Henri: Neko je smislio to pravilo da svako mora da uradi nešto, da bude nešto. Nekad se umorim razmišljajući o svim stvarima koje ne želim da uradim. O svemu što ne želim da budem. O mestima na koja ne želim da odem, na primer u Indiju, ili na čišćenje zuba. Spasite kitove i to, ništa ja to ne razumem.
Džim: Ne treba razmišljati o tome. Mislim da je u tome trik: ne razmišljati o tome.
(Barfly, 1987)
Lift stiže u prizemlje i ja ulazim. Unutra je par ljudi. Vrata se bešumno zatvaraju. Posegnem rukom da pritisnem dugme za 36. sprat ali – nema dugmeta. Nema ničega. Samo glatki metalni zidovi. Lift se kreće, staje po nekim spratovima, sam bog zna kuda ide, putnici ulaze i izlaze, i sve je kao u jednoj od onih epizoda Zone sumraka u kojima iznenada počne da se događa nešto iščašeno i uznemirujuće, ali to primećuje samo jedan čovek... koji na kraju izgubi razum.
Za razliku od njega, ja mirno čekam da se logička anomalija sama od sebe razreši i pravim se da se sve odvija po planu; velik napredak u odnosu na moje prve susrete sa Kinom, kada bi svako privremeno ukidanje logičkih zakona izazivalo blagu paniku. Na kraju bi se, naravno, uvek ispostavilo da je logika sve vreme bila živa i zdrava, i da ja, po svom starom običaju, ništa nisam razumeo.
Tog je puta počelo od kutijice. Na stolu jedne učenice, otprilike moje vršnjakinje, novinarke kojoj sam predavao konverzacijski engleski. Na omotu je bila slika depresivne ptice sa kapicom i velik natpis “MI” ispisan slovima iz ranih horora. Iz nedelje u nedelju trudio sam se da ne pitam šta je to. Ako je neka društvena igra, možda ću morati da je igram, a mrzim društvene igre. Ako je ne daj bože hrana...
- Maramice?!
- Da – kaže. – Papirne maramice.
- A ovaj natpis?
- Sad si u dvadesetim i nemaš auto ni stan. Ne brini, u tridesetim ćeš imati kredit za auto i kredit za stan.
- Em depresivno, em još podjebava. Ko bi poželeo takve maramice? Kakav je to marketing?
- Cilj poruke nije da te uvredi, nego da ti pomogne.
- Kako mi to pomaže ideja da u dvadesetim nemam ništa, a u tridesetim kredite?
- Tako što ti govori da nisi jedini.
Pomalo postiđen što nisam odmah zaključio nešto tako očigledno, napuštam tu temu i na trenutak se prisećam svih onih stranaca koji su mi, puni frustracije, pričali o tome kako po dolasku u Kinu možeš da baciš logiku u wc-šolju. Nekada davno, na svojim prvim putovanjima u ovu zemlju, i sam sam se tako osećao: kao da su svi pomalo blesavi. Kasnije sam shvatio da je blesavost u oku posmatrača. To je, uostalom, jedna od stvari koje sam uvek voleo kod putovanja: kao koani u zen-budizmu, čudne rečenice ili postupci koji svojom neočekivanošću mogu da nas izbace iz stvarnosti na koju smo navikli i nakratko odškrinu prozorče u totalitet univerzuma. Moj omiljeni koan je onaj u kome učenik pita učitelja “Šta je Buda?” – a ovaj ga u odgovor odalami štapom po glavi (možda se tu negde krije ideja za reformu školstva).
Na zidu škole: Protraćena mladost dovodi do tuge i kajanja kasnije u životu.
- Gubitnici – kaže.
- Maramice za gubitnike?
- Maramice su za svakoga, ali stil i simbolika pakovanja pripadaju kulturi gubitništva.
U metrou, u povratku kući, razmišljam o tome kako se uspeh valjda može izmeriti samo u odnosu na cilj. Pokušavam da smislim šta bi to bio moj cilj, ali ništa mi ne pada na pamet osim gomile malih, ne posebno bitnih ciljčića, stvari za koje mi je suštinski svejedno hoće li se odigrati ovako ili onako, i nekoliko relativno davnih mladalačkih zanosa koji su imali ograničen rok trajanja. Zašto, recimo, ponekad negde otputujem, ili se popnem na planinu, ili čitam knjige, ili nešto ovako piskaram?
Mural u metrou: od buđenja do radnog mesta.
Saznajem da u Kini biti gubitnik (diao si) znači biti aj cuo ćiong, nizak ružan siromašan. Za suparnički tim igraju gao fu šuaj, visoki bogati zgodni, ili, ako ste žensko – bai fu mei, bele bogate lepe. Visoki bogati zgodni će pre ili kasnije oženiti bele bogate lepe, dok će niski ružni siroti ostati da sede za svojim kompjuterima i igraju igrice, troluju i prepucavaju se po forumima, gledajući bele bogate lepe samo na TV i u mokrim snovima. Barem u teoriji.
- Džek Ma – kažem joj. – Vlasnik “Alibabe”.
- Šta s njim?
- Koliko je visok?
- Ne znam... ne baš mnogo (gleda u telefon). 152 cm.
- Da li je on gubitnik?
- Ti sve shvataš bukvalno. To je problem sa Zapadom.
- A je l' bi pobedio na nekom takmičenju u lepoti?
- Možda. Ako bi ga on sponzorisao.
Uvredljiva reč diao si potekla je sa jednog kineskog foruma, gde je jedna grupa forumaša tako nazvala drugu. Ali uvređena strana u letu hvata pogrdu i od nje pravi svoj amblem: da, mi smo gubitnici. Otpisani, izgubljeni, zaboravljeni, oni koji nemaju ništa i nisu uradili ništa.
Za stolom malog uličnog restorana, gde srčem supu sa rezancima u pauzi za ručak, prisećam se priče D. F. Valasa o Brintu Moltkeu, čoveku čija govna spontano imaju oblik modernih skulptura. Njegova žena očajnički pokušava da progura tu priču u prominentni magazin Stil. Zašto? Gđa Moltke rekla je da je razmislila o tome i shvatila da većina ljudi nikada ne dobije takvu šansu, a ovo je njena, i Brintova. Da se nekako istaknu. Da se razlikuju od ogromne bezlične mase onih koji gledaju one koji su se istakli (...) Biti poznat, biti bitan, rekla je (...) Osećati oči ljudi, njihove poglede na sebi. Kad ja uđem u prostoriju, da to nešto znači. Biti na TV.
Srž problema je, smatra Valas, konflikt između subjektivne i objektivne stvarnosti, činjenice da u svom životu igram glavnu ulogu dok sam na velikoj pozornici totalno sporedan lik. Rešenje? Iskoračiti iz svog malog, bezveznog života i postati objektivno glavni. Sredstvo nije bitno; prirodne apstraktne skulpture od govana (izložene u hermetički zatvorenim staklenim vitrinama) uradiće posao. Postoji teorija da je manje-više svaki američki tinejdžer koji je pobio svoje školske drugove prvo bio gubitnik, a tek potom ubica. Njihova oproštajna pisma to često potvrđuju: cilj je postati poznat, uraditi makar nešto, izaći iz luzerske anonimnosti onih koji su niko i ništa, biti na TV. Rečima dopadljivog psihopate Ruperta Papkina (Robert de Niro, “Kralj komedije”, 1982) nakon što je kidnapovao poznatog voditelja kako bi se lično pojavio na televiziji: Bolje biti kralj jednu noć, nego bezveznjak čitav život.
- Robin Vilijams – kažem joj. – Znaš ko je on?
- Glumac?
- Da – kažem – glumac.
- Je l' i on nizak kao Džek Ma?
- Pusti sad to. Robin Vilijams je bio odličan glumac, sa ulogama u vrhunskim kultnim filmovima. I ubio se. Da li je on uspešan ili neuspešan?
- Pa to je lako: bio je uspešan, ali to nije shvatao.
U radu pod naslovom “Zašto mladi u Kini sebe nazivaju gubitnicima”, Šinju Huang kaže da diao si zapravo čeznu za bogatstvom i brakovima onih kojima se rugaju, i mnogi od njih priželjkuju da budu uspešni u okviru dominantne definicije uspeha. Oni protestuju protiv sopstvenog niskog položaja na društvenoj lestvici, ali ne dovode u pitanje ispravnost same lestvice. (Nešto slično se, pretpostavljam, može reći i za iskompleksiranog američkog tinejdžera spremnog da potamani svoj razred kako bi preskočio par stepenika. Vidi on da je igra nameštena, ali nedostaje zen-koan koji bi ga na trenutak katapultirao iz te stvarnosti i pokazao mu da igra nije samo nameštena, nego i proizvoljna, i da postoje i druge, manje glupave igre.)
Molim vas, pokušajte da zaboravite da ste me videli...
Ponovo u metrou, razmišljam o tome kako u našem jeziku retko koristimo reč gubitnik, a jedva malo češće i pozajmljenicu luzer; možda zato što smo mi na Balkanu nekako po defaultu svi luzeri, pa nema potrebe to posebno naglašavati. Kad su kolektivne okolnosti postojano neprijateljske, koncept individualnog gubitnika baš i nema smisla.
A gde sam ja na toj skali? Nakon celodnevnog natezanja sa razmaženom decom visokih bogatih zgodnih u koju pokušavam da ulijem neko znanje koje ih ni najmanje ne interesuje, i nakon tri sata koliko prosečno dnevno provedem u metrou, lepljiv od znoja (tropska klima) a često i mokrih nogu od biblijskih kiša, sa talogom kafe u termosu, premoren i izlizanih živaca, osećam kako je dovoljno da se samo malo pognem, pa da prođem i kao nizak.
- Jesi gledao Osvetnike 3? – pita me dok mi naliva čaj u minijaturnu činijicu.
- Ne – kažem joj. – Zašto?
- Jer je to ono o čemu ti pričam. Vi na Zapadu se ložite na te stvari.
- Na koje stvari?
- Superheroje. One koji su posebni, jedinstveni, koji dominiraju. Superheroji su metastazirani individualizam, odraz vaših snova u iskrivljenom ogledalu.
- Prvo, ne postojimo nikakvi “mi” na Zapadu, drugo, ja mrzim superheroje i treće, to je američki trip. I četvrto, maltene svi moji učenici u Kini su gledali Osvetnike, neki i više puta.
- Jel ima i peto?
- Ima – kažem. – Koliko ja znam, Osvetnici u tom filmu izgube. Pobedi negativac.
- Supernegativac. To je kao američki izbori, kad se za predsedničko mesto bori dvoje milijardera. Onaj ko izgubi i dalje je pobednik.
- Ko je onda gubitnik? – pitam je.
- Kao u filmu. Svi ostali.
Nakon toga, počeo sam da zapažam simbole gubitničke kulture. Majicu na kojoj velikim slovima piše gubitnik, kačket sa očima koje plaču i natpisom “ja sam niko i ništa” i slično. Tu su i meki gubitnički jastuci u obliku momka ili devojke u prirodnoj veličini, koje možete zagrliti dok spavate (gde je to bilo u mojim tinejdžerskim danima?) ili, recimo, papirne maramice, da obrišete svoj slinavi luzerski nos, nabubrio od večitog cmizdrenja. Što je za jednog identitet, za drugog je tržište.
Čips za "usamljene pse" - kineski izaz za samce.
- Diao si – kažem joj – je poza.
- Kako to misliš?
- Umesto da kritikuju društvo, oni se rugaju sebi. Napravili su kult veličanja svoje slabosti. Ispada da je kul biti potlačen i ugažen.
- Otprilike kao vaš hrišćanski sistem vrednosti?
- Hm... možda. To je sad druga tema.
- Ali ja ne znam šta ti hoćeš – kaže mi. – Oni su pošteni.
- Kako?
- Tako što sebe ne nazivaju revolucionarima, aktivistima, borcima ili buntovnicima, nego jasno kažu šta su: klub nevidljivih, onih koje je život zajebao dajući im loše karte u samom startu. Bar se ne penju na govornicu i ne trune o socijalnoj pravdi. Znaš šta znači 屌丝, diao si?
- Gubitnik.
- Mislim, bukvalno značenje.
- Ne.
- Stidna dlaka.
Hodajući noćnim bulevarom, pitam se zašto su ulične svetiljke u ovom gradu uvek toliko razmaknute da na pola puta između njih vlada mrkli mrak, tako da te svakih par desetina koraka zaslepi svetlost, onda se oči priviknu na mrak, onda te opet zaslepi svetlost, i tako u nedogled. Postoji li i za to savršeno razumno objašnjenje? Usput se prisećam svih onih starih dobrih filmova sa Robinom Vilijamsom, i svih briljantnih, uvrnutih knjiga D. F. Valasa – koji se, takođe, ubio, iako je bio poznat. I krckam logički orah ljudi koji sebe nazivaju stidnim dlakama. Samosažaljenje, pogrešno usmereni bunt? Autoironija? Sofisticiran humor? Ili zastava koja ujedinjuje i šapuće ti da nisi jedini, da nisi sam, da nisi kriv? Kako li je to, pitam se, kad konačno objaviš: ja sam niko i ništa, nisam stigao nigde, nisam postigao ništa, gubitnik nije moralni pobednik, nisam ovo želeo, ne mislim da je sve drugo kiselo grožđe ali ja bolje od ovoga ne mogu i zato me ostavite da na miru proživim svoj mali, beznačajni život čoveka-dlake?
I više mi, da budem iskren, i ne deluje tako glupo. Čak počinje da mi se sviđa.
