Snežana Radojičić

PUT ZA SANTJAGO 1. DAN
(Irun - Pasaia)

Mark se smestio na krevet iznad mog i počeo da hrče još pre nego što su svetla u sobi pogašena zbog povečerja. Najpre sam se prebacila na jedini prazan ležaj do vrata, što dalje od njega, ali u tri ujutru sam izgubila svaku nadu da će se on okrenuti na stranu na kojoj je nečujan, ili da ću ja uspeti da se priviknem na zvuk njegovog testerisanja. Sedam godina kampovanja učinilo je da mi se sluh toliko izoštrio da se budim i na najmanji šušanj. Ne pomažu ni čepići, ni umor.
Ujutru me naš domaćin pita da li sam zaista spavala na hodniku. O da, jesam, i bilo mi je super. Sada sam spremna za polazak.
I Mark kreće sa mnom, ali se brzo razdvajamo, jer on hita, dok ja zastajem svaki čas kako bih snimila video ili nešto fotografisala.
Dan je savršen, sunčan i topao. Put vodi kroz njive, potom kroz šumu, uzbrdo, po zemljanom putu prepunom kamenja. Sama sam. Hodam u ritmu koji mi prija, slušajući ravnomerno tup-tupkanje školjke pozadi na mom rancu. Ona je prepoznatljivi zaštitni znak hodočasnika na Putu za Santjago. Bela školjka, dok žuta strelica pokazuje pravac. 
Sve je dobro obeleženo, iako ću kasnije ipak uspeti da nakratko izgubim pravac. Za sada pratim bez napora, uživajući u danu, u putu, u nekom do sada nepoznatom osećaju da mi je hodanje potpuno prirođeno. Savršena brzina za sklad tela i misli, i radost u duši.
Rano stižem u gradić Pasaia. U njemu postoji albergue koji radi po principu donacija. Prolazim kroz ljupki stari deo prepun turista. Baskijski stil fasada i terasa. Javljam se drugim hodočasnicima, koje prepoznajem po velikim ruksacima, štapovima za bodanje i školjkama.
Smeštaj se nalazi u staroj crkvi na brdu. Pitam se da li će mi dozvoliti da kampujem ispred. Prešla sam skoro 20 kilometara i tokom celog puta videla sam možda dva-tri pogodna mesta. A moram da ostanem u civilizaciji, kako bih napunila baterije svih elektronskih uredjaja koje nosim.
Sve više me to opterećuje, jer mi oduzima mnogo vremena. Ne stižem da se odmorim i uživam družeći se sa ljudima koje upoznajem, nego stalno žurim da se osamim kako bih sredila fotografije, odabrala najbolje video snimke, postavila objave, odgovorila na komentare, poruke, pitanja. 
Žalim za vremenima u kojima su se putnici javljali razglednicama koje su putovale nedeljama. Nešto moram da promenim i ponovo pronađem izgubljenu slobodu. To mi je najbitniji cilj na Caminu. 
 

 

 

PUT ZA SANTJAGO - 2. DAN

Loša noć u šatoru. Grmelo je i pljuštalo, spustivši temperaturu ispod deset stepeni. Quilt koji koristim treba obaviti pko podloge i tela, da bi se spavač zagrejao. Ali pogrešno sam procenila da ce biti toplo i da ce biti dovoljno ako ga prebacim preko sebe kao jorgan. Kad je hladnoća počela da prodire kroz sve otvore sa strane, vec sam bila u dubokom snu. Budilo me je to na mahove, ali nikako mi se nije ustajalo da po blatu i kisi - jer to bih morala da radim ostajuci izvan satora posto je mali - namestim quilt sistem kako treba da ne bih gubila toplotu. Navukla sam polar i parjanu jaknu i neznatno manje se tresuci uspela da odležim do zore, povremeno i odspavavši.

Sve mi je mokro i blatnjavo, pa moj ranac Geri izgleda kao da je vučen kroz blato, dok je šator prljava mokra gomila koju treba nekako upakovati. U prirodi se ne može ostati čist.

Camcem se prebacujem na drugu stranu zaliva, odakle pocinje uspon. Strmo uzbrdo zemljanim putem sa kamenim stepenicama. Ruta koju sam odabrala sva je takav: goredoliranje duz Atlantika. Zato je pogled velicanstven na njegove uvale, stenje, talase koji zapljusjuju obalu.

Nekoliko grupica pelegrinosa krenulo je u isto vreme, pa se sad sustizemo i prestizemo, a poneki se i sacekuju. Usputni pozdravi, Buen Camino, osmesi i podrska. Moze se pricati ili produziti svojim putem - kako je kome volja.

Dve mlade Nemice veoma su spore. Sinoc sam videla da su im tabni pozadi i iznad njih svi u hanzaplastima. Mora da im je jako naporno.

Ja za sada nemam problema. Obuca mi je dovoljno razgazena, stopala slobodno disu u njoj, merino carape su suve a kada god napravim pauzu, iskoristim priliku da se izujem i provetrim noge. I pet minuta znaci puno za tako opterecena stolala.

Nakon vise uzbrdica, napokon im je kraj. Sa samog vrha planine pruza se pogled na San Sebastian i Domestio sa azurnim plazama.

Silazim strmim pogibeljnim stepenicama, podupirući se štapom. Ovako se oduvek ulazilo u gradove: noseći svoj teret na ledjima ili preko ramena, te sevpoštapajući o kakvu drvenu motku. Upravo ovaj pogled koji imam dok nogu pod nogu oprezno stupam, imali su učenici sv. Jakova kad su prenosili njegovo telo do De Santjaga. Jak je osećaj povezanosti sa davnim vremenima.

Cafe Belgrado smestio se na samom. Ulazu u San Sebastian. Taman da tamo popijem kafu i diruckujem. Zasto Belgrado? Pitam konobara. Vlasnica koja je tu u sanku pa mi je pokazuje, bila je u Beogradu, svideo joj se enterijer kafea i prenela je ideju ovde. Sad mi je kao kod kuce dok jedem svoje kroasane i pijem kafu.

Obilazim malo grad, a zatim silazim na nadaleko cuvenu plazu cije ime La Concha u prevodu znaci morska skoljka. Koja je i zastitni znak hodocasnika. Skidam patike i carape i hodam po sitnom zutom pesku. Stopalima prija, jer vec bride od umora i pritiska koji podnose. Hodam plicakom zapljuskivana talasima. Smejem se a i potrcala bih da mi nije ruksaka. Kaanije sedam na stene obrasle lisajevima i rucam, pa pijem jos jednu kafu.

Dugo ostajem na plazi.

Kad ponovo krenem, put me strmo povede uzbrdo preko planine Igueldo. Presrize me grupa mladih Belorusa, a onda ja prestizem grupu postarijih Nemaca.

Hola! Bueno Camino! Pozdravljamo se svi u prolazu.

Na jednom ček pointu gde hodocasnici sami stavljaju pecat u svoje pasose, voda za poneti, ako je neko zaboravio ili ostao bez rezervi. To stanovnici okolnih zgrada brinu o peregrinosima. Hvala im.

Hodam dalje seoskim uskim putem iznad obale. Lepe kamene kuce, zeleni pasnjaci i njive, debele krave i ponekad konji. Sve deluje idilicno.

Na jednoj javnoj cesmi-pojilu punim kamperski tus vodom. Vec je vreme da lotrazim mesto za svoj sator. Na ledjima imam i previse tereta zbog hrane koju nosim, tako da tus ponesem u ruci, dveblitre vode, prebacujuci ga iz jedne u drugu kad mi oteza. Ne znam koliko sam presla kilometara jer moj pedometar radi samo kad sam onlajn, a danas sam iskljucila sve zbog ustede baterije. I zbog svog mira. No sudeci po mapi, svakako vise od petnaest, a manje od dvadeset. Zapravo me nije briga za brojke, ali sam mislila da bi zbog dece za koju skupljam priloge bilo lepo kada bih znala koliko tacno koraka sam napravila.

Nije lako naci mesto za sator. Privatna imanja su ogradjena, cesto i strujnom ogradom, a sume su obrasle u gustu vidoku paprat i sve je strmo, bez parceta ravnog tla. Nalazim nesto tek u cetvrtom pokusaju. Malo je neravno, ali zavuceno od puta i zasticeno od vetrova sa Atlantika. Trebalo bi da mi tu bude dobro. Imam tuš, hranu i pogled na grad na obali koji ću ljubomorno sačuvati samo za sebe dok sa uzvisenja nedaleko od mog satora budem pila caj, a ujutru prvu kafu.

Link za YT video o ovom danu je u prvom komentaru. Pogledajte ga, uzivacete :)

 

 

Edited May 11, 20195 yr by pedjalon

PUT ZA SANTJAGO - 3. DAN
(Igeldo-Oruo-Zarautz-Getaria-Zumaia, 25 km)

Prošle noći opet kiša. Samo sam ovog puta postavila sve za spavanje kako treba i bilo mi je toplo. Vremenski uslovi ne mogu se prevariti - ako se ne poštuju, neminovno stradaš. Priroda uvek pobeđuje. 
Sama sam na stazi. Izašla sam iz poslednjeg sela i sada su oko mene samo brda i šumaeci. Da sam znala, hodala bi sinoć još ovih kilometar-dva duže i ovde negde postavila šator. To je večita dilema svih kampera na putu: ostati na prvom ppgodnom mestu, iako nije idealno, ili tražiti bolje. Moje iskustvo je da treba stati čim se nađe nešto iole zadovoljavajuće. 
Predeli kroz koje prolazim već treći dan dovoljno su divlji za avanturu, a opet dovoljno pitomi da se čovek oseća prilično bezbednim. 
Kažu da Španci vole hodočasnike na Putu za Santjago. Na ovom delu tog puta otkrivam mnogo oslikanih stena. Na svim slikama su putnici sa ruksacima, koji se poštapaju - prepoznatljivi prikazi pelegrinosa. Na jednom drvoredu je čak iscrtan mini-strip ljubavna priča: muškarac i žena hodočaste zasebno, a onda se zaljubljuju. Srca iznad njihovih glava, dok se zaljubljeno gledaju. 
Dok pokušavam da se slikam isprwd znaka koji pokazuje preostalih 787 kilometara do Santjaga, putem pored prozuji nešto jarko narandzasto nalik na minivan-prikolicu sa motorom koji sve to vuče. Brzo okrećem kameru ka putu uspevši da uhvatim drugo neobično vozilo koje se dokoteljalo za onim prvim. I veselog Španca za vola om koji mi je doviknuo Hola! 
Put je uzbrdo-nizbrdo. Strmi su i usponi i spustovi. Zateže me u listovima od tolikog istezanja. Sve ostalo za sada je u redu: nemam žuljeva, stopala su dobro, leđa takođe. Na momente je toliko okomito da moram da se potopomažem štapom. Staza je prepuna kamenja koje je sad mokro i klizavo. 
U Orio ulazim taman na vreme da čujem ulični koncert učenika. Spuštajući se ka centru, odakle dopiru zvuci njihovih bubnjeva i truba, zastanem da usnimim grupu devojčica kako se igraju u dvorištu. Mahnem im i produžima dalje, kad dve dotrče za mnom. Pokazuju na novčiće u svojim rukama. Da li mi zaista traže pare? Prvi loš doživljaj otkad sam ovde. Ima puno beskućnika i prosjaka u gradovima, ali ova deca ne deluju kao da žive na ulici.
Pijem kafu u centru, malo dopunjujem baterije, pa opet put pod noge. Prestižem druge hodočasnike, tek koliko radi provere sopstvenih snaga. 
Sa veha do sada najtežeg uspona pogled puca na obalu i Zarautz uz nju. Na jednoj steni malo dalje od sadašnjeg grada - ostaci starog utvrđenja. Ispred nje hrid. Nestvarno lepo. 
Put se sada spaja sa šetalištem uz obalu. Sa Atlantika silovito duva. Razmišljam kako je tu vetrovito i usred leta. Dobro za surf, ali ne i za kupanje i brčkanje Nema mora do Jadrana. 
Getaria je novo utvrđenje na brdu. Mala osmatračnica prema moru, a iza gradić. 
Još samo pet kilometara do mog današnjeg cilja. Ali kakvih pet! Jedva nosim sebe koliko je strmo. Ali predeli su sve lepši i lepši. Pašnjaci uz obalu, sa ponijima i magarcima, raštrkana stada, vinogradi, šumice. 
Put naglo zalomi ulevo a onda, iza okuke, pogled se otvori prema pučini. Parče okeana omeđeno visokom stenom zdesna, koja je pod prezelinim pašnjacima, dok se dole sleva ugnjezdio grad. Uzani stari asfaltni put strmoglavljuje se do njega. U neverici vrisnem od sreće.

https://youtu.be/gZBNJ01ypWk

A sto ti objavljujes u Snezanino ime? 

Zamolila me. Ona nema dovoljno vremena.

PUT ZA SANTJAGO 4. DAN
(Zumaia-Itziar-Deba, 21 km - 29.906 koraka)

Besplatni hosteli za hodočasnike rade po principu donacija. 'Odgovornih donacija' - kako piše u svakom vodiču. Pod tim se podrazumeva da ćete donirati deset evra. Kutija za donacije stoji na stolu, i uglavnom niko ne kontroliše koliko ste priložili. Na vašu hodočasničku savest ide ako zakinete rad objekata koji se samofinansiraju, u kojima rade volonteri i u kojima uglavnom služe i doručak. 
Sinoćnji smeštaj u nekadašnjem samostanu vredi barem toliko, posebno nakon dve noći pod otvorenim nebom, na kiši i hladnoći. Imala sam sreće i da budem sama u sobi.

Ujutru me dežurni volonter požuruje, jer je pravilo da se izadje do osam. Već sam odavno spremna, ali sedim pored električnog priključka i na mobilnom kucam novu objavu. Ne bih da trošim bateriju, jer ne znam kad ću sledeći put imati struju. 
A i upravo dovršavam kafu.

Odazovem se, pa pohitam u kupatilo da operem šolju. I tamo je i zaboravim, što ću otkriti uskoro, na prvoj mini-pauzi. Srećom, imam i šerpicu, tako da sada pijem iz nje.

Dan je mrljav, kao da nebo ne može da se odluči hoće li se razvedeiti ili rasplakati. Put opet vodi uzbrdo, strmim stepenicama do vrha brda i malog utvrdjenja sa crkvom. Ovi iberijski gradići neodoljivo me podsećaju na one sicilijanske, koji su svi smešteni na vrhovima brda, pa se do njih mora dobro pomučiti. Samo što se ovde ti usponi nastavljaju u nedogled, nadovezujući se sa brda na brdo.

Tišina nedeljnog jutra u španskoj unutrašnjosti. Čuju se samo ptice i ponekad ritmično udaranje planinarskih štapova koje se približava. "Hola! Bueno Camino!", pozdravljamo se u prolazu. 
Mnoge već poznajem. Manje-više hodamo istim tempom. Penzionisana Kanadjanka Camila, stariji par iz Amerike, sredovečni Luis iz Venecuele, a ima i mlađih, poput tanušne Amerikanke ili kanadakog studenta sa ogromnim ruksakom kog ću zapravo sresti tek popodne i neko vreme hodati zajedno sa njim. Svi su raspoloženi i ljubazni, i svako poštuje volju onog drugog da hoda sam ili u društvu. Tako susreti liče na produžetke započetih i nedovršenih priča.

Staze su odlično obeležene i gotovo je nemoguće zalutati. Žute strelice su iscrtane na asfaltu, na kamenju pored puta, na stablima, na kućama. Za svaki slučaj, na raskrsnicama su ispisane i putače kojim pravcima se ne ide. Divim se španskoj turističkoj organizaciji kako je sve dobro organizovano.

Danas se mnogo više nego prethodnih dana hoda asfaltom, iako i dalje kroz sela i preko brda. Prolazim preko privatnih poseda i pašnjaka, sa osiguranim kapijama na ulazu i izlazu da stoka ne bi odlutala. Veliko je poverenje ovdašnjih ljudi u hodočasnike kad im dopuštaju prolaz, verujući da će za sobom zatvoriti ograde. A do kraja dana proći ću desetak ne zatekavši nijednu nemarno otvorenom.

Kao što su strmi usponi, još su i strmiji spustovi, a i nezgodniji. Nekima najviše odgovara epitet pogibeljni. 
Jednim takvim, niz kamene stepenice, ulazim u gradić Deva. Podne je, sunce je zasijalo i obasjalo trg sa nekoliko kafića i restorana. U jedinoj otvorenoj prodavnici dokupljujem zalihe hrane, pa sedam na klupu u hladivini i ručam. Atmosfera bučnog španskog trga neočekivano mi prija. Do mene seda jedan jako stari Španac, potom dolazi i drugi, snebljivo gledajući kako sam se proširila na tri mesta. 
Izvinjavam se i skupljam stvari, pomerajući ih, a on se zahvaljuje i seda do svog prijatelja. Uskoro stiže i treći, ali već sam završila i rado im oslobadjam celu klupu. U sebi im zahvaljujem na tom isečku njihove svakodnevice, sa ritualom popodnevnog izlaska na trg - jer jasno je da su ovdašnji i da su to njihova mesta. 
Krećem dalje, uz najgori uspon do sada. Jedva koračam. Preterala sam i sa zalihama hrane koje sam kupila. Večeras ću kampovati, što znači da mi treba i večera i doručak, ali opet imam previše. Na prvom odmorištu odvajam šta mi nije neophodno i delim hodočasnicima koji nailaze u medjuvremenu. Smanjujem tako teret za gotovo kilogram i ta razlika je osetna na mojim ledjima.

Ali nije samo do tereta, nego sam i umorna. Razmisljam da stanem ranije i dobro se odmorim. Za to najpre moram da obezbedim dovoljno vode, pa zastajem u seoskoj kući koja je pretvorena u hostel za hodočasnike. Većina mojih poznanika će tu prenoćiti, po ceni od dvadeset pet evra za krevet u zajedničkoji spavaonici, sa doručkom. Pitam vlasnika da li bih mogla da postavim šatior preko puta kuće, na livadi, ali me odlučno odbija. Tako samo natočim vodu u moj kamperski tuš, te zamolim da mi stave pečat u hodočasnički pasoš. Vlasnikova supruga me sumnjičavo upita zar samo to, zar neću i smeštaj. 
Ne, kampovacu. 
Gde?! - upita pogledavši na svoj sat. 
Negde, tek je tri, ima vremena - odgovorim lakonski. 
Kampovanje je zabranjeno, gore je teritorija nacionalnog parka - kaza ona neuverljivim tonom. 
Smela bih se opkladiti da laže. Oboje su neljubazni, ne samo prema meni. Debeli hodočasnik na konju kog jaše i drugom koji mu nosi kamp opremu gotovo se posvadjao sa njima. Galamio je uglas što mu nisu dopustili da kampuje, već su mu tražili novac za smeštaj konja. 
Pošto ne želim da se prepirem, samo slegnem ramenima, odgovorivši joj da ću u tom slučaju hodati do narednog grada, dodatnih šesnaest kilometara. Mrak pada tek oko devet i, da imam snage, kao što je nemam, mogla bih da ispešačim tu razdaljinu. 
Žena mi nevoljno stavi pečat i ja krenem lagano za onim konjanikom. Ni kilometar kasnije, opet ga sretnem kod jedne od onih kapija. Prošao je kroz nju, ali ga mrzi da ponovo silazi sa konja da bi je zatvorio, pa me zamoli da to uradim kad i sama prodjem. Odmah mi bude jasno da je najpre odjahao prema proplanku nedaleko od hodočasničkog puta, verovatno tražeći mesto za kamp, te da se sad vraća. Ne znam zašto mu se tamo nije dopalo, jer se meni čini odličnim da tu danas završim svoje pešačenje. Jedno je od lepših kamp-mesta koje sam imala.

 

PUT ZA SANTJAGO - 5. DAN

Svi smo se izgubili barem jednom na Putu, ali samo vi Srbi priznajete da ste zalutali - šali se Camila sa mnom.
U stvari nisam zalutala, već sam greškom izabrala jedan od alternativnih puteva. Tako se zovu staze koje se negde spajaju sa glavnim putem za Santjago, ali obično vode naokolo i zahtevnije su za pešačenje. Ova kojom sam krenula bila je zapravo ozbiljna planinarska staza. I ona ima žutu oznaku, ali samo liniju, dok je znak za smer na Kaminu strelica. 
Shvatila sam to već nakon kilometar-dva, ali sam produžila da se verem, sve očekujući to spajanje. Na trećem kilometru morala sam da priznam sebi da sam u problemu. Od mesta na kome sam noćila do narednog u kome se može kupiti hrana ima oko dvadeset kilometara. Jedino naselje izmedju je na dva i po kilometra od onog hostela sa neljubaznom vlasnicom. Koje sam promašila. A to znači da ću pešačiti skoro ceo dan sa jednom kobasicom i pola kesice pirea, što su jedine moje zalihe. Barem da bude vode, ali ova šuma to ne obećava. Imam nešto manje od litre u flašici. Pravim proračune na koliko kilometara mogu da popijem po gutljaj. Nije mi prvi put da nemam dovoljno vode i hrane. Ali uvek se izvučem. 
Google navigacija nemoćna je prema skrajnutim stazama, ne prepoznaje ih, ali barem mi jasno pokazuje pravac mog kretanja. Napokon izbijam na put za bicikliste na Kaminu, jer oni su odvojeni od pešačkih staza. Na prvoj raskrsnici - radnik koji seče drva utovarujući stabla u kamion. Krenem prema njemu, kad na brdu iznad, iz suprotnog smera od mog, opazim mladića i devojku, hodičasnike. Belorusi, već sam ih srela u San Sebastijanu pre neki dan. Obradujem im se kao najrodjenijima. Kažem im da sa promašila poslednje mesto u kome može da se nabavi hrana i da razmišljam da se sas vratim tamo. 
Nemate hranu? - uzviknu mladić koji pomalo priča engleski. I reče nešto svojpj devojci te brzo spustiše njen ranac i izvadiše lanč paket koji su jutros dobili u hostelu u kom su prenoćili. Odbijam da uzmem sve, dovoljno je i nalo dvopeka uz onu kobasicu koju imam, ali momak mi pokazuje na svoj poveći stomak koji želi da skine. 
Tu smo da pomažemo jedni drugima - kaže. 
Sedam da se odmorim od onog propinjanja po planini i da dobro doručkujem. Već sam napravila šest kilometara i ogladnela sam. A onda krenem lagano, jer me leva peta boli. Izgleda da dobijam žulj na njoj, iako sam pomno vodila računa o tome da mi čarape uvek budu suve, skidajući ih na svakoj pauzi i izlažući stopala vazduhu. Stajem odmah i zaista otkrivam žulj. Bušim ga i stavljam specijalni sililonski hanzaplast. Neko vreme malo hramljem, ali brzo mi bude bolje. 
Ipak, umor mi se sakupio u nogama i na svakih tri-četirinkilometara zastajem. I leđa me od juče bole, mišići su zategnuti uprkos vežbama koje radim uredno. Ova euta slovi za najtežu id svih Kamino puteva. I zaista jeste jako teška zbog strmih uspona i spsutova. 
Hodajući neko vreme sa jednim Teksašaninom saznaću da je Appalachian trail, jedna od najpoznatijih thru-hiking ruta u Americi, dužine 3500 km, dosta tehnički lakša od ove. Hodao je nekoliko njenih delova pa može da uporedi. Tamo postoje prevoji, serpentine, pa se polako uspinje, dok je uvde sce naglavacke. Na ovim spustovima najviše stradaju prsti, jer se nabijaju u vrh cipele. I ako nije dovoljno prostrana, posledica su otpali nokti. Imam to u iskustvu sa Himalaja. Patike koje sad nosim mekane su i prostrane. 
Vrlo rano stižem u gradić Markina u kome postoji smeštaj u crkvi. Camilla i Louis me dozivaju iz jednog kafea gde su zaseli na pivo. Smestaj se otvara tek od tri, tako da moramo da sačekamo. Pridružujem im se nazdravljajući odličnim točenim pivom. Njih dvoje su mi beskrajno zabavni dok pokušavaju da se sporazumeju. Louis ne zna ni reč engleskog, dok ona kao francuska Kanadjanka priča i engleski i francuski. I pokušava da nasluti i pogodi šta on kaže tražeći u svakoj reči stari romanski koren. 
Nešto kasnije otvara se crkva i mi stajemo u red sa ostalima. Ima nas preko dvadeset. Sobe su mešovite a unutra je jako hladno. Volonterka koja uzima podatke u donacije, te stavlja pečate u naše pasoše sluša moj razgovor sa austrijcem o mom bicikliranju. 
I ja sam vozila bicikl oko sveta dve godine - kaže. - Od 2008.
Imaćete o čemu da pričate večeras - kaže njen kolega volonter. 
I imale smo da kažemo jedna drugoj toliko toga, razmenjujući iskustva i razmišljanja. Ali priču o tome, ostavljam za buduću knjigu.

 

 

Snežana Radojičić

PUT ZA SANTJAGO - O ljudima

Ljudi koje srećem ovih dana pripadaju najrazličitijim generacijama i nacijama. U hodočasničkom hostelu u Markini volonterka mi je rekla da je njihov najmlađi gist imao 17, a najstariji 83.
Među mojim povremenim saputnicima i slučajnim sustanarima u zajedničkom smeštaju raspon godina je od 23 do 80.

Dvoje do sada najmladjih koje sam srela su Južnokorejac Kim i Amerikanka Ana-Meri. Kim je profesionalni vojnik u jednoj od američkih vojnih baza. Otuda odlično govori engleski. Iz pitanja koja mi je postavio kada sam mu rekla da sam posetila i Severnu Koreju zaključujem i da je prilično zastrašen zbog svojih suseda. Kad ga upitam otkuda on u ovoj avanturi, slegne ramenima odgovorivši da je hteo da poseti Evropu ali na avanturistički način. Prvog dana je preterao sa pešačenjem, pa se narednog odmarao u San Sebastijanu. Zahvaljujući njemu, i sama sam otišla na tamošnju plažu, izula se i hodala po plićaku. Danas smo se opet sreli, ali je sada zaostao jer ga muče kolena.

Najstariji hodočadnik je Japanac iz Nagoje, čije ime ne znam. Pravila sam pauzu uz neki uzani seoski put, kada sam začila ritmično dahtanje koje mi je najviše ličilo na one neraznatljive glasove čobana kada gone stada. Ali onda se preda mnom pojavio sićušni vižljasti Azijac, sa rancem većim od sebe na ledjima i drugim, manjim, spreda. 
- Zdravo! Ja sam iz Japana, odakle si ti? - upitao me je bez daha, na solidnom engleskom. Kasnije ću utvrditi da zapravo zna samo nekoliko fraza. 
Stalno je osmehnut a hoda brže od barem 90% hodočasnika. Jedva uspevam da održim korak sa njim. Njegov je pak nekako bolan, sav u naporu i nemirenju sa nemoći tela - hoda u inat godinama. Nakon što smo se smestili u isti hostel, videla sam ga kako je trenira po gradu u japankama, kao zahuktala parna mašina. Ruke savijene u laktovima i ravnomerni ritam uz glasno uzdisanje. Ali što reče Camilla, ako doživiš njegove godine i ostaneš u takvoj formi, oprošteno ti je i da urlaš dok hodaš.

Ona je zapravo medju prvima koje sam upoznala. U penziji je, a na Putu za Santjago već drugi put. Veoma je srdačna i blaga, jedna od onih osoba sa kojima je zadovoljstvo provoditi vreme. Najzabavniji su mi njeni razgovori sa Luisom iz Valensije, koji ne zna reč engleskog, dok se reči njenog španskog daju pobrojati na prste dve ruke. Ipak, sa puno posvećenosti i strpljenja, uspeva joj da razgovara sa njim.

Luis je visoki tanušni Španac, kome je dobrota ispisana na licu. Šta god da kaže, iz njega zrači plemenitost. Presrećan je kad neko ko ne govori španski uspe da ga razume. A svaki put kada se sretnemo, obraduje se kao da mu je taj susret ulepšao dan. Puno se zabrinuo kada sam se našalila kako je hrkao cele noći, pa sam se opet premestila na hodnik. Izvinjavao se, sav uznemiren što mi je pričinio neprijatnost, te sam morala da pozovem u pomoć Camillu kao prevodioca da mu objasni da se šalin. I nakako je uspela da ga smiri. Dobri, predragi Luis.

Amerikanka Ana Mari je mršava plavuša providno bele kože. Već drugog dana zadobila je strašne žuljeve i opekotine od sunca po vratu i dekolteu. Uprkos tome, nekako istrajava u hodanju. Spora je i često se odmara, ali na kraju dana ipak nekako stigne do zajedničkog smeštaja. Danas mi se učinilo da je na ivici da odustane. Rekla je nešto kao: "Ja hoću da hodam i sve to, ali ovo je prenaporno" . Draga devojko, želim ti da istraješ i nadam se da ćemo se opet sretati.

Tu je i Austrijanac Hans. Šezdeset peta mu je i već deveti put pešači na Putu za Santjago. Na prvi pogled, u njemu su objedinjeni svi stereotipi o Austrijancima: krupan i trbušast, svetle puti, sa brčićima i neutoljivom strasti prema pivu. U Markini nam je dopalo da spavamo jedno do drugog. Najpre mi je u poverenju otkrio kako neki tamo hodočasnik strašno hrče i da to nije u redu. Ljudi koji testerišu trebalo bi da idu u hotele, a ne da ometaju sve druge. Složila sam se sa njim. A onda, u deset, kad su svetla pogašena, Hans je zahrkao iz punih pluća i nastavio tako do jutra. Sledećeg dana hodali smo zajedno u više navrata i svaki put istakao bi kako on brzo hoda. A zapravo sam morala da usporavam zbog njega. Kada bih ga na kraju ostavila uza sebe, začula bih zviždukanje, kao da se on to samo šeta i uživa. Smešni Hans.

Tu su još mnogi drugi hodočasnici, poput zaljubljenog para iz Južne Koreje, koji hodaju držeći se za ruke, a u prevelikim ruksacima nose, izmedju ostalog, i šlag-penu kao i flašu španskog vina. Ili sredovečni britanski par koji se upoznao pre tri godine i koji sada proslavlja mali jubilej otpočinjući doba putovanja, budući da su se oboje ranije penzionisali. Ne smem da preskočim ni kanadskog studenta koji mi je izmakao pre dva dana, a koji takodje nosi kompletnu kamp-opremu. Ili argentinski par koji živi na Novom Zelandu a već dve godine putuju oko sveta...

Oko mene je mnogo novih ljudi, sudbina, priča i razmene najlepših osećanja.
Kažu da je tako uvek na Putu za Santjago.

 

Put za Santjago - 7. Dan

Dogadjaji se gomilaju velikom brzinom iako mi se povremeno čini da samo hodam i hodam, a kad stanem, onda pišem, sredjujem fotografije i snimke, borim se sa lošom internet vezom kako bih ih podigla na mrežu. A kad najzad sve postignem i napokon se dokopam svog šatora, kreću muke zbog smrzavanja. Ovo potonje je moja greška - loša procena vremenskih uslova i opreme koju treba poneti. 
Ali ne želim da se ovo pisanje pretvori u pritužbe. Sve teškoće su ipak zanemarljive u odnosu na ono što svaki dan gledam oko sebe i doživljavam na Putu. Osim prirode kojoj se divim iako sam videla toliko lepote da me malo šta može iznenaditi, tu su, pre svega, ljudi. Svakodnevno, srećem nove poznanike, gubim pa pronalazim one stare, upoznajem se ili se opraštam sa nekim, a najčešće samo lakonski kažem: 'Vidimo se negde', jer znam da ćemo se sresti ponovo - ako tako treba. Više nego ikad pre ovde se osvedočavam u to kako Put otvara prolaze koje treba otvoriti i zatvara one kroz koje se ne bi trebalo vratiti. 
I iz sasvim kratkih susreta nešto učim. Čujem neku rečenicu koja me dotakne, jer se o tome već i sama pitam, ili je zapamtim zbog neke važne informacije, saveta koji krije u sebi, osećanja koja mi probudi. 
Juče sam neko vreme hodala sa Elenom, tridesetšestogodišnjakinjom iz Češke. Nosi sasvim mali ruksak a zainteresovala me je kad mi je rekla da je prošle noći spavala u nekom selu iza Gernike, u vreći, pod otvorenim nebom. Ha!, moj čovek! Puno je putovala, a finansira se uglavnom radeći animacije, držeći kurseve i podučavajući jogu. Nedavno je putovala pet meseci kroz Latinsku Ameriku. Ispričala mi je o iskustvu sa šamanima, kada je probala pejotl i neke druge tradicionalne biljke Srednje Amerike u potrazi za sobom. A priznala mi je i neke sasvim lične stvari, podstičući me na razmišljanje. 
Razdvajamo se bez pozdrava u gradiću Larrabetzu kada srećem Britance od prethodnog dana i pridružujem im se za stplom. Na trgu je neka proslava, neradni je dan, pa su ljudi došli sa raznih strana. Izloženi su slatkiši iz domaće radinosti, malo dalje se prži slanina u dubokom voku, a pored žene prodaju povrće. Deca se igraju okolo, muzika svira sa razglasa, sve je bučno i veselo. 
Kad nastavim dalje, sama i toliko umorna da jedva hodam, nadam se samo krevetu u hodočasničkom hostelu. Ali u narednom mestu, gde se nalazi, otkrivam da je zatvoren do juna. Nema mnogo gorih stvari od izneverenih očekivanja putnika na ivici snaga. Jedna od lekcija kojima me Put sve ove godine uči je - ne očekuj ništa i budi spremna na sve. I dokle god tako činim, u redu je. Čim se nečemu ponadam, čim napravim planove koji ne zavise samo od mene, desi se neko razočarenje kao opomena da nam ništa nije garantovano. Čovek snuje, Bog odlučuje. 
Ne mogu peške tri i po kolimetara nazad. N-e-m-a-m-s-n-a-g-e. Ni za jedan korak više. Ali moram nazad. Hoću krevet i tuš, a najviše da budem u toplom. Tek sutra ću stići u grad u kome mogu da dokupim kampersku opremu. 
I onda se dosetim: idem nazad autobusom. Dovučem se do stanice i sednem na klupu. Bus vozi na svakih sat, ali ne marim. Kad-tad će stići. 
Uskoro nailazi Kim, mladi Korejac. I on se vuče sa mukom. Današnji dan nije bio toliko težak, ali svi smo umorni od prethodnog, najtežeg do sada. Objašnjavam mu situaciju i da narednih petnaestak kilometara nema smeštaja. 
'O ne!', bolno uzvikne. 'Znaš, ako ne dodje ovaj bus, ja ću vozom u Bilbao i baš me briga ako varam!', izjavljuje očajan. 
Dete u njemu samo što ne zaplače. 
'Hej, dragi dečače, dokopaćemo se ponovo tog Larrabetzua, makar stopirali policijski auto', kažem mu pošto jedan upravo prodje pored nas.
Ali autobus dolazi kroz desetak minuta i mi stižemo u hostel na vreme da dobijemo dva poslednja prazna kreveta. 
Na kraju sve uvek bude dobro - podseća me Put na jednu od svojih najvažnijih lekcija. Samo treba verovati u to što radiš.

Put za Santjago - 8. dan

Sinoć sam upoznala Roba, penzionisanog učitelja istorije iz Džordžije. Ima veliko iskustvo u pešačenju, planinarenju, bicikliranju. Prijatan je i tih i sa njim mi je lako da hodam, iako imamo prilično oštar tempo, postižući brzinu oko pet kilometara na sat uprkos usponima. Srećom, ovih je danas puno manje nego prethodnih dana. 
A i svi koji smo dovde stigli, već smo ojačali. Kad pričvrstim ruksak uz ledja, imam osećaj kao da je neodvojiv od mene. Sprijateljili smo se moj Geri i ja, zavoleli se i sada smo kao jedno. Sasvim retko se desi da preteram natovarivši previše hrane ili zaliha vode za predstojeću noć kampovanja. Kad to shvatim, prebacim deo težine u mali platneni ruksak koji onda ponesem u ruci. Sve u svemu, navikla sam se i dobro mi je dok hodam, noseći sve što mi treba za život u toj osrednje velikoj torbi na ledjima. Skoro ničeg suvišnog nema u njoj. 
Kažu da na Putu svi nešto gube i zaboravljaju. Ja ostajem već bez drugog dela opreme: kamperskog tuša. Ostavila sam ga sinoć da se sauši u hodniku hodočasničkog hostela, u kome sam i spavala, a ujutru sam zaboravila da ga ppnesem. Shvatam to kada stignem nadomak sedamnaest kilometara udaljenog Bilbaoa. Ljutim se na sebe jer mi se čini da sam previše rasejana. Ali to ne pomaže, tako da prestajem da razmišljam o tome. Kad ne možeš ništa da promeniš, nema svrhe nervirati se. 
Svi hodočasnici se pribojavaju velikih gradova, najviše zbog gubljenja i lutanja. Nije uvek lako pratiti žutu strelicu, jer u gradovima toliko toga odvlači pažnju. Jeste da uvek možete da zaustavite nekog i upitate ga za pravac, a često vam i sami ljudi pokažu kuda treba da krenete kada vide da stojite neodlučno na nekoj raskrsnici, ali je obespokojavajuća već sama pomisao da ste zalutali. 
Rob je doslovno prestrašen jer nema čak ni mapu na telefonu, pa se ne odvaja od mene. Obilazimo Gogenhajn muzej moderne umetnosti, ali samo spolja, pošto nam se žuri da pre večeri izadjemo iz grada. Hostel za hodočasnike je već pun a treba dosta pešačiti do sledećeg. 
A i ja bih da se nadjem na kafici sa Andrejem, Banjalučaninom koji zivi u Castro Urdialesu, a radi u Bilbaou. Prati me i pozvao me je da budem njegov gost kad stignem u taj grad. Sada se samo na kratko družimo. 
Rob i ja nekako pronalazimo izlaz iz nedopadljivog grada, te obalom nastavljamo do desetak kilometara udaljenog Portugaletea. Put vodi kroz industrijske zone, pa kroz manja mesta. Moja ideja je bila da negde postavim kamp, ali nigde nema ničeg pogodnog a i vetar sa mora duva tolikom silinom da jedva hodamo. Već pravimo pauze na sat vremena, kako bismo pribrali snagu. 
Nekako se dovučemo do grada. Prilaz Poerugaleteu sa istočne strane moguć je samo preko reke Nervion koja se ovde uliva u more. Nema mosta, već postoji žičara sa dve kabine za pešake i jednom platformom za vozila. Šteta što vožnja ne traje duže od par minuta. 
Skoro smo na cilju. Lutamo tražeći prvi, jeftiniji od dva hodočasnička hostela. Grad se nalazi na brdu i nije nam zabavno kada zalutamo a potom se ispostavi da je taj hostel zapravo zatvoren. 
Uh. Imamo još samo jednu mogućnost, da nadjemo taj drugi, ukoliko u njemu ima slobodnih mesta. Već smo prešli trideset dva kilometra i pet je popodne, što je dosta kasno za prijavljivanje za smeštaj. Obično se svi prijave odmah po otvaranju, oko tri-četiri. 
Stižemo pred drugi hostel i pokušavamo da odgonetnemo kako se otvaraju vrata sa šifrom. Iza nas nailazi sredovečni krupni Baskijac. 
"Šta tražite?", pita nas. I onda, ne sačekavši da odgovorimo, doda: „Hostel je zatvoren."
"O ne!"
"!!!" 
Kakvo razičarenje, nakon trideset dva kilometra. Gde i kako sada? Kako je moguće da oba hostela budu zatvorena?... - sva ta pitanja proletela su mi kroz glavu u momentu. 
"Ma šalio sam se, ajde, ulazite."

 

Put za Santjago - 8. dan. Video by Snežana Radojičić

Put za Santjago - 9. dan

Nebo je još od sinoć najavljivalo osvetu za prethodni dug niz lepih dana, ali niko od nas hodočasnika nije slutio da će ona biti tako teška. Izašavši iz hostela, moj slučajni saputnik Rob i ja zastali smo neodlučno, zatečeni. Ima nečeg zbunjujućeg u tim naglim promenama vremena, kad se čovek oseti nezaštićenim i sitnim kao dete ispod razgoropađenog nebeskog svoda, pitajući se čime je to izazvalo toliku ljutnju.
Ako mora da bude napolju, skupi se praveći se na još manje, uvuče se u svoje kišno odelo kao u slabašni oklop i izadje na to nevreme. I onda krene za svojim neodložnim poslom, svaki čas izvirujući glavom ka svodu u nadi da će to odozgo možda brzo proći. Nikad čovek ne deluje toliko ponizno pred prirodom kao tokom vremenskih nepogoda. One nam dolaze kao važna opomena i podsetnik koliko smo majušni i ništavni. 
Hodamo Rob i ja po kiši, radujući se svaki put kad se malo stiša i nemo se mireći sa okolnostima svaki put kad se pljusak pojača. Vetar nas udara čeono, usporavajući nam korak i nanoseći mlazeve na naša lica, pa nam je teško i da gledamo preda se. Zima i vlaga probijaju do kostiju. 
Gazimo po vodi, povremeno i do članaka. U patikama su mi baseni. Cvokoćem već od hladnoće. 
Uvijam stopala u astro foliju iz seta prve pomoći da barem zagrejem noge ako su potpuno mokre. Ta promena čini mi se kao nešto najprijatnije što sam priuštila sebi u dugo vremena. Kao kad nakon sati i sati gladi pojedeš svoje omiljeno jelo. Sad me je snašla najveća moguća sreća: toplo mi je po nogama! 
Po ovakvom nevremenu sve je usporeno i otežano, pa i najobičniji odlazak u vece u prirodi predstavlja napor. Sreća je što ne hodamo stazama kroz blato, već asfaltnim putićima. 
Kad postane skoro nepodnošljivo teško, bez nade da će se nebo umilostiviti i na čas, tešim se mišlju da uvek može i gore. I zahvalna sam za toliko što mi ovo nije prvi dan na Putu za Santjago, jer takav početak i mene bi obeshrabrio. Do sada sam ojačala i mogu da ishodam trideset kilometara po nevremenu kakvo dugo ne pamtim. Snagu da nastavim daje mi misao da ću na kraju današnje rute imati smeštaj u kući mog novog prijatelja Andreja. Biću pod krovom, na suvom i zaštićena od oluje - što je uvek čist blagoslov, iako to često uzimamo olako, kao nešto podrazumevano, što nam odnekud pripada.

 

Edited May 19, 20195 yr by pedjalon

Put za Santjago - "Medju svojima"

Andrejev mejl stigao mi je kada sam bila na dva dana hoda od Castro Urdialesa, u kome živi, i na dan od Bilbaoa u kome radi. Ukratko mi se predstavio rekavši da me je pratio na B92 blogu i ponudio mi je gostoprimstvo u svojoj španskoj porodici.

Kao uvertiru za naše druženje, sreli smo se najpre u Bilbaou. Istrčao je sa posla na kafu u park pored Muzeja moderne umetnosti, koji sam upravo bila obišla spolja sa Robom.

"Prepoznaćeš me lako, ja sam ti tipičan Srbin iz Bosne: visok, ruzan i glavat", rekao mi je kada smo se čuli telefonom.

A onda se preda mnom pojavila jedna dobrica rodjena početkom sedamdesetih u Banjpj Luci, rasla u vreme sarajevskog roka, novog primitivizma i Top liste nadrealista, a devedestih izbegla iz zemlje zbog besmislenih ratova. No pre potonjeg, Andrej je uspeo da sretne ženu svog života, Španjolku Margitu. Ljubav se desila u Mostaru, gde je ona radila u nevladinoj organizaciji za pomoć mirovnim trupama. Ispričao mi je jednu od filmski napetih epizoda, u kojoj umalo nije izgubio život, a u kojoj ga je Margita spasla.

Kasnije su otišli, zauvek. Najpre u Madrid, a pre petnaest godina u Castro Urdiales, iz kog je Margita. Kao IT stručnjaku, Andreju je bilo lako da tamo nadje posao. A pre četrnaest godina dobili su Irinu. 
Sve to saznajem u našem prvom susretu. 
Dogovaramo se oko mog dolaska, pa se rastajemo 'do sutra'.

Ali sutra je strašno nevreme, pljuskovi i vetar, pa odustajem od plana da hodam skoro trideset kilometara do njega. A onda se predomišljam jer usput nigde ne uspevam da nadjem ni kamp mesto ni smeštaj. Ispostavlja se da je bolje da napregenem poslednje snage i dovučem se do njegovog doma, što i činim.

Dočekuje me na ulici ispred zgrade, mokru, promrzlu i preumornu. I uvodi me u svoju kuću.

Margita ne liči na Španjolku, kao što mi je i ranije rekao. Dok je Irena likom povukla na njega. Ostavljaju me da se raspremim u sobi na spatu njihovog dupleksa, a potom silazim na večeru. Pričamo na engleskom, jer Margita razume srpski ali ga ne govori. 
Zanimljvi i su sagovornici, od onih sa kojima odmah kliknete i možete da raspredate o temama od recepata za izvsrne lazanje koje je domaćica pripremila, preko putivanja i vaspitanja dece u današnje vreme, do filosofije života.

Ostavljaju me da malo predahnem psole večere, kako bismo kasnije obišli grad a još kasnije možda pogledali zajedno i neki film u njihovom kućnom bioskopu na spratu. Ali ništa od toga jer kako legnem, tako zaspim i ne budim se narednih trinaest sati. Nisam ni znala koliko sam umorna.

Sutradan, za doručkom, Andrej me poziva da ostanem i tog dana kod njih, da se dobro odmorim. A i napolju nevreme ne jenjava. Tako da rado prihvatam. 
Ostaćemo uglavnom sve vreme unutra, naizmenično se družeći i radeći svoje poslove. U razmeni ideja i razmišljanja Margita mi daje dva-tri neočekivano dobra odgovora, podstakavši me da o njima razmišljam. Toliko su mi važni da se na časak upitam nije li moj ceo Put vredan već samo zbog njih. Da ništa drugo ne saznam, ne doživim i ne dobijem tokom ovog hodanja, ipak bi vredelo već zbog razmene sa ovim ljudima.

Planovi za večernje druženje opet nam propadaju jer odlazim rano u krevet, prateći ritam hodočasnika koji na počinak odlaze vrlo rano a ustaju pre svitanja. Sutra me čeka nastavak putovanja i valja se dobro odmoriti.

Ujutru se išunjam da ih ne bih budila. Sa Margitom i Irenom sam se još sinoć pozdravila, a Andrej ne voli rastanke, kao ni ja. "Hasta la siguente", što bi rekli Španci, ili "do sledeće prilike". Hvala vam, dobri ljudi.

 

 

 

 

Put za Santjago - 10. Dan 
(Castro Urdiales - Laredo, 32 km)

Napokon sama. Već danima sam okružena ljuduma, slušam priče, kazujem ih, hodam, jedem, spavam sa drugima. Za usamljenika poput mene to je previše. Treba mi mir i samoća, povlačenje u sebe i svoje misli. Mlada Nemica koju srećem na prvoj kraćoj pauzi i koju iz pristojnosti, a bez iskrene želje ponudim da mi se pridruži, sasvim prirodno mi odgovori da bi želela da bude nasamo sa sobom. Tad joj priznam da je i meni ovo previše, ali da ne znam kako da izbegnem nečije društvo. Devojka mi otkriva da većina hodočasnika nema problem s tim, barem prema njenom iskustvu. Svi znaju da nam treba vreme za sebe, jer, naposletku, zbog toga smo ovde. A i uglavnom svi pitaju za dopuštenje da se pridruže u hodanju. 
Došla je u pravi čas sa svojim iskustvom i savetima. 
Nastavljam sama. Kiša i dalje nemilosrdno pada, iako nije vetrovito kao pre dva dana. Ruta vodi asfaltnim putem koji su prekrili puževi golaći. Pazim da ne nagazim nekog. 
Uglavnom, krivuda uz obalu, pa kad se ispenjem do vrha, pogled se otvori na more. Andrej mi je objasnio da nije reč o Atlanskom okeanu, već o Kantabrijskom moru. Moraću da sačekam da dođem do Finistere na krajnjoj zapadnoj obali, da bih ušla u okean. 
Uprkos odvratnom vremenu, ne mogu da ne primetim koliko je priroda lepa u ovom delu Španije. Moram da sidjem sa asfalta i krenem zemljanim stazama, probijajući se kroz blato. Ali zato su pejsaži kao sa uetničkih platana. Hodočasnici me prestižu dsvaki put kad zastanem da napravim fotografiju ili video. 
Najveća gužva je ujutru, jer svi do osam izadju iz hostela i uhvate manje-više isti ritam. Ako zelim da hodam sama, trebalo bi poranim sat pre njih ili pak da toliko okasnim. 
Ipak, u grupi je lakše hodati. Motivišete se uzajano a uz povremenu priču vreme brže prodje. Primećujem da sam danas dosta sporija i opet jako umorna kao prvih dana. Jedva hodam, pete me bole i zateže me u nogama. 
Izbijam na najlepšu vidikovac do sada. Staza vodi izmedju ogromne stene uz samo more i planine u zaledju, tako da nije previše vetrovito. A i kiša je stala. Jedino što je toliko blatnjavo da sam već prljava do članaka. 
Dvoje biciklista zaglavili su se u tom blatištu iz kog štrči oštro kamenje. Mladi francuski par na medenom mesecu, predstavljaju mi se. Pošli su ovim putem iako nije biciklistički, privučeni nesvakidašnjim pogledom. Ne zavidim im, jer nakon blata, moraće da preskaču ogradu i prenose bicikle preko nje. Ali ih bodrim, pričajući im o nekim sličnim epizodama koje sam preživela. 
Iskobeljam se iz blatišta i ispod mene se ukaže grad. Duž strmog puta kojim se stiže u njega otkrivam mnogo dobrih kamp mesta, ali večeras ne želim da budem napolju ako ne moram. Kiša je tek stala nakon puna tri dana i sve je mokro. I moja odeća je još uvek mokra, a vlaga mi je u kostima pa mi je hladno i kad se najzad pojavi sunce. 
Tako pronalazim samostan koji je ujedno i hodočasnički hostel. Dobijam čak i posebnu sobu, pošto sam zamolila da ne budem sa muškarcima jer sad odreda svi hrču od umora. Danas je bio težak dan, nadam se poslednji u ovom nizu ružnih. Od sutra, pratiće me opet sunce, uz koje je sve neuporedivo lakše.

Edited May 20, 20195 yr by pedjalon

 

Put za Santjago - 11. dan

Prodavnice u Španiji većinom se otvaraju u 10 h, a zatvaraju se oko 21 h. Između 14 h i 16 h opet su zatvorene zbog sieste. Nedeljom skoro ništa ne radi. U selima uglavnom nema prodavnica... - korisno znanje koje hodočasniku na Putu za Santjago pomaže da ne ostane gladan i žedan. 
Pošto do sledećeg većeg mesta ima tridesetak kilometara, a izmedju toga verovatno ništa, i pošto ću večeras kampovati, to su mi potrebne rezerve hrane. Ne mogu da čekam da se otvori najpoznatiji lanac marketa Eroski, u 9 h, nego krećem na brodić do susednog grada, gde bi trebalo da stignem upravo kad otvore tamošnju prodavnicu. Put ionako vodi kroz njega. 
Medju zastavicama koje se vijore na brodiću hrvatska i srpska. Obradujem se. Nije da se baš često u svetu mogu videti na jarbolima. 
Srećem Francuskinju koja me je sinoć u samostanu pitala gde bi mogla da osuši stvari. Sad hoda u mokrim čarapama i hladno joj je. Neki hodočasnici su joj savetovali da uvije stopala u kese. Objasnim joj da će se potpariti i onda dobiti žuljeve. Bolje da uvije noge u astro foliju da joj bude toplo, a patike će se usput osušiti jer je suvo, bez kiše. Isecam dva komada od svoje folije i pokazujem joj kako da to uradi. Zatim je ostavljam i produžavam sama prema obali. Sunce me greje u ledja jer hodam ka zapadu. 
Danas ne osećam žurbu, onaj pritisak da se ispešači do hostela kako bi se dobilo mesto pod krovom. Dan je lep, sunce je ponovo poswrilo Zemlju i večeras ću negde kampovati. Otud hodam sporije, zastajući svaki put kad mi nešto privuče pažnju. 
Španci imaju odlično pecivo i jedu puno hleba, pa su u gradovima česte slike ljudi kpji u ruci nose dugačku veknu nalik na francuski hleb. Ima mnofo pekara koje su ujedno i kafeterije, a i u svakom baru prodaje se neko pecivo.
Srećem britanski par od kojeg sam se razdvojila pre četiri dana. To su oni što hodaju brzo i oštro, pa se sad čudim kako nisu mnogo dalje odmakli. Jer ja sam pauzirala ceo jedan dan. Ali kažu mi da su hodali malo prethodna tri dana tokom onog nevrwmena - koliko da stignu do sledećeg smeštaja. 
Od njih saznajem i da se mladi korejski par, koji je hodao držeći se za ruke, rastao. Momak je izmakao napred a devojka je sinoć spavala u istom samostanu u kom i ja. Kad mi to kažu, setim se da sam videla neku Korejku za doručkom, ali je nisam prepoznala. 
Žao mi je zbog njih, jer delovali su srećno i zaljubljeno. Ovakav put najbolji je test za svaku vezu. Znam to iz svog iskustva. 
Kratko hodamo zajedno, a onda se put razdvaja. Oni produžavaju levim, kroz naselja, a ja skrećem desno, preko brda ali pored obale. Želim da večeras kampujem uz more ukoliko nadjem dobro mesto. 
Uspinjem se uz liticu, strmim, klizavim i na momente opasnim putem. Oštro kamenje iz tla, a duž putića gusto rastinje sa trnjem. A pogled beži dole ka plaži i talasima. Opominjem se da mislim na svaki korak, jer jedan pogrešan i letim u provaliju. 
Sigurno jedan sat prelazim brdo da bih izbila na obalu na drugoj strani uvale. Kad se najzad spustim, naletim na dve cikloputnice. Videla sam ih još odozgo pitajući se što li guraju bicikle po pesku. Sada ih vezuju uz stenu jer bi htele da se popnu na vrh sa kojeg sam sišla. 
Belgijke, na Putu za Santjago, samo u suprotnom smeru, vozeći ka svojoj zemlji. Ovo im je prvo cikloputovanje. Jedna od njih pita me kakve su noći jer planiraju da kampuju a ona ima samo tanku vreću. I na moj odgovor da su hladne i vlažne, zabrinuto uzvikne kako će se smrznuti. 
Bi mi je žao. 
"Evo, uzmi ovo", rekoh, izvadivši ćebence od flisa koje sam pre nekoliko dana kupila u Dekatlonu. Mislila sam da ga stavim u svoju vrećy kad mi je hladno, ali zbog kiša nisam kampovala. 
"Jesi sigurna?", pita me u neverici. 
Tjah, nisam, ali se nadam da mi neće opet biti hladno. U medjuvremenu sam nabavila i dodatnu podlogu sa malom termoizolacijom. Njoj je ćebence verovatno potrebnije nego meni. Na mojoj strani je iskustvo. 
Devojka je prezahvalna i raduje se, mada je i dalje u neverici. 
"Ne brini se, to je normalno na Putu", kažem joj. "I meni su ljudi pomagali u nebrojenim situacijama." 
Mislim da sada bolje shvatam Čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala prethodnih godina, a i dalje mi se dešavaju. 
Posle mi u sećanje dodje moja mama. Danas bi joj bio rodjendan, da je poživela. Sedamdeset šesti. Ali umrla je kad je bila tek nešto starija nego ja. Mislila sam da joj danas zapalim sveću ali crkve u Španiji su iz nekog razloga uvek zatvorene. 
Razmišljam šta bi rekla na ovo što radim, da je živa. Bila bi preplašena za mene i moju sigurnost. Ali ne bi me odvraćala, jer to ionako ne bi vredelo. 
Prestajem da mislim o tome jer mi je previše bolno i nakon sedamnaest godina otkako nema ni nje, ni tate. 
Pažnju mi okupira prizor koji me zbunjuje. Odjedanput, more mi je sleva, a moralo bi da bude zdesna. Krećem se na zapad, duž severne linije koja odvaja kopno od mora. Gledam mapu, jednu pa drugu, uključujem internet na telefonu, ali sve strelice mi pokazuju da idem u dobrom smeru. Kao i znakovi na putu.
Shvatam da to vidim zaliv, dok mora ne vidim zbog brda. A već sam umorna i htela bih negde da stanem. Očigledno, ništa od kampovanja na plaži, jer sam predaleko od nje, a ne hoda mi se dodatnih par kilometara samo zbog toga. Moraću da nadjem nešto na nekoj njivi, pošto su svuda okolo raštrkana seoska imanja. Zamolim ljude u nekoj kući da napunim zalihe vode i krenem da tražim.

Video o ovom danu je ovde: https://youtu.be/k-D7KsXg4ao

 

Put za Santjago - 12. dan

Ako zanemarim malo smrzavanja pred svitanje, kada je uvek najhladnije, uspela sam da se dobro odmorim. Ne bole me ledja ni noge, jedino što na obe pete imam uporne žuljeve od prekjuče. To je zbog asfalta, koji je sasvim zamenio one zemljane staze i bogaze od prethodnih dana. 
Sedam na neku klupicu izmedju dva sela da probijem novi mehur koji se napravio. Pri ruci mi je džepni nožić, a i upaljač nosim u torbici oko struka, tako da otvaram prvi, kresnem drugi i nadnesem oštricu nad plamen da bih je dezinfikovala. Utom, spazim devojku sa kučetom koja prolazi putem pored mene. Gleda me prestrašeno, ne shvatajući šta to radim. Hitro podignem već bosu nogu na klupu i pozabavim se žuljem. Ne vidim devojčin izraz ali se nadam da je odahnula. 
Uspevam da već drugi dan budem sama na putu. Juče sam, na raskrsnici, opet izabrala severni, jer je grupica hodočasnika ispred mene krenula južnim. Kasnije, kad su se zaredjala brda, shvatila sam i zašto, ali ne žalim. Volim ovaj potpuni mir i odsustvo ljudi. U dva navrata farmeri koji su me opazili pitali su me da li mi treba prevoz i da li sam zalutala na Putu za Santjago pošto svi obično idu drugim putem. 
"No problemo, mucos gracias!", ponavljam sa osmehom oko pola glave. 
Razumem ih. U Kantabriji signalizacija nije tako dobra kao u Baskiji. Drvenih strelica sa oznakom Camino pravca ima taman dovoljno, ali nijedna nije suvišna. Tako, ako hodočasnik nepažnjom propusti jednu, ima velike šanse da zaluta. Ovde ga putača neće upozoriti da treba da se vrati. 
Ali hoće dobri ljudi. Zaustavljaju me iz jednih kola da bi mi rekli kako sam promašila skretanje. Kasnije, kada namerno krenem desetinu metara dalje od raskrsnice do restorana kako bih natočila vodu, iz pravca kojim je trebalo da krenem dve Španjolke počnu da me žustro dozivaju mašući rukama. 
"Ovamo! Ovamo!" 
Povremeno, kada se uželim priče, dobacim ponešto konjima lepotanima, otežalim kravama, zblanutim ovcama. Obično na španskom, kao da bi me mogli razumeti. 
"Buenas dias, señora! Come sta, señor!", kažem, smejući se naglas. 
Kasno pre podne izbijam na samu obalu. Mesto se zove Galizano i slovi za surferski raj. Ali to je i bez surfera. Uvala omedjena dvema stenama, koje se kaskadno spuštaju do mora, široka plaža sa belim sitnim peskom i modro more. 
Sedam na liticu i ručam sa pogledom prema pučini. Nailazi nekoliko hodočasnika izgubljenih kao i ja, te zastaju malo dalje, slikajući taj prizor. Primetila sam dvoje starijih, koji hodaju veoma sporo i sedaju na svakom vidikovcu da se odmore. Nose sasvim male ruksake, pa pretpostavljam da hodaju samo deo Puta za Santjago. Mnogi tako rade što zbog nedostatka vremena, ili kondicije, ili oboje. Neki se vraćaju godinama da nastave tamo gde su stali prethodne godine. Šta god da je razlog za ovo dvoje, čini mi se da uživaju više od svih hodočasnika koje sam do sada srela. Uspevam da kradom snimim i jednu fotografiju sa njima, na klupici, kako sede zagledani prema pučini. 
Još nisam odlučila kako ću večeras sa smeštajem. Ostala bih negde da kampujem, ali treba da napunim baterije i operem stvari. A i pravi tuš bi mi prijao. Približavam se Santanderu, povećem gradu, i morala bih da se uskoro odlučim. Ako ne budem ostala u tamošnjem hostelu, treba da planiram bar sat i po za izlazak iz grada. 
Krećem prema obali Samose, poluostrva sa druge strane zaliva, nasuprot Santanderu. Starac sa kučetom na povocu pita me da li sam na Putu za Santjago. I onda mi objašnjava kako da stignem plažom do ferija. Njemu se pridružjje drugi lokalac, sa znanjem par reči engleskog, koji mi vrlo slikovito mimikom pokazuje da treba da se izujem i hodam kroz vodu. 
"Muí bien!", kaže, srećan kao dete na tu pomisao bosonogog hodanja po pesku, dok te talasi blago zapljuskuju. 
"Entiende", odgovadam. Razumela sam sve. 
A onda i videla. Preda mnom se ukazala ogromna plaža, široka sigurno sto metara a toliko dugačka da joj se kraj gubi na liniji horizonta. 
Imam napad sreće, provalu onog neobuzdanog smeha koji me spopadne svaki put kad zanemim pred prizorom koji ugledam. 
Krećem kroz pesak, ne hajući za otežali ruksak i vetar koji me opasno zanosi. Noge dišu, oslobodjene, tek malo uranjajući u mokri pesak. Nekoliko potočića uliva se u more, praveći na momente i male brzake na tom svom putu ka ušću. Galebovi nadleću obalu, a u pesku su tragovi njihovih nožica. Nekoliko surfera pokušava da zajaše još uvek niske talase. Džogeri, šetači, čak i jedan biciklista koji vozi po mokrom delu plaže. 
Ne ide mi se odavde. Ali kampovanje je zabranjeno duž obale, a nema ni vode. 
Hvatam feri za Sentander. Odlučila sam da projurim kroz grad, ne zastajući nigde, i da stignem do crkve udaljene šest kilometara od njega, ispred koje se može kampovati. 
Plovidba traje dvadesetak minuta, pa usred vožnje krenem ka veceu na palubi. I tad, nesmotrenošću, ne zatvorim dobro teška čelična vrata, koja se otvore od vetra i svom silinom me udare u nogu, donjom ivicom posred pete. Preseče me strahovit bol. Hramljući jedva se vratim u kabinu za putnike. Urlala bih koliko me boli. Možda sam polomila kost u peti? Nisam valjda! Ne znam šta bih ni kako bih sebi pomogla, već samo stišćem zube dok suze same liju. 
Hramljući izadjem sa ferija. Prvih nekoliko metara bol je nepodnošljiv. Ali onda se polako smanjuje. Biće sve u redu - tešim se. I dalje nameravam da izadjem iz grada, iako mi se ideja o pešačenju još pet-šest kilometara čini nerealnom. 
Strelice me vode pored hostela za hodočasnike, pa uđem samo po pečat. I već se pozdravim sa starom volonterkom koja mi poželi srećan nastavak pešačenja, kada se predomislim. 
"Ostaću noćas ovde", odlučim. To mi je svakako najpametnije. 

 

Put za Santjago - 13. dan

Trebalo bi napraviti prave dnevne novine o Putu za Santjago. U njima bi izlazile novosti o svim hodočasnicima koji su u nevelikom vremenskom razmaku krenuli na Put. Dokle su stiglu, s kim hodaju, kakvi su im dalji planovi. Epizoda o korejskom paru koji se razdvojio prepričava se medju hodočasnicima kao udarna vest. Čak i oni koji ih nisu sreli, znaju za njih. U ovakvoj avanturi, ljudi se brzo vezuju jedni za druge, kao u nekoj velikoj, šarenolikoj porodici. Zanimljivo je da se tokom hodanja, koje obično potraje mesec i po, retko kad razmene kontakti. Odnekud svi veruju da će se ponovo sresti - ako tako treba. I ostavljaju Putu, ili slučajnosti, da se pobrine za to. Zbog toga bi novine o ljudima koji hodaju istom rutom u isto vreme bile prava stvar. 
O tome razmišljam od sinoć, otkad me je mlada Irkinja obavestila šta je dalje bilo sa nekim ljudima koje sam i sama upoznala. Njoj su se, recimo, patike raspale na kiši, pa je hodala dva dana u sandalama i jedva je dočekala da stigne u veliki grad poput Santandera, gde postoji Dekatlon, kako bi kupila nove. I sama sam htela da odem tamo, da kulim papuče, jer sam svoje izgubila. Ne znam koja mi je to po redu stvar na ovom hodočašću bez koje sam ostala. Kažu da ovde svi gube stvari i da je to uvek s razlogom. U prvo verujem, dok potonje radije pripisujem rasejanosti. 
Ujutru krećem pre svih, odmorna i presrećna što me peta ne boli. A onda, nakon jednog kilometra, shvatim da sam zaboravila svoju flašu-prečiščivač vode. Moram da se vratim. Dobro je da sam to na vreme otkrila, a ne nakon dvadeset kilometara. 
Ne vredi da se ljutim na sebe. Plaćam cenu umoru i prezauzetosti oko svega što radim uz ovo pešačenje. Sve dok su pasoš i kartice uza me, nije strašno.
Razmišljam o tome kako je zapravo najbolje doći medju poslednjima u hodočasnički hostel. Devojke su obično najsporije i, ako ima više soba, smestiće ih zajedno. A devojke uglavnom ne hrču. Zaključila sam to sinoć, kad mi se upravo to desilo. 
Inače ima puno mladih i samih devojaka. Put je potpuno bezbedan i ljudi duž rute su izuzetno prijateljski raspoloženi. Navikli su na hodočasnike i hodočasnice, pa se niko ne iščudjava kada ugleda samo žensko. Niti to razume na pogrešan način. 
S druge strane, u svakoj grupi koja hoda manje-više ujednačenim tempom, nađe se po jedno posebno primamljivo čeljade koje pleni pažnju svekolikog muškog dela hodočasnika, bez obzira na njihove godine i emotivno stanje. 
Bila je tako, pre nekoliko dana, jedna zanosna Nemica, koja se pomalo prenemagala i koja je usrdno koketovala sa svima, iako je, na momente, delovala kao posvećeni hajker koji je tu isključivo zbog Puta i sebe. Sinoć, pak, mlada Brazilka, veoma draga i voljna svima da pomogne što u prevodjenju sa španskog na engleski, što u deljenju obroka sa izgladnelima i nezasitima, što u bilo čemu drugom za šta je neko zamoli. Bilo bi zanimljivo pratiti njihovo dalje napredovanje na Putu, kao i u životu. 
Za sada, same ispisuju svoje priče, kao glavne junakinje otvorenih knjiga o sebi. Što se moje priče tiče, danas je mogla da se prekine sasvim glupo. Sela sam uz ivicu puta kako bih napravila selfi u visokoj travi. Skroz me je zaklonila od pogleda, pa kad su neočekivano - jer više od dva sata sam hodala bez ijednog živog ljudskog stvora u blizini - kad je dakle potpuno neočekivano naišao auto, i to baš tom stranom, vozač nikako nije mogao da me vidi. A bio je preblizu ivici puta, i vozio je prebrzo da bi me zaobišao u poslednjem času kada me je, sigurna sam, ipak primetio. Na mojim ledjima bio je ruksak, dovoljno težak da mi onemogući brzi pokret, pa sam u trenu pomislila: "To je to, gotovo je!", ali sam ipak podigla noge oda puta i priljubila kolena što sam više mogla uz stomak. Zapamtiću zauvek taj sekund životne neizvesnosti, sudbine odredjene udaljenošću točkova automobila koji nailazi velikom brzinom. Malo bliže i pregazio bi me. Bila bi to glupa, besmislena smrt. A čak i ne volim selfije. 
Odahnem i nastavim dalje. Izabrala sam alternativni put kojim očigledno nije krenuo niko od hodočasnika. Tek jedna mlada Nemica, obrijane glave, koje se sećam iz konačišta u Larrabetzu. Priča mi kako je bila pronašla moje papuče i ponela ih sa sobom do sledećeg hostela, verujući da će me tamo sresti. Ali kada me nije videla, ostavila ih je. Da je znala da ćemo se opet sresti, sigurno bi ih nosila, jer nisu ni teške. Sada se mimoilazimo nekoliko puta, praveći pauze na različitim mestima, dok sna kraju obe ne završimo u istom hostelu u Rekuejadi. 
Ne znam za nju, ali meni je ovo bio najduži dan na Putu za Kamino - čak sedam sati aktivnog hodanja i trideset pet kilometara. I preživela sam, bukvalno.

 

Put za Santjago - 14. dan

Otkako sam jutros krenula, razmišljam o pećini Altamira. To je ono mesto u kome su pronadjeni neki od najstarijih crteža naših predaka u steni. Čuveni bizon u pokretu, kog sam celog života gledala u udzbenicima za istoriju umetnosti, na prvoj stranici. 
Na stranu opšte obrazovanje zbog kog biste to mesto morali obići kad vas put vodi tri kilometara dalje od njega, kao što mene vodi. Imam i posebne lične razloge da nikako ne propustim odlazak tamo uprkos mojim žuljevitim petama. 
Moja prva knjiga vezuje me za Altamiru, pećine kromanjonaca i crteže u njima. Ne govori baš o ovom mestu u Kantabriji, ali mi je proučavanje ovdašnjih arheoloških ostataka pomoglo da svoje junake zamislim u realnom prostoru. I crteži koje čovek sa titulom vrača ostavlja na zidovima pećine bitni su za priču. Posebno taj bizon u jurišu, snažan i silan. Čak sam za promociju te moje prve knjive pravila glinene pločice u koje sam uklesala konture altamirijskog bizona, i delila ih na dar posetiocima. 
Nikad ranije nisam bila ovde, a toliko toga me vezuje za ovo mesto. Čudan osećaj. 
Ulaznica košta svega tri evra. Uz nju se dobija papirić sa satnicom posete, kako bi se izbegle gužve. 
Najpre gledamo kratki dokumentarni film o pećini Altamira. Vremenska mašina nas vraća 18.500 godina pre naše ere, u koju su datirani najstariji ostaci ljudskog prisustva u pećini. Porodica primata u svom sigurnom zaklonu šije odeću od kože životinja. Nekoliko hiljada godina kasnije, naši već razvijeniji preci prave i oruđe kojim će nadareni umetnici islikavati zidove. Vreme munjevito napreduje i stižemo do dvadesetog veka i slučajnog otkrića pećine čiji se ulaz u medjuvremenu bio urušio. I onda kreću istraživanja, UNESKO je uvrštava na svoju listu svetske kulturne baštine, a turisti hrle. Godine 1965. skoro milion posetilaca je ušlo u Altamiru. 
Pećina je počela da se urušava i morala je da bude zatvorena za dalje posete. Ogroman tim naučnika, graditelja, kompjuterskih stručnjaka, slikara, konzervatora i ko zna kojih sve profesija radio je godinama na pravljenju nove Altamire, koja će biti potpuni verna kopija stare. Preneli su svaki zarez u steni, svaku izbočinu i udubljenje, dok su sami crteži identični u mikromilimetar. Pećina u Altamiri danas slovi za primer najbolje konzerviranog mesta u svetu. Originalna Altamira je zatvorena iza čeličnih rešetaka i ne može se više ući u nju kao turista. 
Znanje da je nešto kopija neminovno menja naš odnos prema tome, pa sam pomalo razočarana što ne gledam prave crteže i što umesto pravih stena mogu da dotaknem stiropor. 
Ali i pored toga, deluje fascinantno. Iduvek sam mislila da su ti crteži radjeni na zidovima, a oni su na stropu. Cela tavanica je u ispupčenjima koja su preistorijski umetnici iskoristili da stvore utisak trodimenzionalnosti. Kako li bi tek bio moćan doživljaj stajati u pravoj Altamiri. 
Zabranjeno je praviti video, tako da samo fotografišem. Selfi sa bivolima u pozadini deluje nestvarno. 
Nakon obilaska, stopiram do grada Santilana del Mar. Već sam napravila četiri kilometra de toura i ne bih da ponovo hodam toliko izvan rute. Staju mi Argentinci koji su u poseti Španiji. Stariji bračni par i vozač. Pričam im o mojim olanovima za Latinsku Ameriku i zena mi ostavlja svoj mejl, za sve savete i informacije. 
Grad je turisitčka meka zbog svojih kaldrmisanih uličica i starih kamenih zgrada. Nalazim da je teško i bolno hodati po kaldrmi kad te muče zuljevi, te ga brzo napuštam. 
Već je popodne pa odlučujem da se zaustavim u hostelu u sklopu cistercistskog samostana. Monah sa jednim staklenim okom, u beloj odori i crnom plaštu, kao da je izašao iz neke priče. "Ime ruze", recimo. Grupici od nas šest žena koje smo tu zamolile za smeštaj deluje vrlo neobično, a celoj situaciji, na momente uvrnutoj, doprinsi i to što ne zna reč engleskog, a mi ni reč španskog. Na kraju se nekako ipak sporazumemo te dobijemo ključeve od paviljona. Za cenu od pet evra, ne može se požaliti na takav smeštaj. To im objašnjavam, a što se mene tiče, spavala sam i u gorem od ovoga.

 

Put za Santjago - 15. dan

U poredjenju sa drugim hodočasnicima, malo spavam. Svi su u krevetu već od devet, a ustaju posle šest. Ja obično pišem blog, sredjujem fotografije i pravim video do ponoći a budim se oko u pet. Onda se nateram da odspavam još malo, ili to vreme dok svi ne počnu da ustaju, odnosno dok napolju ne svane ako sam u šatoru, koristim da dovršim pisanje ili postavljanje slika i videa na Mrežu. Prvih dana nedostajalo mi je vremena za sve i osećala sam ogroman pritisak zbog tih obaveza - prema ljudima koji me prate, prema sebi i Putu. Ali sada sam se navikla i mnogo sam brža. Negativna osećanja i misli u vezi sa svim tim racionalizovala sam u pozitivna. Jer ja želim ti da radim: da podelim najbolje od onoga što mi se dogodilo tog dana, slike koje sam videla, atmosferu mesta, priče o ljudima, svoja osećanja. Pisanje je moja vokacija. A svaka umetnost je po definiciji deljenje. Kao što je to i ljubav, u svi njenim nebrojenim obliciama. I umetnost i ljubav traže da podelimo sebe i svoj svet sa nekim. Nije uvek lako i nekad zahteva mnogo vremena i odricanja. Ali jedino to potpuno ispunjava. 
Idavno sam budna kada australijanska porodica ustane. Majka od šezdeset pet i tri ćerke od 23, 25 i 27 godina hodaju zajedno ceo Put za Santjago. Upoznala sam ih juče popodne, u malom holu samostana gde smo čekale da nam onaj čudni kaludjer stavi pečate u naše hodočasničke pasoše i odobri nam smeštaj. Teško smo se sporazumevali, jer on nije znao reč engleskog, kak ni mi reč španskog. Žena je u par navrata bila ne ivici da izgubi strpljenje a nije mi se dopao ni njen naredbodavni ton kojim se obraćala devojkama. Nisam ni pretpostavljala da su porodica, jer svaka od njih izgleda potpuno drugačije, bez zajedničkih crta. Tek kasnije, kada smo se smestile i malo pricale, otkrila sam da su majka i ćerke. I da se dobro slažu. Ostala sam impresionirana, što sam im i rekla. Kad sam bila u godinama tih devojaka, gledala sam samo da pobegnem što dalje od roditelja. A one će hodati više od mesec i po dana zajedno! Ljubav i bogatstvo. 
Zanimljiv mi je bio majčin način na primedbe najmlađe ćerke da joj se smeštaj ne dopada. Ne treba biti razmažen da bi se to izjavilo. Čak je i meni, koja sam spavala na svakakvim mestima, ovo bilo medju onima koje nazivam prihvatljivo-u-slucaju-nužde. No majka nije tako mislila. Pitala je devojku zašto joj se ne dopada. I objasnila da su već platile dvadeset evra za njih četiri. I da ne znaju kako bi sad išle na neko drugo mesto. Naposletku, nisu same, tu sam ja sa tolikim iskustvom u preživljavanju i još jedna žena iz Slovačke. I devojka se nekako pomirila sa tim. Potom ih je majka izvela na večeru u jedini restoran u tom mestu. Znajući ovdašnje cene, ceh nije bio ispod deset evra po osobi. A onda sam se setila sličnog vaspitnog metoda mog oca, koji je uvek naglašavao da ne žali da uloži u zdravlje, hranu i znanje, a za komfor koliko preostane. Verovatno zato i sama pretpostavljam više ciljeve - slobodu i ljubav za ono što radim - ostajanju u zoni kofora. 
Po povratku sa večere, zaspale su sve četiri pre devet. A već u sedam nastavljaju dalje. Majka prilazi mom krevetu da bismo se pozdravile - obe smo dirnute našim poznanstvom i pričama koje smo razmenile. Delimo zagrljaje i najepše želje. 
Krećem dosta kasnije, nakon što napišem novu objavu. Kiša se koleba, a i ja razmišljam koliko bih danas mogla da pešačim. Svake večeri hodočasnici se zaklinju sebi ili drugima da će sutra hodati samo malo, ali onda ih Put ponese. 
Hramljem već dva dana zbog upornog žulja na peti. Bušila sam ga, ali se mehur oper iznova napravi. Više ne mogu da nastavim tako jer sam počela da uvrćem stopalo štedeći bolnu stranu i već me ozbiljno boli cela noga. 
Sedam na kamen pored puta i opet bušim plik. Onda izmrvim brufen i stavim ga na to mesto pa zalepim specijalni hanzaplast za zuljeve. Najzad mogu da stanem na celo stopalo! Kakvo olakšanje i koliko sreće zaº namučenog hodočasnika. 
Žena u kolima zaustavlja se kod kamena na kom jos uvek sedim. Prica mi kojim putem da podjem da bih vise uživala. Živo tu pa zna. Ljudi duž Puta za Santjago često to rade: prepoznaju hodočasnika i sami mu ponude pomoć. 
Bude, ponekad i neki baksuz, novcem deformisani um, poput žene za šankom bara u kamp-naselju, koja mi nije dopustila da odem u javni vece ako ne naručim nešto u restoranu. Svugde su me puštali sa osmehom, a nekad bih, po obavljenom poslu, i sama tu sela na piće. Sada sam razmišljala da možda ostanem i kampujem iako je cena deset evra, pošto sve vreme otkako sam u Španiji želim da se probudim pored mora, na plaži i možda bih i platila toliko. Ali nakon njenog ljutitog odbijanja da me propusti u toalet, nemam želju da budem tu. 
Put danas vodi kroz mala sela bez prodavnica, pa u jedinom većem mestu kupujem rezerve za ceo dan do sutra ujutru. Uspela sam da nadjem čak papuče, kao i deblju foliju kao dodatak mom quiltu za spavanje. Razgledam meata usput, ali nije baš lako naći nešto za kampovanje. Parcele su ogradjene, obično strujnom zicom, česte su table upozorenja da je zabranjen pristup na privatni posed, na plažama se svuda nalazi upozorenje da kampovanje nije dozvoljeno, a kazne za prekršioce su visoke: 40 evra po metru kvadratnom prostora koji zauzmete. 
Odlučim da ipak hodam do najjeftinijeg smeštaja, u jednoj seoskoj školi, gde ću sigurno moci da za upola cene postavim šator jer svaka škola ima dvorište. 
Stižem tamo oko pet, nakon sedam sati hodanja i ispešačena trideset dva kilometra. Poslednjih pet hodala sam čini mi se beskrajno dugo i sporo, kao u usporenom filmu. Nisam nameravala toliko danas, ali to je u vezi sa onom o hodočasničkim zavetima. 
Škola je već puna hodočasnika, nekih novih lica koja prvi put vidim. Ili su oni mene prestigli, ili sam ja njih sustigla, jer nismo krenuli u isto vreme iz Iruna. Ispostavlha se da sam poslednjih dana bila veoma brza i da sustižem one koji su duže od mene na putu. Razmišljam kako bih usporila malo, ali ionako već stajem svaki čas da bih slikala, snimila video, odmorila se. Ali moraću da probam da ostabem negde malo duže, celo pre podne, recimo. Telu će svakako prijati, a ako usporim možda ću opet sresti osobu ili dve koje su mi posebno drage i zanimljive. Nisam pisala o njima, ali postoje, pojavile su se na Putu, samo smo se sticajem raznih okolnosti razdvojili. 
Ispred škole upoznajem mlad nemački par koji tekodje kampuje. Sve vreme spavaju u šatoru. Krenuli su da jeftino putuju po svetu i Camino je priprema uoči mnogo većih avantura. Imaju dvadeset dve i dvadeset tri godine i sjaj u očima kad pričaju o slobodi. Puni su nada i očekivanja, ali pre svega skromnosti potrebne za takav vid putovanja. Žele da uče, da se menjaju, da žive intezivno svaki dan. Prodali su sve i imaju samo svoj šator, malo novca i jedno drugo. 
"Uspećete", kažem im uvereno. "Ne možete da ne uspete."
Pričam im potom o magiji i čudima Puta, ali i o opasnostima i zamkama, pre svega onim u nama, ega. Slušaju netremice, a onda, kad ponovim da će sigurno uspeti jer je to izvesno koliko je uzvesno da imaju svoje živote samo u svojim rukama, devojka mi se zahvali sa suzama u očima. Pa se zagrlimo kao neka nomadaska porodica.

 

Put za Santjago - 16. dan

Mogli bismo i mi u Srbiji i Crnoj Gori da napravimo, recimo, Put do Ostroga. Za početak, ruta bi polazila iz Beograda i vodila preko Podgorice u jedan od najpoznatijih i najveličanstvenijih manastira na ovim prostorima. Do moštiju sv. Vasilija Ostroškog, kome se podjednako klanjaju vernici svih veroispovesti. Trebalo bi samo preneti iskustva sa Puta za Santjago, pa i sa bicikliranja obeleženim rutama u Južnoj Koreji, sa svim onim atraktivno osmišljenim detaljima, kao što su pasoši hodočašća, pečati, diplome i tome slično. Zapravo sam već kontaktirala Turističku organizaciju Srbije da bih im predložila takav projekat. Otkrila sam da bih zaista volelela da na taj način doprinosem popularizaciji naših lepota i znamenitosti u svetu - kako se to kaže. 
Meštanin iz gradića na 424 km udaljenostu od Santjaga pronašao je pak svoju misiju u tome da presreće hodočasnike, upirući štapom na kamen na kome je ispisana preostala kilometraža, a onda ih svraćajući u malu isposnicu kraj puta da ostave neki prilog. Na dobrom je mestu - na vrhu veoma strmog puta - gde svi ionako zastanu da predahnu. Pa kad su već tu i zastaju, onda mogu i da se pomole - verovatno tako razmišlja. 
Dosta kasnije, kad sidjem sa (bukvalno) trnovitog puta na asfaltni, dve žene mi u prolazu preporuče gde bih mogla da ručam, a i na koji sporedni put da skrenem. One su hodale ispred mene, čini mi se u rekreativne svrhe. Relativno često srećem lokalne žitelje kako hodaju ovim putem, obično sa jednim štapom, i obično predano kao i hodočasnici, jedino što ne nose ruksake kao mi. A i logično je da u regiji koju godišnje prepešači više od milion ljudi iz svih krajeva sveta, i lokalci makar delimično dele tu strast. 
Meštana, inače, nema puno. Sela su prazna, kao i naša, ili su u njima ostali mahom stari. Mnoge kuće su zakatančene, a pošto su stare i kamene, te odlično očuvane, često me prati utisak zaustavljenog vremena. 
U nameri da kroz masivnu ogradu od kovanog gvoždja uslikam jednu takvu, belu kućerinu na velikom placu, na mene su jurnula dva razgoropadjena Kerbera. Odskočila sam tri metra iz mesta, sa svih devet kilograma u ruksaku na ledjima. Videla sam ja da je kapija zaključana, ali kad besne čeljusti zazjape na tebe, da vidim toga ko će ostati miran. P-r-e-p-a-l-a sam se. 
Jedan od mojih prvih utisaka o španskoj provinciji je da tokom dana nigde nema nikoga. Prazne su ulice i putevi. 
Prazne su i klupe, kojih inače ima na svakom zgodnom mestu. Španci vole da sede i posmatraju prolaznike, more, drveće. Ili su to nekada voleli, dok su tu živeli. Kako god, već mogu da pretpostavim gde bih mogla da ugledam neku. 
Ima puno i javih česmi. Uglavnom su podignute na trgovima i raskršćima. Hvala njihovim graditeljima u ime svih putnika. 
Jedna od odlika španske provincije koja mi se nimalo ne dopada je da su sve njive i ledine i zemljište uopšte omedjeni strujnom ogradom. Ono što nije ogradjeno, obično je nepristupačna poludžungla, šipražje, litica. Zbog toga je prilično teško naći mesto za šator.
Opet srećem četiri Australijanke - majku sa ćerkama. Sve se radujemo jer se nismo nadale ponovnom susretu. Kažem im da sam upravo ovog jutra pisala o njima. 
A nova lekcija kojoj i nehotice svedočim bi se sažeto opisala onom našom narodnom mudrošću da dva dobra nikad ne idu zajedno. Naime, majka je sada platila pristojan pansion za njih, ali zato za ručak kupuju sardine i hleb u prodavnici. Postaje zabavno to sa njenim podučavanjem ćerki životnim istinama. 
Tu i tamo, pešački put se ukrsti sa biciklističkim. Ponekad slikam cikloputnike. Tako uhvatim u kadar dvoje koji mi dolaze u susret. Podignu dva prsta i požele mi Buen Camino. Prodju, ali se devojka neočekivano vrati. Pruži mi vizitkarticu sa njihovim mejlom, moleći me da im pošaljem fotografiju. Nemaju baš puno takvih na kojima voze. Znam to, znam odlično. 
Zovu se Katja i Markus. Iz Nemačke su, a putovali su godinu dana po Evropi. Sad moraju kući, da zarade malo novca, pa će videti za dalje. 
Ukratko joj ispričam o mom sedmogodišnjem kotrljanju i ponudim joj pomoć ako budu rešili da posete Balkan. Nisu nikad bili u našim krajevima. 
Opet biram alternativni, a to znači duži put. Vodi uz obalu, samo što se od divljeg rastinja more i ne vidi. Pre skretanja, prošla sam pored groblja. Srećom, kapija nije bila zaključana, pa sam ušla i napunila vodom rezervnu flašu od dva litra. Procenila sam da bi to mogla da zadugo bude poslednja česma, a da iza sebe imam već više od dvadeset kilometara i da ću možda odlučiti da negde stanem. Hranom do sutra sam se već opskrbila. Uvek tako uradim u prvom gradu u kome postoji prodavnica. U Španiji čovek može da računa na to da će radnje biti zatvorene ili da i ne postoje u unutrašnjosti. Ima mnogo više barova, u kojima se uvek može kupiti i nešto za poneti, mada je skuplje. 
Opet je sve duž puta ogradjeno strujnom žicom. Nije to visoko i mogla bih da preskočim, ali to bi bio upad na privatni posed. Mala je verovatnoća da bi me iko video ili našao, ali mi se to ipak ne radi. Šteta, jer ima mesta koja su kao izmišljena za kampovanje.
Prolazim pored "Peščanog bivola". To je naziv šupljine u ogromnoj steni u koju voda probija sa dna i, ako je more nemirno i talasi veliki, iz nje propišti kao iz nekog vodoskoka. Sada je mirno, pa se čuje samo huk. Prilazim blizu da bih ga snimila. Zastrašujući je. Skoro sam odskočila kao kad su oni psi kidisali na mene.
Ni ovde nema nijednog hodočasnika, kao što nijednog nisam videla u Altamiri. Pokušavam da razumem toliku nezainteresovanost za bilo šta van cilja da se stigne do planiranog smeštaja. Donekle je pravdam nagomilanim umorom, ali i dalje ne razumem. 
Dosta mi je hodanja za danas. Muče me i dva nova žulja, sada na drugoj peti. Taman izlečim jednu, a naprave se na drugoj. I ovi su baš bolni, pa glasno stenjem nakon što sam ih probušila i prelepila flasterom.
Dugo ne nalazim mesto. Jedino zaista dobro, pravo kampersko, bilo je uza sam put, vidljivo i sa njega i sa mosta preko rečice. Jeste da skoro niko tuda ne prolazi, ali nije mi teško da ga zamislim kao romantično sastajalište kad padne mrak. Tako produžavam dalje.
I napokon se ukaže jedna poljana, bez strujne ograde, blizu puta a skrivena od pogleda. Našla sam svoj dom za večeras.

 

Put za Santjago - 17. dan

Poslednjih dana Put za Santjago mi sve više liči na veliko trkalište. Hiljade ljudi (godišnje čak milion) hrle u istom pravcu, ka istom cilju. U samom tom kretanju sa nekoliko različitih strana, krakova koji se sastaju u Kamposteli, nema ničeg lošeg. Svako ima svoj motiv i svako, pretpostavljam, zna zašto istrajava u višenedeljnom hodanju. Ono što je upitno je potpuna usmerenost većine hodočasnika samo na jedno: preći što više kilometara u danu. 
Rute imaju svoje deturove, koji vode kroz najlepše predele pojedinih regija. Ti deturovi su često dosta duži od one zvanične trase, ili su teži jer su trasirani preko planina. I njima skoro niko ne ide. Od početka, što namerno, što greškom, nekako se uvek nadjem na tom zaobilaznom putu. I oči ne mogu da odvojim od lepote kojom obavezno budem okružena. Stalno zastajem i fotkam ili snimam. Ne jurim toliko za kilometrima iako puno prelazim poslednjih dana. 
Razočarana sam što baš niko od hodočasnika nije obišao Altamiru. Preporučena je za obilazak u svim vodičima i aolikacijama. Ali svi čitaju samo koliko kilometara ima do albergija i žure da tamo stignu što ranije, da bi imali toplu vodu za tuš i odabrali bolji krevet. Posle će sesti na večeru u bar ili sa drugim hodičasnicima u dvorište, i uz pivo ili vino prepričavati doživljaje. I onda uletim ja sa pitanjem da li je neko posetio "Peščanog bivola", na zaobilaznoj ruti duž obale. Informacija o njemu takodje se nalazi u svim vodičima. Ali niko je nije pročitao. 
Ne želim taj i nehotični pritisak da je jedino važno stići na odredište. To je kao biciklistička trka i cikloputovanje - jedino zajedničko im je bicikl. Jeste naporno skrenuti nekoliko kilometara svakog dana, ali tih sat-dva dodatnog napora biće moje najlepše uspomene. Kad već ulažem toliko vremena, snage i energije u ovo putovanje, u to svoje lično hodočašće, želim da mu dodam i novo znanje koje se nalazi nadomak puta kojim idem. 
O tome pričam sa Ircem u pansionu u kom je on odseo tri dana i sprema se da ode, dok sam ja upravo stigla. Naprasno sam odlučila da priuštim sebi odmor, jer osećam umor u svakom atomu tela, a i u duši se nakupilo puno toga. Nisam htela da podlegnem pritisku hodanja iz dana u dan bez obzira na umor, hodanja pravo napred, bez skretanja. Slušam sebe i odbijam da budem deo te masovne psihologije pelegrinosa. Toliko da danas čak ne želim da vidim nijednog, ne želim da slušam iste priče o kilometrima, lekcijama Puta, pričama o tome dokle je ko stigao i ko je koga prestigao ili za kim je zaostao, odakle je krenuo i gde će stići danas. Hoću da se isključim iz toga, da se resetujem i da sutra nastavim odmorna, neopterećena planovima. Kao što reče jedan od retkih bezbrižnih, mladi Francuz, takodje sa kompletnom kamperskom opremom na ledjima: "Ne znam, samo hodam, pa ću videti gde ću stići." Ima hodočasnika koji misle i hodaju kao i on, samo mi se čini da ih je manje, a možda samo nisu toliko bučni kao ovi prvi, ne dolaze toliko do izražaja u onim razgovorima u zajedničkim sobama. 
Irac se potpuno slaže jer i sam misli isto. Šteta što ne ostaje i danas ovde, jer s njim bih rado pričala. 
Nakon što se smestim i priuštim sebi dobar tuš, odlazim do veličanstvene male uvale po kojoj je ovo mestašce Cue poznato. Nalazi se na delu obale kojim vodi alternativna ruta. Njome sam išla juče popodne da bih videla fenomen "Peščanog bizona" ali sam je uveče napustila tražeći mesto za šator koje bi bilo zaklonjeno od vetrova sa mora. A jutros me je mrzelo da se vraćam na obalu, nego sam produžila zvaničnom rutom kroz zaledje, kojom svi idu. Podlegla sam nezainteresovanosti i žurbi da stignem u gradić koji je ciljno odredište ove deonice. I tu sam se predomislila, odlučivši da danas pauziram. Slučajno ili ne, pansion koji sam našla nalazi se tačno uz alternativnu rutu, u onom delu koji sam jutros propustila. Ispada da sam se vratila da završim pun krug i od juče započeto upoznavanje prirodnih lepota asturijske obale. 
*
Drugi deo dana posvećen je vlasnicima pansiona u kom sam odsela. Drže ga vitalna starica od osamdeset tri, i njen sin. Paulina, kako je ženino francusko ime, hoda uz pomoć štaka otkako je operisala kukove. Ne znam da li ima i Parkinsovu bolest ili se trese zbog starosti. Čistog je uma i vreme provodi u rešavanju osmosmerki na francuskom. Ima svoje male i velike bubice čak i prema gostima. Nikako, ni pod tačkom razno, ne dopušta mi da stavim svoj veš da se suši kako sam zamislila i navikla. A ne! Gaće moraju da se zakače dvema štipaljkama za lastiš - samo tako ili će se La Mama naljutiti. Pantalone moraju da vise zakačene na vrhovima nogavica. I tako dalje, za svaki komad odeće postoji pravilo. U la maminom svetu to je toliko bitno, da ustaje od ručka, gura me od prozora ispod kojeg su razpeti kanapi za sušenje i onako se sva tresući dovodi moje stvari u red. Zalud je sin poziva da me pusti da sama kačim kako mi odgovara. Nema boga! La mama je spremna da se odbrani onim svojim štakama od neozbiljne kačilice veša - kakvom me doživljava. Zgledam se sa njenim beskrajno strpljivim sinom, sležem ramenima i ostavljam joj sve stvari da ih ona pokači, kad već tako želi. U medjuvremenu, slušam i gundjanje što nisu dobro iscedjene. Em se neće brzo osušiti, em će ovlažiti njene skoro suve peškire ukoliko dune vetar. Taman pomislim kako je to malo previše gundjanja, a njen sin mi objasni da la mama svaki dan sama pere, prostire, presvlači posteljinu za deset soba koliko ih imaju. To je njeno i u to joj ne diraj - otprilike tako mi kaže. 
Kasnije, kad se malo smiri i završe nekako ručak, posedim sa njima. La mama je radila u Francuskoj četrdeset godina. Bila je asistent doktora u nekoj pariskoj dečijoj bolnici. I odgajala troje svoje dece. Svaki čas trlja palac i kažiprst objašnjavajući mi da je to bilo zbog novca. Njime su sagradili ovu kuću. Sin koji se brine o njoj je njeno srednje dete, a stariji sin i mladja ćerka žive i dalje u Parizu sa svojim porodicama. 
La mama je zapravo jako vesela i vickasta kada joj se ne dira u sistem vešanja i u osmosmerke. U pokušajima da se razumemo, maše rukama a i štakama, pa kao slučajno potkači sina, što je povod za još jači smeh... Čak je i na zidu na kome čuvaju fotografije sa nekim pelegrinosima okačena jedna na kojoj ga kobajagi udara štakom. Sigurna sam da uprkos tom vickastom duhu često nije lako sa njom, ali njen sin ima neograničeno puno strpljenja. Gleda je sa puno ljubavi i čini se da ne može da joj se usprotivi u bilo čemu. Najveća kritika koju joj upućuje je molećivo: "Ali, mama!" 
Pitam ih za dopuštenje da ih slikam i malo snimam. Kasnije kad montiram video i sednemo da ga pogledamo, sve troje se smejemo uglas. Zaključujemo da je la mama mui talento - talentovana glumica. A njoj godi ta hvala, pa i zapeva čistim muzikalnim glasom neku francusku šansonu. Tako malo pričamo, mnogo se smejemo a mama se glupira sa šarmom koji joj se ne može osporiti kao ni pribranost duha i vitalnost, sve dok ne podjem na spavanje. Blesava La Mama i njen dobri sin Hesus.

 

Put za Santjago - 18. dan

Za nekog ko već godinama živi napolju, na drumu, pod otvorenim svodom, začudjujuće retko proveravam vremensku prognozu. Ne znam kako da objasnim toliku nezainteresovanost za činjenice koje bitno odredjuju moje kretanje. Ali kad o tome razmislim, prvo što mi pada na pamet je - pomirenost. Naprosto, prihvatam vreme kakvo mi se zalomi. Predobro znam da nemam nikakvog uticaja - apsolutno ništa ne mogu da promenim. Ako se bojim lošeg vremena, to znači da nemam dovoljno iskustva u takvim uslovima. Ako ga pak imam, onda ću znati kako da se pripremim i nosim sa nepogodama. Tako se desilo da verovatno jedina ja od svih hodočasnika nisam znala da je za danas najavljena kiša. I za sutra. I za naredna tri dana. 
Krenula je od jutra, ona sitna, dosadna. Kiša - gnjavež. Pada ukoso, pa promeni i pada nekako odozdo, potom iz nekog levog ugla, tako da ne pomaže ništa protiv nje. Žale se hodočasnici u pončoima, žale se oni sa kabanicama i u kišnim jaknama, žale se retki sa kišobranima. 
Ja sam kupila jedan pre par dana. Lagan je i mali, a ima i UV zaštitu, tako da je višestruko koristan. Osim što je u ovim okolnostima potpuno suvišan. Ali ne odustajem od tog antikišnog-komada, čak ni kad me pojačana kiša natera da obučem nepromočive pantalone. 
Još neko hoda sa kišobranom - Amerikanac iz Alabame korejskog porekla. Neko vreme idemo zajedno. Priča mi o tome kako je Put za Santjago postao popularan među južnokorejskim turistima. Pre nekoliko godina jedan južnokorejski hodočasnik objavio je knjigu o svom pešačenju, kao i dokumentarni video, i od tog vremena korejski ljubitelji planinarenja u velikom broju dolaze u Španiju. 
Pošto sam mu se predstavila kao putnik i pisac, pita me da li i ja planiram knjigu o Putu za Santjago. "Da", odgovorim. Mislim da ću je napisati. Mnogi ljudi sa Balkana su sad čuli za tu rutu i neki od njih će sigurno hteti i moći da hodaju njome. Verujem da će biti zainteresovani za knjigu. 
Razdvajamo se kad zastanem da bih stavila folije u patike. Opet su mokre, ali ako mi bude toplo od nogu, moći ću da nastavim ne brinući se previše što su promočile. 
Četiri mačke proviruju prema meni dok sedim na pragu napuštene kuće i uvijam stopala. Poredjale su se jedna do druge, kao u nekom crtanom filmu. 
Pokušavam da ne planiram ništa za danas, jer kiša se čas pogoršava, a čas se učini kao da će stati. Ali ručak moram da planiram. Jedina nada da kupim hranu je u gradiću Nueva. Jutros sam krenula oko osam, dok su sve prodavnice još uvek bile zatvorene. A u selima kroz koja sam prošla i ne postoje. Nadam se samo da ću stići pre dva, kada počinje siesta. Zbog španskog opuštenog radnog vremena putnik mora da planira unapred. 
Van tih planova o prehrani - što mi je jedna od najvećih briga ovih dana - ni o čemu ostalom ne razmišljam previše. Ne znam koliko ću hodati, ni gde ću spavati. Dobro, po ovoj kiši bilo bi bolje da nadjem neki jeftini hodočasnički hostel, ali i ako budem morala da ostanem nalolju, nije strašno. 
Pričam o tome sa Robertom - Bobom, mladim Čehom. Srela sam ga još jutros na početku današnjeg pešačenja i procenivši da u svom prilično velikom ruksaku sa harmonika podlogom nosi i kampersku opremu, zaustavila ga nekim pitanjem o kampovanju. A u stvari me je zanimalo da li je u gradiću u kom smo se sreli video bilo koju otvorenu prodavnicu ili pekaru. Bila sam mrtva gladna i okupirana potragom za hranom. Od početka pešačenja izgubila sam sve "preventivne" kilograme koje sam bila nabacila i sada samo nastojim da ne padnem ispod svoje oprimalne težine. A povremeno mi se čini da ne uspevam da se nahranim koliko god da jedem. 
Tako sam jutros zaustavila Boba i kratko porazgovarala sa njim. A onda smo se ponovo sreli sredinom dana, u gradiću u kom smo oboje zastali radi ručka. Odatle smo nastavili zajedno, pokušavajući da pričamo, pošto je njegov engleski dosta loš. Na njegov nagovor ostala sam u seocetu Piñeres de Piña. Pod crkvenom nadstrešnicom čekali smo da se otvori hodočasnički hostel, razmišljajući da li da plaćamo po osam evra za krevet ili da možda ostanemo tu, ispred crkve. Bob, za razliku od mene, ima samo ceradu, a i meni je hladno u šatoru jer su noćne temperature tak malo iznad nule. A onda je otišao da proveri hostel i nije se vratio. Mislila sam da nastavim sa hodanjem, jer tek je prošlo dva, ali sam se predomislila. 
I brzo će se ispostaviti se da je to bila jedna od pametnijih odluka na Putu. U ogromnom hostelu, svega nas je sedmoro: Viktorija - Argentika italijanskog porekla koju sam već ranije srela, Nemica Lisa, njena zemljakinja Anja, Bob i ja, a kad smo se već smestili, pristigli su i Marco and Guillermo na konjima. 
Ovaj potonji je onaj debeli Španac iz Majorke kog sam srela četvrtog dana pešačenja. A sa njegovim prijateljem, Holandjaninom, prenoćila sam u istom hostelu pre nedelju dana. Upamtila sam ga kao naglašeno bučnog srednjovečnog tipa koji se uporno nabacivao dvema veoma mladim devojkama. Hvalisao se svojim podvizima i iskustvom, mada mu se, sudeći po onome što sam i nehotice uhvatila dok smo stajali u redu za prijavu, ovo nije miglo osporiti. Otkuda ta dva lika sada zajedno, na konjima? 
Pre njihovog dolaska, nas četvoro hodočasnika dogovorili smo se da pripremimo zajedničku večeru kojoj će svako doprineti koliko može, odnosno onim što ima u zalihama. Kupili smo i flašu vina koje se, izmedju ostalog, prodaje u ovom netipičnom hostelu. Kako su dvojica jahača stigli u sred tih priprema, nemenili smo im da posle večere operu sudove. I gozba je mogla da počne. 
Pasta, masline, kačkavalj, mocarela, hleb, avokado, kečap, vino, pivo, španski bejlis kojim nas je počastio domaćin. 
Ali najbolje od svega - priča. 
Konjanik Guillermo je sa Majorke, gde ima farmu sa četrdeset konja. Ova dva na Putu za Santjago su njegova, a jedan je i od posebne sorte. Na Put je krenuo njima jer zbog svoje debljine i problema sa srcem ne bi izdržao pešačenje. Imo je društvo Kanadjanke koju je upoznao prošle godine na najpoznatijoj ruti za Santjago - Francuskoj. Dao joj je konja i obećao da će jahati zajedno. Ona je pak bežala od svega, a prvenstveno od lošeg sećanja pripadnice mirovnih snaga u balkanskim ratovima a najduže na Kosovu. Posle tri dana pobegla je i od Guillerma. Simpatični debeljuca nastavio je da jaše sam, često se gubeći i još češće se zlopateći po asfaltnim putevima koji su učestali nakon Baskije. I tako sve do pre dva dana, kada mu se pridružio Marcus.
Njima dvojici su se putevi ukrštali u nekoliko navrata, ali tek prekjuče Marcus se odvažio da pridje jednom od Guillermovih konja. Pratilo ga je loše sećanje na mladost, kada ga je konj udario kopitom. To ga sprečavalo četrdeset godina i da pomisli da zajaše. Ali sad je sve bilo kao providjenje. Pomazio je onog slobodnog konja i ovaj mu se sam podmetnuo.
Od pre dva dana dva čoveka jašu zajedno. Marcus ima odlučnu navigaciju pa jedva i da izlaze na asfalt. Biraju male planinske staze, uživajući u svakom koraku svog Puta.
Kakva priča! Iako verovatno malo ulepšana, i iako mi se taj Marcus i dalje ne svidja, ipak ostaje jedna od najboljih koje sam do sad čula. A ovo veče mini-žurke u hodočasničkom hostelu je poput onih nezaboravnih druženja iz mojih studentskih dana.
Viktorija mi ponavlja rečenicu koju sam ovde čula već mnogo puta: suštuna Puta za Santjago je u deljenju. Slažem se , samo bih dodala da je to suština svakog Puta. Hvala svim ljudima i svim okolnostima koji me na to podsećaju.

 

Put za Santjago - 19. dan

Vec skoro dvadeset dana otkako hodam. Po šest-sedam sati dnevno, prelazeći dvadeset pet, trideset, pa i više kilometara. Očekivala sam da će do sada sve neprijatnosti proći, da će mi hodanje sa ruksakom obično teškim devet kilograma postati lako i bezbolno, ali nije baš tako. Nije ni kod mene, ni kod drugih. Imam krize svakog dana. Tabani me bole svake večeri kad skinem patike. Svakog jutra otkrijem po neki novi mali žulj. Nekad mi se čini da se celo moje telo raštimovalo, a posebno noge i stopala. Naravno, oni trpe najveći pritisak, a celodnevno pešačenje iz dana u dan, po svim vrsta terena i u raznim vremenskim okolnostima predstavlja ekstremnu fizičku aktivnost. 
Već nekoliko jutara plikovi na peti i zatezanje iz nje ne mi dopuštaju da normalno hodam. Bežeći od bola, nesvesno izvrćem nogu i hramljem. Čak i kad saniram aktivni žulj, noga i dalje sama zauzima sigurni, zaštitni položaj. Moram da se nateram da stupam pravilno, oslanjajući se celom površinom stopala. Kao rekonvalescenti nakon skidanja gipsa, svakog jutra iznova "učim" da hodam. 
Krize duha prevladavam uz pomoć malih trikova. Kad mi ponestane snage, napravim pauzu i nešto jedem. Sačekam da naiđe neki hodočasnik pa onda krenem nakratko sa njim ili za njim - zavisno od obostrane želje za društvom. Važno je skrenuti sebi pažnju sa brojanja koraka i preračunavanja kilometara. Pomaže i kad su pejsaži posebno lepi, pa se zabavim fotografisanjem i snimanjem kamericom. I, kriza uvek prođe. 
Tako me je danas najpre zabavila tabla sa porukom za sećan put na desetak jezika. Pridjem da je slikam i otkrijem da je neko flomasterom dopisao i pozdrav na poljskom ili je to možda češki. Nadjem olovku pa i ja dopišem "Srećan put" - na srpskom, na oba pisma. 
Jeste fraza, ali je i tačan osećaj da "srce zaigra" zbog nečega. Jutros sam to osetila kada je iz tmurnog niskog neba najedanput prodrla sunčeva svetlost tako bleštavo, da se ceo krajolik oko mene obojio onom prezasićenom zelenom. Ispratila sam to oduševljenim usklicima, radujući se kako su se verovatno suncu radovali naši pradavni dlakavi preci. Iskonski osećaj životne radosti u grudima. 
Usput uvek opažam detalje izvežbanim okom nekog ko se, izložen brojnim opasnostima, godinama vozio kojekakvim drumovima. Svašta mi privuče pažnju, a sada su to flaše vina koje se hlade u bunarskoj kofi u bašti nekog privatnog ugostitelja. Na dvorišnim vratima, umesto zvona, o lancu vise stari prefarbani tiganj i drvena kutlača. Desetka za kreativnost i njemu, kao i idejnom tvorcu zamisli oslikavanja kamenja motivima sa Puta za Santjago, duž nekog seoskog puta. Nagadjam da je većinu oslikao jedan umetnik, po raznim motivima sa hodočašća. A na jednom kamenu ispisan je i naziv ove svojevrsne izložbe: "El Magia del Camino". 
Ponovo srećem mladu Nemicu obrijane glave. Zapravo smo se videle i juče popodne, samo je nisam prepoznala. Ulazila sam u hodočasnički hostel dok se ona uspinjala brdom do njega. Sad mi kaže da je pogrešila što i ona nije tu ostala. U svim narednim hostelima bilo je prepuno pa je morala da hoda dodatnih devet kilometara do grada, gde je platila i skup hotel. 
To je jedan od problema na hodočasničkim rutama za Santjago - nedovoljan broj kreveta u javnim hostelima. Ili bi se pre moglo reći da je broj hodočasnika enormno porastao. Kako god, ko ne stigne već u ranim popodnevnim satima do zvaničnog smeštaja, moraće ili da hoda dalje, ili da plati privatnu sobu. A one su prilično skupe. Jedan od razloga zašto nosim šator, upravo je ta sloboda da stanem kad poželim i gde mi se dopadne. 
Razdvajam se od Nemice, ali se kasnije ponovo srećemo. Sada je u društvu starije Amerikanke koja ima veliko kampersko i planinarsko iskustvo. Ručamo zajedno u autobuskoj staničnoj kućici u nekom selu, pa krećeno dalje. Ali dosta sam brža i negde ih ostavim iza sebe, i ne primetivši. 
Izbila sam na plažu i sva moja pažnja usmerena je na uznemireno more, nebo koje se sasvim razvedrilo i nestvarno zelenilo pašnjaka i poljana. Spuštam se u neko mestašce - još jedan od onih malih surferskuh rajeva na obali Kantabrijskig mora - u kome jedni do drugih postoje najmoderniji kafei, luksuzne privatne plaže, i krave i ovce na ispaši. 
Prešla sam više od dvadeset pet kilometara i stopala mi već ozbiljno bride. Pravim česte pauze, skinem patike i čarape i masiram bolne tačke, ali ne pomaže mnogo. Vreme je da nadjem sebi smeštaj za noćas. 
Natovarim se dodatno sa dve litre vode i nastavim polako sporednim putem uz obalu. Ali svuda su privatna imanja i apartmani, iako su očito zatvoreni jer sezona još nije počela. Zatvoren je i hodočasnički hostel koji je nekad postojao u mestu La Isla, u koje sam došla. U blizini se nalazi i veći grad ali mi se tamo ne ide. 
Kapija od nekadašnjeg hostela je otvorena. A ispred njega je bašta, malo zarasla u travu, ali na popločanoj stazici do ulaza u hostel mogla bih da postavim šator. 
I upravo kad udjem u dvorište iz kuće preko puta izadje čovek. Zbog mene? Da li je ovo nedozvoljeno što sam uradila? Da li bih smela tu da kampujem? 
Sve ga to pitam, objašnjavajući mu rukama i mimikom. 
Čovek slegne ramenima, pa raširi ruke kao da ne zna, ali misli da je u redu. Što se njega tiče, nema problema da tu ostanem. 
Nije medju boljim mestima na kojima sam spavala, ali otkriće da ima i tekuću vodu, svrstava ga medju neočekivano dobra. 
Otprilike sat kasnije, pristižu i Nemica i Amerikanka. Bile su se zaustavile da užinaju, pa su i one mene uzgubile iz vidokruga. Veoma su razočarane što je ovaj hostel zatvoren. Moraće da traže dalje, u nekom od narednih mesta. A već je pet, što je kasno, pošto se treba i odmoriti od napornog pešačenja. Proveravamo na telefonima i u štampanim vodičima šta im je dostupno a da ne košta papreno. Imaju sreće, jer se na petsto metara odatle nalazi drugi hostel. Ispraćam ih do "svoje" kapije sa podignutim palčevima i iskrenim željama da u njemu bude praznih kreveta. 
Po njihovom odlasku sednem da pišem priču o današnjem danu. Najpre sedim napolju, pa se premestim u šator. Kad, začujem poznate glasove i otvaranje kapije - moje današnje saputnice, u drugoj odeću, osvežene i vesele. 
Smestile su se u hostelu, okupale i došle da nazdravimo pivom koje su usput kupile. Dirnuta sam. Setim se kako sam im rekla da mi u mom "šator-hostelu" večeras nedostaje samo još pivo, pa da mi sve bude potaman. 
Smeštami se u osunčani deo bašte i nazdravljamo: našem susretu, Putu za Santjago, bezbolnim stopalima i neosetnim kilometrima do cilja.

 

Put za Santjago - 20. dan

Dobrim delom, popularnost Puta za Santjago proističe iz toga što predstavlja odličnu metaforu života. Kretanje ka istom cilju, hodanje napred i samo napred - i kad je vreme lepo i kad je hladno ili pada kiša, i kad smo puni snage i kad se jedva vučemo zbog umora, i kad nas ništa ne boli i kad nas muče žuljevi, bol u stopalima ili upaljeni mišići - simbolizuje našu borbu da istrajemo i opstanemo bez obzira na nedaće i sopstvene slabosti. Ali za razliku od stvarnog života, ovo putovanje se odvija daleko izvan zone komfora. Svi koji krenu na njega, unapred su spremni na mnoge neugodnosti sa kojima nikada ne bi živeli u svakodnevici: da budu prljavi i bez tuša ceo dan, da se hrane ispred prodavnica ili u jeftinim restoranima, da dele sobu sa desetinom stranaca, da čekaju u redu za vece ili kupatilo, da kisnu i da im bude hladno ili pretoplo, da hodaju rame uz rame sa ljudima na koje verovatno nikad inače ne bi obratili pažnju, da dele sa nepoznatima i poslednji zalogaj... i još na mnogo toga drugog. I začudo, to nikome ne predstavlja problem. Bukvalno preko noći, ljudi iz svoje zone udobnosti uskaču u ulogu koja nam je zapisana u genima: opstati i u najtežim okolnostima. Preživeti ne samo kao pojedinac, već pre svega kao vrsta. A ta dalekosežna svrha diktira i naše ponašanje. Za opstanak zajednice i uspešno stizanje na cilj mora se biti tolerantan i istrajan, upućen na druge, ali i samostalan. Kad se stvari postave u takav kontekst, postaje sasvim očigledno koji profil ljudi završi uspešno hodočašće i zbog čega je ovo pešačenje toliko posebno. Povratak samima sebi, osnovnim ljudskim vrednostima i upornost - sve to je objedinjeno u Putu za Santjago. 
Lično, verujem da isto možemo naći na bilo kom putu, gde god da krenemo na ovaj ili sličan način. Ali iako sam pre sklona da osporim posebnost Camina nego da ga mistifikujem, otkrivam i za sebe značajnu razliku u odnosu na sve što sam iskusila otkako živim kao nomad. Na ovom Putu zaista sam samo jedna od hiljada koji njime hodaju. To sam za lokalce, za druge hodočasnike, za volontere u hostelima. Odlična terapija za ego, koji je u velikom delu sveta pospešen rasizmom i uzdizanjem belaca, a u još većem delu podaništvom Mamonu - kralju novca, sa kojim se turusta neminovno dovodi u blisku vezu, čak i kad je njegova platežna moć bliža beskućniku nego bogatašu. 
Na momente se iskreno iznenadim svojom novom tolerantnošću - ma ne pamtim sebe kao takvu. Osim hrkanja, smetalo mi je još koješta kod drugih ljudi, koliko god se uvek trudila da nešto prihvatim. Sada, sva moja osuda ostane na pukoj konstataciji za sebe, ponekad za čitaoce, a zatim jasno osetim kako neka bolja Snežana u meni slegne ramenima pomirljivo, a ova druga, ranije spremna na kritiku, naprosto iščezne. Iznenadjujem sebe isto onoliko koliko me iznenadjuju i drugi svojom pažnjom i brigom. Kao da su svi izvukli na površinu najbolje i najpozitivnije iz svojih srca i duša, i samo čekaju priliku da učine nešto lepo i dobro jedni za druge. Dok je na mojim putovanjima usamljena biciklistkinja bila atrakcija, te sam shodno tome i privlačila svačiju pažnju, ovde niko nije poseban, a opet je svako drugačiji i jedinstven. Nisam to očekivala, ali sada, ako bi me neko pitao gde da krene zarad nalaženja svoje prave mere, uvek bih mu najpre predložila Put za Santjago. Pre nego bilo koje drugo putovanje.

*
Celog jutra hodam sama pitajuću se kako je moguće da me satima niko nije prestigao i da ni ja nikog nisam pretekla. Gde su svi nestali? 
Krenula sam pre svitanja, ali bez imalo žurbe. Nalrosto sam se probudila rano, spakovala i pošla. Nakon mnogo dana, prvi put bez bola zbog žuljeva. Nisam od juče proveravala stanje ispod flastera, ali čim ne bole, dobro je. 
Neosetno, pravim prvih desetak kilometara. Ispred neke seoske crkve klupa i sto - idealno za pauzu i užinu. Sve natenane, zabavljenja igrom dve mačke na grani iznad moje glave. 
Već se pakujem za polazak, kad najzad čujem prve glasove kako se priblužavaju. I onda i ugledam poznata lica - Boba iz Češke i Johana iz Nemačke. Obojica nose kompletnu kampersku opremu i putuju sa malim sredstvima. Prekjuče smo Bob i ja neko vreme hodali zajedno, a posle smo noćili u istom hostelu. Pričao mi je da dnevno raspolaže sa svega deset evra. Hrana u Španiji nije skupa, ali kad treba platiti i smeštaj, taj iznos nije dovoljan, pa se Bob dovija kampujući po dve noći a svake treće spavajući u krevetu. Što se Johana tiče, on pokušava da prodje bez novca. Upoznala sam ga u Lazarretcu, kad me je putao da li bih pozajmila šator njegovim novim prijateljicama, jer bi bilo super da kampuju. Ostavio me je u neverici zbog tog pitanja. Šator se ne pozajmljuje dok si i sam na putu. Da ne govorim o tome što ih i ne znam, a taj komad opreme sam skupo platila. Uglavnom, Johan mi se učinio kao tipičan mladi bekpeker koji nema ideju ni o čemu, već samo juri naslepo, pa gde stigne ili se razbije. Sasvim pogrešan sud, kao što ću ubrzo ustanoviti. 
Nastavljamo svi troje zajedno. Troje putnika, kampera, 'tvrdokornih' hodočasnika - kako me je nazvao jedan Francuz čuvši da kampujem duž Puta. Pričam uglavnom sa Johanom, pošto je Bobov engleski loš. Tako saznajem da je mladi Nemac putovao po Tanzaniji motorom, a poslednja dva meseca je stopirao po Francuskoj i Španiji. No najviše voli pešačenje i mašta o Pacifičkoj ruti od Meksika, pa kroz Ameriku do Kanade, u dužini od preko četiri hilljade kilometara. Kao i ja! Razmenjujemo informacije i pričamo o planovima. Onda o razmišlhanjima o Putu za Santjago, o menjanju sebe, prihvatanju drugih, deljenju i uzajamnoj pomoći. Toliko sam iznenadjena zrelim stavovima u jednog dvadesetogodišnjaka, koliko Johan ima godina, da u trenutku oduševljenja uzviknem kako bi njih dvojica mogli da budu moji sinovi, kada bih imala decu. I da bih se sigurno ponosila njima. 
Bili su nametnuli oštar ritam, ali su sad usporili. Kao da smo se svi uzajamno uskladili, prihvatajući jedni druge. Pričamo, pa ćutimo, pa stanemo zbog ovog ili onog. Kad nakon par sati poželim dužu pauzu, pozdravim ih do skorog ponovnog vidjenja ili do susreta ko zna kad i gde u belome svetu, i skrenem pored puta u hladovinu nekog voćnjaka. 
Nepunih sat kasnije naletim ponovo na njih u gradu. Bob sa pivom za kojim je žudeo pola dana, a Johan nešto jedući - pošto stalno nešto žvaće ne bi li se nekako zasitio. Ovog puta se samo nasmejemo jedni drugima u prolazu, ja se našalim kako izgledaju kao stereotip putnika-skitalica, na šta Johan doda da su zarasli u brade, sumnjive lične higijene i verovatno opasni - pa svako produži na svoju stranu. Odavde se, naime, put razdvaja, oni nameravaju jednim, a ja ću verovatno drugim (što ću konačno odlučiti ujutru). 
U hodočasničkom hostelu u mestašcu izvan grada volontira mlada Japanka. Nedavno je završila svoje hodočašće severnom rutom i potom poželela da dođe ovde, u Amandi, i pomogne domaćinu koji ugošćava putnike. Njegovo ime je Serhio, a priča medju najlepšim koje sam čula. 
Pre pet godina hodao je na Putu za Santjago sa svojim starijim sinom, tada dvanaestogodišnjakom. U ovom delu Puta, na udaljenosti od pedesetak kilometara nije bilo nikakvog smeštaja, a njegov prvenac se mučio zbog gadnih žuljeva. Kada su završili hodočašće, Serhio je napustio svoj posao privatnog distributera aluminijumskih prozora u Valansiji i kupio kućicu u ovom selu. Opremio ju je i otvorio za hodočasnike. Radi po principu dobrovoljnih donacija, ali za razliku od mnogih sličnih, nije čak ni predložen poželjni iznos. Platili ili ne, hodočasnici ovde dobijaju večeru i doručak. Ne sećam se da je na nekom drugom mesto sve to bilo uključeno u cenu. Očarana sam Serdiovom energijom i dobrotom. I mala Japanka me odmah pleni svojom ljubaznošću i poštovanjem koje pokazuje prema svakom od nas u hostelu. Zaista mi nedostaje Japan i taj njihov način. 
Za večeru nam spremaju tradicionalnu špansku paelju sa pirinčem i povrćem, a imamo i kolač za desert, kao i dobro crno vino. Tu je Anamarija, Nemica obrijane glave, Viktorija iz Argentine, Anja takodje iz Nemačke, jedan od dvojice Japanaca koje sam upoznala pre nekoliko dana... - sve mila i draga lica. I ja, kao jedna od mnogih na ovom Putu života.