Imao sam tu čast i privilegiju da se pridružim studentima na njihovoj misiji ka Nišu. Da ih na poslednjoj deonici ovog marša pratim i zabeležim što više foto-aparatom. Marš je bio iscrpljujući a materijala je mnogo, tako da tek sada objedinjujem sve ovo što sam objavljivao na društvenim mrežama u toku i posle marša. Posebno bih se zahvalio studentima koji su bili zaduženi za mene i postarali se da budem dobro zbrinut, kao i ekipi studenata redara iz Novog Sada, koji su me najsrdačnije primili u svoje društvo.

Studente sam pratio samo poslednji dan, od Svrljiga do Niša. Ovo je bio najlakši dan, zbog laganijeg terena i kraće razdaljine. Svi su tu ipak već bili iscrpljeni, jer su samo prethodni dan pešačili više od četrdeset kilometara.

Svrljig

Kad sam stigao u osnovnu školu u Svrljigu, gde me je potpuno besplatno dovezao jedan momak iz Niša, zatekao sam atmosferu kao iz ratnih filmova: studenti premoreni sede na podu i jedu topli obrok koji su im spremili meštani, oko njih redari u prslucima zuje, nose vreće sa dušecima, kutije sa medicinskom opremom.... Balon pored škole pretvoren je u ambulantu gde VZŠ i ostali medicinski radnici vredno previjaju studente. Mnogi imaju otvorene rane od žuljeva. Po hodnicima škole organizovane su masaže, i maseri na svojim stolovima naporno masiraju previjene studente, jer su se mnogima upalile tetive od hodanja. Svuda po hodnicima su hrpe donirane hrane, medicinske opreme, dušeka, a između njih studenti koji se još nisu smestili, sede ili leže, neki od njih već zaspali od premora.

Spavao sam zajedno sa studentima u učionici likovnog. Svi smo dobili po ležaj na naduvavanje, jastuk i pokrivač, a spavalo se i po hodnicima. Studenata je bilo više stotina i svi su bili smešteni, većina u školi, manji deo po privatnim smeštajima.

Šokantno je bilo saznati da je ceo taj događaj, zbrinjavanje više stotina ljudi, organizovalo svega trinaestoro studenata, inače iz Svrljiga. Sve što je prikupljeno i urađeno bilo je na bazi dobrovoljnih donacija i volonterskog, besplatnog rada. Fascinantno je pomisliti šta su ljudi u stanju da urade kada se složno, iskreno okupe oko jedne ideje.

Polazak iz Svrljiga

Probudilo nas je školsko zvono. U učionici likovnog, u kojoj je spavalo nas četrdesetak, počelo je lagano buđenje a onda i užurbano pakovanje. Nema se previše vremena. Pripremaju se stopala za put. Neki stavljaju puder, neki mažu vazelin, oni sa žuljevima i ranama menjaju zavoje. Jedan student šaljivo skreće pažnju da u životu nije toliku brigu posvećivao svojim stopalima. Oni pešače već četvrti dan, a samo juče su prešli preko četrdeset kilometara.

U dvorištu nas dočekuju tezge sa doručkom. Neverovatno je koliko su se ljudi iz Svrljiga potrudili. Bilo je bureka, jogurta, peciva, hleba sa raznim namazima, kolača, raznih drugih slatkiša... Sve besplatno. Dok doručkujemo, deca iz učionice mašu transparentima podrške, dok im studenti dobacuju slatkiše.

Oko jedanaest sati, kolona se postrojava za polazak. Redari se dogovaraju, sve se radi planski, zna se tačno ko gde ide. Kolona uskoro kreće lagano preko mosta, kroz Svrljig, ka sledećem mestu.

Dosta ljudi se okupilo ispred same škole da pozdravi studente. Celim putem, ljudi izlaze iz kuća, stoje na ulici i pozdravljaju. Dosta ljudi plače, dovikuju "Bravo deco!" i "Bog vas blagoslovio!" Studenti nekad istrče iz kolone da se pozdrave sa ljudima ili da nekoga zagrle. Bilo je teško posmatrati sve to a ne osetiti katarzu i nalet emocija.

Kad smo izašli, iz grada planski je napravljena stanka da se pripremimo za redovno odavanje počasti žrtvama u 11:52. Kolona je zaustavljena nešto ranije kako bi se svi pripremili, a taj višak vremena odmah je utrošen na brigu o povređenima. Ljudi su sad već uvežbano oćutali petnaest minuta u koloni. Tišina se završila rečima redara izrečenih preko megafona: "Slava im!", što smo svi ponovili u glas, a potom smo krenuli dalje.

Tada mi je zapalo za oko koliko ljudi hoda otežano. Neki šepaju, neki se pomažu štapovima, neki čak i štakama, ali niko ne odustaje.

Jedan student sa FTN-a otežano se kretao, ali ne zato što je bio povređen, nego zato što je bio u punom kartonskom kostimu pumpe! Video sam ga na polasku i mislio da će to skinuti kada krenemo, ali on je izgleda namerio da tako prođe čitav Svrljig.

Vrelo

Prva stanica za odmor, posle nekoliko sati pešačenja, bilo je selo po imenu Vrelo. Iako je selo malo, meštani su se ipak skupili i velikodušno nas dočekali. Tradicionalno, bili su tu hleb i so, kuvao se čaj, delile flašice sa vodom, bilo je voća i druge hrane. Ovo je scenario koji se svuda ponavljao, i mislim da ni u jednom mestu studenti nisu prošli bez nekog dočeka i nekakve časti. U Vrelu nas je dočekao čovek u invaldiskim kolicima koji je bio na samom ulasku u selo, gde nam je nudio hleb i so. Žao mi je što nisam stao da popričam više sa njim. Iz njegovog razgovora sa studentima načuo sam da je stanovnik sela i da se bavi web dizajnom.

Čim se stiglo u selo, krenulo se sa zdravstvenom negom. Visoka zdravstvena škola, koja je sa svoja dva kombija medicinske opreme pratila studente, odmah se bacila na previjanje. Ovo nije bilo naivno, jer je povređenih bilo mnogo, i studenti VZŠ su bili u žurbi da sve obiđu. Na trenutke sam imao osećaj da sam u poljskoj bolnici za vreme rata. Ostali, iscrpljeni od prethodnih dana, odmah bi posedali ili polegali na travu. Mnogi bi odmah i zaspali.

Posle nekih pola sata, svi su opet bili u koloni, spremni za pokret. Spreman je bio i jedan auto, koji nas je sve vreme pratio sa natpisom "Sa pos’o utekla da pumpa!" Kredom će se postepeno dodavati parole na automobil, naravno na inicijativu vlasnice, i on će do kraja marša biti potpuno ispisan i preobražen.

Jasenovik

Nakon Vrela, put se nastavlja. Kolona žustrim tempom napreduje i usput pozdravlja ljude u zaustavljenom saobraćaju. Svi od vozača na koje smo naišli bili su prijateljski nastrojeni prema studentima. Često su otpozdravljali, trubili, izlazili iz automobila i grlili se sa studentima.

Negde pre ulaza u selo Jasenovik, stigla je informacija da ćemo uskoro naići na autobuse sa SNS-ovim pristalicama koji idu na miting u Zaječar. Počelo je neformalno dogovaranje šta raditi. Proširio se predlog da se izvadi indeks i da im se dobacuju pitanja u prolazu. Na kraju, već blizu samog sela, redari su dali instrukcije da ne pravimo nikakve incidente i da se mirno mimoiđemo sa autobusima. Međutim, kad smo stigli do sela, nastala je komična situacija. Izgleda da ljudi u SNS autobusima nisu želeli da sretnu studente. Kako na uskom putu nisu mogli da se okrenu, autobusi su počeli da se muče da u zaustavljenom saobraćaju nekako pređu u drugu traku i krenu u rikverc do sela, gde bi se na nekoj raskrsnici okrenuli. Sa čela kolone mogli su se videti kako panično voze unazad, ograničeni malim prostorom. Kroz šoferku smo videli buljuk političkih putnika u prvom redu, koji su ustali i blenuli u kolonu. U međuvremenu, studenti su napredovali, a redar je viknuo preko megafona da su autobusi posustali i rešili da se okrenu i pobegnu. Kada smo bili sasvim blizu, cela kolona je uskliknula: "Urraaa!", i krenuo je juriš kao u flimovima. Za to vreme, i poslednji autobus se okrenuo, ali nisu stigli da izađu iz sela, već su ih studenti bukvalno najurili.  Naravno, nije bilo nikakvih napada ili incidenata, instrukcije redara su ispoštovane. Autobusi su pobegli pred samim prizorom studenata.

Malča

Nakon bitke sa autobusima SNS-a, moral je bio na visokom nivou. Ipak, u Jasenoviku nije pravljena pauza, iako su ljudi i ovde dočekali studente. Hteli smo da nadoknadimo vreme koje smo izgubili zbog autobusa, pa se na brzinu izpozdravljalo sa ljudima i u hodu eventualno uzela flašica vode, čaj ili sok. Trebalo je pešačiti dalje, do Malče. Tu smo već svi bili pomalo umorni, ali kako bi zamro glas u koloni, redari bi podsetili na susret sa autobusima, i ljudi bi radosno povikali.

Malčani su bogato dočekali studente. Bilo je peciva, roštilja, kolača, kuvao se čaj, jedna žena je čak delila čarape, vunene kape, rukavice... Sve se odigravalo na velikom fudbalskom igralištu. Umorna masa brzo je sletela sa puta i rasula se po igralištu i oko štandova sa hranom i pićem. Za VZŠ opet nije bilo odmora. Na više stolova bile su hrpe medicinske opreme, ali nikome nije dozvoljavano da sam uzima, već isključivo na savet VZŠ redara. Dok se kolona odmarala i okrepljivala, trajalo je previjanje. Ovde sam prvi put video da ljudi imaju žuljeve ne samo na stopalima, već i na butinama.

Ulazak u Niš

Pauza u Malči je bila malo duža. Ljudi su se razleteli po celom terenu, a mnogi su posedali i polegali na ćebad. Odmor nam je svima prijao, jer većina je bila iscprljena. Uprkos tome, neki su imali dovoljno snage da za zaigraju fudbal, pa i kolo.

Već se lagano smrkava, moramo da požurimo. Meštani ispraćaju studente, stoje ispred kuća i mašu, dovikuju pohvale. Tu su čitave porodice sa decom. Vidim još jednog čoveka u invalidskim kolicima koji pozdravlja studente.

Van naselja prolazimo pored industrijskih objekata, gde nas dočekuju sa ozvučenjem i muzikom, opet uz mahanje i pozdravljanje sa studentima. Na sledećoj pumpi, svi viču u glas: "Pumpaj!!!", doduše malo slabije, jer smo svi već iscrpljeni. Neki ugostitelji ili vlasnici firmi ispred svojih objekata časte studente vodom, sokom, čajem, pa i rakijom. Nema vremena za stajanje, sve se uzima u hodu. Prolazimo nadvožnjak na kom su se okupili stanovnici obližnjeg sela Gornja Vržina. Uskoro nailazimo na prvu tablu na kojoj piše "Grad Niš". Ljudi su oduševljeni. Već je mrkli mrak, blicevi blješte u noći, a onda nastavljamo dalje, sa baterijskim lampama na čelu i telefonu.

Redari pokreću pesmu preko megafona, vičući: "Niko nije umoran! ", ali odziv je slab, jer su sad već svi jako umorni. Donosi se odluka da se napravi neplanirana pauza, na parkingu ispred samog ulaza u grad. Ovo je neophodno da bi ljudi odmorniji ušli u grad, i da bi se kolona presložila kako bi bila reprezentativnija. Na parkingu nastaje problem jer nema gde da se sedne. To je privatan parking, a redari nisu dozvoljavali da se ulazi dublje u posed, ka stambenim objektima. Ljudi su na posletku jednostavno seli na zemlju ili u prašinu.

Dok se većina odmarala, redari nisu imali vremena za to. Grozničavo se spremala kolona. Opet se sve radi planski, zna se gde ko ide, ko šta nosi, ali sve to dugo traje. Oseća se nervoza i više puta se čuje poziv: "Ajde da krenemo već jednom!".

Uskoro smo spremni. Auto "Sa pos'o utekla da pumpa!" , sada je u potpunosti kompletirao svoju transformaciju. Na njemu su parole, a vidim i bar jedno ime mesta kroz koje smo prošli. Ukrašen je čak i kobrom. Fotografišem auto i njegovu ponosnu vlasnicu. Spremni smo za Niš.

Ulazimo u Niš. Na periferiji opet ljudi stoje ispred kuća, nekad cele porodice, od najstarijih do najmlađih. Ljudi mašu, dovikuju, neki su na stočićima izneli čast. Niko više nije umoran, nema stajanja, samo se u prolazu uzme kiflica, keks, kafa ili voda. Kako se približavamo centru grada i pejzaž se menja od kuća u zgrade, sve je više ljudi na ulicama. Sada stoje sa obe strane puta. Dovikuju, plaču, pružaju ruke za pljesak dlanom o dlan, brz pozdrav u prolazu. Neki ekstatično urlaju: "Pumpaj!!!" , sa stisnutim šakama uperenim ka nebu. Dok snimam, prolazim pored jednog čoveka koji se pozdravlja sa svakim studentom. Kako su mi ruke zauzete foto-aparatom, klimnem mu glavom, ali on me zgrabi za rame. Sa osmehom, stisnutih usana, pruža mi značajno ruku, i ja pružam njemu. Crkva pored puta stoji širom otvorenih vrata iako je već devet sati, i zvona zvone bez prestanka.

U medijima čest opisuju dočeke studenata kao doček oslobodilaca. Kada sam, učeći istoriju, zamišljao te trenutke, zamišljao sam ih baš ovako. Svi zajedno, posle toliko vremena... tuče adrenalin, tuče dopamin, meštani plaču, plaču i studenti... teško je ne zaplakati.

Niš

Nakon dolaska u Niš, nisam ostao tu da prenoćim. Već dve nedelje pre protesta nije bilo moguće naći prenoćište u gradu. Stoga sam spavao u iznajmljenom smeštaju u Đunisu, oko pola sata. Iako sam imao bolji smeštaj od studenata koji su uglavnom spavali po fakultetima, bilo mi je žao što nisam i dalje sa njima.

Sutradan sam ustao dosta kasnije. Za mene je katarza bila već juče, ali naravno za većinu je danas dan D. To se moglo videti već na autoputu. Ljudi su vozili auta okićena parolom "Pumpaj! ", trubili su jedni drugima, na naplatnoj rampi se napravila gužva i nastala je prava mala žurka sa sve muzikom.

Grad je bio toliko pun automobila da smo od improvizovanog parkinga do centra, u koloni, pešačili ravno 45 minuta.

Centar je pun ljudi, kao onomad u Kragujevcu, ali još više. Na sve strane se čuje muzika, studenti imaju svoje male kampove gde su okačili obeležja svojih fakulteta, a okolo se odmaraju, igraju karte, badminton ili neki drugi sport. Na glavnom trgu je toliko ljudi da je teško probiti se. Probijam se kroz masu i slikam po kojeg prolaznika. Transparenti su urnebesni, ljudi nasmejani, puni optimizma. Odlazimo na tvrđavu. Na mostu, studenti regulišu saobraćaj, kako se most ne bi preopteretio. Čeka se red pa jedna grupa prelazi, pa druga, sve uredno. Dok prelazim most, vidim jednog momka koji stoji na vrhu kapije i drži krst. Verovatno je tamo stajao celo veče.

U tvrđavi je bilo jednako mnogo ljudi, sticao se utisak da je čitav grad preplavljen. Pokušao sam da nađem mesto da se odmorim i ugrejem uz čaj, ali koliko god da se odmaknem od centra zbivanja, i dalje je sve prepuno.

Već je mrak ali grad sija i gori. Broj ljudi se još uvećao. Penjem se na vrh tvrđave da sa kapije osmotrim grad. Gomila ljudi je već tamo sa istom idejom. Momak sa krstom i dalje je na zidinama kapije, čini se da se nije pomerio.

Strpljivo čekam svoj red da uslikam panoramu. Grad je ispunjen svetlošću sa bine, na sve strane se čuju pištaljke i vuvuzele, oblaci dima od baklji se razvijaju nad masom.

Prelazim ponovo most, opet sve uredno u dve kolone pod komandom studentskih redara. i stižem natrag na trg. Opet urnebesni transpareti, pa čak i kostimi. Od ekonomskog tigra koji igra kao lud, do fantoma sa novogodišnjom kapicom, svako se potrudio da da svoj doprinos.

Studentski bendovi nastupaju na bini. Mladi su, oseća se nesigurnost dok pevaju, neretko promaše notu. Neko bi rekao da su neiskusni, zeleni, ne znaju. Ja kažem da su i nama tako govorili godinama. To im je bio jedini argument kada ništa pametnije nisu imali. Utucavali su život i ideje u nama da bi prikrili svoju ispraznost. A sad, kada se ukazala prilika, pokazalo se da  studenti umeju, sasvim dobro, mnogo bolje od bilo koga drugog ko je dosad pokušao bilo šta.

Protest u Nišu bio je veličanstven događaj. Za mene ipak još veći događaj bilo je samo pešačanje i ulazak u grad sa studentima.  Neizmerno mi je drago što mi se ukazala prilika da i sam na neki način budem deo ovih istorijskih trenutaka, i zbog toga se još jednom zahvaljujem studentima koji su me najsrdačnije primili u svoju grupu.

Šta dalje? Događaji se smenjuju kao na traci, evo i ja jedva stižem da objavim sve što uhvatim kamerom. Studenti su pozvali sve građane da ne čekaju oslobođenje, već da, poneseni njihovim primerom, samoorganizuju zborove građana (građanske varijante studentskih plenuma), po svojim lokalnim upravama. Ovo je možda istorijski trenutak. Studenti su dosada uradili više nego što se ikada moglo očekivati od njih, a na nama je da uradimo svoj deo. Kroz uspeh studentskog organizovanja uz direktnu demokratiju, pokazali su da nam ne treba nikakav veliki vođa, već da kao slobodni i misleći ljudi možemo da upravljamo sami sobom. Bilo bi nezahvalno i nedostojno sad okrenuti glavu, ispustiti ovu priliku i pustiti da njihov trud i zalaganje propadnu.

Nemojte propustiti istoriju. Pridružite se.