Znate li nekoga ko piše putopise koji vam se dopadaju? Neki sajt, blog, nekog putopisca koji piše nešto što nije baš sasvim standardna deskriptivna žvaka o mestima i događajima, nego neki malo originalniji ugao. Meni su putopisi odavno postali dosadni uglavnom zato što se svi svode na isto, išli smo tamo videli smo to-i-to. Zanima me ima li nekoga ko piše na našem jeziku a da je makar malo drugačiji.

 

Eh, ja isti problem imam. Provalila sam da koliko god da mi se sviđaju nečiji putopisi i nečiji stil, posle nekog vremena se zasitim.

Ustvari se ovih dana više obradujem kad neki bloger kojeg pratim (a koji obično ne piše putopise) objavi post sa nekog svog putovanja. To baš bude osveženje. A regularni putopisci... odavno nisam naletela na nešto novo.

Nije bas da su klasicni putopisi (a to i ne trazis, zar ne), ali meni se svideo format sa sajta kratko.rs, gde vec ime sajta sve dovoljno govori. Moze se pronaci ponesto dobro, ali, u poslednje vreme su zatajili, pa su autori sajta zbog licnih obaveza malo zapostavili azuriranje sajta novim sadrzajima. Moja zena je pisala par tekstova tamo, u pokusaju da barem delic nasih iskustava iz zivota u Brazilu bude negde zabelezen i podeljen sa drugima. Njeni tekstovi su ovde: http://kratko.rs/author/jmaksić, a pogledajte i ostale kratkopise, po slobodnom izboru.

http://www.easttothesun.com/

Mozda nadjes nesto interesantno, meni je zanimljiv...

 

Čitanje putopisa, blogova itd. je more svega i svečega od flaša do korala ali više plastične boce plivaju. Treba zaroniti duboko u okean i tražiti ali bez nadanja teško do korala

Dostupnost putovanja i internet revolucija učinila je i mnogo putopisa, blogova postali su ko reklame na TV ili YouTube kanalu usred dobre muzike. Piše svako, pišu i oni za koje pero nije, pišu i oni koji imaju talenta ali nisu ni svesni koliko su dosadni i naporni još jedna plastična boca u moru svega i svačega. Čak su mi zanimljiviji i oni za koje pero nije od ovih za koje jeste jer nešto i nabodu a da nisu svesni koliko je dobro.

I jedna dobra fotka može da zameni stotine rečenica ali dobra.

Poslednje što sam čitao a da valja je jedna knjižica davno zaboravljena "Neutabanim stazama" ( mislim da ima na sajtu da se skine )koja će kako blogovi postaju TV reklame ili smoki na polici dobiti sve više na značaju kao utočište i beg od smokija. Pisana iskreno od srca, dečački, neiskvareno, bez proseravanja a puna anegdota a opet bez uticaja globalizacije i TV smokija.

Deo problema je u tome što su klasični, reportažni putopisi postali suvišni u doba interneta, digitalnih fotoaparata i dostupnih putovanja. Otprilike kao što su ulja na platnu počela da izumiru sa dolaskom fotografije. Meni je jednostavno predosadno da čitam o tome kako je neko išao vamo i tamo, gledao istorijske zgrade, jeo lokalni specijalitet itd. Jedino što me smara još više od toga je kada putopisci zalaze u sociološke, ekonomske itd. analize na osnovu onoga što su videli za par dana ili nedelja. Treba smisliti neki drugačiji pristup, ali čini mi se da se ljudi i dalje tvrdoglavo drže prevaziđene deskriptivne forme. Ja ni sam više ne znam šta da kažem o svojim putovanjima. Zato sam u poslednje tri godine napisao samo dva putopisa.

Drugi deo problema (ne znam koliko problem ima delova) je to što su ljudi provalili da palamuđenje o sopstvenim putovanjima može biti dobar biznis, što je dovelo do banalizacije. Dobar primer za to je onaj kreten Nas Daily, koji je uzeo sve moguće clickbaitove i od toga napravio karijeru. Kad smo već kod njega, evo jedne zanimljive kritike.

Neutabanim stazama smo izdali za novu 2009/10, za pet godina postojanja KP. Posle me je malo bilo sramota te knjižice jer je pisana nevešto i naivno, a selekcioni kriterijumi za ulazak u knjigu bili su gotovo nepostojeći. Onda je 2015. na promocijama Bantustana nekoliko ljudi donelo i nju da je potpišemo kao autori, pa sam promenio svoj stav o tome. Bilo me je sramota što me je bilo sramota, da tako kažem. Slažem se sa tobom, njena vrednost je u tome što je pisana iskreno i nepretenciozno, iz želje da nešto što je nas uzbuđivalo i oduševljavalo podelimo sa drugima. Voleo bih da se mogu vratiti u te godine i opet osetiti toliku motivaciju i oduševljenje za bilo šta.

On 12/11/2018 at 6:04 AM, Lazar said:

Znate li nekoga ko piše putopise koji vam se dopadaju? Neki sajt, blog, nekog putopisca koji piše nešto što nije baš sasvim standardna deskriptivna žvaka o mestima i događajima, nego neki malo originalniji ugao. Meni su putopisi odavno postali dosadni uglavnom zato što se svi svode na isto, išli smo tamo videli smo to-i-to. Zanima me ima li nekoga ko piše na našem jeziku a da je makar malo drugačiji.

Superpera? 

Nisam sasvim neozbiljan. 

Ko je Superpera?

Kako ne znaš superperu?

probaj  

Travel With Me

Putopisi – Edin Krnic

Problemi sa putopisima su usko povezani sa sve rastućim problemima putovanja generalno.

Za početak, sve nas koji putujemo na par nedelja godišnje zvaću turistima, iako se možda ne ponašamo kao turisti u klasičnom smislu (ne bukiramo turističke aranžmane i ne idemo na Bali jer se tamo prave najbolji selfiji). Mi smo ti koji imamo neke ustaljene živote, sa ustaljenim rasporedima ali nalazimo zadovoljstvo u tome da svoje slobodno vreme i pare trošimo na putovanja.

Putnikom ću nazivati onog koji putuje godinama, ili neki duži vremenski period. Tj. onog ko nema posao, kuću, porodicu, kojoj se sa puta vraća, niti vremenski period kada mora prestati tu svoju putujuću rabotu. Malo je putnika koji ne žive od putovanja danas. Ustvari, ja ne znam ni jednog. A živeti od putovanja znači pisati puuuuno knjiga o istim, imati svoj FB, Instagram, YouTube kanal i ostala sredstva masovne i brze komunikacije, u kojoj se taj sadržaj još brže konzumira i zaboravlja.

Oba "pisca" na neki način banalizuju stvari, turista time što pokušava da shvati, doživi, iskusi previše u kratkom vremenu. On često primećuje stereotipna ponašanja među ljudima koje posećuje, ne uspeva da sagleda mesto i ljude van tog momenta u kojem se našao. I putnik koji je to komercijalizovao. Pre ili kasnije ponestaće mu istinskog materijala, pa će krenuti da od mrava pravi slona. 

Kao čitaoci takvih dela, mi postajemo kritični onoliko koliko sami imamo iskustva u putovanju/životu među drugačijim kulturama. Što imamo više životnog iskustva, emigrantskog staža, proputovanih zemalja iza sebe, teže nas je zadovoljiti. A svi mi imamo neke svoje unutrašnje duhove, strahove, tripove koji nas teraju da različito reagujemo na različite stvari. Primetila sam da su ljudi na ovom forumu npr. jako osetljivi na isticanje stereotipa i političke nekorektnosti, iako ja lično u tome vidim samo dobru podlogu za zajebanciju. Dok sam s druge strane ja lično preosetljiva na hvalospeve o Zapadnoj Evropi ili Anglo-Saksonskim zemljama/bivšim kolonijama, do te mere da se vređam kad im neko i najmanji kompliment uruči. I sve je to OK, dok god razumemo odakle nam te preterane reakcije i dok pokušavamo da ih unormalimo.

Mislim da treba da se kao čitaoci suošimo s tim da je internet postao drugi TV, da su informacije komercijalizovane i često upravo ono što nas ne interesuje i što nam ne treba. Da su pojedini sajtovi i blogovi kao TV kanali ili emisije, čak i ako nam se sviđaju biće više epizoda koje će nas ostaviti ravnodušnim, nego nas oduševiti. Ja lično, s ovim i dalje imam ogroman problem. Posebno kad treba da se "pripremim" za neki put. Te količine sranja, iznova prepisanih stvari za videti, turističkih tura umesto pravih putnih izveštaja...

S toga možda bi pravednije bilo tražiti preporuku za priču, post, umesto ceo sajt ili blog.

A da se dotaknem i Lazarovog komentara stida zbog nečega davno napisanog i uopšte blokade u pisanju, tj. nalaženju smisla u pisanju. Mislim da je to tvoj neki lični problem sa prihvatanjem odrastanja i sazrevanja. Da si u periodu kada znaš da ono što sad vidiš i osećaš neće biti isto za 5 ili 10 godina. Da to nije neka univerzalna istina ili vrednost. Mislim da podcenjuješ vrednost samog iskustva i doživljaja. Odnosno, da ih iz nekog razloga manje ceniš. Ja upravo u tome vidim najveću vrednost bloga. Ti postovi oslikavaju jednu kompletnu osobu. Posebno kada neko godinama piše. Možeš tačno da vidiš kako se ta osoba razvija i raste. Da shvatiš pisca i na osnovu toga uvidiš koji je deo njegovog pisanja realnost, a koji je njegova interpretacija realnosti. Realnost je precenjena reč, jer sve ti to gledaš očima neke svoje realnosti, ali predpostavimo da te ta i interesuje, jer je ona absolutna besmislena. I dalje se slažem naravno, da je malo onih koji su vredni da ih pratimo godinama. Ali mi se zbog tvog komentara učinilo da je tvoj problem malo izvan kvalitetnog pisanja. Možda grešim? ?

Totalno odoh u neku pedesetu stranu, udaljiše me prethodni komentari... A preporuka i dalje nemam ?

Lepo rečeno  Svi smo mi turisti, što se mene tiče. Čak i oni koji putuju godinama, tzv. nomadi, takođe su turisti. Čitao sam davno neki tekst naslovljen "Tourist is always the other guy", već i sam naslov lepo sumira poentu. Elem, meni se čini da ljudi koji pokušavaju da pišu ozbiljnije tekstove sa putovanja obično upadnu u ovu zamku: poveruju da im sama činjenica da su bili negde daje legitimitet da to mesto potom tumače i objašnjavaju drugima. A to onda ispadne još gore od deskriptivnog reportažnog putopisa, kada putopisac počne da objašnjava ekonomiju, politiku, kulturu, društvene fenomene itd na osnovu random utisaka i napabirčenih informacija. 

Pored toga što se svet promenio tako da su putopisi uglavnom postali suvišni, promenio se i internet, odnosno mi kao korisnici interneta. Otupeli smo od obilja snažnih, uzbudljivih stimulusa kojima smo svakodnevno bombardovani. Nekad je bila prava avantura dočepati se nekog starog izdanja National Geographica koji je ko zna kakvim putevima stigao do Balkana, jer se takve fotke nisu mogle nigde videti. Danas u facebook feedu svakodnevno iskaču fotke polarne svetlosti i izolovanih plemena iz džungle. Prvo je prestalo da bude uzbudljivo, a potom i zanimljivo. Pre desetak godina, ljudi su dosta čitali putopise na ovom sajtu, a sada ih retko ko čita. Nemoguće je parirati fejsbuku, instagramu i sličnim informacionim kanalima koji neprestano obezbeđuju kratke, uzbudljive komadiće informacija čije procesiranje ne zahteva nikakav trud. Voleo bih da vidim neku statistiku o tome koliko se danas čitaju knjige, posebno fikcija, romani, u odnosu na period od pre desetak godina. Ja ću danas svakako pre posegnuti za fejsbukom nego za romanom ili putopisom. Lakše mi je da pogledam uzbudljivu fotku i kliknem lajk, nego da čitam par strana nekog teksta i onda još moram da razmišljam o tome 

To su sve problemi, a ne znam šta su rešenja. Ostaje činjenica da je meni putovanje smislenije, prijatnije i zanimljivije ako usput nešto beležim i onda od toga nešto pravim. Verujem da se mnogi tako osećaju, i da je to razlog što i dalje nešto pišemo, fotkamo, snimamo itd. Samo ne znam kako to raditi da bude više u duhu vremena a da ne postane Nas Daily, kolekcija feel-good poruka i clickbaitova. Zato sam zatražio preporuke, da vidim jel neko smislio neki drugačiji pristup. 

Superpera je možda na tragu nečega, dajmo mu još par godina da vidimo kako će se razvijati  

Da, zanimljiva je i ta naša konzumacija sadržaja. Ja sam tu ostala u prošlosti. Nikada nisam uspela da se nađem na društvenim mrežama. Čini me aksioznom to mnoštvo informacija i osećam konstantno da mi neko vrišti u lice. A imam utisak i da izvlači iz mene najgore. Zato upšte nisam primetila taj aspekt koji pominješ. 

A ustvari je jako zanimljivo to što veliš. I tera me da priznam sebi da ja praktično obitavam još uvek u 2005. Ja blogujem isto kao što sam to radila pre 10 godina. I čitam blogove i sajtove. Lepo mi tu. Znam ljude. Doduše, polako odumiru. Ponekad mi se čini da ću ih sve nadživeti...  

Šta nema na blogu ili sajtu, ja tražim u knjizi ili stripu. Ja sam žena iz pra-interneta. 

? Ovo bi zaista bilo zanimljivo videti... 

22 hours ago, Lazar said:

Samo ne znam kako to raditi da bude više u duhu vremena a da ne postane Nas Daily, kolekcija feel-good poruka i clickbaitova. Zato sam zatražio preporuke, da vidim jel neko smislio neki drugačiji pristup. 

Superpera je možda na tragu nečega, dajmo mu još par godina da vidimo kako će se razvijati  

 

A da li je neko ko zivi negde takodje turista ili putnik? Eto Lazare, ti si sada godinama u Kini, ne mislim da bi pasovalo da te neko nazove turistom ili putnikom u Kini. A recimo tekst koji si napisao o gubitnicima u Kini meni jeste primer jednog dobrog "putopisa" koji je i u duhu vremena i po formatu i gabaritu. 

Ono sto sam primetio, ne znam da li je to slucaj sa drugima, jeste da mi je jako tesko da pisem i iznosim sudove o mestima u kojima sam ziveo duze vreme. Jer je ta slika daleko slozenija, osecanja su izmesana, ne mogu lako da izrazim koncizno misljenje o tom mestu. S druge strane, ako sam negde bio makar nekoliko dana onda definitivno imam utisak o tom mestu, da li mi se dopada ili ne, da li mi je interesantno ili ne, ima li "smeka"... I lako mi je da pisem o tome jer je iskustvo koncentrisano, to jest ograniceno na jedan opseg iskustva koji je savladiv i time je se lakse izraziti.

Glede ovih koje marica naziva putnicima - koji komercijalizuju svoje putovanje, sustinski problem po meni sa njima je sto oni prodaju san ljudima (koji taj san zbog ovog ili onog razloga ne mogu da ostvare) i onda na osnovu toga ostvaruju svoj san. To mi deluje kao kada se neko obogati tako sto prodaje knjigu/kurs o tome kako se obogatiti. 

A ne slazem se da je to jedini nacin. Razlog zasto se za nomade koji ne komercijalizuju svoje putovanje kao proizvod ne zna je upravo to isto, sto ne prodaju to putovanje i samim tim nisu u javnosti.

Zaista se oseca veliko prezasicenje online sadrzajima o putovanjima koje pumpaju ti "putnici" na neautentican nacin kako bi im neko drugi placao da putuju o njihovom trosku. Ali uprkos tome, ne mislim da je nemoguce napisati autentican putopis danas. 

Edited January 9, 20196 yr by noskich

@noskich onda si imigrant. 

Ja sam one koji putuju podelila na turiste i putnike samo na osnovu dužine puta. I opet samo da bih naglasila da putnik može duže negde ostati i na osnovu toga steći kompleksniju sliku sredine u kojoj živi. Imigrant samim tim dobija još kompleksniju sliku te iste sredine. Što si i sam primetio kasnije u svom komentaru. Upravo taj tekst o gubitnicima ne bi mogao biti napisan da on ne živi u Kini. 

Ja ne mislim da je jedini način da putuješ duže taj da komercijalizuješ putovanje, ali pošto su tema putopisi o tome sam pričala u tom kontekstu. Absolutno se slažem da putnike koji ne pišu o putovanjima, ne znam zato što nisu u javnosti. Htedoh da naglasim da ih nisam ni slučajno, nekim drugim putem srela. Možda je ispalo nespretno kako sam napisala. 

A što se tiče prodaje snova... Nekako mi se čini da si negativan u tom komentaru, da na neki način osuđuješ komercijalizaciju putovanja kroz pisanje i izdavanje knjiga, tj. osuđuješ pisce. Ja mislim ustvari da je jako logično ako si pisac i putuješ, da pišeš o svojim putovanjima i da te knjige prodaješ. Kao što mi je logično da fotograf koji putuje prodaje svoje fotke s putovanja... itd. Na kupcu je da odluči hoće li i sa kim će sanjati daleke krajeve.

Kroz svoj orginalni komentar sam htela samo da naglasim da ako ćeš da finansiraš putovanje knjigama onda moraš puno knjiga da napišeš. A veći deo vremena na putu nije vredan pomena, pa ti putopisci primenjuju razne metode da animiraju čitaoce, jedna od tih je da prave priču od površnih stvari i time banalizuju neke druge stvari. Npr. ja sam čitala Tužne trope baš davno, ali se i dalje sećam kako je Stros doživljavao neke stvari. Dok sam u isto vreme pročitala pet-šest  Brajsonovih knjiga i ne sećam se ničega vezanog za zemlje u kojima je bio. Sećam se samo da sam se na momente baš glasno smejala. Brajson živi od putopisnih knjiga i napisao ih je milion, Stros nije živeo od toga i ja ne znam da li je napisao još koju putopisnu knjigu sem Tužnih tropa. A opet, kao putopisac Brajson očigledno meni ne vredi ništa, tj. ne očekujem njega i njegove knjige na listi putopisa koje treba da pročitam. Kao komičar očigledno već može da prođe.  

Ne mislim da je to nuzno negativna pojava u potpunosti, mada lako moze da izgleda tako posto je sada to vec postala poprilicno masovna stvar; hiljade ljudi to pokusava da radi online pa vodi zasicenju, a samim tim sto je masovno, prosecan kvalitet toga pada takodje...

Ono sto hocu da kazem jeste da ima mnogo knjiga takvog tipa koje su zaista samo jedna podvrsta te price "kako da se obogatim", ista stvar, samo sto umesto "kako da se obogatim" jeste "kako putovati bez ogranicenja" i slicno. Ima takvih "vodica" koliko hoces, a istina je da samo mali broj ljudi zaista i uspeva u tome. To mi pomalo i lici na neku vrstu multilevel marketinga, Zepter, Amway i ta prica. Oni koji prvi krenu sa tim se obogate, oni u sredini nesto malo zarade, a oni na kraju izgube dosta novca, koji su najmasovniji i koji u stvari sve to i finansiraju... To mi smeta, jer se prodaje taj san kao sarena laza. Opet ne rade to svi, ali toliko mnogo ima takvih koji to rade (ili pokusavaju da rade), i oni su po pravilu najglasniji, da cela ta prica dobija los prizvuk...

 

Edited January 10, 20196 yr by noskich

A u vezi imigranata, nije uvek baš jasna razlika ko je tu imigrant, ko turista, a ko putnik. Može neko ostati godinama negde, ali opet biti samo turista, to jest imati krajnje ograničeno iskustvo života u nekom mestu svedeno na recimo druženje isključivo sa drugim nelokalcima, izbegavanje lokalne hrane i običaja, živeći u svojevrsnom getu koji su izgradili oko sebe koji može biti bilo gde. Njima je svejedno da li su u Brazilu, Londonu ili Pekingu, oni žive isto. Bilo da recimo isključivo posluju, žive i druže se sa svojima bilo da imaju neku vrstu dvostrukog života kada rade na stranom jeziku ali u privatnom životu se isključivo zatvaraju u ta geta. S druge strane neko može ostati kraće vreme ali uspeti da sagleda dosta. A ima i onih koji odu negde, iznajme stan, zaposle se, ostanu par meseci pa onda dalje. Jesu li oni imigranti ili putnici? Nije baš jednostavno razlučiti te stvari.

Nije ih jednostavno razlučiti zato što su te stvari proizvoljne, otprilike kao podela kontinenata. Nije baš sasvim jasno kuda prolazi granica između Evrope i Azije, podele su tu da bismo lakše baratali pojmovima, jer ako je sve mutno teško nam je da razmišljamo o tome  Na kraju krajeva možemo zaviriti u rečnik, verujem da se "putnik" definiše kao svako ko iz bilo kog razloga putuje, a "turista" kao onaj koji putuje iz zadovoljstva. A za sebe, nakon tri godine u Kini, ne znam šta bih rekao... Na kraju se sve svodi na neki lični osećaj, a ja se ni u Novom Sadu, gde sam rođen i odrastao, nikada nisam osećao kao "lokalac" i "svoj na svome". Ponekad mi padne na pamet lepa reč apatrid. 

Putopisi su sami po sebi bili zanimljivi kada njihovi čitaoci nisu imali gotovo nikakve šanse da sami posete dotična mesta, niti da ih vide na internetu. Tehnologija je uništila putopis. Uzgred, Tužni tropi (koje smo u nastavcima objavljivali na ovom sajtu) su zanimljivi možda pre svega zato što je autor bio antropolog i etnolog, i to ne makar koji  

Meni ne smeta što ljudi zarađuju pišući o svojim putovanjima. Smeta mi što je 99% toga ubitačno dosadno. (Naravno, ko nikada nije napisao ništa ubitačno dosadno neka baci prvi kamen). Kao da ljudi imaju neki trip da putopis sedneš i nakucaš, bez nekog posebnog osmišljavanja strukture, promišljanja, istraživanja, vraćanja više puta na isti tekst, puštanja da odleži itd. Ako bi to malo ozbiljnije doživeli, pa tekst umesto dva sata pisali dve nedelje, verujem da bi bilo dosta više zanimljivih putopisa za čitanje.

Tu je i problem što sve "sa putovanja" nekako automatski postaje zaslužno da se o tome piše. Ako nam komšija Đoka ispriča svoju zanimljivu i neobičnu životnu priču, o tome nećemo ništa pisati jer je lokalno. Ali ako nam neki deda u vozu u Turskoj kaže tri rečenice o tome kako je u detinjstvu išao u školu preko brda, to iz nekog razloga mora da se pomene. Meni se čini da je tu cela postavka pogrešna. 

E da, Brajson mi je bio donekle zabavan ali uglavnom dosadan, i ni ja nisam ništa upamtio. Jedna knjiga putopisa koja mi pada na pamet, a koju sam sa lakoćom pročitao do kraja, bila je Upotreba sveta, autor Nikola Buvije. 

1 hour ago, Lazar said:

Meni ne smeta što ljudi zarađuju pišući o svojim putovanjima. Smeta mi što je 99% toga ubitačno dosadno. (..) Kao da ljudi imaju neki trip da putopis sedneš i nakucaš, bez nekog posebnog osmišljavanja strukture, promišljanja, istraživanja, vraćanja više puta na isti tekst, puštanja da odleži itd. Ako bi to malo ozbiljnije doživeli, pa tekst umesto dva sata pisali dve nedelje, verujem da bi bilo dosta više zanimljivih putopisa za čitanje.

 

 

Ovo se dešava i zato što postoje na stotine sajtova koji za te tralala tekstove sa raznih destinacija plaćaju 20-40 evra po tekstu. Da bi se nekome isplatila zarada od 20-40 evra po tekstu ne verujem da će trošiti više od 2h da taj tekst napiše. A neće najverovatnije ni biti native speaker, jer oni su verovatno plaćeni više od toga. A ako u nešto uložiš dva sata razumljivo da tu nema vremena ni za odležavanje ni za promišljanje, plus pišeš na jeziku kojim ne vladaš perfektno. 

Ne razumem se baš mnogo u to kako ti sajtovi zarađuju, a ima ih pritom toliko, kako plaćaju svoj mali tim IT-jevaca, dizajnera, "pisaca", nekada i prevodilaca, itd? Zar se stvarno svima njima, a ne zna im se broj, isplati da objavljuju takve sadržaje?

 

 

Ukratko načini zarade su: online prodaja svojih proizvoda, preprodaja tudjih bilo putem preporuke bilo dropshippinga i na kraju prodaja reklamnog prostora.

Zanimljivo putovanje od 2015. koje i dalje traje možete pratiti :

 

https://tomicakristic.wordpress.com/ž

 

P.S. Čitati od početka :)

Putopisi za one koji vole putovanje kolima: Azurna obala, Italija, Slovenija, Turska, Bugarska, Grcka.... 

http://putovanjakolima.blogspot.com

Ne vidim da se na forumu pominjao Rišard Kapušćinjski? Elem, preporučujem njegov putopis iz Afrike "Ebanovina", kod nas u izdanju Samizdata. Na engleskom preveden kao "The Shadow of the Sun".

Sent from my MI 8 using Tapatalk

On 1/10/2019 at 12:01 PM, Lazar said:

Tu je i problem što sve "sa putovanja" nekako automatski postaje zaslužno da se o tome piše. Ako nam komšija Đoka ispriča svoju zanimljivu i neobičnu životnu priču, o tome nećemo ništa pisati jer je lokalno. Ali ako nam neki deda u vozu u Turskoj kaže tri rečenice o tome kako je u detinjstvu išao u školu preko brda, to iz nekog razloga mora da se pomene. Meni se čini da je tu cela postavka pogrešna. 

 

Pogrešna je jedino postavka u tome šta je vredno književne obrade a šta nije, odnosno, ko to vrednuje. Ako je reč o piscu, o kreativcu, dakle, o specifičnom senzibilitetu, on će iz svega što vidi, opazi, oseti, zaključi, sazna... napraviti priču. Ili, kao što je Čehov davno rekao: priča se može napisati i o ekseru u zidu (parafraziram). Poenta je umeti napisati i priču bez priče, čemu nas je još Andrić učio. Evo primera da komšija Đoka nije problem sam po sebi, već je problem ko prenosi priču o njemu, na koji način, sa kojim osećanjima, sa kojim background-om, kojim senzibilitetom, sa koliko pročitanih knjiga iza sebe i svim ostalim što formira nekog pisca:

 

Dejan Tiago Stanković, 21. avgust 2020:

Dragi dnevniče,

Jutros sam se, igrom slučaja, probudio u sedam i sačekao svitanje budan. Suvo je i svetlo, a nebo blistavo sivo, kao kad je sneg. Tako je u osam ujutru, možda i otopli, ne znam kako je u zoru na ulici, u to doba sam retko budan, jer sviće kasno, na takvoj smo položaju u vremenskoj zoni, kasno se leže i kasno ustaje,
Sišao sam do ćoška da doručkujem, nadam se naići će neko da mi napravi društvo, da ne jedem sam. Ali prerano je.

Za susednim stolom njih dve, majka i ćerka. Majka je jako stara, pomisli bi čovek da joj je baka dok ne čuje kako je oslovjava sa mama. Starica se udesila lepo, kolmovana, ima duboke bore oko usana, kao nabori zavese. Pored stola je njen ram za hodanje. Ćerka je obučena ko iz starih modnih žurnala, verovatno je državna službenica pa je uzela slobodan dan da odvede majku kod lekara, Dom zdravlja je prekoputa, pa čekaju.

Baba, deluje bistra, učestvuje u razgovoru. kad obratim pažnju, razumem šta govori:

Nije lepo što on nju bije, zaista je za svaku osudu, ali i on je sad bolestan, neće ni on još dugo, izdržaće ona, nadživeće ga, pa će lepo moži da kaže: Muž mi je bio advokat, a niko se više neće sećati da je tukao. A onaj tvoj? Šta ćeš ti da kažeš kad ostaneš udovica?

Ćerka odgovara sasvim mirnim tonom, kao da vaspitava dete:
Onaj moj je takav kakav je, mama. Pusti ti nas. Makar se ne tučemo. Daj da ti obrišem usta, umazala si se.

Mama je namestila usta, a ćerka joj obrisala penu od kapućina sa usana. rekla joj je, kao informaciju, ne kao prekor::

Pojela si sav karmin, mama. Nervozna si zbog rezultata.

Nisam nervozna. Šta me briga. Ne mari, sad ću da popravim, rekla je baba. I polagano je krenula da trkeljiše po tašnici, pa dok je našla karmin, pa dok je našla ogledalo, pa dok ga je otvorila, pa dok se pred njim napućila i namazala sebi usne, to je baš potrajalo. Za to vreme, ćerka je strpljivo sedela, pila kafu i gledala mamu, kao da gleda devojčicu koja se zaigrala šminkom.

-------------------------------------------

Dakle, da, pisaćemo o komšiji Đoki ako smo pisci i ako umemo da otrkijemo onaj specifični vajb koji jednu 'običnu' sudbinu odvaja od pukog prepričavanja događaja. Bez obzira na to da li je komšija Đoka iz Srbije ili iz Patagonije ili je Marsovac. Hoću da kažem, nije parametar u tome šta se doživi, nego u tome ko to doživi i kako to ume da prenese.

Edited August 26, 20204 yr by Snezana011

3 hours ago, Snezana011 said:

Dakle, da, pisaćemo o komšiji Đoki ako smo pisci i ako umemo da otrkijemo onaj specifični vajb koji jednu 'običnu' sudbinu odvaja od pukog prepričavanja događaja. Bez obzira na to da li je komšija Đoka iz Srbije ili iz Patagonije ili je Marsovac. Hoću da kažem, nije parametar u tome šta se doživi, nego u tome ko to doživi i kako to ume da prenese.

Zanimljivo pobijanje nepostojeće teze. https://en.wikipedia.org/wiki/Straw_man

Poenta je bila ova: sama činjenica da se događaj odigrao na putovanju ne daje tom događaju nikakvu posebnu vrednost. Taj događaj zahteva jednaku književnu obradu kao i bilo koji drugi; njegova lokacija nije automatski dovoljna da od njega napravi priču. 

Takođe sam rekao i ovo: Kao da ljudi imaju neki trip da putopis sedneš i nakucaš, bez nekog posebnog osmišljavanja strukture, promišljanja, istraživanja, vraćanja više puta na isti tekst, puštanja da odleži itd. Ako bi to malo ozbiljnije doživeli, pa tekst umesto dva sata pisali dve nedelje, verujem da bi bilo dosta više zanimljivih putopisa za čitanje.

Žao mi je ako se nisam izrazio dovoljno jasno, pa je nekome moglo delovati da sam govorio o tome šta jeste ili nije "vredno književne obrade". Nadam se da je sada jasnije.