Quote

ako neko bude stopirao tuda, neka planira da ga nikako ne hvata mrak kod te granice. Razmisljao sam da li u slucaju mraka spavati na medjugranicnom prostoru, no rekao bih da i to otpada, posto sam izbrojao copor od 21. psa koji se tu odmaraju.

Pazi, ne bih ja rekao da je to baš neki njihov specijalitet. Na prostoru  oko državne granice je standardno zvanično kretanje ograničeno i obično možeš da vidiš i znake sa tim natpisom (gibanje omejeno kod Slovenaca ). I mene je pre neki dan hrvatski pandur (doduše savršeno ljubazno) oterao pola kilometra iza na naplatnu rampu, i nije ga mrzelo da mi objašnjava kako ti ljudi koje sam ja viđao da šetaju po parkingu - čekaju kraj carinske procedure, a ja sam, eto, završio svoja posla na granici, i sad mogu slobodno da se tornjam.

I na srpskoj rampi su me gledali kao poslednju budalu kad sam dotrčao da pitam vozača autobusa za prevoz (bilo je 3-4 ujutru) do Rumske (o, da i ja sam dvaput glat ispušio), i tražili su mi ponovo pasoš da pogledaju, jer sam se - je li - vratio u međugranični pojas ili kako se to već zove .

Tako da, čini mi se, oni generalno te granice shvataju ozbiljnije od nas, i na to treba računati.

u turskoj nas je jednom prilikom povezao covek kome su bila puna kola pecuraka,a n prednjem sedistu je sedeo decak od jedno 5 godina plave kose,sto je za tursku poprilicno cudno.vozac nije znao engleski dok ga je decak pricao savrseno i on je iz holandije.... e sad da li mu je taj covek rodjak ili kidnaper to jos nismo utvrdili.

takodje u turskoj su nam stala neka dva lika sa nkim ogromnim kolima.jedan od njih je iz konje a drugi iz pariza (gastos).svo vreme su slusali francuskihip hop i pevali i mahali rukama.ne znaju ni rec englekog.tako da nam je komunikacija bila poprilicno otezana.onisu isli do ajdina a mi do kusadasija sto je jos oko 150km zapadno.vo vreme su pokusavali nesto da nam objasne ali nisu uspevali.onda su u ajdinu stali na nekoj pumpi i jedan je dreknuo nesto,posle toga kolima je prisao neki cica koji zna engleski i preko njega smo se sporazumevali.rekli su naM  da iako idu do izmira mogu da nas odbace do kusadasija.bili sm odusevljeni.odvezli su nas do kampa gde smo trebali da nadjemo smestaj i pored naseg insistiranja da nas ostave bilo gde.

Stopiram iz Bačkog Gradišta za Novi Sad... Nedelja, pola dva popodne, sunce bije, prolazi jedan automobil na pola sata... I napokon se u daljini pojavi neki ogromni džip i ja, onako sa pola volje, podignem ruku (a kažem u sebi: nema šanse...). Džip stane, a u njemu neki stariji ali dobrodržeći gospodin (neki bi rekli: mafijaš). Pozove me da uđem u džip. Krenemo ka Novom Sadu i počnemo da razgovaramo, pitam ga odakle ide, a on kaže da je bio u lovu. "I, kako je bilo?" - "Pa eto, vidiš...", reče čovek i pokaza rukom na zadnje sedište. Ja se okrenem, a ono mrtav srndać u nekom velikom lavoru punom leda!! 

Da sam uspeo da se priberem, verovatno bih ga zamolio da stane i da me ostavi na putu. Onako šokiran samo sam nastavio da razgovaram sa njim i trudio se da ne mislim na ono što sam video iza sebe... 

stopirale smi iz Splita drugarica i ja..7popodne i sunce je vec u perspektivi padalo za horizont

i stane nam kamion sa dve prikolice pune cementa..chovek,kamiondzija slavonac..veseo i prost..i ,,jurimo,, mi tako 25km/h da bi on negde u lici,na vrh neke planine stao pored puta pa kaze:,,devojke ja sam dva dana vozio i moram malo da odspavam..evo vama ovaj krevet/pokazujuci na onaj pomocni viseci krevet u kabini/

i tako smo drugarica i ja ,,visile,, u kabini celu noc..nemam pojma kako smo se zbuksale na taj krevet...

pa chim je svanulo i mi krenuli ja sam rekla:hvala vam,ali mi emo evo dovde

nemam pojma gde smo izashle ali bio je dan i posle toga smo zachas stigle do Zagreba

Не стопирам често, ал' сећам се давне '90 неке, мислим да је била '97 или '98, када у Београду није било честитог превоза ни по лепом времену, а камоли зими.

Елем, чекам ја бус на Аутокоманди и враћам се из школе. На ногама ми сијају нове командо мартинке са челичним врхом, који је толико заледио на -18 колико је било тај дан, да сам мислио да ћу доживети оно што ми је деда причао кад је секо тестером промрзле прсте људима у рату.

Шта ћу, куд ћу, ноге су ми толико 'ладне да не могу да идем пешке кући, која реално није далеко, можда пола сата хода, али не на -18. Дижем ја руку, тј. прст, стаје неки ауто. Погледам лево-десно, нико не стопира осим мене. Уђем унутра и кажем "Хвала", кад тип почне да се дере на мене и каже да изађем напоље, јер је мислио да сам неко други.

Шта ћу, вратим се ја на станицу кад утом, после 2 (!!) сата од стајања на леду, долази Бус у коме скоро па да седе и возачу у крилу. Некако се уфурах и згрејах за тих 4 станице.

А кад сам се једном враћао са НБГ-а, иако се трудим да тамо никада не идем, тј. тамо немам ни шта да тражим, са ортаком станемо неким двема рибама, које су изгледале к'о мој тада расцветали ауспух. Е сада, није да сада ја гледам да л' је неко леп или ружан, већ је занимљива прича која следи.

Улазе њих две у кола, иду до Аутокоманде, ми као - нема фрке, успут нам је. Нас двојица ем што смо изгледали најопуштеније (јер смо ваљда били код неког ортака на блејању), ем што ни кола нису нека, ем што унутра пичи неки даб или реге, ове две, ваљда да би се осигурале за сваки случај, почињу неке фантомске приче - а бојим се да их нико ништа није пит'о. Ова једна је као првак у кик-боксу, а ова друга сам заборавио, ал' у фазону убија шмајсером муву на дрвету брескве док стоји на једној нози, а дрво брескве је у Бегаљици у Гроцкој.

И тако причају њих две, нас двојица нешто климамо главом - баш нас бриге, ал' сетим се ја да моја сестра, додуше нека даља, тренира тако нешто. Питам ја ову да л' је зна, јер ми је сестра такође неки змај, а ова неш' поче да се вади ово-оно. Додуше, брзо смо стигли (аутопут), чак смо их и довезли скоро па до гајбе, а ове две су и даље причале о њиховим гуру способностима, све док на крају неко од нас двојице не рече да нас та прича не интересује и да кад би смо имали намеру да их силујемо, морали би да одвезујемо појасеве и скачемо салто уназад на сред аутопута. Нисмо рекли оно што смо мислили у себи "види каке сте", ал' то већ није политички коректно.

И приде.. једаред долази ортак по мене, идемо у град, кад њему у колима мени непозната мупка особа, која се упознаје са мном. Испостави се да га је покупио негде на потезу од Видиковца до Јерковића. Тај ортак је цело вече био са нама у граду, супер смо се зезали и на крају је он отишао ујутру негде. Касније смо се сетили да нико од нас двојице није узео његов фон. Никад га више или до сада нисам срео, а баш је кул лик.

negde pre godinu i nesto stopiram ja s posla u NPazovi do BGda dok cekam  bus i stane mi neki fini momak. rec po rec pomene on kako je pre neki dan povezao neku plavu devojku od Sremskih Karlovaca(valjda) do BGDa i da mu je pricala o nekom klubu putnika i kako ona tako nonstop putuje i po inostranstvu cesto i sama i da nema problema i da mu je pomenula par zemalja,neki besplatan smestaj ali joj on nista nije poverovao..ja tu uhvatim da se smejem i potvrdim mu pricu (mislim da sam mu cak pokazala i bedz) i pitam ga" A da se ta devojka ne zove slucajno Marina,ima kratku kosu itd.?" I on ti ladno potvrdi    e tad je poverovo i u njenu i moje price heheheh 

hapiend je tek sledio> posto je zavrsavao masinstvo a delovao mi stvarno ok,kazem mu da svrne u firmu i pita da l moze bar da volontira i nesto prakticno i nauci, mozda mu se i posreci...

i tako evo,kolega B. primljen za stalno, sedi u kancelariji pored mene

i nikako da se organizujemo da pozovemo Marinu na kafu

Fenomenalno!

Secam se tog momka. Stao mi je na sred Sremskih Karlovaca poshto me je lik, koji me je pokupio u Petrovaradinu, dovezao do samog pocetka Karlovaca (kod prvog skretanja) okrenuo se i vratio se u NS.  Drugim recima nikakvu uslugu mi nije ucinio.

Tu je poprilicno nezgodno mesto za stop pa sam ja krenula dalje pesaka do zeleznicke stanice ili makar do sledeceg stajalista autobusa i taj momak me je pokupio tako na sred druma.

Puno ga pozdravi!

Prvi put kad sam stopirao, od Niša do Bele Palanke, nije prošlo ni pet minuta od stajanja na autoputu i stane mi Bugarski kamion sa naravno Bugarinom. Prvi kilometar prodje i ispostavi se da je neki fini čovek, vozi od Stare Zagore do Roterdama i ovaj put to isto samo nazad. Žali se kako nigde nije lepo kao kod nas na Balkanu, kako nikad ne kupuje hranu na zapadu već nosi iz Bugarske itd itd. I onda udjemo u Sićevačku klisuru, kroz koju su se širili tuneli i rekonstruisao kolovoz, pa su vozila bila propuštana na smenu i nije moglo da se vozi brže od 20 na sat. Sve to OK, da nas nije neki lik sa Pirotskim tablicama nekako isekao negde iza jednog od tunela, tako da je ovaj moj Bugarin morao naglo da prikoči i kao malo da se iznervira. E kako je nervozni Piroćanac precenio sebe, i video da ne može da pretekne baš svakog jer em nema asfalta, em je to kolona vozila itd, morao je da ostane tu ispred nas i da se kreće polako ko i svi, dok ne izadjemo iz klisure. Mada, Bugarin, da se dokaže valjda, počne da dodaje gas pa maltene da udari Piroćanca, pa uspori, pa opet tako, i sve uz psovke i neku nervozu i tako to. Kako Piroćanac nije mogao da izadje iz kolone, valjda mu je bilo cimanje od nas, jer kako je moglo da se primeti iz kabine, par puta se okrenuo da vidi šta smo mi namerni da radimo sa tim cimanjima skoro u njegov zadnji branik. Mada, Bugarinu valjda povredjen ponos kamiondžije za kvarno preticanje, pa Bugarin neće da se mane i non stop psuje. I padne meni ideja na pamet. Na zadnjem staklu Opela od Piroćanca bio je oglas za prodaju tih kola. U momentu kad smo išli nekih 10ak na sat, Bugarin se približi da bih ja video broj da prekucam, i uzmem svoj mobilni pa ga nazovem. Bugarin zgrabi moj mobilni, a meni da neku čeličnu alatku od pola metra za odšrafljivanje što mu je bila u kabini, a u drugu ruku uzme kuhinjski nož kojim mi je sekao Bugarski kulen pre pola sata da probam, i tako nogama upravljajući kamion, počne da psuje Piroćanca, na Bugarskom naravno, levom rukom vitla kroz prozor nožem, preti svašta nešto, a ja kroz svoj prozor kad se Piroćanac okrenuo da se uveri da ga to u stvari mi zovemo, počnem da vitlam onim gvoždjem i da ponavljam razne bugarske psovke što sam čuo od ovog vozača. Šta ga znam, valjda se uplašio ovaj Piroćanac. Kad smo izašli iz klisure, i on i mi smo dali maksimalni gas, nisam znao da kamioni mogu da idu preko 120, i tako smo ga jurili do Bele Palanke, gde je ovaj Bugarin teška srca morao da stane i da mi poželi vsičko hubavo uz još dva sendviča i poziv da se vidimo u Staroj Zagori.

hahahaha ajme meni jjoooojjj

jes da ne volem te "preticače" al ovog mi sad žao, šta mu uradiste c.c.c.

  Hahaha, pa ovo je fantastično! Davno nisam pročitao nešto ovoliko smešno   

hahaha marko, je l' te to marina ucila kasapskim vestinama?! jadnicak vas i dan danas sanja, garant. 

onomad kad su hteli da nam uvedu vize i za Bugarsku i Rumuniju, a i uveli su, rešim se neko veče da sutradan odem do Sofije stopom, popijem kafu i vratim se, tek bilo je ostalo nekoliko dana do Nove Godine, tj. nekoliko još dana bez viza, pa ajd, za merak.. I izadjem rano jutro na stop, do Dimitrovgrada promenim par vozila, i od dimitrovgrada pešice do granice, nekih 45 minuta po onom mrazu. Lepo se smrznem, iskoristim besplatan wc na granici, predjem našu granicu, dodjem do Bugarske granice. Tad me mimoidje jedna lepa rasna Alfa Romeo 156 restilizovana te godine, sa Slovenaćkim tablicama. Požurim da mi odrade pasoš Bugari što je pre moguće da bih završio pre Alfe, pa njenog vozača da molim da me vozi. Ne znam koliki broj ljudi ovde me razume, to je ipak Alfa Romeo, bilo koji da je model, a ovaj je pa tek poseban. I svejedno, prodjem granicu, vozač Slovenac ga nema u Alfi, otišao do toaleta ili gde već, ja se ulogorim kod njegove haube, i posle 10ak minuta se pojavljuje taj sedi stariji gospodin, ne zna šta hoću, ja mu na srpskom kažem stopiram do Sofije itd, on me odbije, kaže da je imao loša iskustva. Pih. Nastavim pešice, prodjem i onaj deo gde prodaju vinjete za kola, gde je on stao u kolonu vozila da kupi to čudo. Stopiram par minuta, niko ne staje. Vidim Slovenca i Alfu prilaze mi. Stajem mu ispred kola, on već počeo da se nervira vidi mu se u licu, ali ipak otvara prozor za moje pitanje. I kažem mu, gospodine, takva i takva stvar, ustopiraću ja sigurno nekog, ali vi imate automobil mojih snova, savršenstvo iz glave Valtera Da Silve i njegovog studija, motor sa Alfinim svećicama, komandnu tablu iskošenu ka vozaču, i sve takve perverzije, MOLIM VAS povezite me do Sofije. On nije ni tad hteo, ali posle stotinak metara se izgleda predomislio, i sačekao me da dopešačim do tamo. I tako udjem ja u moj automobil snova. Fin neki čovek, bila mu moja molba simpatična, pita me odakle sam itd itd, dopala mu se ideja što idem u Sofiju pre viza itd.. Idemo nekih 60 na sat, odma se videlo da je lik meraklija, vozi Alfu s merak, krenemo da pričamo o Alfa Romeu, ispada da je on imao sve modele još od nekih ranih 1980tih, itd itd. Moj čovek! I tu mi kaže kako u Sofiju ide poslovno, kako je poslednji put bio 1991. i pretpostavlja da se Sofija dosta promenila pa se plaši da neće moći da se snadje itd (tu se ja nudim za pomoć za snalaženje..), i još spominje da ima nekog prijatelja iz mladosti koji mu je i kum, i taj živi u Beloj Palanci i vodi fabriku za preradu mesa SIM. Ej bre, pitam ja, jel misli na Slavka ili na Tilka? Kaže, zna ih obojicu, ali mu je kum Tilko! Alo bre, pa Tilko je meni teča!! I tako ispade da smo bili i na istoj svadbi par meseca ranije, kad je Tilko udavao stariju ćerku, i kako je Slovenac (ime mu je Vanja) branio za prošli vašar na preobraženje u Tilkovom timu kad je bio turnir u malom fudbalu, kako je on u stvari mlatio sudiju zbog lošeg sudjenja (a to je tačno, zato su ih i diskvalifikovali, samo nisam znao da sedim sa akterom te tuče), itd itd. I tako obojica smo odjednom srećni i maltene najbolji drugari, skoro pa rod. I on krene da se poverava, kaže ima jedan važan posao u Sofiji, bavi se trgovinom na veliko, pa ako potpiše taj ugovor ima puno da zaradi, kao nikad pre. Super, mislim se, blago njemu.. I po Sofiji se vozimo okolo, kolko tolko znam taj grad a on je imao sastanak u Šeratonu u samom centru što meni sasvim odgovara da izadjem tu. Parkiramo se na parkingu hotela, ja krenem da se zahvaljujem za vožnju i priču i opet da mu meračim kola, kad on, ma jok nema ni govora, ja moram da idem s njim na sastanak, to je naredjenje, pa ja sam Tilkov mali.. Hm, ajde, ionako nikad ne bih ušao u Šeraton. Ulazimo unutra, vode nas u neki salon, naručujem kafu, on telefonira, i ispada da mu je sastanak odložen za neki kasniji termin istog dana. Tu mi bilo malo bezveze više, a i žurio sam se za povratak, a on je ionako planirao da sedi u Sofiji par dana ukoliko potpišu taj ugovor, tako da krenem ja i tako to, i će mi kaže Vanja - da mu dam moj broj mobilnog, ako napravi taj posao, to će biti toliko para da će da mi pokloni njegovu Alfu!!! Naravno da mu nisam verovao, ali šta ga znam, em mi zna deo rodbine, em obojica volimo Alfe, hm.. Dam mu ja broj, pozdravimo se, i nakon toga mi se nikad više nije javio, kao što sam i mislio.

Skidam kapu za pricu... Trebalo je da mu uzmes to za Alfu napismeno.

Marko, 'el ti to cuvas dobre price pa nam doziras po malko?

Imam utisak da mozes sam knjizicu da napises. Obe su odlicne.

A sta mislite da se skupe sve te pricice i da se napravi nesto?

Eo' i mog doprinosa.

Stopiramo Franci i ja starim putem za BG.

Staje nam skoro odmah neka zena. Isla je samo do Cortanovaca da nahrani macke. Navodno, jako voli macke, pa ih drzi tamo u kuci i ide povremeno da ih hrani. Inace, izuzetno prijatna zena, bas fina.

Kazem - volim i ja macke, imam dva macora.

          - Jao, kakvi su? Mislim, koje boje?

          - Charli je skroz zut, a Toma zelenkast sa belim grudima.

          - E, super, ajde daj mi broj telefona da te zovem kad neka od maca bude

              u teranju, nikad nismo imali zute macice.

          -  - Ajde...

I upisa ona mene u telefon kao "Sloba-maca" 

Posle par meseci, javlja se zena...

...donela je macku, i tako sam prisustvovao cudu prirode u svojoj sobi... nista Animal planet, Discovery i ostalo. Ovo je neopisivo 

Danas sestra moje devojke ima macku koja je potomak Charlija. Haos!

lol::

joj bre acketa dobicu otkaz kolko se smejem hahahhahh nikad nismo imali zute mace hahahahahahahahhahhaa

Беше лето 1999. године, дакле одмах накод бомбардовања. Стопирамо ортак и ја у Јарку у Срему до Београда. Иако смо имали паре за бус, размишљамо логично као деветнаестогодишњаци, више кеша за зезање после.

Елем, бели Југо стаде да купи бостан, а ми питашмо возача, јер има БГ табле, да ли може да нас повезе до Бгд-а. Он се нећкао па рече - може, али и пита: "чиме ћете ви да платите ову вожњу?"

Ортак рече да му је ту близу њива и да је успут, па да ћемо стати да напуни овај пун гепек, што се и десило. Излазимо на ауто-пут, а мени нешто цврчи на задњем седишту. Видим ја неки мерач са скалом, личи ми на гајгеров бројач, а на крају се испостави и да јесте. Човек је професор неког факултета и ишао је да мери радијацију негде у околини Шапца. Нисам се триповао да ћу се озрачити, већ да сам озрачен одавно, јер је ова справа цврчала и цврчала што јој се ја више приближим. На крају, узе овај и изкључи справу, а нас одвезе до Бањице.

Лубенице су биле добре те године.

eh da,

stopiram ja tako standardno batajnica-indjija i stane mi jedna postarija devojka..

krene pricica opustena,nis posebno, cime se bavis gde zivis, nastane ona pauzica u prici tu negde izmedju 2 Pazove i taman nesto da zaustim okrene se ona meni :

-Ma nesto si mi poznata?

I tu obe pocnemo da se smejemo ko lude- ladno me povezla rodjena snajka (po tetki) i jos smo ne davno pre toga bile zajedno na svadbi,i cak pile i kafu ..

e  sto smo se same sebi ismejale...  

treba staviti upozorenje prilikom čitanja ovih pričica da ih treba konzumirati u malim količinama, ja sam sad vezano pročitala mpetrovica i acketu i mislim da ce mi srce stati koliko se smejem    eto kako autostop ume da ulepša čoveku dan 

haha Acketa ta ti je stvarno dobra hahahaha!

Leto 95e.

Vraćam se iz Smederevske Palanke i na planjanskoj petlji pokupi me porodica iz Velike Plane. Lepo se mi ispričamo, imaju oni i starijeg sina, mojih godina, isto ima dugu kosu, i sliku mi pokaza žena, S. se zove (S., veliki pozdrav i tebi i porodici i ekipi, ako slučajno naletiš na ovaj tekst!)...na Bubanj Potoku hvala, doviđenja. I nikom ništa.

Subota, 14. septembar 96e, sitni sati.

Dremamo Sale Marsovac i ja na ž u Beogradu posle neke svirke na Tašu. Ustvari, on spava sve u 16 (a šampion je u tim stvarima, čini mi se zaspao bi okačen o granu, samo ga pusti par minuta), a ja se vrtim, nikako da se namestim. I krenem u priču sa 2 devojke koje su klošarile tu do nas. Ispostavi se da su njih dve iz Plane, i meni prva asocijacija na Planu bude S. A S. je - naravno, kakva bi inače ovo bila priča - tu, 2 metra dalje, sa ostatkom njihove ekipe, i ja priđem i upoznam se i s njim i sa ostalima. Njima voz ide za par minuta, obavezno da dođeš u Planu da se vidimo, razmenismo brojeve, oni u Šumadiju, a ja nazad do Saleta u Ležimir.

Poslednji septembarski vikend iste godine.

Furam iz Novog Sada za Planu, kod Plavog Mosta me pokupi neki čika brka, sad je odvezao ćerku brucoša u Beograd, zabrinut kako će se snaći u gradu, a, evo sa ću i ja tamo, samo da posetim neke drugare, i da otrčim kući u Bogatić po stvari, pa odo i ja da se brucošim, dade mi čika njen broj telefona, ista smo generacija, u istom sosu ovih dana, treba da se pomažemo...

Ne, nisam nikad nazvao njegovu ćerku, inače je lanac mogao još ko zna kolko da se produži.

Stopiramo, tamo negde 2007, Iva i ja, iz NS za BG, na autoputu. Staje momak sa nekim rasklimanim kombijem-hladnjacom. Po ulasku, osecamo neobican miris.

- Sta prevozis?

- Pilece glave.

Na retrovizoru visi otkinuta plishana glava pticice Tviti.

- Pilece glave?

- Da, oko dve hiljade komada.

Janosh je iz nekog madjarskog mesta u Vojvodini, ne secam se kog. Posle vise propalih genijalnih preduzetnickih poduhvata, smislio je da obidje klanice po Vojvodini i pita posto bi mu prodali pilece glave, koje se inace bacaju kao otpad.

Onda je kupio par velikih frizidera, i dao oglas u novine da prodaje pilece glave kao kvalitetnu hranu za kucne ljubimce. Ljudi su poceli da se javljaju - uzgajivaci pasa, macaka, ili ljudi koji jednostavno imaju zivotinje... Vest se prosirila, i kupaca je bilo sve vise i vise...

Covek sad ima pune ruke posla, svaki dan razvozi pilece glave po celoj Vojvodini. Kaze da odlicno zaradjuje, stalno dokupljuje nove frizidere i pronalazi nove musterije.

Njegovu prichu prekida, prvo veoma tiho, a zatim sve glasnije, kokodakanje koje dopire iz dzepa njegove kosulje.

To mu zvoni mobilni.

Put Milic - Zvornik na putu od Sarajeva do Novog Sada prvi put u zivotu mi staje zena i posle toga sam pozelela da vishe nikad ne stane nijedna. Posle standardne price odakle sam gde idem i sta radim pocinje ona...

"Jesi li ti citala Bibliju?"

"u srednjoj skoli, naterali su nas, lektira" (kezim se glupavo)

"ne smesh se tako ponasati prema svetim knjigama, cim dodjes kuci, procitaj je ....bla bla bla, Isus je jehova, bla bla bla, Bog je stvorio coveka, bla bla bla..." i sve to prica jednolicnim tonom samo slaba povisilica glasa na recima Bog, Isus i jehova.

Zena 45 minuta nije zatvorila usta i na kraju mi je dala neke casopise koje izdaje "verska grupa" "Jehovini svedoci" i rekla mi da kad god sretnem njene prijatelje, a ima ih svuda, da popricam sa njima. Kad sam izlazila iz kola sam joj zahvalila na voznji i rekla sam joj da sam zadrti Darvinista. Ostavila sam je zapanjenom a jos je gore izgledala dok sam njene casopise bacala u obliznju kantu za smece.

Posle toga, kada sam uhvatila prevoz za dalje do Sapca i ispricala coveku ko me je vozio on mi je rekao "ajde ti dusho odspavaj malo, mora da te glava ubija!"

Sledeci put, ista putanja, ali ovog puta Zvornik - Loznica. Mrkli mrak, staje covek ide do Loznice ulazim, auto smrdi na alkohol, on drzi limenku piva i izvinjava se sto nema jos jednu limenku da me ponudi poshto je sve popio. Do Loznice sam vishe ja drzala volan nego on poshto je on i rukama i nogama morao da objasnjava kako je uhvatio zenu u prevari sa komshijom, na kraju je poceo da place pa mi ga bilo zao.  

Stopiramo pre neke dve godine Lazar i ja kod milicije u Lipovičkoj šumi. Zaustavlja se veliki polu-razdrndani kombi, u njemu 4 kršna momka, dvojica sede napred, a dva identična brata blizanca - pozadi, upadajte. Lazar zauzima mesto napred, a ja sedam kod blizanaca. Veseli momci, odmah započinjemo opušten razgovor. Gde idete, na kampovanje, jaaoo, divno, kampovanje, oni obožavaju takve stvari. I krenu oni da nam daju savete šta i gde da vidimo - ovde imate super skrivenu pećinu, tamo je jako dobar planinski vrh za koji niko ne zna, a tek kako se ova klisura vidi iz helikoptera... Eh, srodne duše, poradujem se ja, i krenemo da razmenjujemo dogodovštine sa raznoraznih kampovanja, koje, kako to već na kampovanjima biva, obično podrazumevaju i kišu... Kišu! Pa da, sad će oni da pozovu svoje drugare, da provere vremensku prognozu baš za kraj u koji mi idemo. I okrenuše oni neki broj, Pero, kakvo će biti vreme na koti toj-i-toj, super, radujemo se mi, sad smo sigurni da ćemo imati lepo vreme... E sad, da mi njima uzvratimo uslugu. Pošto znamo engleski, da im pročitamo uputstvo za neki foto-aparat koji su dobili, a ne znaju da ga koriste. Nema problema. I vade oni neko čudo iz filmova o Džems Bondu, da vidimo kako radi. Uključujemo, gledamo koje dugmiće ima, vrtimo fotke, kad ono sve neki noćni snimci aerodroma i neki noževi, pištolji, bombe... Ništa to nas ne začudi, i rastumačismo mi njima to upustvo nekako. U međuvremenu, mobilni telefoni su im zvonili nebrojeno puta, dogovarali su sa ljudima iz bar 10 mesta u Srbiji da se uveče nađu u Kruševcu na piću. Ja sva oduševljena, kako pozitivni momci, vole da skitaju okolo, i sve se tope od srdačnosti. Razgovor teče dalje...

- Odakle ste, pitam ja plavooke blizance, svaki po cca 100 kila mišića.

- Iz Kule, znaš gde je?

- Kako ne znam. A čime se bavite?

- Hehe, he he - zgledaju se oni sve u šali - pa, nas zovu javno komunalno...

- Ah... - ne kapiram ja šta se oni tu smejulje.

- A ti, čime se baviš?

- Psihologiju studiram.

- O! Psihologiju! - i tu se povede razgovor o tome kako ja da im nađem vezu da dobiju invalidsku penziju jer, bili su na ratištu neko vreme. Nije njima ništa (primećujem, zdravije i veselije ljude teško da sam skoro videla), ali eto, nešto preko veze. Može, nema problema, dajem ja njima neki broj telefona, ne mogu da garantujem ništa, ali da pitaju te ljude, nek kažu da sam ja dala broj.

- A jel tamo ima neko iz Demokratske stranke?

- Hm, nemam pojma, otkud znam. Što pitate?

- Oni nas baš i ne vole.

- Što vas ne bi voleli? - zbunjena ja u blaženom neshvatanju.

- Pa - oni sad već beskonačno zabavljeni - znaš, skinuli smo im predsednika...

I tu, meni budali, sine sijalica i sve se složi... I vremenska prognoza i helikopter, i noževi i bombe, Kula, javno komunalno, poznavanje svakog kamena i šumarka u zemlji.... -O bože - lupim se ja po čelu - Pa... ovaj... (prisećam se slika sa vesti veče pre, Legija traži fer suđenje ili nešto slično...) jel' imate sad posla!?

- Ima ima, rasformirali su nas al radimo mi i dalje. Malo slabije nego pre, posebno na Kosovu, ali bude tu svega, najviše otmice i neka roba.

- Err, paa, kažu dobro je dok ima posla....

Utom stižemo i do Požege, gde su oni imali da istovare nekakve džakove, nisam smela da pitam šta je u njima. Pre nego što smo izašli iz kombija:

- Super si ti - blagonaklono će oni meni - hoćeš da pomogneš, evo ti ovo (vade iz novčanika karticu sa prepoznatljivom slikom vuka sa crvenom beretkom), ako se nekada nađeš u nevolji sa policijom, vojskom, sumnjivim tipovima, samo to pokaži i reci da su ti blizanci dali. Niko neće smeti da te dira.

Izlazimo, grlimo se, pozdravljamo, mašemo, oni trube, odlazimo.

-Šta ste pričali, pita mene Lazar.

-Nisi ništa čuo??

-Ne, mi se zapričali... Baš zanimljivi momci, ovaj jedan je padobranac, ispričao mi je sve što zna o oblacima, vidiš, onaj tamo, to ti je CB2...

I tako smo stekli nove prijatelje i pokroviteljstvo paravojnih struktura... Pa posle nek neko priča kako stopiranje nije bezbedno

Ivo pa ovo je fenomenalno!!!

Sad sam se ismejala kao nikad u zivotu!!

uh, meni malo frka.  :-\