju sam pretrpeo pred samim polaskom iz Harbina.

Pri polasku posetio sam amerikanskog konzula Pata. Primio me je lepo i samnom proveo duže u razgovoru, interesujući se mojim putem. Tom prilikom nisam ništa primetio, ali mi je docnije sve jasno bilo: zašto me je onako pažljivo zagledao i što se više interesovao mojom ličnošću nego mojim putem. Pa ono prevrtanje hartija po svome stolu za pisanje i zagledanje u nekakve spise. Pa tek izlazak i zadržavanje u sporednoj sobi! Ali o tome docnije. Da pričam redom.

Kada sam, posle razgledanja varoši, došao u hotel "Evropu" na ručak, za stolom, gde sam obično jeo, zatekao sam nekakvog stranca. Predstavio mi se da je Amerikanac i da je ovde trgovačkim poslm. Kazao sam se i ja ko sam.

-Ah vrlo dobro! - obradovao se on. -Mi smo gotovo svoji i tako ćemo za vreme vašeg kratkog bavljenja ovde biti zajedno. Sam vas je Bog valjda poslao.

Pričao mi je, da je strasan sportista, da bi rado samnom putovao i da bu mu to veliko zadovoljstvo činilo.

Nisam imao razloga da mu zadovoljstvo kvarim, niti da ga odbijam. Naprotiv, smatrao sam da bi mi ta zajednica korisna bila, i njegovu ponudu primih. Po ručku smo otišli u svoje sobe da se odmorimo i tom prilikom primetih da su nam soba do sobe. Pri rastanku ugovorismo da pođemo zajedno u šetnju.

Celo posle podne smo proveli u šetnji i razgledali varoš i okolinu.

U veče smo zajedno večerali u bašti, i on predloži da izađemo malo, da razgledamo kakav je noćni život. Nisam imao razloga da mu tu želju ne ispunim u toliko pre što nisam pošao u svet samo da put prevalim, nego i da vidim kako gde svet živi.

Kada bi plaćanje, on plati i svoju i moju večeru. Ja sam se protivio.

-To mi čini zadovoljstvo i uvredili biste me ako ne dozvolite da budete moj gost dok ste ovde.

To veče lutali smo do dva časa po ponoći po noćnim lokalima. Na kraju mi predloži da posetimo francuski kafe-šantan, koji su mu prijatelji naročito preporučili.

-To će za Vas kao svetskog putnika biti od velike interesantnosti.

Tu se pokazao neobično galantan. Otvarao je bocu za bocom šampanja. Popijeno je oko trideset boca i to je sve platio gotovim novcem.

Može se zamisliti kako mi ej bilo kada me neko od prisutnih poverljivo upozori da je detektiv!

-To je detektiv! - potvrdi mi i gazdarica.

Ne ostade mi ništa drugo, nego da tu zanoćim. Ali osta i on.

Sutra dan dobih poziv od policije.

U mesto da mi se stvar razjasni, u policiji me uzeše na saslušanje. To me je još više čudilo, znajući da sam se sa šefom policije upoznao i da vrlo dobro zna ko sam.

Posle saslušanja rekoše mi da mogu ići, ali da u hotelu pričekam saopštenje, jer ima da se nešto izvidi.

Još više u neizvesnosti odoh u hotel.

Posle nepunog časa u hotel dođe jedan policiski činovnik sa dva žandarma i sa još jednim čovekom, koji mi se predstavio kao lekar i da je došao da me pregleda.

-Zašto, doktore? Ja nisam bolestan!

-Ne uzbuđujte se. -umiravaše me on. -I ja znam da niste bolesni, ali je takvo naređenje i dopustite da svoju dužnost vršim.

Lekar me uze za desnu ruku i stade da je razgleda.

-Vi ste juče bili kod amerikanskog konzula? -ispitivaše me policajac.

-Kod svih, pa i kod njega.

-Predstavili ste se kao Milorad Rajčević, svetski putnik?

-Predstavio sam se pravimi imenom. Kakvo je tu  zlo?

-Konzul je posumnjao u vaš iskaz. On misli da ste sasvim drugo lice, jedan težak delikvent. Kaže da je to utvrdio po slici, koju ima.

-Ali moje isprave i putnička knjiga?

-Jednom delikventu nije teško doći do tuđih ili lažnih isprava. Konzul nam je dao sliku toga delikventa, a takođe i detaljan njegov lični opis i osobene znake. Slika se dosta slaže, takođe i lični opis. Imamo da proverimo još i osobene znake. Zato doktor i vrši pregled. Evo, prvi znak na desnoj ruci slaže se! -objašnjavao je policajac, dok me je lekar tako reći nagog skinuo i do sitnica pregledao, zavirujući od glave do pete.

Kad je lekar bio gotov sa pregledom, osmehnu se i pljesnu me po ramenu, rekav da se obučem.

Na rastanku, lekar mi prijateljski stisnu ruku, izvini se radi pričinjenih mi neprijatnosti i preporuči mi da pođem odmah šefu i da se sa njime objasnim. Dotle će on učiniti svoje.

I bez toga saveta, vać sam se odlučno rešio da odem do šefa i vidim kakva je to sramna komedija.

Šef me je najljubaznije primio, neprekidno se izvinjavajući.

Najzad mi je objasnio celu stvar: Kad sam posetio amerikanskog konzula upala mu je u oči moja sličnost sa nekakvim amerikanskom zločincem Josifom Vendlingom, vojnim beguncem, koji je u Americi vršio sadistička ubistva nad decom. Kad su mu vlasti pre osam meseci ušle u trag i on to osetio, pobegao je iz Amerike. Za njime je odmah izdana poternica sa fotografijom, ličnim opisom i osobenim znacima.

Jednu takvu posetnicu dobio je i amerikanski konzul u Harbinu, da bi obratio pažnju mesnih vlasti na ovog zločinca.

Za divno čudo i po slici, i po opisu, pa i po ožiljku na desnoj ruci ja sam mu bio sličan. Ja sam još iz detinjstva imao na desnoj ruci više palca i kažiprsta ožiljak, pa i taj zločinac.

Utvrdiv po tim spoljnim znacima, konzul je, još dok sam bio kod njega, izvestio policiju i tražio da se uhapsim.

Zato me je onako paćljivo zagledao, odmeravao i odlazio u sporednu sobu, da bi još bolje proverio izgled zločinca samnom, pa kad je video da se sve slaže, izvestio je policiju da me zatvori.

Međutim šef policije našao se u nebranom grožđu. Niti mu je bilo da se odazove pozivu, niti da se ne odazove. Još prilikom dolaska u Harbini posetio sam ga i čak preporuku za njega doneo. Zato je stao da se savetuje sa svojima šta će u ovako teškom i delikatnom položaju da radi. Najzad su dokonali da prethodno sami stvar provere: odrediše jednog detektiva s nalogom da mi se što više približi, da me neprimetno prati i proveri ko sam u stvari.

Zatno me je onaj onako čašćavao i provodio, ne žaleći novac, koji je za tu svrhu dobio, da bi samo mene ispitao i video s kime ima posla!