Dobro došao u klub .

Isto to proleće 96e, samo noć, krenuo sam popodne iz Beograda za Bogatić, provozao se sa čovekom od Studenjaka do Stare Pazove (kad već nudi prevoz, da vidim i tu Pazovu), odatle sa ženom do Rume, onda sa njom do automehaničara (bio neki kurcšlus usput), i nešto posle ponoći šetam ja kroz Rumu pored železničke stanice, izlazim na magistralu i stajem na stop. Staje mi dečko posle petnaestak minuta... ćao, je l ideš do Šapca ? Ne, idem za Novi Sad. Lepo zahvalih čoveku i pređoh put.

Al ja sam bar bio u nepoznatom gradu po noći .

Pre nekog vremena stade mi tandem otac-sin kod Zrenjanina. Pitam dokle idu, kazu za Kikindu, ali, ako hoces sa nama, moras da pevas.

Rekoh, dobro...

I tako sam morala od Zrenjanina do Kikinde da pevam iz sveg glasa ali svom srecom na repertoaru su bile neke od mojih omiljenih pesama.

Pijani vozac na relaciji od 5 kilometara. Problem je sto sam skontao da je pijan tek posle 5 minuta voznje i nije bilo vise izlaska iz kola do odredista 

Evo malo da probudim temu i dodam svoje  dogodovstine…

Prica 1: Stojim na rampi u Malom Pozarevcu sa namerom da se dovucem do Kragujevca ili barem Topole. Prolaze automobili, jedan za drugim, moze - ne moze, 'fala lepo molim lepo. Posle par minuta staje covek, ja reko' ,,do Topole - ajde". Unutra neka fina muzikica, dan je bio dremljiv pa sam vise gledao kroz prozor i kuntao, nego, reko' red je da zapitam coveka odakle je i cime se bavi. Ja rekoh da sam iz Kg-a, covek kaze Paracin, te sam onda krenuo da davim kako cu tuda uskoro biciklom proci u pravcu Manasije. U tom se razvezla prica o nekim putovanjima, avanturama i onda šok...

Da nisi ti mozda na Klubu Putnika Srbije...........Jesam...

Da nisi mozda vuk_kg...................  ..............Jesam

Covek ispruzi ruku i rece "Wayloh drago mi je"..... 

Mom odusevljenju nikad kraja  ...tri dana sam pricao samo o tome…..Dalje pricasmo o svemu i svacemu, ponajvise o njegovom blogu kroz Sri Lanku i slicno.....Ko ne veruje nek' pita coveka...

Prica 2: Rampa u Batocini, smer Beograd, decembar, podne. Rampa se renovira, te postavljaju novu kucicu, a staru su pomerili 50m nize. No, ne lezi vraze, nikom nije jasno sta se tu desava pa svi staju kod nove kucice i stoje po par sekundi dok ne ukapiraju da tu nema nikoga. Meni interesantno da to gledam, brze prolazi vreme, usput mir i tisina koje remete jedino vladina kola sa rotacijom. Taman, pomislih, bice zgodno da se vozim sa nekim ministrom, ali dzaba mi nadanje kad ni ne staju po karticu. Nikom nista, ponovo mir i tisina, prolaze neki neinteresantni likovi a za njima i bradonja u BMW seriji 7 i stranim tablama. Upadam ja, predstavljam se, on kaze “brat Vojce”.    Kad rece ,,brat” meni ne bi bas savim jasno ciji, ili mu je to mozda prvo ime, djavo ce ga znati, al bejah siguran da za prezime Vojce nikad nisam cuo  . Vojce rece za sebe kako je ,,belosvetska barabetina”, i da se bavio svim i svacim, al sad mu je pravoslavlje na srcu te je resio da se vrati iz Austrije i skuci pored manastira Ravanica. Vozi Vojce kao da ga goni austrijska policija te sam uskoro mahao mom nesudjenom ministru saputniku koji najpre ne htede da nam se skloni s puta (valjda ministarska sujeta, kako neko da bude ispred vlasti) ali kad je video da je djavo odneo salu, on mrdnu, a ja i Vojce nastavismo putevima Gospodnjim  . Stadosmo jos kod pozarevacke petlje da pokupimo i brata X, u kome Vojce vidi samo istinsku dobrotu  , te se potom uputismo dalje ka Beogradu. Bez obzira na moj zazor prema veri, ubrzo sam prihvatio da me oslovljavaju sa ,,brate Vuče”, te tako 3 brata odose najpre do manastira Rakovica da ukazu postovanje upokojenom patrijarhu a potom se rastadose sa mirom u srcu i bozijim porukama na jeziku…

Proročki rekoh, pre više od godinu dana, u temi "kad ste skinuli mrak": "Nemojte se iznenaditi ako se sretnemo". Ima nas odasvuda, puno sam po drumovima a stoperima stajem redovno, pa je po zakonu velikih brojeva bilo izvesno da ću povesti i nekog iz Kluba.

Interesuje me ko će biti sledeći?

Vuče - pozdrav (održao sam obećanje da nastavim sa pisanjem bloga, ali administracija nikako da objavi...)

Zamrla tema ali ipak ima jos stopera Juce se vracam iz Sofije,do Kalotine nas dvojica navatali kombic i hrvatskog kamiondziju posred puta. Dolazimo u majcicu Srbiju i posle prelaza stopiramo na delu puta gde se spajaju automobili i kamioni,stopiraj,pravi "smajli fejs",skaci od srece ko da caleta vidis u kamionu... Nema vajde,smrklo se vec i kazem ja ortaku da se pomerimo odande do prve pumpe (ma gde ona bila), podjemo putem i posred mraka zaustavlja se Bugarce koje ide u Austriju, bugarske table. Rekoh super, taman nas do Bga. Pocinje on pricu da ide nazad u Bec bez vozacke, uzeli su mu je pre 3 meseca na 6 meseci. Niko mu nije trazio vozacku na putu,samo njegovi i tu ih je potplatio 50 evra, jos su mu rekli da ako ga patrola zaustavi da im se jave... Nema auto-radio jer su mu uzeli Hrvati kako nije imao da plati 15 evra "cestarine", imao je 8 u dzepu, na kraju se dogovorio sa radnikom na naplatnoj da mu da tih 8 evra i radio koji je platio 150 da bi ga pustio. Iako i u Austriji i Madjarskoj trebaju vinjete,on se vozi bez njih... Do Bga nije prestajao da prica o svojim dogodovstinama sa puta, a ovo su najinteresantnije

Stopiranje do BGa iz NSa autoputem. Ostavi nas neki kamiondzija na sredini puta i tu nam staje covek u nekom kombiju. Prica nam da on radi u firmi koja odrzava put i da tu patrolira, ako rikne neka zivotinja, probije se ograda ili tako nesto. Isla ona standard prica kako je sve sranje, najnormalnije. Interesantno je bilo sto je on pola puta vozio u pomocnoj traci, kad smo dosli u BG u 2 popodne (nevidjena guzva) na nekim mestima je vozio i po pesackom. Naleteli na neku raskrsnicu reko ,,Stojacemo ovde pola sata'', on se izmuvao tamo za 3 minuta. I vrhunac je bio kada je preko nekog cveca i kamenja prelazio da se ukljuci u regularnu traku. 

Pre oko 3 godine, vracajuci se iz PA za OP u mlado podne posle neke pijane zurke, zbog kasnjenja na autobus bejah primoran da bacim palac.  Put uzegao od vrucine,  isparava katran, tope se djonovi, fata me morgana, nemam para za vodu, nema cesme, nema vode, nema ni bare, pusim se od alkohola kao vulkan, a zedj me izaziva sve vise dok, ideci uz put krckam suvo kamenje i sutiram prasinu. Od nervoze grickam prljavi nokat palca koji moli, bacam ga…i nista. Razdaljina 26km. Popularna ruta, svejedno, niko ne staje sat vremena. Pristize neki decko, fudbaler, kaze kasni na utakmicu. Mislim se u sebi (a ne! fudbaler! Ali cekaj…atletska figura, bice vajde od tebe), i upravo tako, staje zena i vozi nas 6 km (jos 20). Rastajemo se, ostajem sam, opet uz put, kamen – sut. Jos jedan i po sat. Blesavim i teatralno pokazujem srednji prst vozacu koji ne mari – cim skrene iza coska. Vakuum u glavi, besmisleno pocinjem u sebi da psujem belu rasu (!?) i bas u tom trenutku staje mi porodica crnaca sa malim slatkim klincem (iako nisam bacio oglodjali palac)!! Ja u zaprepascenju, zahvaljujem se i ne okrecuci se, upadam u kola. Tada sam prvi put mazio malog crncica po afro kosi  a prolazeci polako kroz neke svatove, svadbarske tetke bacaju, pod friskim crvenim mini-valovima, zacudjene oci sa mene na moje heroje dana, u cudu kako se ja to zaboga vozim sa crncima?! 

Tada sam prvi put mazio malog crncica po afro kosi 

AHahahahahahahahahahahah! Jesi li ga mazio ponovo?

Nakon prvog puta, pomazio sam ga i drugi put ali posle toga nisam vise.

Dobro de,malo me sramota, ali ja danas opet stopirala (u ovim godinama) Mesto:Tara (hotel Omorika), a hocu da odem do manastira Raca. Sneg pada,zive duse nema. Ide samo grtal'ca sto cisti sneg.Dva mladica u njemu, staju 15 m pre mene da pokupe treceg radnika...sta cu...pa moram nekako da se prevezem. Pitam-hoce! Nas CETVORO u grtal'ci, vozimo se 16 km , cistimo sneg.....ma ludilo...super je bilo. Uglavnom sve na prst brat bratu 16+6 do manastira i nazad. Misija uspesno okoncana.

Snezni pozdravi!!!!

Naslovi na ovom podforumu su bas sareni, pa sam ovaj post mogao napisati na bar 5-6 razlicitih mesta 

Sustina: isao sam stopom do Splita, u odlasku uz pauzu i nocenje u Zagrebu, jer sam i tamo obisao par drugara dok je u povratku sve bilo u jednom cugu.

Gomilu svega naravno, ali bih istakao scenu na racvanju autoputa (jedan deo ka Istri, drugi ka Dalmaciji), gde svi "zvizde" momackih 150km/h, zena koja me je dovezla do te tacke (tacnije "nas je dovezla", jer je stopiranje spojilo mene i dve venecuelanke), upada meni u zagrljaj i nakon 30-tak sekundi u suzama ulazi u auto i nastavlja put Rijeke...

upada meni u zagrljaj i nakon 30-tak sekundi u suzama

мммм... права романтика

Puf, pa i nije...

U kolima sam spomenuo kako sam u Rovinju (odakle je ona) bio pre 2-3god. i to samo na jedno popodne, ali se i dan-danas uvek secam vrhunskog restorana u kome smo rucali...rekao sam da je to restoran "Veli Joze", a ona meni da joj je to bio otac - jebeni mali svet 

Nakon tog pomenutog zagrljaja kada se odvojila, rekla mi je da je on umro 2010god....

Jbg!

E, bas si tamo nasao da rucas Mali svet...

Sad si me podsetio na moje iskustvo sa stopa. Nije bila nikakva posebna avantura, ali tice se malog sveta. Stopiram kao student iz BGa za Kikindu, onako, u segmentima, prvo do Zrenjanina, pa onda malo dalje, prihvatam sve opcije i kombinacije. Uglavnom, stignem nekako do Zrenjanina, odatle me poveze covek, krenemo tako u neku pricu, on spomene da ima cerku, nasla "tamo nekog Portugalca"(od sveg normalnog sveta - sad malo karikiram ), udala se i otisla u beli svet Kaze jos, odbacice me do Melenaca. Tu ja sklopim sliku, rekoh, da gospodinu nije mozda prezime Golosin Kaze jeste! Ispostavi se da je tata od "golosine" sa foruma, koju, btw, i dalje ne poznajem licno, ali imam utisak da, kad bismo se sreli, ispricali bismo se ko rodjeni

I to na portugalskom 

Ako bas mora, moz' i tako

Letos sam solo stopirao po Turskoj, i evo kako je bilo između Antalije i Izmira..

Kada sam pristigao toga jutra na početno mesto za stop nadomak Antalije, nakon nekih 20ak minuta stade mi neki Opel.

Priđem, kad ono Turčin, neki stariji čovek, sa brkovima (naravno), opušteno obučen, koji me na vrlo pristojnom engleskom upita kuda idem.

Kako je išao do Denizlija, što je na nekih pola puta do Izmira, pomislih, baš fino..

Naravno, krećemo mi sa pričom, upoznajemo se, ja objašnjavam ko sam, odakle sam,  šta sam radio u Antaliji, a on meni da je komandir policije zadužen za region Antalije, izvadio značku i legitimaciju da je pogledam, i da ide privatno u neko selo kod Denizlija jer mu je majka bolesna..

Fin, pristojan čovek, pričamo mi o svemu i svačemu, apsolutno sve kako treba...kad, nakon sat vremena našeg druženja zazvoni njemu telefon.

Kako se javio, kreće da urla na turskom nekoliko minuta, i onako pobesneo prekinu vezu. Ja gledam, ništa mi nije jasno. Nakon par minuta od završetka tog telefonskog razgovora zaustavi auto kraj puta, u sred p.materine, pogledavši u mene reče: "Just a moment", izađe iz kola i zaputi se prema gepeku. Posle minut, dva, vratiio se, seo, izvukao pištolj, nabio šanžer i repetirao.

Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je:"Vezan sam (pojasem za sedište)". I odjednom, u milisekundi je krenula lavina misli i osećanja, ali ni traga strahu od pištolja, već zbunjenost, bez odgovora da li sam ugrožen, da ga nisam uvredio nečim, da to nije fora sa pozivom, da li da nešto uradim..

Bez posebnog pogleda u mene, vezao je opasač, i stavio napunjeni pištolj u futrolu, mrtav ozbiljan. Kako sam sve vreme gledao u njega, onda kada mi je uputio prvi pogled, upitao sam o čemu se radi.. Kaže: "Upravo su me zvali iz stanice, imaćemo problema sa kriminalcima na putu, pa treba da budem spreman.", ne promenivši svoj preozbiljni izraz na licu. Pitao sam, sad vec slobodnije, o čemu se konretno radi, ali dobio sam kratko;"Yok". Usledilo je 10ak minuta apsolutne tišine, i raznoraznih misli u iščekivanju šta će se desiti, ali sam bio uveren da, sada kada znam da nisam u neposrednoj opasnosti, nikako ne želim da propustim šta će se desiti na mom prvom samostalnom stopiranju. Da li će i meni dati drugi pištolj pa da se bratski branimo, nisam znao, a da li sam se potajno tome nadao..hm..  Polako, iako u čudnoj atmosferi,  nastavili smo razgovor uobičajenim tokom.  

Nakon sat vremena, ponovo su ga nazvali iz stanice i rekli da je sve u redu i da je akcija otkazana, ali za mene taj osećaj potencijalne akcije i opasnosti jer bio stvaran sve dok me nije nakon dva sata ostavio iza Denizlija, na divnom mestu za stop jer su bili radovi na putu, i još, onako pandurski zaustavio kola iza nas, prebacio majicu preko pištolja, izašao i sa značkom rekao liku da me vozi za Izmir..kakav car. Međutim, taj lik nije išao dalje od jednog kilometra, pa sam, nakon što smo se izljubili i poželeli srećan put jedan drugome, nastavio da stopiram.

Dok sam tako zamišljeno stajao sa palcem u vazduhu i zamišljao šta je sve gotivno , kao u nekom filmu,moglo još da se dogodi, nakon samo tri minuta, stade mi mlađi lik, otvori vrata i pružajući mi odavno zapaljenu buksnu! i reče: Upadaj!  

Ja gledam, prosto ne verujem da se ovo dešava, vučem dim, vraćam, i zatvaram vrata. Upoznavajući se, ispriča on meni, između redova, da je zapravo diler, droge i automobila, pokaza kesice raličitih travki, iu objašnjenje da se on vraća za Aydın, kolima koja je upravo "kupio".

Šta sam mogao..da izađem? Da se ne dodajem? Ljudi, ovakvo "gubljenje nevinosti u autostopiranju" nisam smeo da propustim.  

Ne verujem koja priča! :D 

Čuo sam priču od dvojice drugova- stopirali oni od Niša prema Beogradu skoro, stane im neki luksuzni auto sa dva lika, prvo nisu hteli ni reč da progovore a onda ih pitali ''momci, za kog navijate?''. Ovi rekli ''za Partizan'', onda oni zaustavili auto i rekli ''ajd napolje''  ;D

dva drug a i ja stopiramo i staje nekil lik sa nekom krscinom od kola.Ulazimo u auto a on obucen u hipi fazonu slusa dorse odvalio muziku do daske i otvorio sve prozore na kolima i gepek.N pitanje sto je otvoren gepek kaze da ima stabljiku banane koju je krenuo da sadi negde na drini:D.Dobro kreno covek da sadi sta sad:D.Na pola puta kod neke pumpe izlazi  i kupuje pivo sokove slatkise sta je vec ko hteo i pri odlsasku iz kola zaboravlja da povuce rucnu.Dok je on bio u prodavncii kola krenuse u nazad ka nekoj litici.I dok smo se mi opasuljili onako umorni povukosmo rucnu gotovo na samoj ivici;D.Nakon toga dolazi lik sa svim sto je kupio i kaze eene pa ja zaboravio rucnu da podignem,kako bi onda nasao bananu da je pala dole nzibrdo:D

Ne poznajem ih ali su sampioni svakako, kapa do poda, mada mozda je i bilo negde ali nisam primetio

Двојица навијача украјинског клуба Зарја Луганск пропутовали су скоро 5200 километра ауто стопом, а све то да би присуствовали пријатељској утакмици свог клуба.

Путовање је трајало 23 дана, а крајња дестинација бале је јужна обала Турске. Преко Украјине, Русије, Азербејџана, Грузије и Јерменије, па све до терена у склопу неког турског хотела, у чијем саставу се одиграла утакмица између Зарје и Арке из Гдиње. Занимљиво је што су двојица момака стигли само неколико сати пре почетка меча. Играчи су их обрадовали победом од 2-0

Са мало пара, све што су имали је шатор, пакет конзервиране хране, неколико ћебића и шал свог клуба. Па замислите шта би радили да се ноћу нађете негде у Азербејџанским планинама.

Клуб је са неверицом угостило верне навијаче, који су одбили авионске карте, већ се вратили истим путем, на исти начин.

Čuo sam priču od dvojice drugova- stopirali oni od Niša prema Beogradu skoro, stane im neki luksuzni auto sa dva lika, prvo nisu hteli ni reč da progovore a onda ih pitali ''momci, za kog navijate?''. Ovi rekli ''za Partizan'', onda oni zaustavili auto i rekli ''ajd napolje''  ;D

Чуо сам исту причу о двојици ликова (не знам их лично) који су избацили двојицу који навијају за Партизан из кола :)

Nije li priča ista?

Наравно да јесте, и са истим учесницима, него испричана из два угла :D