Put za Santjago - 21. dan

Jutro bez žuljeva! Izvlačim se iz šatora i oslanjam celim stopalima o tlo - i ništa me ne boli, nijedan mišić me ne zateže, niti potmulo seva u kostima i koščicama. 
Ušunjavam se u spavaonicu zbog toaleta. A unutra, iz zvučnika u sobi koje do sada nisam primetila, ide instrumental "Hotel Californija" . Da li je ijedan pelegrinos ikad i pomislio da će u zajedničkom smeštaju imati muziku za buđenje? Moje simpatije prema vlasniku ovog mesta i načinu na koji ga vodi, osmišljavajući svaki detalj, rastu do ljubavi. 
Nalazim ga u kuhinji, gde je već sve postavio za doručak. A uključio je i grejanje jer jutra su ovde još uvek hladna. 
"Koju rutu bi mi preporučio?", pitam ga. 
Naime, odavde se Severni put za Santjago razdvaja u dva kraka. Prvi nastavlja uz obalu Kantabrijskog mora, zadržavajući naziv Severni. Drugi vodi u iberijsko zaledje, do grada Oviedo, iz kog počinje drugi Kamino put - Primitivo. Ovaj se, uz najpoznatiju Francusku rutu, smatra najstarijim hodočasničkim putem. Njime je, još u devetom veku, kralj Alfonso II asturijski hodočastio na grob apostola u Kamposteli. Francuska ruta i Primitivo put zaštićeni su danas kao Uneskova nematerijalna kulturna baština. Znam da je Serhio hodao obema. 
"Bolji je Primitivo", kaže bez premišljanja. 
I to je to - poslednja potvrda koju sam tražila.
Opraštam se sa svim dosadašnjim saputnicima sa kojima sam se prošle večeri srela u hostelu. Obećavamo jedni drugima da ćemo se naći u Kamlosteli, jer su oba puta skoro podjednako dugačka - Primitivo je kraći petnaestak kilometara od preostalog parčeta Severnog puta. Izgledi su da se na kraju opet sretnemo. 
Krećem. 
Sunce me ogreje u ledja, odagnavši svu zimu koju sam osetila pred svitanje. Ovo doba dana mi je omiljeno na Putu. Kao da se otapaju sve brige i sumnje od prethodne večeri, vazda teške zbog nakupljenog umora i pitanja "kako ću sutra?" Priroda blista u toploj svetlosti novog dana. Uz tu obnovljenu nadu i veru, i putnika obuzima radost. 
Na samom raskršću dva puta, ispred kuće, postavljen je sto sa ponudama za hodočasnike. Ima svega: tu je kafa u termosu, banane, sokovi, slatkiši... I pletena korpica za dobrovoljne priloge. Uzmeš šta želiš i ubaciš koliko možeš. Ostavljam sav kovani novac za jedan sok - znam da će mi u nekom trenutku hodanja značiti mnogo više od iznosa tog malog priloga. 
Nikako da prestanem da se čudim ovdašnjem radnom vremenu. Imam osećaj da nikad ništa ne radi. Ako uopšte i postoji nešto kao prodavnica, pošto su sela po pravilu bez njih. Najviše što se može očekivati je - bar, što je onda ravno pogotku na lutriji, jer u tu se uglavnom može kupiti najneophodnija hrana, a hleb skoro uvek. 
Danas me put neočekivano vodi preko brda, kroz šumarke i uz strme zaobilaznice. Više od dvanaest kilometara bez ljudskog prisustva. Mada i tu frazu treba shvatiti uslovno, jer ni u naseljima najčešće nema žive duše. Jeste da uglavnom hodam u 'radno vreme', ako to išta znači u ovoj zemlji, ali toliko odsustvo ljudi zaista je neobično. Mislim da sam u dvadeset dana videla više krava, ovaca i koza nego ljudi. Ne znam kako da to objasnim. 
Sunce prži. U šumi je bilo toliko vlažno, da sam izašla sva mokra, ali se sve na meni osušilo za nekoliko minuta, čim sam izbila ponovo na čistinu. 
"Eto ti", kažem sebi. "Tako će ti biti stalno na Primitivo putu." 
Stajem kod neke ograde i gledam jutarnje razigravanje konja. Dva zelenka i jedan beli. U punoj snazi, jure ukrug u omedjenom dvorištu, njišteći od sreće. Beli vodi tu igru, krene kasom na jednu stranu, pa naglo počne da galopira, a ona druga dva ga pojure. Kad ga stignu, on uspori, praveći se da samo kaska oko drveća. Mogla bi da bude predivna scena, da su na slobodi.
Na raskrsnici, dve stare Francuskinje. Imaju sigurno po sedamdeset, ako ne i više. (Baš juče sam pročiatala objavu neke njihove sunarodnice kojoj je sedamdeset jedna, o tome kako je pre pet godina hodala za Santjago i srećno se zaljubila.) Ne znaju kojim putem da krenu. Nakon Baskije, signalizavija je zaista loša. Imam utisak da je sve gore kako se ide zapadnije. 
Zastajem da proverim na aplikaciji. Jedan put je za bicikliste, drugi za pešake. Ali stare dame ne razumeju ni reč, pa im pokažem da krenu za mnom. I tako ih izvedem do asfaltnog puta i žute strelice u kamenu koju nadalje mogu da prate. 
Osim njih dve, nigde nijednog hodočasnika. Satima. Celo pre podne. Ceo dan. 
Još sinoć kao da je nastupilo nekakvo zatišje. Svi oni mnogobrojni ljudi koje sam sretala kad usporim ili ubrzam, odjedanput su negde nestali. U sinoćnjem hostelu nas je bilo samo šestoro, što je neuobičajeno za to mesto. Jutros sam videla nekolicinu meni nepoznatih hodočasnika koji su na glavnoj raskrsnici produžili Severnom rutom, put Gijona. 
Ne znam da li je zbog te potpune samoće, ili zbog toga što sam se jedina od svih koje sam sretala uputila ovim putem, ili je zbog vrućine, ili pak zbog svega toga i još koječega drugog zajedno, ali danas mi je posebno težak dan. Ne ide mi hodanje, iako me ništa ne boli, a ni novi žuljevi se ne oglašavaju. Put je dosadan, asfaltni, iako uglavnom bez vozila. Dodatno me demorališe kada promašim pravo skretanje i napravim bespotrebno dva kilometra. Onda se vratim do raskrnice na kojoj sam pogrešila, krenem drugim putem i otkrijem da je zapravo i onaj prvi bio dobar, samo se moja navigacija nešto poremetila. Srećom, pa mogu da nastavim i ovim. 
Prži i odozgo i od asfalta. Ničeg lepog za videti duž puta. Ponestaje mi motivacije da nastavim današnje pešačenje. Kad bih nekog srela, sve bi bilo mnogo lakše. 
Alo nigde nikog. 
Skrećem na zemljani put. Još malo, kaže aplikacija, i stići ću do večerašnjeg konaka. Ispred mene potok. Baš bi bilo dobro da ugazim bosa u hladnu vodu. Ali ko će sad da staje, da skida ruksak, da sazuva patike i čarape i obuva papuče, pa posle da suši noge i obuva se... Žuri mi se da stignem u hostel, koji je tu, na mozda kilometar-dva. Samo da se što pre dovučem i da se pružum, da odahnem završivši ovaj naporan dan.
A da ipak malo brčnem noge? Kako bi to samo prijalo otežalim stopalima. Pa ona milina kad ledena voda odnese u trenu sav umor... 
Skidam patike, vezujem ih za ruksak, obuvam papuče i ulazim u vodu. Aaaaah, kakav merak! 
Kroz nekoliko minuta, mnogo sam bolje. Povratila sam se, čak i fizički. Male stvari, mala zadovoljstva kao recept za sreću. Ponovo sam se u to osvedočila. 
Čini mi se da sve dodje baš onda kad treba, jer bez tog novog optimizma ne znam kako bih podnela ponovno razočarenje u aplikaciju koja mi je pokazala da postoji skretanje tamo gde ga nema, a na kome je trebalo da se nalazi i hodočasnički hostel. 
"Do djavola!", dreknem, i nastavim da vičem sve dok bes ne izadje iz mene. U šumi sam i verovatno niko ne može da me čuje. 
Koliko mi samo znači susret sa starijim čovekom ispred njegove kuće, možda kilometar kasnije. Bes me je je već uveliko prošao i pomirila sam se sa tim da treba da hodam još oko četiri kilometra do narednog smeštaja. A onda me je taj čovek zaustavio pitanjem da li mi treba voda. 
O da, dobro bi mi došlo da napunim skoro praznu flašu. I čovek prosu onu mlaku vodu iz nje, udje u kuću i uskoro se vrati sa svežom ledenom vodom. 
"Još pola sata", reče na španskom, služeći se gestovima kako bih ga razumela. 
Njegova brižnost delovala je kao injekcija adrenalina. Znala sam i ja koliko je preostalo do grada, ali ta njegova potvrda, način na koji je to rekao, uz vodu koju mi je sam ponudio zaustavivši me, ta njegova ljudskost najedanput je obrisala sve muke ovog dana. 
"Pa eto, još samo tri kilometra, i gotovo", ponovih onoj malodušnoj sebi, kao nekom detetu kog roditelj teši da izdrži još samo malo i onda će sve ponovo biti dobro. 

 

Put za Santjago - 22. dan

"Zar svaki dan imaš o čemu da pišeš?!", uzviknula je sa čuđenjem Nemica, koja je takođe kampovala kod Serhioa pre dva dana. 
Nasmejala sam se i klimnula glavom. O svemu se može pisati, a o danu bilo čijeg života da se ispisati čitav roman. 
Ne znam da li mi je poverovala, pošto je nastavila da me gleda začuđeno. 
Zapisujem dogadjaje, razmišljanja, osećanja u hodu - bukvalno. Ukucavam ih u beležnicu na telefonu dok hodam. To je, naravno, opasno, i za mene, i za druge. A i kažnjivo je, reče mi jedan prijatelj koji poznaje ovdašnje zakone. Ako bi me policija videla da to radim, imala bi pravo da mi naplati tri stotine evra.
Nekad zastanem dok unesem crticu koja će mi uveče, kad sednem da ispišem priču o tom danu, oživeti taj trenutak. Pravilo je jednostavno: sve ono što ne zapišem čim se desi, verovatno ću zaboraviti, a sasvim sigurno će izgubiti od autentičnosti kada ga budem preoblikovala samo na osnovu sećanja. Isto pravilo važi za sve drugo: ono što ne uradiš sad, najverovatnije nećeš nikad. 
Idem tako jutros praznom ulicom, još uvek nisam izašla iz Pola de Sergioa gde sam prespavala, i kuckam misao koja mi je upravo došla. 
"Ksss! Ksss-ksss!", začujem ono pomalo nepristojno dozivanje kroz stisnute zube. 
Podignem glavu iznenadjeno. A čovek koji mi dolazi u susret pokazuje gestovima da sam upravo na putu da promašim pravo skretanje za Santjago. 
Nasmejao me od srca. Zahvalih mu i isključih telefon. 
Prolazim kroz nedopadljivo predgrađe, potom kroz industrijsku zonu, a zatim hodam stazom duž autoputa. Od juče sam srela samo jednu ženu koja hodočasti i koja se, kao i ja, uputila ka Oviedu, mestu iz kojeg zvanično počinje Primitivo put. Iako je ranije nisam videls, sigurno je i ona najpre hodala Severnom rutom. 
Sinoć smo nas dve bile jedine gošće u ogromnom samostanu. Posle osam, kada je naš domaćin otišao, premestila se u zasebnu dvokrevetnu sobu i zatvorila vrata. Nisam je uznemiravala, osim da je ponudim čašom vina koje sam otvorila uz večeru. 
"Hvala", bilo je jedino što sam od nje čula tokom desetak sati, koliko smo boravile u istom smeštaju. 
Sada me prestiže samo mi klimnuvši glavom. Ja sam, naravno, upravo u pisanju nove zabeleške.
Do Ovieda ima manje od dvadeset kilometara, ali mesto koje sam večeras rezervisala preko airbnb nalazi se na izlazu iz grada. Svejedno, stići ću tamo dosta rano, verovatno već oko dvanaest. 
"U koje doba dana?", pita me vlasnica u poruci koju mi šalje. Iako je na španskom, toliko razumem. 
"Podne. Da li mogu da dođem već tad u sobu?" 
Otpisuje mi nešto što ni Guglov prevodilac ne uspeva da razume. Ali pominje 16 h i neku osobu. 
"Nisam vas razumela. Da li mogu da dođem oko podneva ili do 13-14 h, ako je podne prerano za prijavljivanje?" 
Odgovor stiže brzo, ali je opet potpuno nejasan i Guglu i meni. Da se nisam nekim čudom obrela iznova u Kini? Ovo je kao kad sam pokušavala da pričam sa Kinezima. 
"Nisam razumela. Može li između 12 h i 14 h ili ne? Molim vas jednostavno odgovorite."
I sama koristim najjednostavnije reči i rečenične konstrukcije, jer znam kako nekad Guglov prevodilac ume da izgreši. 
"Sin", stiže odgovor. 
Ne vredi. Moram da pozovem u pomoć prijatelja. Pišem poruku Andreju i molim ga da mi protumači onu prvu rečenicu u kojoj je vlasnica pominjala 16 h i neku osobu. Već je skoro podne, ja sam u gradu u kome se sve usijalo na 30°C i nimalo mi se ne dopada ideja da sedim satima ispred neke zgrade i čekam zato što nešto nisam dobro razumela. Uz to, ne osećam se najbolje, već dva-tri dana me lomi prehlada, pomalo kašljem i često kijam, i umaram se već nakon desetak pređenih kilometara. 
"Ne brinite, ja ću vas dočekati", stiže nova poruka koju Gugl uspešno prevede. 
Ali u međuvremenu sam i ja poslala novu, rekavši da ću najpre obići grad pa doći oko četiri. Jer Andrej mi je preveo njenu prvu rečenicu u kojoj kaže da je soba dostupna tek popodne. 
"A ovo ti je portugalski", dodao je. 
Ipak sam u Kini. A to znači: udahni duboko, izbroj do deset i probaj sve ispočetka. 
"Da li moj prijatelj može da vas pozove?", pitam. 
Ali nema odgovora. Ipak, šaljem Andreju njen broj. 
"Ne odgovara. Čim pozvoni, prekine mi vezu", izveštava me on. 
Sad brojim do sto deset. I pomaže, jer mi padne na pamet da mu pošaljem našu kompletnu prepisku. 
"Totalni lost in translation", otpisuje mi ubrzo. "Ona ti je poručila da te čeka do 16 h, kad god dođeš, sad sam uspeo da je dobijem na telefon."
I još dodaje da je reč o Brazilki, te otuda ni Gugl ne može da razume kad mu zadam da prevodi sa španskog, odnosno sa portugalskog. No sad je jedino važno da smo se svi nekako sporazumeli. 
I da sam uspela da izvučem sebe i jedanaest kilograma od hrane i koječega drugog otežali ranac na vrh brda na kom se nalazi zgrada. 
Usput sam stigla i da nakratko obidjem staro jezgro grada, koji je osnovan još 761. Prema legendi, osnivači su bili dvojica monaha koji su ovde podigli crkvu. Očuvana je do danas, a osim nje, grad ima nekoliko preromanskih sakralnih građevina uz devetog veka. I Unesko je zaštitio Oviedo kao svetsku kulturnu baštinu. 
Ipak, svetsku 'slavu' je stekao 2008, zahvaljujući filmu Vudija Alena, 'Viki, Kristina, Barselona', pošto se deo radnje odvija u ovdašnjem starom gradu. 
Koliko uspevam da vidim i osetim njegov duh, Oviedo mi se dopada. Živ je, najzad, za razliku od svih onih neobično praznih mesta kroz koja sam prolazila prethodnih dana. Ali je i neuporedivo veći, sa svojih 200.000 stanovnika. 
Nemam prilike da popričam sa vlasnicom po imenu Debora, tipičnom Brazilkom tamne puti, belih zuba i blajhane kose. Iako je nasmejana, vrlo profesionalno mi samo pokaže moju sobu i kupatilo, da mi ključeve i zatvori se u svoj deo stana. 
A i ja se zatvorim iza vrata svoje sobe i zaspim kako se raspremim. Probudim se samo da odem do prodavnice i apoteke. Zatim sredim fotografije i napišem novu priču, pa se ponovo bacim u krevet.

 

Put za Santjago - 23. dan

Osećam se mnogo bolje nego sinoć, iako bi mi još jedan dan odmora prijao. Najpre odlučim da ostanem, te pošaljem upite za smeštaj pošto iz ovog moram da izađem do dvanaest. U medjuvremenu, dok očekujem odgovore, pakujem stvari. A kada ne dobijem ni jedan mejl do deset, rešim da ipak krenem dalje. Neću mnogo hodati, možda desetak kilometara - zaklinjem se sebi. 
Nalazim izlaz iz grada za hodočasnike. Put za Santjago, Primitivo ruta. Počinje sa trga ispred katedrale, ali ne bih da se vraćam nekoliko kilometara u centar samo zbog toga. 
Iako je deset sati kasno za početak dnevnog pešačenja, nisam jedina koja tek sad napušta grad. Sustižem, a zatim i prestižem četvoročlanu grupu, koja priča španski. 
Sve na njima je novo, čisto i kao pod konac. U odnosu na mene, deluju kao manekeni za planinarsku odeću i opremu. Ali za nekoliko dana, njihovi uredno spakovani ruksaci takodje će se pretvoriti u sušionice mokre odeće i pijačne cegere za hranu, koje nikad nema dovoljno. Reorganizovaće raspored stvari u njima, prilagodjavajući se praktičnosti na Putu. Osnovno pravilo kojim će se upravljati biće svrhovitost i laka dostupnost najneophodnijeg, kao što su voda, hrana, štapovi, dok će se im izgled tog ruksaka biti zanemarljiv. 
Ruta koju sam zapratila od početka najavljuje zemljane puteve i staze, brdovit teren i pejsaže koji me ostavljaju bez daha. Jeste da na tim slikama više nema mora, i da ga neće biti sve do Finistere na samom završetku Puta, ali mene planine uzbudjuju. Prva sam brdjanka, sa brdovitog Balkana. 
Poslednja dva dana hodanja uz obalu, ravničarskim asfaltnim putevima, izmorila su me više nego da sam sebi probijala put kroz džunglu. Bilo mi je dosadno i demorališuće. Nigde nikoga i nigde ničega. 
Sada me, na ovom uskom putu, svaki čas prestižu biciklisti na planinskim biciklima. Subota je, i rekreativci iz Ovieda su očito rešili da je pametno iskoriste. 
U susret mi nailazi stara hodočasnica. Hoda veoma lagano, nogu pred nogu. Pozdravim je i zastanem. Tek izbiliza, ispod oboda njenog širokog šešira otkrijem koliko je zapravo stara. Sigrno ima preko osamdeset. U safari košulji sa dugačkim rukavima, širokim kaki pantalonama i planinarskim cipelama deluje kao neka od onih pionirskih istraživačica iz prošlog veka. Ali njen izraz me u času ophrva ljubavlju. Osmejak pun razumevanja, smirenost i blaženstvo nekog ko je bliže božjim nego ljudskim putevima, ali ko uživa u svakom poklonjenom dahu života. 
Zastanem da je pitam odakle je u kuda ide. Zapravo bih da je zagrlim, da joj kažem kako je divno i veliko to što radi, što je tu, umesto u svojoj fotelji, ispred televizora. I da me čini ponosnom kao ženu, i kao pripadnicu ljudaskog roda, što se odvažila na Put u njenim godinama. Što živi svaki trenutak kao da joj je poslednji. A ona bolje od mene zna koliko je to dragoceno. 
Dražesna, stara damica, koju lako mogu da zamislim sa šeširićem, u kompletiću šivenom po meri sredinom prošlog veka, kako ispija svoju jutarnju kafu uz kroasan na Monmartu.
Uvek me dirnu stari ljudi koji se odvaže da na kraju svog životnog veka ispune svoje snove. Možda nemaju šta više da izgube. Ali pre će biti da nemaju više vremena za čekanje da u na snove dođe red. 
Kad je o Caminu reč, ljudi se odlučuju na Put iz hiljadu razloga. Neki žele duhovno iskustvo, svodjenje životnih računa, da pronadju novi putokaz, da sakupe priče, da se socijalizuju, da se posvete samima sebi ili saputnicima sa kojima su krenuli, neki imaju motive da oslabe, da se zaljube, da prestanu da puše ili piju, a nekima je religioznost u prvom planu. Rečenica koja se ovde često ponavlja je: "Svako ima svoj Camino". 
Razmišljam o svojim motivima. I ne bih mogla da navedem jedan kao poseban. Htela sam da hodam, jer želim da u budućnosti ishodam mnogo duže rute kroz pravu divljinu, pa mi je ovo kao test. Htela sam novu avanturu i nove priče - za čime sam u stalnoj potrazi. I htela sam sasvim sporo vreme za sebe, da razmislim dokle sam stigla, šta i kako dalje. Sve to sam i našla. 
Začudim se svaki put kad mi neko ostavi komentar kako se moj Put za Santjago bliži kraju. Tačno je da sam prešla već više od polovine puta. Ali nikada ne razmišljam o tome šta će biti posle, nakon što se nešto završi. Živim sada i ovde. Ne znam šta će biti sutra. Niti kad stignem do nekog, privremenog cilja. Naći ću drugi. Mali ciljevi su jedino što nam je dostižno i tome me Put iznova uči. Stići do večerašnjeg odredišta, do sigurnig smeštaja, tuša, večere i odmora. A ujutru, sa obnovljenim snagama, u novi krug.
*
Nakon nekoliko dana, put ponovo vodi kroz šume, preko brda i kroz rečne doline. Iako nije sve vreme zemljani, asfata je znatno manje. A to znači i kola.
Španski vozači su pažljivi, ali uvek voze uz samu ivicu puta. Ako se nađem na unutrašnjem prevoju kad mi vozilo naiđe u susret, vizač će najčešće reagovati u poslednjem času kako me ne bi udario. Što je stresno i opasno. Jedino mi ostaje da prelazim put na svakoj krivini, grabeći njegovom spoljašnjom stranom. 
To je dodatni razlog da se radujem ovim zemljanim, šljunkovitim, kaldrmisanim putevima. Njihovi delovi postoje još od ranog srednjeg veka. Oduševljava me pomisao da je istom kamenitom stazom kojom ja koračam išao neki srednjovekovni hodočasnik, takođe na Putu za Santjago. Isti cilj i ista putanja - koliko su nam suštinska razmišljanja ista? 
Sećam se svog nikada dovršenog romana koji je trebalo da se zove "Homo viator", što je latinski naziv za hodočasnika, putnika, krstaša. Iščitavala sam studije i studije o tom vremenu i tim prvim velikim organizovanim putovanjima ljudi, ali tek sad imam priblužnu predstavu o tome kako je sve to moglo da izgleda. Malo toga se u biti izmenilo. 
Uvek je bilo ljudi na Putu koji su mu pripisivali mističnu moć promene. Kao stari Tršćanin, koji me sustiže sa svojom suprugom. Priča mi o tome kako je Put borba, izazov, i kako se s tim treba pomiriti i to tako prihvatiti. Ne znam zašto, ali takve rečenice deluju mi kao citati iz priručnika samopomoći. Sve je to tačno, samo se ne može tako iskazati a da ne zvuči lažno. A o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati - kao što je davno rekao jedan filozof. 
Zato radije ćutim kad neko od hodočasnika počne da filozofira. Srećom, većina nema tu potrebu da saputnicima deli svoje uvide, pošto i ti sapubtici doživljavaju isto. Svako ima svoj Kamino, ali Put nam deli iste lekcije. Kao i život, uostalom. 
Društvo Italijana ipak mi pomaže da prevladam krizu koja me je bila nakratko obuzela. Mislim da sam se prethodna dva dana uželela malo ljudi. Da mi nedostaju oni hodočasnici sa kojima sam povremeno hodala tri nedelje. Znam, upoznaću nove, ali ovi su mi već postali dragi. Pitam se kako im ide i dokle su stigli. Da li me se nekad sete? 
Uveče, u gradiću u kome sam se smestila, sretnem Vikotriju - onu lepu Argentinku koja je predložila da spremimo zajedničku večeru na kojoj su nam se potom pridružila i dvojica konjanika. Ona je jedina koju znam da je odabrala da nastavi Primitivo rutom kao i ja, ali sam mislila da mi je u međuvremenu ili puno izmakla ili puno zaostala za mnom. Zagrlimo se kao stare poznanice. Ispričamo novosti jedna drugoj, podelimo setu zbog ljudi od kojih smo se razdvojile, a onda se obodrimo zbog novih poznanstava i dana koji su pred nama. 
Kada se rastanemo, uz ono obavezno 'vidimo se na stazi', osetim da sam ponovo pronašla svoj ritam Puta.

Put za Santjago - 24. dan

Kamp-mesro za koje sam sinoć platila šest evra, što je preskupo, zapravo uopšte nije namenjeno za šatorovanje. Vlasnica privatnog hodočasničkog hostela pokazala mi je unutrašnje dvorište pod velikom kosinom, sa nedovršenim pomoćnim prostorijama te razbacanim gradjevinskim materijalom, peskom i šljunkom svud naokolo, a autentičnosti seoske atmosfere doprinele su patke, kokoške i guske. Ove potonje nisu se nimalo radovale kada sam uspela da nadjem komad ravnog zemljišta u blizini njihove teritorije. Nadimale su se i gakale toliko da sam zabrinuto upitala gazdaricu da li misli da ću tu biti sigurna. Šteta koju može da nanese besna mačka ili gavran a, sigurno, i gnevni gusan, realnija je opasnost za šator od najgorih vremenskih nepogoda. Vlasnica mi je samouvereno tvrdila da će ta svekolika pernata živina ostati podalje od mene, a noću je na sigurnom, iza ograde u kokošinjcu. Međutim, petao koji se tuda kočoperio uverio me je da je ipak pametnije da se premestim na betonsku terasu, ispred soba. A usred noći, kada su se iznenada svi pernati stanovnici oglasili horski, uzela sam svoju podlogu i vreću, i premestila se ponovo: ovog puta na pod u hostelu, ispred soba. Napokon par sati mirnog sna. 
Od jutra kreću usponi. I mali asfaltni putevi, koje potom zamenjuju zemljane staze kroz šume, rečnim dolinama, preko brda. Naporno je, ali moj pedometar pokazuje da sam brža nego svih prethodnih dana na ravnom. Vidim i sama da sustižem i prestižem druge hodočasnike, a mene niko. Nije mi važna brzina, ali me zanima otkuda to. I ranije sam, biciklirajući, primetila da mi je neuporedivo lakše da vozim po brdima, nego u ravnicama. Povezujem to sa bliskim ciljevima: stići do vrha, osvojiti malu pobedu, pa zagristi naredni uspon. Na brdovitom terenu lakše mi je da se samomotivišem, nego kad se oko mene prostire ravnica. Sve one knjige popularne psihologije ističu upravo da je ključ uspeha postavljati pred sebe male ostvarive ciljeve. 
Tako sada uspešno napredujem brzinom od pet kilometara na sat. Malo me muče ponovo aktivirani žuljevi na petama, pa stajem da ih saniram, a onda nastavim još življe. Stižem i da zastanem da napravim fotografije i snimim video, jer bilo bi šteta ne zabeležiti lepotu ovih predela. Na stranu pomenuti motivacioni trikovi, ali mene planine čine srećnom. Šuma, stena, brdo, vidik, reka, bezljudstvo, divljina... - reči su koje neodvijivo povezujem sa slobodom.
Radujem se zbog drugih hodočasnika, iako danas nemam želju da se udružim sa bilo kim. Razmenim poneku reč u prolazu, i to je sve. Od jednog kog sam pratila par minuta pre nego što sam ga prestigla uzimam i mejl adresu u hodu, kako bih mu poslala fotografiju koju sam usnimila. Na njoj, probija se kroz blato na šumskom putu. 
Na kratkom delu asfaltnog puta, na kružnom toku, mahnem trojici hodočasnika koji su promašili put, da se vrate do mesta na kome skreće na stazu. Nastavim njome svojim ritmom, a uskoro ih začujem iza sebe. Najpre se približavaju, pa su neko vreme na rastojanju koje se ne smanjuje, a potom ih ostavim iza sebe. A učinilo mi se da će me prestići, kao da su se upeli da prodju ispred. To je onaj osećaj kad neko hoda iza vas pa ubrza. 
Više od pola sata hodam sama, ostavivši iza sebe još nekoliko hodočasnika koji su bili ispred mene. Put, koji se dugo peo, sada se spušta, i to kroz šumu. Staza je uzana i kamenita. Otvaram planinarski štap radi boljeg oslonca. Kao koza skakućem sa gazišta na gazište. U jednom času, kroz buku koju sama pravim udarajući štapom u kamenje, začujem korake iza sebe. Pomerim se koliko je to moguće uz sam obod staze i okrenem se. 
"Prodjite slobodno", kažem osmehnutom muškarcu. 
I pomislim kako bih zbog takvog osmeha mogla da promenim motive svog pešačenja. 
"Ne, ne", odgovore mi dva blistava reda zuba. "Moram da sačekam dvojicu prijatelja, prebrz sam za njih."
Ne znam zašto ne mogu da se otmem utisku da je samo hteo da me sustigne. 
Možda bih zaista mogla malo da usporim. 
Nešto kasnije, trojica muškaraca me sustižu i ostavljaju iza sebe. U prolazu razmenimo pozdrave, uz neke zaključke o tome kako se svi ponekad izgube na Putu. Vlasnik neodljivog osmeha našali se na svoj račun, primetivši da na remenu svog ruksaka nosi GPS, samo još treba da pogleda ponekad u njega. I zatim su prošli. 
Pitam se hoće li nam se hod opet uskladiti u nekom delu Puta. 
Primitivo ruta je duga oko trista četrdeset kilometara, ili, prosečno, petnaestak dana hoda. A ovo je tek drugi dan na njoj. 
Razmišljam o tome kako je ovo zapravo idealno za sve one koji vole hodanje, a imaju dve-tri nedelje godišnjeg odmora. Jeste da je najteža od svih zbog velikog broja uspona, ali je najstarija, sa najvećim brojem značajnih istorijskih spomenika. 
Moje današnje odredište, Salas, datira s početka 15. veka. Hodočasnici su se ovde zaustavljali da bi se molili u kapeli Sv. Roka. Sačuvane su njene ruine, a današnja crkva potiče iz 17. veka. 
Kada se smestim, razapevši šator na imanju koje pripada hostelu, krenem u kratki obilazak. Jezgro gradića zaista izgleda kao iz srednjeg veka, sa svim svojim kamenim kućama, drvenim terasama, kaldrmisanim ulicama. No sigurno je bilo življe u to doba, pošto u ranim popodnevnim stima skoro da nema žive duše napolju. Ono što mrda, sklonilo se u hladovinu nekog od brojnih barova. Ali prosek godina tih ljudi je preko šezdeset. Svi mladi otišli su u gradove, a stari lagano umiru. 
I opet se pitam kako je moguće da je ova zemlja bila jedna od najvećih sila koja je kolonizovala pola sveta, kada su ljudi toliko opušteni i, smela bih reći, ne preterano radini. Imam utisak da nikad ništa ne radi, ili da radi samo ako nema drugog izbora. Do deset je sve zatvoreno, potom opet između dva i četiri, a nedeljom ništa nije otvoreno. U nekim mestima i ponedeljak je neradni dan.
"Meni je to dokaz da je tako moguće živeti - opušteno, bez žurbe, sve lagano", kaže Trščanin kog sam opet srela. Sa svojom suprugom, pijucka pivo u jednom baru. 
Slažem se, jer i sama sam o tome tako razmišljala. Ali, da su tako oduvek radili, ne bi nikad postali svetska sila, niti bi se obogatili. 
"Pa, pokorili su pola sveta. I nakupili se tudjih bogatstava", kaže Italijan. "Posle toga sve im je bilo mnogo lakše." 
Nasmejem se. Rekao je naglas ono što i sama ponekad mislim, iako se uzdržavam od takvih generalizacija. Taj Italijan počinje da mi se dopada

 

Put za Santjago - odmor i oporavak

Pred kraj dana žuljevi na petama toliko su me boleli, da sam pribegla i starom narodnom receptu: potapanju i držanju nogu u lavoru. Onda sam bušila iglicom omekšale plikove. U sred tog posla, koji sam obavljala na klupici iza hostela nedaleko od mog šatora, našao se jedan hodočasnik da sedne do mene. Već sam ga primetila ranije, kad je sekao nokte na nogama usred zajedničkog boravka. A sada je krišom pokušavao da napravi selfi sa mnom u kadru. Razumem opuštenost suživota u ekstremnim uslovima, ali ovo poslednje je blago rečeno bilo uvrnuto. I krajnje iritirajuće za onog ko trpi potmuli bol i hronično sevanje. Zamolih ga da me izostavi sa tog snimka - mada verujem da je to pre zvučalo kao: "Da ti nije palo na pamet da me slikaš!" Našta je on požurio da mi se zakune kako o tome nije ni razmišlhao. M-da, samo te odaje ugao pod kojim držiš kameru. Ali to mu nisam rekla, zna on sam šta je nameravao. Uglavnom, čim sam ustala i otišla u šator, i on je napustio klupu. 
Ujutru mi je bilo savršeno jasno da danas neću moći da hodam. Teško mi je i kad pomislim da se obujem. Tako ispratim sve hodočasnike, pa sačekam vreme kada se otvara apoteka. Lekovi su dosta skupi u Španiji, i ostavljam pravo malo bogatstvo za antibiotsku mast, zavoje i silikonske flastere. Ali stigla sam do tačke kada bih bila u stanju i da dam i poslednji cent, samo da se oslobodim ove napasti od žuljeva. 
No makar imam sreće sa smeštajem. Retki su hosteli u sklopu kojih postoji prostor za kampovanje, a još su redji oni u kojima može da se ostane i ceo dan, ko želi. Monika, volonterka koja ovde radi od jula prošle godine, objasnila nam je sinoć da slobodno ostavimo otvorena ulazna vrata, jer ona sigurno neće stići pre jedanaest. Inače se hostel nalazi u prizemlju stambene zgrade, ali komšije se ni zbog čega ne bune, a nikad se nije desio niti jedan problem poput kradje, uznemiravanja ili nečeg drugog. 
Prepovivši bolne pete, dok pokušavam da ugrabim još malo sna, razmišljam kako bih volela da doprinesem ovom mestu i nečim više od novčanog priloga koji sam sinoć ostavila. Recimo, da sredim sobe i počistim. To je sada i moje mesto, u kojem imam tuš, gde mogu da napunim baterije, da sednem za sto kad obedujem, a u simbolični iznos donacije uključena je i kafa i čaj, hladna limunada, kroasani za doručak. 
Monika je već stigla i već sredjuje, pa se i sama prihvatim posla. Ona protestvuje, ali objašnjavam joj da mi je iskreno zadovoljstvo da to uradim. Znam da ne moram, i znam da to nije ništa veliko, ali čini mi se da nema ništa prirodnije od toga, tako da uzimam metlu i čistim. 
U tom metenju, dodje mi na um ideja da pokušam da ipak promenim obuću. Ne bi bilo pametno kupovati nove patike, ali možda bih mogla da nadjem dobre sandale sa otvorenom petom, u kojima može da se pešači. 
Monika se nudi da podje sa mnom deo puta do centra varoši, gde se nalazi prodavnica sportske opreme. Usput je zapitkujem o svemu. Odavde je, ali je živela preko dvadeset godina u Oviedu. Radila je u hotelu, pa joj ovo oko hodočasničkog hostela ne pada teško. Mada je naporno jer ima i staru majku o kojoj brine. Majci je devedeset, zdrava je i vitalna (nikad tabletu nije popila!), može sama da se kreće, a i potpuno je prisebna, pa ipak, ima dosta posla oko nje. Treba skuvati ručak, okupati je, pospremiti za njom... Zbog toga će Monika u julu prestati da volontira u hodočasničkom hostelu, nakon godinu dana. Pitam se ko će je zameniti i kako će to izgledati. Nisu ni svi volonteri isti, a oni su najzaslužniji za utisak o nekom smeštaju na Putu. 
Imam sreće da u jedinoj prodavnici sportske opreme nadjem upravo sandale kakve želim - ukoliko zanemarim njihovu boju, kao i dosta visoku cenu. Onda opet svratim u apoteku, te se naoružam dodatnim gazama, zavojima i flasterima. Valjda će mi nešto od svega toga pomoći da sutra nastavim. Ako ne ide drugačije, hodaću kao ona draga stara Francuskinja, stopu pred stopu, kornjačinim koracima. 
* 
U medjuvremenu, u hostel su počeli da pristižu hodočasnici. Najpre dvojica Japanaca, od kojih sam jednog već srela na Severnoj ruti. Tek što se smeste, a po njih dolazi sitna, vitka Japanka. Za razliku od svojih sunarodnika, od kojih stariji, sedamdesetigidišnjak ne zna ni reč engleskog, a drugi tek natuca poneku, Jaoji, kako je ženino ime, priča sasvim lepo. I ne samo što zna gde se nalazi Srbija, nego je čak nekoliko puta bila u Beogradu. Naime, radi kao vodič u jednoj turističkoj agenciji koja, doduše, nije organizovala aranžmane za Srbiju, već samo za Sloveniju i Hrvatsku, ali je ipak uspela da nekoliko puta ode do srpske prestonice. Inače je uz Kobea, u kom sam ja bila dva puta, prvi put započinjući turu po Japanu, a drugi put nakon tri-četiri meseca bicikliranja po toj zemlji. Radujemo se zbog svih tih podudarnosti. A onda me iznenadi njeno pitanje da li znam nekog slobodnog muškarca u Srbiji, pošti je njoj pedeset, a sama je. U neverici sam, jer to nimalo ne liči na diskretne Japance. Ipak, obećam da ću joj javiti ako se neko bude preporučio. 
Povremeno, Jaoiji prevodi svojim drugarima delove našeg razgovora, o mom bicikliranju oko sveta i po Japanu, a kad im objasni da sam uz Beograda, mladji od njih dvojice potraži nešto na telefonu i onda mi podmetne fotografiju spomenika Djuri Jakšiću ispred njegove rodne kuće u Skadarliji. U Beogradu je bio prošlog proleća, upravo preko Jaoijne agencije. 
"Srbi su dobri, veseli i malo ludi", kaže Jaoji na to. "Vole muziku, kao i Japanci. Imamo mnogo sličnosti." 
"Moraću to da zapamtim! Ova za 'malo ludi' mi se posebno dopada", kažem smejući se. 
Pričamo još malo, a onda oni odlaze u obilazak mesta i na piće. Pozivaju i mene, ali ne uspevamo da se usaglasimi oko detalja, pošto se njima žuri, a ja bih da najpre prepovijem svoje uboje, tako da odlaze bez mene. 
Polako pristižu u drugi hodočasnici: istetovirani Madjar koji već drugi put hoda ka Santjagu, Holandjanin koji nosi preko dvadeset kilograma na ledjima jer posle hodočašća putuje u Vijetnam, Tajvanka koja mi nudi svoje flastere videvši da imam problem, dve mlade Britanke providne puti, troje Slovenaca na svom petom-šestom Kaminu... sasvim drugačija 'postavka' od jučerašnjih mahom starih hodočasnika koji zbog raznih zdravstvenih problema koriste usluge taksi prenošenja prtljaga do narednog odredišta. Koliko novih sudbina, novih priča, osmeha, osećanja... 
Verujem da je Moniki često naporno, ali sigurna sam i da će joj sve ovo nedostajati kad u julu bude prestala da volontira. To je kao da ti svakog dana pola sveta dolazi u kuću. Ili, kao u slučaju nas hodočasnika, da prolazi kroz tvoj život dok ti istrajavaš na svom Putu. 
. 
. 
EPILOG
Već sam bila u svojoj vreći kada sam začula kako me neko doziva po imenu. Monika koja je došla da mi se zahvali i da se pozdravi sa mnom. Čučnula je ispred mog šatora kako ja ne bih morala da se izvlačim napolje. I onda sam poželela da joj to kažem:
"Danas mi je bio veoma poseban dan. Osetila sam koliko je velika stvar to što činiš i koliko ovo mesto znači za sve nas: da mogu da ostanem ako sam povredjena, da se zalečim, istuširam, popijem kafu ili čaj, zatražim i dobijem pomoć. I prvi put sam poželela da dobrovoljno uradim nešto za druge, iako sam osoba koja smatra da svako treba da vodi računa za sebe, ne ugrožavajući nikog ali i ne idući ni za kim da uspostavlja red. Ali danas sam bila prezahvalna i iz mene je progovorila poniznost - nisam religiozna, ali možeš je nazvati i hrišćanskom. Ne bih imala nikakav problem ni da sam čistila toalete za neurednim hodočasnicima, toliko je taj osećaj bio jak. Presrećna sam što sam ovde bila zaustavljena da bih to doživela. Kao da sam duhovno porasla. Hvala tebi i ovom mestu na takvoj prilici."
I onda smo se zagrlile.

 

Put za Santjago - 25. dan

Krećem pre svitanja, ispavana i odmorna, sa zalečenim žuljevima. Na nogama imam sandale za pešačenje koje sam juče kupila, u džepu sa strane ruksaka nosim papuče, a sa preklopa mi vise patike koje još uvek ne želim da bacim. Toliko pari obuće nemam ni kod kuće. 
Mrak je i sama sam na stazi. Po izlasku iz varošice počinje šuma. Put kroz nju je kamenit, pa moram da pazim na svaki korak. Uključila sam i najjače svetlo na čeonoj lampi. Iako još nije svanulo, vlaga je već ogromna. Prisećam se azijskih dzungli i jutarnjih magla u njima. Bila bih mokra kako udjem u njih. Bukvalno, gola voda. 
Za danas su najavili kišu - juče su svi pričali samo o tome. Ali pod prvom svetlošću novog dana nebo se čini vedrim. 
Dugo nisam dočekala svitanje u šumi. U praskozorje, sve se nekako primiri, vetar stane i zvukovi utihnu. Kao u nekoj tihoj, spokojnoj smotri, pre nego što svetlost počne da se probija. I onda, šuma polako oživi: lišće zašušti, oglasi se neki detlić, ptice koje se bude, gmizavci koji šmugnu u žbunje pred mojim koracima. 
Izlazim na čistinu u času kad se dan utvrdio. Svež dah nakon šumske sparine. I otvoren pogled na kanjon zdesna, iznad kojeg se nižu brda pod zimzelenim i četinarskim šumama. Kao da sam na kraju sveta, a ne na nekoliko stotina metara od autoputa. 
Dva polulučna betonska mosta visoko nada mnom. Trake autoputa kojima je premošćen ponor. Izgledaju nekako krhko i elegantno. U pozadini, siva brda se preklapaju jedno preko drugog. Iz njihovog podnožja polako se podiže gusta magla. 
Glavnina današnjeg puta vodi kroz šumu, zemljanim stazama, ili popločanim puteljcima kroz mala naselja. Ova su uspavana ili mrtva - teško je proceniti. 
Prolazim pokraj odlično očuvane kamene kapele iz 15. veka. Na zidu prema putu - sunčani sat uklesan u kamenu. Loša sam u iščitavanju nebeskog kretanja i računanju vremena, ali me možda baš zbog toga fasciniraju ti vajkadašnji izumi. Stanem, proučavam, odgonetam, a na kraju slikam, i dalje zapitana kako i gde to mogu da iščitam da je danas 4. juni, i da je 9.20 pre podne.
Ima mnogo napuštenih kuća, a još više onih na prodaju. Vidim ih svuda duž Puta. One prve, napuštene, zarasle u korov, urušene od vremena, izazivaju mi nelagodnost. Mislim da nema tužnijeg svedoka ljudske kratkovečnosti od njih. Prisećam se nekih sablasnih sela, ne znam više gde, jer svugde sam ih nalazila. Srce bi mi se stezalo, a u grlu se zaglavljivala neizgovorena pitanja. Da sam ja neko, donela bih zakon da se sve napuštene kuće moraju srušiti. Ali samo sam putnik i pisac koji duboko saoseća sa sudbinom ljudi i ljudskog roda. 
Deo Asturije kojim hodam veoma je vetrovit. Na svim brdima postavljene su vetrenjače. Danonoćno proizvode energiju za domove u naseljima. Ne mogu da se otrgnem apokaliptičnoj viziji vetrenjača koje nastavljaju da se besmisleno okreću i nakon što ljudskog roda nestane sa ove planete. Nadam se da je vizija pogrešna. 
U nekom selu napokon ljudi. Zapravo, domaće životinje u pratnji ljudi. Scena je izgledala ovako:
Najpre su na glavni asfaltni put odnekud sa strane, sa nekog sporednog puteljka, izleteli sredovečni muškarac i žena u fluorescentnim prslucima. Oboje su u ruci nosili znak STOP. Pomislila sam da je reč o radnicima koji će sad da zatvore put. Ali oni su stali tako da zatvore saobraćaj kako bi propustili stado od preko sto krava koje su se vraćale sa ispaše. 
Odatle, put ponovo vodi preko brda, zemljanom stazom. Počinje kiša, koja se pretvara u oluju. Srećom, traje kratko. I srećom sam u šumi, pa pljusak nije toliko jak. 
U posvemašnjoj tišini začujem kola iza sebe. Osvrnem se, pa ubrzam do prvog proširenja puta. Vozač mi klimne glavom u znak zahvalnosti. Stotinak metara kasnije zaustavlja svoj crveni dzip. Izlazi i otvara stražnja vrata iz kojih istrči pas. Čovek kreće ispred mene, noseći plastičnu kesu punu nečega. S moje desne strane je livada, sa tri konja na ispaši. Čovek prilazi prvom i daje mu da jede to što je doneo u kesi. Potom odlazi do druga dva konja i to ponavlja, dok ga pas prati u stopu. Prelepa scena. 
Već oko podneva stižem u Tinero. To je današnje odredište većine hodočasnika koji prate aplikaciju Put za Santjago. Tek nešto više od dvadeset kilometara. Nisam umorna i žuljevi miruju. Razmišljam da hodam još najmanje desetak. Ali opet počinje kiša. 
Grupa hodočasnika obilazi zgradu hotela preko puta. Udju najpre na bočni ulaz, pa se vrate na glavni, gde stanu u red na recepciji. Hotel deluje dosta luksuzno, a kad osmotrim bolje, vidim da ima četiri zvezdice. Nemoguće da će svi ti ljudi da plate stotinak dolara za noć u njemu. Bez obzira na materijalno stanje, većina hodočasnika smatra da Put nije potpun bez spavanja u zajedničkom smeštaju. Tako plate krevet desetak evra, a onda potroše nekoliko puta više za večeru. 
Iz radoznalosti, udjem i ja za njima. 
"Da, da, ovo je hodočasnički hostel, ulaz je odozdo, a ovde se prijavljuje i plaća. I ovde je ulaz u pravi hotel", objašnjava mi Španac koji stoji ispred mene. "Luksuzno, zar ne?", šali se. 
Za mene jeste. Trknem da pogledam sobe, pa se vratim. Predomislila sam se - ostajem ovde. 
Kasnije otkrivam da u sklopu hostela postoje i spa centar i sauna, za koje se plaća tri evra. A žena sa recepcije rasporedila je hodočasnike tako da u svakom boksu od po četiri kreveta na sprat budu ili žene ili muškarci. Verovatnoća od uznemiravanja od hrkača svedena je na minimum. 
I slučajno ili ne, delim polusobu sa Ana-Marijom koju sam upoznala još na Severnoj ruti, te još dve Amerikanke - Britni i Marti. Britni je profesorka španskog i za Put se odlučila ponajviše zbog prilike da vežba jezik. Primećujem da na Primitivo ruti ima najviše Španaca i uopšte ljudi za španskog govornog područja. 
Marta je, naizgled, jedna od onih osoba na Putu za Santjago za koje se prvo zapitate kako će izdržati sve napore. Prevelika je i preteška za ovakvo hodanje. Ali kad čujrm njenu priču, prosto se posramim što sam podlegla takvom površnom zaključivanju. 
Marti je ovde zbog svog muža koji je pre nekoliko godina oboleo od multipla skleroze. Pre toga je bio vojno lice, a potom je studirao i diplomirao arheologiju. Iako je nedavno prešao u budiste, ranije je bio katolik. Zbog svega toga, maštao je odavno o Putu za Santjago. Medjutim, stanje mu se dosta pogoršalo u poslednjih nekoliko godina. Leva strana tela skoro potpuno mu je otkazala. Tako su rešili da Marti krene na Put umesto njega. A suprug i njihov četrnaestogodišnji sin ne samo sto ce je bodriti, već će doleteti u Santjago, kad bude stigla na cilj. Da zajedno proslave ispunjenje jednog velikog sna. 
"A onda, sledeće godine ili neke naredne, on će pokušati da hoda deo neke rute, po desetak kilometara dnevno, koliko bude mogao. Već je počeo da vežba za to, ali stanje mu je promenljivo, čas bude odlično, a čas se jako pogorša", kaže Marti bez imalo emotivne obojenosti, kao da konstatuje kako je vreme u ovom delu Španije nepredvidljivo. A ja se zapitam koliko ova žena mora biti jaka da bi sve to mogla. 
Put za Santjago me opet ostavio bez reči.

 

Put za Santjago - 26. dan

Ne pamtim nijedno jutro na Putu za Santjago nalik ovom. Ništa me ne boli, niti se nešto posebno desilo što bi uzrokovalo takvo raspoloženje, samo ne osećam uobičajenu radost zbog novog dana. Pomalo se silim da krenem, iako mi se zapravo ni ne ostaje. Stanje koje bi najpribližnije odgovaralo onom kad se probudite sa lošim predosećajem - osim što odavno ne verujem u njih.
Dodatnu notu tom za mene neuobičajenom raspoloženju daje kiša koja počinje čim izadjem napolje. Navlačim kišne pantalone, obuvam patike koje još uvek nisam bacila i otvaram kišobran. 
Put vodi pravo uvis, toliko strmo da se pitam da li ljudi iz gornjeg dela grada ikad silaze dole i obrnuto ako nemaju prevoz. No zato brzo izbijam na šumsku stazu koja nastavlja da se penje, ali pod mnogo blažim uglom. A i kiša se brzo predomislila, pa skidam suvišnu odeću sa sebe, menjam obuću (konačno utvrdivši da se neću više vraćati u patike), a ostavljam samo kišobran otvorenim, jer i dalje povremeno prsne iz nekog oblaka. 
Sleva mi je pogled otvoren prema gradu koji sam ostavila, smeštenom na vrhu najvišeg brda. Podseća me na sicilijanske varoši do kojih se uvek treba naporno penjati. Strateški odličan položaj. Juče sam napravila nekoliko dobrih snimaka sa vidikovca u centru. Okolna brda deluju nežno zatalasana u odnosu na taj vrh. 
Nije lako hodati neravnim zemljanim putem, po vlažnom tlu, dok vam se pogled otima ka prizoru koji vas prati sve vreme. Zato zastajem, uslikam pejsaž, pa nastavim desetinu metara gledajući ispred sebe, gde stajem, a onda opet zastanem. 
Tako uspevam da uhvatim trenutak kad sunčeva svetlost prodre kroz oblake, obasjavajući samo delić doline. Prizor koji izbija dah. Jedino što traje prekratko. 
Ostavila sam nekoliko hodočasnika iza sebe, i sada sam sama. Ni o čemu posebno ne razmišljam, već sam mahom usredsredjena na samo kretanje. Hodanje je postalo moja svakodnevica. Pre nekoliko dana osetila sam kako mi nedostaje čim ustanem. Telu prija ritam koji uspostavim čim se malo zagrejem. Hodam kratkim ali žustrim koracima, ne smanjujući brzinu ni na usponima. Tako mi prija. Više puta sam pomislila kako mi zapravo hodanje ide mnogo bolje nego okretanje pedala, barem kad je reč o brojkama, predjenim kilometrima, brzini, satima koje mogu da provedem u toj aktivnosti. 
Više od deset kilometara kroz šumu, bez naselja. Usput sretnem Marka, Holandjanina koji je izgubio put idući uporednim, pa se obradovao ugledavši me. Nastavimo neko vreme zajedno, dok se on ne zaustavi zbog žuljeva. I njega muče iako je već ishodao Portugalsku rutu. Potom sustižem Marti. Poslala je svoj veliki ruksak taksijem do narednog odredišta, a ona nosi samo ono što joj treba danas planirala je da ishoda za nju duga dvadeset četiri kilometra, jer tokom cele te deonice skoro da nema smeštaja. Hodamo neko vreme zajedno, ali je onda ostavim. To je uobičajeno na Putu - ne morate ništa da kažete kao opravdanje, već samo isprednjačite ili usporite kad želite da nastavite sami. 
Ponovo se srećemo u selu Campiello. To je poslednje mesto u kome može da se kupi hrana za narednih dvadeset, odnosno trideset kilometara. Nedaleko odavde, put se privremeno razdvaja u dva, lakši i malo duži, i nešto kraći a teži put. Ovaj pitonji je prvobitni, originalni hodočasnički put, duž kojeg su se nalazila svratišta. Zbog toga se zove Hospital ruta. Vodi preko negostoljubivih planina, koje osim prekrasnih vidika ne nude putnicima ni najmanju izvesnost da će ih proći bezbedno. 
"Kada je magla, ljudi se lako izgube i neki nikad ne nadju put do civilizacije", rekao mi je Mark šta je čuo od lokalaca. 
"Svuda u svetu lokalci vole da preteruju sa upozorenjima", odgovorila sam. Koliko sam se samo naslušala priča o dzinovskim crvima u pustinji Gobi. Ili o mističnim nestancima hodača na pešačkoj stazi na Himalajima. U rumunskim Karpatima su mi davali veće šanse da završim kao plen nekog medveda, nego da se spustim bezbedno iz onih šuma. I tako redom, svugde gde bih došla. Istina je da postoji rizik kad radiš ovakve stvari i da čovek mora da bude oprezan. Bilo bi, recimo, ludo neoprezno da se sad, usred dana, uputim tamo. Ne bih imala dovoljno ni vremena ni snage da predjem tih skoro trideset kometara. Što znači da bih morala da tamo negde kampujem. A to bi bila ludost jer su vremenske oscilacije velike, i pakleno vrelo popodne u trenu se može zalediti na nula stepeni. Čitala sam o tome.
Kako god, mnogi od nas odlučili su da sačekaju sutrašnji dan u mestu Boredo, nakon kojeg se rute razdvajaju. Pa ako bude vedro, da krenu izazovnijim i lepšim putem. 
Ali prethodno treba nabaviti zalihe hrane. 
Kada sve upakujem u ranac, jedva uspem da ga podignem. Mislim da sad teži 12-13 kilograma. Srećom pa sam ojačala prethodnih nedelja. 
U Boredu se opraštam sa Marti i Britni kona će takodje prvom, lakšom rutom. A nastavim lagano sa novom poznanicom Erikom, takodje Amerikankom. 
U seoskom baru prijavljujemo se za smeštaj u opštinskom hostelu. Cena kreveta je pet evra, ali noćas bih da kampujem pošto ispred zgrade postoji ravna travnata površina. 
"Koliko je za šator?", pitam a Dejvid, Španac koji priča englesku, pomaže mi prevodeći. 
"Pet evra", kaže barmen. "Dobićeš pečat ali ako spavaš napolju, nema registracije." 
"To je malo neobično", kažem Dejvidu. "Za kampovanje sam svuda plaćala upola cene, jer koristim samo tuš i da napunim telefon. A najčudnije mi je ovo za registraciju, kao tu sam, platila sam, ali niko ne zna da sam tu." 
Dejvid i Erika se zgledaju, priznajući da je to malo neobično. 
"Za krevet pet i za šator pet?", pita ponovo barmena. 
"Da", odgovori ovaj. 
Svima nam je savršeno jasno da to nije po pravilima. Dejvid nešto kaže, našta barmen preko volje otvori kasu i vrati mi dva evra.
Odbijem, pristavši na njegove uslove. Ali sam razočarana, kao što sam uvek kad imam posla sa sitnim dušama. U najvecem broju hostela volonteri i vlasnici bili su besprekorni, ničim ne pokazujući da su im bitnije donacije ili utvrdjena cena od samih ljudi. I hvala im na tome, jer taj utisak je onaj koji preteže i koji ću nositi. Ovo je treće mesto na kome sam se osetila loše i krivo mi je zbog toga. 
Ali uskoro je stiglo novo, gore razočaranje. U maloj kuhinji u smeštaju pripremila sam kafu. Na stolu se nalazilo mleko u tetrapaku, za kojom sam posegla misleći da je zajedničko. U skoro svakom hostelu bude ponešto takvo. 
Utom je starija Španjolka skočila spustivši ruku preko tetrapaka. 
"To je moje!", viknula je. 
"Izvinite, mislila sam da je zajedničko. Htela sam samo da dodam malo u kafu", rekoh, pokazujući na svoju šolju. 
Na to žena zgrabi tetrapak i odnese ga sa sobom. 
Zinula sam u neverici. Takvo ponašanje na Kaminu gde ljudi sami nude da sa drugima podele šta imaju? 
Koliko maločas, ispred bara, srela sam Španca koji je pre dve večeri takodje muku mučio sa žuljevima. Upitah ga sad kako mu je, a mlada Tajvanka za stolom preko puta, čuvši reč "žuljevi", spremno mu ponudi svoje fastere. "Ne treba, nemam ih više", odbio je momak, ali je ona insistirala da uzme, i to najmanje celo pakovanje jer njoj nisu potrebni. Španac je pokušao da objasni da zaista ne treba, što se na kraju pretvorilo u cenkanje, u kome ona navaljuje da uzme makar tri, on prihvata jedan, a na kraju se usaglase oko dva. Slatko sam se smejala. 
A sada ovo kao potpuna suprotnost tome. Neshvatljivo na Putu na kome je sve oko deljenja. Sećam se te žene od pre dva dana. Sa svoje tri prijateljice zasela je satima u maloj zajedničkoj trpezariji, u priči nakon obeda. Više nas čekalo je da ustanu i omoguće i drugima da jedu za stolom, ali one nisu marile ili nisu razumele. Pomerili su se tek kad je neko uputao da li bi mogao da sedne da ruča. 
I sada se dešvlava isto: vlasnica tetrapaka, nakon što ga je sklonila na sigurno, sa još jednom prijateljicom ostaje da sedi za jedinim improvizovanim stolom u smeštaju. Otvararaju svaka svoj Sudoku ne mareći ni za koga. 
"Jesam ti rekla?", kažem Eriki kojoj sam se požalila.
"Da, identično toj sceni koju si mi ispričala", odgovara, ni ona ne shvatajući. Vidim da joj je žao zbog mog razočarenja i što me to toliko pogadja. 
"Neki ljudi su naprosto takvi", kaže. "Njima nijedan Put ne može da pomogne".

 

Put za Santjago - 27. dan

Napolju je mraz. Iako sam se pokrila dotanim ćebadima iz hostela, zima mi je. Kroz polusan, borim se protiv nje, uvijajući se što bolje mogu u sve te pokrivače na meni. Prebacujem ih i preko glave, ali ništa ne pomaže. San se nepovratno prekida da bih obukla jaknu, a posle više neće na oči. Termometar pokazuje da je unutra oko pet stepeni Celzijusa. Nisam ponela opremu za ovako niske temperature. 
Ali barem ne pada kiša, a koliko vidim, iako se još nije razdanilo, nema ni magle. To znači da ću danas krenuti čuvenim Hospitales putem, prelazeći prevoje na preko hiljadu metara nadmorske visine. Kažu da je Primitivo put najlepši od svih, ali i najteži. A Hospitales je njegovo i najlepše i najteže parče. 
Koristim utičnicu u hostelu da pre polaska malo dopunim bateriju. Erika mi pridje sa pitanjem da li bi mogla da samo krene sa mnom. I sinoć me je pitala kada bih pošla, na šta sam odgovorila neodredjeno. Nikad to ne planiram, a nisam nešto ni raspoložena za dogovore o zajedničkom pešačenju. Hodam dosta brže od nje, a deonica je duga skoro trideset kilometara. Bez hrane i vode usput, tako da se moraju poneti zalihe za ceo dan. Ali sada ponavlja svoje pitanje, i to molećivo. 
"Okej", kažem i odem da završim sa pakovanjem šatora. 
Prodje neko vreme dok shvatim da se zapravo boji da ide sama. Mnogi se boje da ne zalutaju na toj deonici. 
Vratim se do nje. 
"Samo da krenemo, posle ću ja sama, neću te zadržavati", objašnjava Erika.
A ja je zagrlim, izvinivši joj se što nisam odmah shvatila da se boji. Naravno da ćemo krenuti zajedno, štaviše, hodaćemo celu Hospitales rutu zajedno. Ja ću malo usporiti, ona će malo ubrzati - tako da ćemo stići do cilja. Nema razloga da se brine. 
"Za tebe je to način života", kaže ona, ponovo se pravdajući. 
I krene žustro ispred mene, kao da bi da mi pokaže da mi neće biti na teret. Ali ubrzo se nadjem ispred nje, držeći dovoljno rastojanje da mogu da budem sama sa sobom, a da me Erika ipak vidi. 
U hodu, svedočimo fascinantnom svitanju. Neprozirna bela magla, zbog koje doline ispod nas izgledaju kao morska obala, podiže se polako oda tla, dok se odozgo probijaju prvi sunčevi zraci. Magija radjanja novog dana. Čarolija prirode. 
Ispred nas, sve je u jarkim bojama svežeg jutra. A kad se osvrnemo prema kotlini, dominiraju modroplave senke u izmaglici. 
Krećemo se obodima brda, tako da nam sleva stalno ostaje otvoren vidik. Od prvog koraka je teško jer je strmo uzbrdo, ali je već sada jasno da će vredeti svakog uzdaha. Mislim da mi je sada ruksak težak petnaestak kilograma, pa se na momente osećam kao oni istraživači u ekspedicijama koji su sve nosili na svojim ledjima. 
Već smo na visini na kojoj je hladno hodati u sandalama, i pored dva para čarapa. Pribegavam ponovo proverenom metodu zagrevanja, obavivši stopala astro folijom uz seta za preživljavanje. Uskoro je mnogo bolje. 
Predeli su sve divljiji. Na momente, čini mi se kao da sam na nekoj od onih dugačkih američkih ruta kroz potpunu divljinu. Bez ljudi i bilo kakvih znakova civilizacije. 
Imamo snažan čeoni vetar, pa bočni, pa opet čeoni, i tako naizmenično sve vreme. Sunce je štedro i promalja se tek povremeno kad postane veoma teško, kao da bi da nas obodri. A teren kojim hodamo sve je zahtevniji. Nakon strmih planinarskih uspona, izbili smo na kamenit put koji se diže nebu pod oblake. 
Usporila sam i penjem se uz pomoć štapa. Pri ovakvim naporima bitan je svaki atom snage i stoga je štedim. Prosipam i suvišnih litar i po vode, koje sam ponela u slučaju da se dan neočekivano preobrati u vreli letnji. Već je skoro podne i jasno je da će ostati uglavnom oblačno, sa mogućom kišom. Srećni smo što samo prsne poneka kap, jer je prognoza bila - oluja. 
Uskladile smo se dobro. Ja hodam nešto sporijim tempom od uobičajenog a onda zastanem i sačekam Eriku da me sustigne. Nikad to nije duže od desetak minuta. Za ženu u šezdesetim, odlično se drži, boreći se lavovski da ne posustane.
Prolazimo pored više ruina srednjovekovnih hostela za hodočasnike. Neki su bili izgradjeni još u 13. veku. Njihova arhitektonska shema sasvim je lako prepoznatljiva: štala, korito sa nekadašnjom česmom, ogromna zajednička soba za hodočasnike, nekoliko manjih prostorija. Manje-više, isto je i danas. 
Nakon što smo se ispenjali na preko hiljadu metara, prešavši dvadesetak lilometara, sledi spust. Strm i kamenit. Težak i za hodanje, a nekmoli za bicikliste koji pokušavaju da ostanu u sedlima svojih brdskih bicikala. Na ovakvim deonicama najbolje je trčati - ko to može. Jedan hodočasnik upravo to radi, sa povećim rancem na ledjima. 
Najzad stižemo do blaže deonice. Prolazimo kriz nekoliko napuštenih sela. Deluju sablasno, posebno jedno u kom se vidi da su staze betonirane u skorije doba. Neminovno, putnik se zapita šta je to nateralo sve njih da ostave gotove kuće i odu ko zna gde. 
Nazire se kraj našeg pešačenja. Kad stanem na jednom uzvišenju da sačekam Eriku, otkrijem sa kolikim naporom hoda. Prešli smo već dvadeset pet kilometara, sa osamdeset odsto uzbrdica i ozbiljnog planinarenja. I ja sam umorna iako prepuna slika i srećna zbog lepote kojom sam sve vreme bila okružena. Jedva čekam da selrignemo u prvo mesto sa hostelom. 
Izbile smo na asfaltni put, a strelica pokazuje da naša staza vodi pored njega. Proveravam mapu koja kaže da je odvajanje privremeno, možda pola kilometra, a zatim se oba puta ponovo spajaju. Odjedanput me mrzi da se opet uspinjem kamenitom a možda i blatnjavom stazom samo da bih zaobišla petsto metara asfalta. Produžavam drumom, alo me Erika doziva da stanem. 
Da li sam sigurna da je to dobar put? 
Pokazujem joj mapu i objašnjavam da se putevi uskoro opet spajaju. Krenem dalje, ali opet začujem kako me doziva. 
"Ja ću da se vratim nazad i da idem stazom", kaže mi. 
"Ali već smo prošli odvajanje, a za desetak minuta opet će se ukrstiti." 
"Nema veze, vidimo se onda tamo", odgovori. 
A ja samo slegnem ramenima i raširim ruke u stilu 'ako tako želiš, okej'. Nastavim svojim putem ne znajući šta da mislim o tome, ali ni ne želeći da se time bavim. Usredsredim se na to da uzučem što više snage za što brži dolazak do cilja, jer kiša samo što nije počela. I stižem na vreme, pre pljuska. 
Najpre platim za zajedničku sobu, ali onda otkrijem da dvokrevetna košta samo pet evra više. I najpre pomislim da sačekam Eriku da pristigne, jer sam sigurna da bi i njoj to više odgovaralo, ali ugledam samu devojku koja ruča u baru u sklopu hostela. 
Hodočadnik je i maločas je stigla. Upitam je da li bi delila sobu sa mnom objasnivši joj razliku u ceni. 
"Da, naravno, zvuči super, nisam imala pojma da je ta cena", odgovori ona. 
I baš u času kad doplatimo razliku u ceni i krenemo ka sobi, stigne i Erika. Objasnim joj šta radimo, ne osetivši ni najmanju neprijatnost zbog toga što nisam nju sačekala. Mislim da sam na njenom licu uhvatila jedva primetni trzaj, zapitanost zašto je nisam sačekala nakon celodnevnog zajedničkog pešačenja. Ali možda mi se samo učinilo. 
Odlazim u toplu sobu, srećna što ću nakon jako napornog, ali nezaboravnog dana, imati pristojan smeštaj u kome ću moći da se dobro odmorim. Moj doživljaj je sada potpun.

Put za Santjago - 28. dan

U Berducedu nema mobilnog signala, pa ne mogu da koristim internet preko telefona. Hotelski vaj-faj je veoma slab i čak ni posle nekoliko navrata ne uspevam da postavim fotografije. Svi su već krenuli, samo ja sedim u sobi i uporno pokušavam da se povežem sa svetom. Pisanje svakodnevnih objava postalo mi je naporno zbog nagomilanog umora. Posebno mi je teško poslednjih dana otkako je teren zahtevan a vreme loše. Ali kad vidim koliko ljudi očekuje te jutranje objave i kad pročitam komentare o tome kako su se uživeli i koliko im to znači, dobijem novi podsticaj. Tako sada pokušavam i četvrti put da se povežem, prepolovivši broj fotografija kako bih doskočila slaboj vezi. I najzad uspevam. 
Zatim žurno krećem. 
Kako izadjem napolje, tako počne pljusak. Za juče je bila najavljena oluja, ali je ostalo samo na kiši koja je počela popodne i nastavila da pada cele noći. Stresem se na pomisao da ću se opet smrzavati i kisnuti, ali nemam mnogo izbora ako ne želim da pauziram ceo dan zbog nevremena. Tako navučem kišne pantalone uz jaknu koju sam već obukla, i krenem. 
Put se penje pod oštrim uglom. Čak i u vodičima piše da se hodočasnici spreme na strm i dug uspon do akumulacionog jezera. Zna se da su izneverena očekivanja poražavajuća po psihu, pa je bolje da znaju šta da očekuju. 
Polako, nogu pred nogu, napredujem ka vrhu. Povremeno se pojavi sunce, ali mu niko ne veruje - ni hodočasnici ispred, ni oni iza mene ne skidaju svoje pončoe. Odnekud me uvek podsete na naše srednjovekovne preteče, koji su na crtežima najčešće prikazivani sa grbom na ledjima ispod širokih pelerina. 
Ali na kraju se uvek stiže na vrh (ako se usput ne odustane). Svaki put kada se ne odustane, ostvaruje se mala pobeda. Niz takvih malih pobeda dovodi nas do cilja. To je očigledna istina. 
A kad se nadjem na vrhu, opet zaključim da je vredelo svakog plitkog daha, svake kapi znoja. Uvek vredi. Samo je pitanje da li mi prepoznajemo vrednost nagrade za učinjeni napor. 
Prizor akumulacionog jezera, čak i po ovakvom danu, pod niskim, sivim oblacima, budi oduševljenje. Radujem se što sam tu, što to gledam, iako mi je hladno, iako zima probija kroz moje sandale, iako mi prsti na rukama trnu od hladnoće, a kiša me zaliva ispod kišobrana. Žalim samo što ne mogu da se zadržim duže, sedeći na vidikovcu pored male kamene kapele i uživajući u pogledu. 
Spust je još naporniji - strmo nadole, po klizavom kamenju. Ali je i lepši, jer sve vreme pogled slobodno leti preko vrhova u daljini, do ivice horizonta. Tu su i krave na ispaši koje doprinose atmosferi seoske idile. Propuštaju hodočasnike u jarkim kabanicama, koji me prestižu dok kamerom ovekovečujem taj prizor. Nestavrna slika. 
Sleva se pojavljuje i nestaje jezero, svaki put drugačijeg oblika, zavisno od mesta sa kojeg ga posmatram. I boja vode se menja zajedno sa bojom neba i jačinom svetla koje se probija kroz oblake. Čista magija. 
Ulazim u šumu, okupanu kišom koja tek što je stala. Cedi se sa lišća, iz krošnji. Boje su prezasićene od neočekivane svetlosti koja se probija sa svih strana. Koliko je šuma mračna za tmurnog vremena, toliko je blistava kada sunce ograne. 
Kolski put zamenjuje staza koja vodi u cik-cak. Spust traje predugo i, premda nemam problem sa kolenima, noge me već ozbiljno bole. Pravim česte kratke pauze, oslanjam se o štap, hodam postrance, ali je i dalje naporno. 
Ali sa spustom je kao i sa usponima - na kraju se stiže na cilj, ovog puta na ravno, gde je celom telu udobnije. 
Prolazim preko brane na drugu obalu akumulacionog jezera. Oko njega, napuštene kuće, ostaci nekih postrojenja, zapušteni vinogradi. U jedinoj živoj kući se nalaze bar i smeštaj za hodočasnike. Vidim mnogobrojne jarke tačke na terasi s koje se pruža pogled na jezero. Sve hodočasnici koji prave pauzu. 
Produžavam bez zaustavljanja. Iza mene su dva momka koje sam srela još jutros, ali su bili brzo isprednjačili. Sad hodamo istom brzinom, ne smanjujući niti povećavajući rastojanje. Ali zastajem zbog fotografisanja pa me u jednom trenutku prestignu. Sada ja njih pratim na istovetnoj udaljenosti, u stopu. 
Iza sebe čujem zvuk štapa. Neko se upinje da ubrza i sustigne me, ali ne uspeva u tome. Osvrnem se i ugledam Italijanku koju srećem već nekoliko dana. Obično hoda sa društvom od njih troje ili više - pošto im se neko stalno pridružuje, a neko odustaje. Jako su bučni sve vreme, a posebno uveče kada uz večeru otvore nekoliko flaša vina. Onda sasvim izgube osećaj za druge, pa nastave da se smeju i pričaju uglas i u zajedničkoj sobi. Ne znam gde je sada ostatak njenog društva, ali ona je veoma brza. 
Tako hodamo pet kilometara na sat u istovetnom poretku: momci napred, ja u sredini, Italijanka na začelju, na rastojanju od oko deset metara jedni od drugih. Nervira me lupkanje štapa iza mene, ali neki prkos mi ne dopušta da zastanem i sačekam desetak minuta dok ne prodje i izmakne dovoljno napred da ne mogu da je stignem. Kao što ne mogu da prestignem momke ispred, samo što mi oni ne smetaju, već naprotiv, vuku me da držim isti ritam. 
U tom poretku stižemo u Grandas - grad koji je u svim aplikacijama za Primitivo rutu označen kao završnica današnje etape. Prethodnih dana već sam se pitala zašto toliko hodočasnika prati taj plan kao da može da se hoda samo koliko je predloženo u tim vodičima, i ni manje ni više od toga. U razgovorima, ljudi govore o tim etapama kao o zacrtanim ličnim planovima. Isto kao i u vezi sa obilascima znamenitosti poput Altamire: ništa van rute ne postoji i nema odstupanja od propisanih dnevnih kilometraža. Sasvim mali broj ljudi voljan je da prati sebe, svoj ritam i vreme, praveći lični plan. To je velika istina o ljudskom rodu koja mi ovde postaje očigledna. 
U Grandasu Italijanka 'otpada' iz našeg slučajnog vozića, a momci i ja sedamo u isti bar, svako za sebe. Oni na pivo, ja na kafu i kolače. 
Kada krenem pre njih, uverena sam da će i oni tu ostati. Što se mene tiče, moj plan je malo mesto nakon ovog, koje je udaljeno oko pet kilometara. 
Hodam sama i slobodna. Nikog ne pratim, niti mi iko diše za vratom. Slušam svoj unutrašnji ritam, hodajući nekako opušteno, kako ceo dan nisam mogla: najpre zbog nevremena, potom zbog teškog terena, na kraju zbog nesvesnog takmičenja sa drugim ljudima. I tih poslednjih sat vremena čine mi se najlepšim tokom današnjeg dana. Obećam sebi da će mi taj osećaj biti nadalje presudan.

 

Put za Santjago - 29. dan

Hodam već nekoliko dana Primitivo rutom umesto prvobitnom Severnom. Zadovoljna sam tim izborom jer je ovaj put prepun iskušenja: planine, divljina, stalna borba sa teškim vremenskim uslovima. Ali čini mi se da nikako ne uspevam da uspostavim odnose sa ljudima kakve sam imala dok sam hodala obalom Kantabrijskog mora. I pitam se često ovih dana da li je to zbog toga što nam prošlost, makar i tako bliska, izgleda uvek pomalo boljom od sadašnjosti, pa idealizujemo sve u njoj, ili je reč o efektu novog početka, koji se nikad ne zaboravlja, ili sam se možda umorila od tolikih ljudi oko mene i njihovih priča, pa sam postala nezainteresovana. 
Sinoć, u malom privatnom hostelu u Kastru, bilo nas je svega šesnaestoro gostiju. Polovina mladjih od trideset, polovina u srednjem dobu ili stariji. I prvi put otkako hodam na Kaminu, napravile su se genracijske grupe. 
"To je slučajnost", tvrdio mi je Holandjanin Aleks sa kojim sam sedela za stolom. 
On je u kasnim pedesetim, a sreli smo se na samom početku jučerašnjeg dana, kada me je na stazi zamolio da mu pomognem oko ponča, prebacujući ga preko njegovog ruksaka. To je sasvim uobičajeno na Putu, medju hodočasnicima, da neko zamoli nekog za pomoć. A još češće se dešava da vam je neko sam ponudi, kad pomisli da vam je potrebna. 
Aleks je pre nekoliko godina hodao Francuskom rutom. Priča mi da je ona poznata po tome da se nakon nekoliko dana od početka pešačenja naprave grupe od po šestoro-sedmoro ljudi koji potom sve vreme hodaju zajedno. 
Što se njega tiče, voli da bude sam na stazi, a da povremeno sreće druge hodočasnike i ponekad hoda sa njima par kilometara zajedno. Slično kao i ja. 
U grupi mladih koja se napravila, nalazi se i Marina, Argentinka sa kojom sam pre neku noć delila sobu. Sa ushićenjem mi je pričala o svojim novim prijateljima koje je ovde upoznala. 
Tu je i par Rusa, devojka koja odlično priča engleski, i njen momak koji ga tek natuca. Sreli smo se na stazi Hospitales, razmenili neku reč u prolazu a pri kasnijem ponovnom susretu, devojka mi je čuvala stražu kako bih otišla u toalet u prirodi. U ekstremnim uslovima, i najjednostavnije stvari postaju komplikovane i pomoć dobro dodje. 
U grupi mladih je i Amerikanka azijskog porekla koju sam i ranije srela ali ne mogu da se setim gde tačno. A možda me samo podseća na nekoga. 
Primećujem i momka koji namerava da kampuje jer u hostelu nema više kreveta. Ponudila sam mu svoje ćebe, kao i da se smesti na podu u kuhinji, gde sam planirala da se prebacim iz sobe zbog hrkača. Na kraju je odlučio da ipak ostane napolju.
Sinoć su svi oni sedeli za jednim stolom, veseli, rasloloženi, raspevani. Pominjali su whats up grupu koju su napravili, razmenjivali su svoje priče, iskustva, planove, želje. 
Povremeno bih čula neki deo tih razgovora i uvek bi me razgalili, podsetivši me na djake na eksurzijama. To je ista ta energija, svest o trenutku intezivnog življenja, o tome da možemo sve što se u običnom životu ne bismo odvažili jer uvek mislimo da će biti vremena, dok sada znamo da je ono ograničeno na tih dve-tri nidelje pešačenja, a onda ko zna kad i ko zna gde ćemo se opet sresti. 
Posmatrajući krišom te mlade ljude, otkrivam u čemu je velika čar ovog Puta - u neponovljovosti ljudi i trenutka. 
Za nas starije, takodje nije mnogo drugačije, iako možda spolja sve deluje prigušeno. Tako se ja radujem što sam na kraju dana ponovo srela Aleksa, iako smo jutros razmenili tek nekoliko rečenica. Sad otkrivamo da smo oboje bili na Himalajima, on hodajući Anapurna rutom a ja biciklirajući. 
U razgovor se uključuju i troje Amerikanaca koji su već peti put na Putu, a proputovali su pola sveta. Ako na kraju večeri ne razmenjujemo kontakte na socijalnim mrežama, to nije zbog nezainteresovanosti jednih za druge, već pre do usporenosti koja dolazi sa godinama i iskustvom. 
Novo jutro neočekivano mi donosi 'stare' poznanike, i to doslovno na prag. Napuštam hostel, ušavši u malu baraku-bar ispred, kad ugledam Marti. Vrsinem oduševljeno, a i ona se obraduje. 
"Hej-hej!", pozove me neko s druge strane. 
Erika! 
Grlim ih obe, popričamo nakratko o novostima od prethodnog dana i planovima za danas, a onda krenem. One su tek pristigle nakon pet kilometara i prave ovde pauzu za kafu. 
"Vidimo se kasnije!", kažemo uobičajenu privremeno oproštajnu rečenicu na Kaminu. 
I zaista se ponovo srećemo, kao što to stalno biva na Putu. 
Nakon guste neprozirne magle i dugog uspona kroz nju, izbila sam na vidikovac iznad oblaka. Kakva slika! Cela kotlina je kao potopljena u belilo, iz kojeg se izdižu vrhovi planina. Na jednom od njih stojim i pokušavam da zabeležim taj prizor. Tad stižu najpre italijansko-španski bukači, koji uvek idu u paketu, kako će kasnije duhovito primetiti Marti, a za njima i njih dve. 
Spontano nastavljamo skupa. Prepričavamo dogodovštine i pomalo ogovaramo tu grupu na koju već svi imaju primedbe. Jutros su, recimo, upalili svetlo u pet i razbudili celu spavaonicu. Srećom, nisam bila u istom hostelu sa njima. 
Šalim se kako pokušavam da im pobegnem, ali se neprestano srećemo prateći se u stopu. 
Kasnije malo zaostanem za Marti, pa neko vreme nastvim sa Erikom koja je spora ali uporna. Kaže mi da je onog dana kada smo hodale zajedno izabrala da nastavi zvaničnom rutom jer je bila uverena da se upravo u tom delu nalazi veštačko jezero, ono koje smo zapravo videli juče. To objašnjava zašto me je onako napustila nakon celodnevnog zajedničkog pešačenja. Sve ima smisla. 
Sa većinom ljudi na Putu jednostavno je hodati. Budemo neko vreme skupa, onda neko isprednjači ili zaostane, bez opravdavanja ili pozdrava, a kasnije se sretnemo, nekad u istom hostelu, a nekad posle par dana. 
Ovi poslednji susreti uvek su i najemotivniji. Obradujemo im se, kao da znamo jedni druge godinama. I nastavljamo priče tamo gde smo ih prekinuli, postajući sa svakim susretom sve bliži. 
Današnji dan pun je takvih iznenadjenja. 
U hostelu koji izaberem po principu "samo da ne budem sa bukačima u istom", najpre sretnem Madjara Borisa. Delimo uzajamne simpatije od prvog susreta, kao starija sestra i madji brat koji se uvažavaju i vole. Boris je sportski novinar, priča francuski i pomalo španski, a i čita ćirilicu iako ništa ne razume. Lako nam idu šale na račun onog drugog, ali bez imalo loših primisli. Boris bi hteo da putuje po Balkanu, odavno to planira, samo nije siguran na kakav doček bi naišao u Srbiji kada bi rekao odakle je. Kažem mu da ne brine, mada su madjarski graničari na zlu glasu kao najneljunazniji od svih suseda. Ta izjava daje nam povoda za nove šale. 
U kuhinji srećem i Ana Mariju, mladu Amerianku sa kojom sam u nekoliko navrata pričala još na Severnoj ruti. Upravo se vratila iz prodavnice noseći tri ogromne kese. 
"Ovo je moja hrana za dva dana", kaže. 
A ja prsnem u smeh. Mislila sam da samo ja nosim tone zaliha, ali očito nisam jedina. Ana Marija mi pobraja šta je sve kupila za tridesetak evra. Hrana u Španiji je dosta jeftina i, ako se hrani u prodavnicama, može se proći sa manje od deset evra devno. Dok je to cena prosečnog obeda za hodočasnike u restoranu. Razlog za ovu veliku kupovinu je što je sutra nedelja i ništa neće raditi. 
Zbog toga i Boris i ja odlazimo u prodavnicu. Usput srećemo mnoge hodočasnike koje već znamo. Svi su tu, u ovom mestu, u nekom od tri-četiri hostela. Pošto je siesta, jedini smo mi na ulici. Hodočasnici su okuoirali grad.
U povratku me očekuje susret kome se možda i najviše obradujem - sa Žerarom, sedamdesetodvogodišnjim Francuzom. 
Upoznala sam ga veče uoči poladka na Hospitales rutu. Pričali smo o planinarenju, najnižoj temperaturi na kojoj je ko spavao u šatoru, najvećem iskušenju na planini - mom na Himalajima, njegovom na Ankonkagvi. Nasmejan mršavi gospodin blage naravi - takav je utisak ostavio na mene. Sutradan smo se sreli više puta. Najpre sam ga prestigla, što nije bilo teško jer je hodao nogu pred nogu, sasvim polako. Zatim je on sustigao Eriku i mene kada smo sele da pauziramo. Smestio se nedaleko od nas, samo na bolje mesto, u zavetrini. Narednih nekoliko sati povremeno bismo ga srele, pa gubile iz vida, dok ga konacno nismo negde ostavile. 
"Brinem se za njega. Pričao mi je sinoć da je pre polaska za Santjago imao neki problem sa srcem i ležao je u bolnici dva dana", poverila mi je Erika kad smo ga na jednoj pauzi ponovo ugledale kako nam se približava. Nisam to znala i sada sam ostala zadivljena. 
Žerar je polako stigao, osmehujući nam se za pozdrav. I tad ga Erika upita da uzme njegov broj telefona, za svaki slučaj. 
"Hvala vam veliko, ali ne. Hodam dokle mogu, a ako se desi nešto, samo se izvrnem pored puta, i ne moraju ni da me nadju", odgovori Žerar kroz onaj svoj blagi osmeh pun razumevanja za sve. 
Ljudi koje srećem na Putu i polako ih, kako hodanje odmiče, upoznajem, iznova izazivaju moje poštovanje. 
"Moj čovek", kažem Žeraru dok odmiče ispred nas. 
I sada ga, dva dana kasnije, ponovo srećem, živog i nasmejanog. Zagrlila bih ga, ali se starac buni, izbegavajući posebnu pažnju ili brižnost prema sebi. 
Dok sedimo svako za svojim stolom ručajući, shvatim i odgovor o mojoj zapitanosti nad novim ljudima koje upoznajem otkako hodam Primitivo rutom i mom odnosu prema njima. Nema razlike, samo je trebalo malo vremena i prilike za druženje.

 

Put za Santjago - 30. dan

Još od prvih dana pešačenja na Putu za Santjago razmišljam o tome zašto je to hodočašće toliko drugačije od bilo kog drugog putovanja. Zašto ovde svi ljudi žele da daju najbolje od sebe? Da pomognu jedni drugima i podele sa njima sve što imaju? Zašto su spremni da čine stvari koje ne bi u običnom životu? Zašto ovde tako lako uspostavljaju emotivne odnose sa drugima? Zašto im sa lica ne silazi osmeh uprkos žuljevima, upali mišića, vremenskim neprilikama? Zapravo, sva ta pitanja staju u jedno: zašto nismo takvi sve vreme svojih života?
Pričam o tome sa Borisom, sa kojim sam jutros otpočela pešačenje.
"Mislim da su ovde ljudi svesni neponovljivosti svakog trenutka jer su izašli iz zone komfora i svakodnevne rutine. Ovde nema posledica ako se bude iskren, osećajan, slab. Ove ljude verovatno nikad više nećemo sresti u svom životu i to nas rasterećuje. Isto kao u literaturi poznat i često rabljen motiv 'stranca iz voza', kome samovoljno ispričamo stvari koje nikome nismo", kažem. 
"Da, trebalo bi tako da se ponašamo i u svakodnevnom životu, da živimo tako svakog dana", kaže Boris. 
"Ja pokušavam otkako putujem oko sveta. Ali svako će reći slično: da daje sve od sebe, ali je problem što drugi to ne rade." 
"Možda se plašimo posledica, gubitaka, povredjivanja", razmišlja Boris naglas. Hodamo neko vreme ćutke, a tišinu narušava samo naše otežano disanje zbog uspona i brzine koju je nametnuo. "Život je misterija", zaključuje. 
"A da li za tebe postoji neka razlika izmedju prvog Puta i ovog sad?", pitam posle nekog vremena. 
Borisu je ovo treći Kamino. Najpre je hodao Francuskom rutom, potom Engleskom, a sad je na Primitivo. 
"O da!", usklikne. "Francuska ruta je bila najspiritualnija od svih." 
Pitam ga šta to tačno znači. Sigurno nije do same rute, jer ni na jednom putu kao takvom ne postoji ništa van onog što mu mi sami pripisujemo. Ni ljudi po sebi ne mogu biti razlog, jer ne odlaze na prvu rutu neki posebni ljudi, niti je ova rezervisana za neke manje posebne ili manje emotivne, druželjubive ili štagod. 
"Ne znam, zaista. Mogu samo da ti kažem da sam tamo napravio prijateljstva koja i danas traju. Nije da se čujem sa svima redovno, ali smo i dalje svi u kontaktu, a neki se i posećuju. Ovog leta će, recimo, Britanka sa kojom sam hodao dva dana posetiti Madjarsku i biće moj gost nedelju dana. "
"A sada, tokom ovog pešačenja, da li si stekao prijatelje?" 
"Ne, ništa ni približno tome. Ali to i ne očekujem, nemam nikakva očekivanja od ovog Puta", odgovara Boris. 
Što se mene tiče, mogu da napravim prilično jasnu razliku izmedju iskustva na Severnoj ruti i ovog ovde. Tamo su svi bili nekako opušteniji, spontaniji i srdačniji nego ovde. Imam utisak da Primitivo rutu biraju ljudi u dobroj kondiciji, pošto je najteža, i da je više doživljavaju kao poligon za dokazivanje svoje fizičke spremnosti. Tome dodatno pogoduje i njena dužina od 350 kilometara, koja se može preći za vreme godišnjeg odmora. Kao da zbog toga ljudi ovde manje dolaze u želji da dožive nešto spiritualno, a više da bi ostvarili sportski rezultat ili se dokazali pred sobom (ili nekim). 
"Može biti", odgovara Boris zamišljeno. 
I tu prestajemo da pričamo usredsredjujući se na uspon koji je pred nama. Današnja deonica nije zahtevna, vodi malo uzbrdo, pa malo nizbrdo. Nikad dosadno na Primitivo ruti, kako smo se već ranije složili. Svaki dan je drugačiji, pejsaži su raznoliki, priroda pokazuje nebrojena lica. Svaki dan je užitak za sebe. 
Ne mogu dugo da pratim Borisov ritam, pa kad zastanem da bih promrzle noge uvila u astro folije, kažem mu da ne mora da me čeka jer teško da ću izdržati taj ritam. Boris malo postoji pored, a onda kaže da bi krenuo. 
"Buen Camino!", poželim mu. 
"Buen Camino", uzvrati mi. 
Tek što ode, a prestiže mala Tajvanka. Prvih dana plaćala je taksi da joj prenosi prtljag, ali sada joj je na ledjima veliki ruksak. Sinoć smo spavale u istoj sobi i rekla mi je kako je razbila naočari, a dnevna sočiva je istrošila, tako da sad ne vidi baš najbolje. U mestu u kome smo odsele nije bilo optičarske radnje, a izvesno je da je neće biti ni do Lugoa, u koji najranije može da stigne za dva dana. Ali se ne žali, već uporno nastavlja dalje. Zaustavila se da bi na vrh kamene oznake stavila molitveni kamenčić, kao što rade budisti. I ja stavljam dva - za moje roditelje. 
Sustiže me Britni, Amerikanka koju nisam videla tri dana, od odvajanja za Hospitales rutu. Izabrala je onu drugu, lakšu a dužu. Njoj je ovo prvi Kamino, pa je pitam o utiscima u vezi sa ljudima. 
"Moji utisci su dobri, ali ja uvek stvaram bolja prijateljstva na putu nego u statičnom životu", priznaje mi. 
Britni radi kao profesorka španskog u nekom malom mestu sa svega četrdeset djaka. Nije planinar, čak ne voli ni aktivnosti na otvorenom, ali je došla na Kamino kako bi vežbala svoj španski. Kod nje je sve nekako u znaku nedostajanja koje pokušava da nadoknadi. 
Nakon pauze za kafu u jedinom usputnom baru rastajem se i od nje, pošto ostaje da priča sa upravo pristiglim Špancima iz ekipe bukača. 
Ovaj deo Galicije prepoznatljiv je po krovovima seoskih kuće koji su napravljeni od kamenih ploča, kao u Srbiji u ivanjičkom kraju. S tim što su ovde i same kuće od kamena. Sela skoro i da ne postoje, tek po kuća-dve koje su razbacane na po nekoliko kilometara udaljenosti. Mir je dubok, posvemašnji. 
Penjem se uz najstrmiju uzbrdicu do sada. Neki Francuz kog smo Boris i ja bili propustili, pričao nam je o toj deonici, upozoravajući nas da je teška. Posle mi je i Britni pominjala isto to. Ali nije me zanimalo da o tome pročitam u aplikaciji koju koristim. Čeka me šta me čeka. Ne želim da budem pod tudjom sugestijom. Možda ono što je autorima nekog vodiča teško, meni ne predstavlja veći problem. Ili pak obrnuto. Najgora su očekivanja - složili smo se Boris i ja. Ona nam kvare mnogo toga u životu. 
Na završerku današnjeg dana ponovo srećem Borisa. Smestili smo se u istom hodočasničkom hostelu. Nakon tuša u kratkog predaha, krenem da pronadjem neku prodavnicu iako je nedelja, ili bar u kome bih mogla da kupim hranu za večeras i sutra. 
Prolazim pored drugog hostela kad iza sebe začujem dozivanje. Osvrnem se i ugledam Eriku i Marsi. Istrčale su na ulicu ugledavši me kroz prozor. Postojimo malo razmenjujući novosti otkako se nismo videle, a zatim odlučim da udjem u njihov hostel, da popijemo kafu. 
Pošto su obe već hodale Francuskom rutom, i njih pitam da uporede to, sa ovim iskustvom. 
"Ono prvo je bilo nešto zaista posebno", priča Erika. "I dan danas sam u kontaktu sa većinom ljudi koje sam tad upoznala. A zanimljivo je da sam, koliko se sećam, sedamdeset procenata vremena hodala sama. Ovde sam mnogo više sa drugima, ali poznanstva su slabija." 
Marsi potvrdno klima glavom, priznajući da deli slično iskustvo. 
"Zašto?", pitam ih. 
"Ne znam, nisam nikad razmišljala o tome", odgovori Erika. 
"Ni ja", kaže Marsi. 
"Volela bih ako biste našle vremena da to analizirate pa kad se opet sretnemo, da mi kažete svoje zaključke. Mislim da je bitno za razumevanje Puta, barem je meni bitno", zamolim ih. 
A one se slože i obećaju da će mi preneti svoje zaključke. 
Utom me neko opet pozove po imenu. Osvrnem se i prepoznam Anju, Nemicu sa kojom sam spavala u istom hostelu na Severnoj ruti, one noći kada su pristigla dvojica konjanika. Nisam znala da je izabrala da nastavi na Primitivo putu. 
Kada nam se pridruži za stolom, i njoj postavim isto pitanje - da uporedi svoja iskustva sa obe rute. 
"Potpuno su drugačija!", uzvikne spremno, kao da je samo čekala da je neko to pita. "Ovde ljudi kreću na pešačenje i pre svitanja, i kao da imaju one amove, samo gledaju ispred sebe. Na Severnoj ruti bili su opušteniji."
"Možda zbog toga što su svi koji su izabrali Severnu rutu u startu spremni na to da će hodati najmanje mesec dana?", kažem. 
"Ima logike", složi se Marsi a i Anja klimne glavom. 
"A zašto je sve to bitno?", pita me Britni koja nam se takodje pridružila u medjuvremenu. 
"Da bih proverila svoja zapažanja", odgovorim joj nakon kraćeg razmišljanja. "Kada imam neki ne baš povoljan zaključak o nečemu, uvek podjem od toga da je problem možda do mene. Poredjenje sa tudjim mišljenjem pomaže mi u većoj objektivnosti. Sve vreme otkako sam na Primitivo ruti osećam veliku razliku u odnosu na sve ono što sam doživela na Severnom putu. Ali nakon ovih današnjih 'intervjua' sa vama mnogo bolje razumem razloge za to. I želim da verujem da je upravo ovo jedan od načina da ih prevazidjemo. Verovatno ne može ni da bude kao prvo iskustvo na Putu, ali može da postane mnogo bliže njemu."
Put će pokazati do kraja.

Put za Santjago - 31. dan

Neobično je jutro bez susreta sa drugim hodočasnicima. Ne znam da li su svi - a ima nas preko pedeset u ovoj varošici - otišli još pre svitanja, ili su pak odlučili da danas ne kreću pre osam, do kad se zvanično može ostati u hostelima. Možda sam upala u neki vremenski procep izmedju ranoranilaca i spavalica. Ovi prvi su to višom silom, jer moraju da se do ranih popodnevnih sati dokopaju smeštaja u narednom mestu. Na Primitivo ruti hosteli nisu toliko česti kao što je to bio slučaj na Severnom putu. Juče, recimo, nije bilo nijednog tokom dvadeset četiri kilometara. A današnja deonica je još i duža - skoro trideset kilometara. Jeftiniji državni hosteli za hodočasnike rade po principu 'ko prvi dodje, taj dobije krevet', pa oni koji su spori i van kondicije neprekidno strepe. Oni drugi hodočasnici, koji bezbrižno spavaju do poslednjeg časa, imaju rezervacije u nešto skupljim privatnim hostelima. I ako vidite nekoga da pristiže u grad u popodnevnim satima, možete se opkladiti da ga čeka sigurna soba.
Nekoliko dana sam i sama bila pomalo podlegla toj trkačkoj atmosferi, pošto su noći bile previše hladne za kampovanje. Nijednom nisam izvisila za krevet, ali sam u malom hostelu u Kastru dobila poslednje slobodno mesto, pošto su sva ostala bila rezervisana. Da sam došla kasnije, morala bih ili da ostanem napolju na minusu, ili da hodam još desetak kilometara. 
Danas je dosta toplije, a i ruta vodi sa skoro hiljadu metara nadmorske visine u niziju, pa mi je plan da noćas najzad kampujem. Zastaću nekoliko kilometara pre Lugoa, najvećeg galicijskog grada, i naći lepo mesto. Sutradan ću lagano ući i u grad, te ću imati ceo dan za obilazak čuvenog rimskog utvrdjenja i ostalih znamenitosti. 
Hodam opušteno, bez i najmanjeg napora. Uživam u tišini, u kojoj miruju čak i vetrenjače. Jedino se čuje poneka ptičica. Zastajem da nešto fotografišem, da razgledam ili samo da produžim neki osećaj. Kakva razlika u unutrašnjem doživljaju kad znam da sam vremenski uslovljena i da moram da negde stignem, i sad, kad o tome ne razmišljam. Stajem i onda često, stignem i da slikam i da snimam, ali sve je to nekako u žurbi, iako je najčešće nisam svesna. 
Razmišljam koliko tek rokovi, satnice, obaveze utiču na nas u svakodnevnom životu. Koliko smo svim tim opterećeni i koliko zbog toga ne možemo da se prepustimo uživanju u trenutku. Podsvesno smo programirani na žurbu. Još jedna istina o životu koja mi postaje očigledna na Putu.
Sasvim u saglasju sa mojom ponovo pronadjenom nirvanom je bajkoviti ulaz u prvo današnje seoce. Put do njega vodi popločanim nasipom duž kojeg s jedne strane teče potok, a s druge ga prati zid od pločastog kamenja. 
Od njega su izgradjene i sve kuće. Ako su podignute na raskrsnicama, onda nisu zidane 'na lakat', već imaju zaobljeni ugao, što me uvek podseti na kule utvrdjenja. Kad se tome doda odsustvo ljudi sa krivudavih kaldrmisanih ulica, utisak izmeštenosti iz vremena je potpun. Povremeno stvarno imam osećaj kao da sanjam - toliko sve zajedno deluje nestvarno. 
U jedinoj varoši na današnjem putu zastajem da kupim namernice, a zatim pronalazim kafe-bar. U Španiji kelneri ne izlaze iza šanka da bi uslužili gosta, već ovaj sam prilazi da naruči i uzme svoju narudžbinu. Ne znam da li su zbog toga skoro sve barske stolice uvek zauzete, pošto jedino ako sedite za šankom ne morate da se samouslužujete. 
Ovaj bar se nalazi van direktnog puta kojim prolaze hodočasnici, pa pretpostavljam da ovde nisu česti gosti. Otvorih vrata i na čas se osetih kao junakinja u nekom od vestern filmova: desetak glava za šankom složno se okrenu prema meni. Zamrznuti kadar u trajanju od nekoliko sekundi. Prava je šteta što to nisam mogla da snimim. Ali čim su shvatili da sam pelegrinos, nezainteresovano su se vratili čitanju novina, gledanju u dno svojih čaša ili razgovorima koje su bili prekinuli. 
Platih evro i trideset centi, koliko skoro svugde i košta kafa sa mlekom, uzeh gratis kolačić sa tacne na šanku, te izadjoh napolje i udobrno se smestih. Ovaj dan biće posvećen svim malim uživanjima koja sam bila zanemarila zbog hladnog vremena, kiše i njima izazvane žurbe. Stvari se polako vraćaju u onaj spori, staloženi tok. 
Nastavljam dalje, opet potpuno sama. Iako sam usporila, očekivala bih da ipak sustignem nekog hodočasnika, ili, pre, da mene neko prestigne. Ali već se bliži podne, a nigde nikoga. 
Od početka Puta, zavolela sam hodanje. Utrenirala sam se i ujutru jedva čekam da krenem. I ne primetim kad predjem prvih deset-petnaest kilometara, bez obzira na teren. I moj ruksak, čija težina obično varira izmedju osam i jedanaest kilograma, više ne osećam kao teret. Navikla sam se na njega, kao da smo srasli. Koliko je težak primetim tek kad ga uzmem u ruku da bih ga spustila na zemlju ili podigla na ledja. Sad me obuzima osećaj da bih ovako mogla doveka da hodam. Samo bih volela malo više sunca. 
Ugledam savršeno mesto za ručak: na zaravni ispred šume na ulazu u jedno selo nekoliko širokih panjeva. Sednem, izujem se, postavim 'sto' i gozba može da počne. Ne postoji restoran kao ovaj, niti ukusnija hrana od one kad se dobro ogladni nakon fizičkog napora. 
Sa mesta na kom sedim imam pogled na put, kojim najzad počinju da prolaze prvi hodočasnici. Ili poslednji, oni sa rezervacijama. Neke prepoznajem, ali i nepoznatima mahnem ako podignu pogled. Primetila sam još na početku da velika većina gleda ravno ispred sebe. Ja pak stalno kružim pogledom kao radar - što je navika koju sam stekla kotrljajući se godinama. Neki propust mogao bi da me skupo košta. 
Kasnije pravim još jednu pauzu, iako nisam ni umorna, ni gladna. Izbila sam opet na zaravan na ulazu u neko drugo selo, gde se nalazi crkva. Naspram nje, s druge strane puta, ogromni četinar, i dve klupe okrenute prema kapiji. Ne mora se biti mnogo maštovit da se pred oči prizove vreli letnji dan i duboka hladovina pod njim, u kojoj se žitelji sela odmaraju. Ritam nekog drugog, sporijeg vremena koji tu i tamo još uvek preživljava medju njegovim ostarelim, sve nemoćnijim poklonicima. 
I još jednom se zaustavljam na duže, izvrnuvši se na svoju prostirku, dok ruksak podmetnem kao zaslon. Ne mogu da odolim da to ne uradim, iako sam pre nekoliko dana otkrila jednog krpelja na telu. Nikada mi se u životu nijedan nije zakačio, pa mi je to bilo iznenadjenje. Trebalo bi da povedem računa, ali sve verujem da je pyta bila slučajnost. Krpelji me ne vole, i tačka - otprilike tako razmišljam. 
Već sam prešla preko dvadeset kilometara i stigla sam skoro nadomak Lugoa. Rano je i nisam uopšte umorna, te bih mogla da produžim dalje. Ali želim da zadržim usporeni ritam ovog dana. Jedini završetak koji bi mu odgovarao je da nadjem neko lepo mesto za šator. 
I samo četvrt sata kasnije ugledam pokošenu livadu uz potok. Prosto savršeno, kao i ceo ovaj dan. 
A kad proverim aplikaciju koja mi broji korake, klilometre, sate, kalorije... otkrijem da nisam bila ništa sporija nego prethodnih dana kad sam se upinjala da stignem na vreme. Istovetna brzina, možda čak i malo veća. 
Već sam to primetila tokom ovog pešačenja kad bih u dva-tri navrata usporila u mislima i htenjima. Hodala bih rasterećeno, ispunjena osećanjem da sve klizi lagano, a na kraju dana brojke bi me iznenadile. Bila u grču, bila opuštena, stigla bih uvek na vreme do cilja. Ali razlika u onom i ovom doživljaju čini filosofiju života.

 

Put za Santjago - 32. dan
(crtice)

Topla noć, sa povremenom kišom. Pred zoru, već uobičajeno smrzavanje. Oko šest se izvlačim napolje samo da odem do mesta na kom mogu da uhvatim signal. Sinoć sam ga otkrila nasred livade i obeležila. Ali sad je i tamo mrtvo. Pokušavam nekoliko puta, i na kraju se potpuno rasanim. Ne postavivši novu objavu, naravno. Ali za sat-dva stići ću u grad, te se ne brinem. 
Kafa i mlečni kroasani za doručak. Prilično brzo se pakujem, i krećem. 
Nebo najavljuje lep dan. Kroz oblake koji se razmiču, sunce propušta tanke snopove svetlosti. Sve bez žurbe, kao da mu još nije vreme. U Španiji ni sunce ne izlazi napolje pre deset. 
Pogled na Lugo na brdu, sa drugog brda. Izmedju njih - kanjon kojim protiče reka. Premošćena je još u rimsko doba, a visoki kameni most sa lukovima očuvan je do danas. I dobro služi ljudima. 
Pred zidinama stajem u neverici. Znala sam da su dugačke i očuvane, ali ovo što gledam je kao scenografija za neki istorijski spektakl. Kapija je jedina vidljivo rekonstruisana. 
Sedam u kafe poslastičarnicu naspram nje. Biram mesto do prozora sa pogledom. Ne mogu da se načudim kako ljudi ulaze u grad i izlaze uz njega nimalo ne obraćajući pažnju. Logično, žive tu i navikli su. 
Uz veliku šolju kafe dobijam i poklon kolač. A i kroasan koji sam naručila je ogroman. Španci su uvek izdašni kad je o hrani reč. 
Odjednom, otkrijem da u kafeteriji sedi i Holandjanin Aleks. Propustila sam njegov ulazak a ni on mene nije video. Sada prelazi za moj sto i pijemo kafu kao stari znanci. Opušteno jutro u malom španskom gradu. 
Rezervisala sam krevet u hostelu i puštaju me da udjem u sobu iako je tek jedanaest. Tu su odsele i Nemica Anja i Amerikanka Ana-Marija - društvo još od Severne rute. Radujemo se svakom ponovnom susretu. Smestim se, pa idem u obilazak. 
Mnogo hodočasnika odlučilo je da ostane u Lugu jedan san, da bi se odmorili. Iako ne nose ruksake, lako se prepoznajemo. A neke i znam, kao Eriku i Litvanca, sa kojima se pozdravljam. 
Ispred katedrale razred desetogodišnjaka. Čas istorije napolju. Nose postere na kojima su napravili vodice kroz grad. Obilaze ga i ponavljaju ono što znaju o njemu. 
Sad prave krug oko mene. Odakle sam. Koliko imam godina. Kako se zovem. Oni su svi desetogodisnjaci i vole Lugo - kažu mi za sebe. 
Hodam pet kilometara izvan grada do Dekatlona. Kupujem nove cipele za pešačenje, a mladić koji odlučno priča engleski mi pomaže u razgovoru sa prodavačicom. Potom me vozi nazad u grad, da ne bih ponovo hodala. 
Zove se Markus i inženjer je. Studirao je u Americi, a ovde će raditi master. Bavi se kajakingom i zna sa Srbija ima jak tim. 
Ostavlja me u centru, ispod jedne od kula. Taman da prošetam dvokilometarskim bedemom oko grada. Na jednom proširenju, ljudi u rimskim togama. Za tri dana ovde se održava svetski festival Arde Lukus, tokom kojeg se ozivljava rimsko doba. Ovi ljudi se spremaju za svoju ulogu vojnika i zapovednika. 
"Ave Cezar!", kazem prolazeći pored njih. 
Smeju se otpozdravljajuci mi. Jedan mi priča o fesativalu, a ja kažem da znam. I da planiram da se ovde vratim da bih mu prisustvovala barem jedan dan.
Ne bih da propustim takav dogadjaj u mojoj blizini.

 

Put za Santjago - 33. dan

Ljubazni stanovnici Lugoa uvek stanu kad vide da neko fotografiše, kako mu se slučajno ne bi našli u kadru. Roditelji tome uče decu, videla sam kako majka zaustavlja dvojicu sinova dok sam pokušavala da napravim jutarnji snimak katedrale. Utusak da su Galičani veoma ljubazni i brižni.

Spomenuk rimskom vojniku ispred mosta iz njihovog vremena. Vojnik je u čeličnom oklopu, sa kopljem oslonjenim o tlo, držeći u drugoj ruci štit. Pravim selfi stojeći do njega.

Ispod mosta prolaze kajaci. Momci na jutranjem treningu. Čekam da se približe u nadi da je Markus tamo. Bilo bi baš lepo da mu mahnem u odlasku iz grada. Ali u kajacima su neki drugi mladići.

Ostalo je još manje od sto kilometara do Santjaga. To je, ujedno, i najmanja klometraža koju neko treba da napravi da bi se nazvao hodočasnikom. I da bi dobio diplomu o ishodanom Kaminu. Mnogi varaju i koriste prevoz a onda poslednjih desetak kilometara hodaju. Zbog takvih je uvedeno pravilo da u hodočasničkom pasošu moraju da imaju pečeate kojima dokazuju da su hodali barem sto kilometara. I to dva dnevno, ako njihiva ruta iznosi samo toliko. Mi, ostali, koji sakupljamo pečate već stotinama kilometara, ne treba da se brinemo. 
Moj hodočasnički pasoš je ionako skoro pun. Bitan mi je kao suvenir koji sam obećala na poklon deci iz Svratišta.

U nekom selu, garaža pretvorena u mini-bar po sistemu samousluživanja. Ima automate za piće, kafu, grickalice. Tri žene za jednim stolom, a za drugim Litvanac. Mašina prima samo metalne novčiće, pa pitam da li neko ima da mi razmeni papirnatu novčanicu od desee evra. 
"Mislim da imam ja", kaže jedna od žena otvarajući svoj novčanik. I onda za sebe, poče da prebrojava: "One, dva, tri..."
"You're from Russia?", pitam. 
"Slovenia." 
"Pa što pričamo engleski!", uzviknem, i sve četiri počnemo da se smejemo.

Zovu se Tanja, Milena i Jasmina, i iz Maribora su. Pre nekoliko godina hodale su prvi deo Primitivo rute, a sada su došle da ispešače njen drugi deo - od Luga do Santjaga. Sinoć su doputovale u danas krenule. 
Pokazuju mi svoje hodočasničke pasoše na slovenačkom. I mapu planinarskih ruta kojima je premrežena Slovenija. 
"A od vas se to moglo i očekivati", kažem, i opet sve prsnemo u smeh.

Upisujemo se na zid na kom hodočasnici ostavljaju svoja imena, a zatim i u Knjigu utisaka. Kreću pre mene, pošto ja još pijuckam svoju kafu. 
Ali sustižem ih vrlo brzo. 
Neko vreme hodam sa Tanjom, dok su dve druge žene ispred. Staju kod jedne autobuske stanice posedavši na klupu.
"Snežana, hoćeš da se malo zavreješ?", pita me Jasmina izvadivši flašicu od Sprajta. "Rakija, domaća", doda kao objašnjenje. 
Sad se smejem naglas, u neverici. 
Prihvatam, naravno. 
"Još jednom", podsitiče me Jasmina. 
Rado. Rakija je odlična, meka. 
"Sad me niko neće stići", kažem polazeći dalje. 
One će još da se odmadaju, a danas će hodafi kratko, jer im je prvi dan. 
"Buen Camino, komšinice!", kažem odlazeći.

Najzad šuma i zemljani put. Već sam se bila zabrinula da ću danas hodatu samo asfaltim. I da postaje zamirno u dosadno, kao što je to bio slučaj na Severnoj ruti. 
Srećom sam se prevarila.

Kasnije i ja pravim pauzu na jednoj autobuskoj stanici. Jedan pas me gleda sa onim molećivim pogledom koji ljubimci imaju uvek kad namirišu hranu. Bacim mu malo hleba i šunku. Potom i ostatak paštete. Ali pas ne može da je izvuče jezikom pošto je ivica oštra. Prilazim, uzimam onu konzervu, izvadim sadržaj a ambalažu bacim u smeće. 
"Evo ti, zanovetalo jedno", kažem mu. "I nema više, sve sam pojela."

Tišina. Pejsaži koje želite da gledate na ekranu svog kompjutera odmarajući oči od posla. Blago zatalasana brda kao u Šumadiji. I vreme je dobro za pešačenje - oko 15°C. Sunca ima taman dovoljno da ne bude hladno ni mračno zbog oblaka, kao što je bilo jutros.

Dvadeset sedam kilometara do mog današnjeg odredišta. Nisam umorna, jedino me malo bole stopala pošto sam cslo pre podne hodala u novim patikama. Posle sam nastavila u sandalama za hodanje. 
Hostel je nekadašnje seosko imanje. Ima velimu baštu. Mogu da kampujem u njoj, i to besplatno. 
Nisam to očekivala jer sam svuda plaćala upola od cene kreveta. 
U svakom hostelu nalazi se kutija za suvišne stvari koje hodočasnici ostavljaju. U ovoj nalazim tanku vreću za spavanje koju ću noćas iskoristiti kao unutrašnji sloj. Biće hladna noć.

U baru nedaleko od hostela služe točeno pivo. I to odlično. 
Iznela sam svoju veliku čašu i gratis grickalice napolje. Sedim sa pogledom na raskrsnicu kojom niko ne prolazi. 
Naidje neka žena iz sela da kupi karton piva. Javim joj se kad udje i izadje. Kasnije se ispred bara parkiraju jedna kola. Iz njih izadje devojka, zapravo smena onoj što je mene uslužila. 
Sedim ispred tog seoskog bara, pijem odlično pivo a oko mene se ništa ne dešava. Verujem da bi na duže bilo dosadno tako živeti, ali trenutno mi ovo savršeno odgovara.

 

Put za Santjago - 34. dan

Na samo nekoliko kilometara od hostela ispred kojeg sam kampovala, jedna od onih improvizovanoh tezgi pred kućom, sa ponudama za vazda gladne hodočasnike. Pošto sam jutros krenula medju poslednjima, sve je već razgrabljeno i ostalo je još samo nekoliko mandarina i dve banane. 
Mršavi muškarac sa dugom kosom vezanom u rep mete dvorište. Poželim mu dobar dan, a onda ga upitam za ponude. 
"Donativo", kaže. 
Ako imaš, ostaviš koliko možeš i koliko misliš da treba. Dugo to nisam videla na Kaminu, zapravo, otkako sam napustila Severnu rutu. Na Primitivo putu su sve cene unapred označene. 
Ostavljam evro za dve banane. Kilogram košta manje od dva evra, tako da je ovo pristojna donacija, nadam se. 
Utom iz kuće izlazi žena. Poziva me na kafu i pita da li mi treba pečat. Oko njih dvoje, trčkaraju dva psa - jedan veliki i jedan štenac. Mali mi se mota oko nogu, pa ga pomazim, i očas, eto nas u igri. 
Nisam mislila da se zadržavam, ali sad menjam plan. Povuče me prilika za razgovor sa lokalcima. 
Muškarac mi je na lošem engleskom (svakako boljem od mog španskog) već rekao da tu volontira. Putovao je osam godina starim vanom, koji stoji parkiran preko puta. A onda je ovde zastao... 
... Zbog ljubavi, naravno. 
Njegova prijateljica je ovu kuću nasledila od bake i deke, i trideset i više godina dolazi iz grada čije ime nisam prepoznala, da bi se ovde odmorila. Ostaje po nekoliko meseci, tokom sezone hodočašća, a zimi se vraća nazad ili ide na jug u svom vanu. I pokaže mi beli van uz onaj crni, koji pripada njenom prijatelju. Okrenuti kabinama jedan ka drugom. Pomislih kako i ti vanovi deluju zaljubljeno. 
U prizemlju kuće u koju sam ušla nalazi se drveni sto i nekoliko klupa, a duž zidova je izložen ručno radjeni nakit sa motivima Puta za Santjago. 
Za stolom, žena mi sprema kafu, a muškarac ručno radjenim perom kaligrafski ispisuje naziv tog mesta i datum u moj hodočasnički pasoš. Za to vreme, ja se igram sa onim štencem koji mi se našao u krilu. 
Osećam se veoma prijatno tu, sa tim ljudima, koji više uživaju u tome što rade, nego što od toga imaju koristi. 
Petnaestak minuta posle mene stižu dve Ruskinje. Sinoć sam ih srela prvi put. Mislim da su i one par, jer hodaju držeći se za ruke. Jedna od njih me prati na Instagramu zahvaljujući tagu #caminoprimitivo koji koristim. Sinoć je ispred hostela prepoznala moj šator sa slika koje sam tamo postavljala. Saznajem još da žive u Latviji, a ovo im je prvi put na Kaminu. 
Vrlo brzo za njima stiže i Ana-Mari. To je ona mlada Bostonka koja je započela Put Severnom rutom, ali je imala velike probleme sa žuljevima. Poslednji put kada sam je videla na toj ruti, žalila se sama za sebe kako želi da ishoda Kamino i kako nije razmažena, ali je sve to previše - i oluje koje su nas pratile tri dana, i hladnoća, i njeni žuljevi. U nekoj od mojih kasnijih objava, pitala sam se šta li je sa njom i da li je ipak nastavila. A onda smo se srele pre nekoliko dana. Nisam je odmah prepoznala, iako mi se javila, podsetivši me odakle se znamo. U nekom od onih razgovora za zajedničkom večerom, pitala me je za moje godine. 
"Mogu da ti budem mama."
"Dobro, ali koje ste tačno godište?" 
Odgovorih joj. 
"Tačno kao moja mama!", uzviknu. "Ali ne izgledate kao moja mama, već kao da vam je deset manje!" 
"To je zato što nem decu", našalih se, ustajući u odbranu svoje generacije. 
Od tada gajimo uzajamne simpatije, a putevi nam se stalno ukrštaju. 
I ona prihvata kafu, pa neko vreme svi sedimo u toj sobi, pričajući. Ruskinje krenu prve, a za njima i ja. Zagrlim Mapi, našu domaćucu, a sa Peterom se rukujem. 
"Divno je ovo što radite. Nadam se da se vidimo negde na nekom putu", kažem odlazeći. 
Iako bi ovo trebalo da bude jedan od najlakših dana za pešačenje, sve mi je teško. Nisam dovoljno spavala, jer mi je opet bilo hladno. Nemam sa sobom odgovarajuću opremu za tako niske temperature. Nisam ih očekivala, a nisam ni planirala da napuštam obalu i zalazim ovako duboko u kopno. Sada plaćam cenu slobode da promenim planove shodno trenutnom nahodjenju. 
Razmišljam o tome, kao i šta ću dalje. Za nekoliko dana stići ću u Santjago. Onda mi predstoji još nekoliko dana do Finistere, ili Kraja sveta. Otprilike će mi ostati još dve nedelje dopuštenog boravka u Šenženu. Jedna od ideja bila je da posetim Porto, možda čak i Lisabon. To sam oduvek želela, a sad je prilika. I jednostavnije mi je nego kad putujem biciklom - samo uskočim u autobus, voz ili možda ustopiram neko vozilo. 
Ovih dana, gotovo svi menjaju planove. Najuočljivije mi je da mnogi usporavaju. Kao da su išli prebrzo, pa su sad shvatili da samo što nisu stigli na cilj, a ostalo im je još dovoljno dana odmora. 
Neodoljivo mi se nameće poredjenje sa životom. Put za Santjago je nesumnjiva metafora životnog puta. Svi idemo ka istom kraju, usput se boreći sa problemima, slabostima, uživajući, družeći se, srećući i ovakve i onakve ljude. Grabimo ka tom cilju, usredsredjeni na njega, misleći prvenstveno na sigurnost koja nas čeka na tom i tom mestu, na obed koji će nas zasititi i ugoditi našem ukusu, a uz njega i na druženje sa starim ili slučajnim saputnicima. Retko ko ume - ili može - da uspori, da se prepusti ne brinući se dokle će stići i da li će ga tamo nešto sačekati. Čak je i meni to bilo teško, iako se već skoro punu deceniju odupirem življenju u zoni sigurnosti. 
I sada, pred kraj Puta, kao pred kraj života, poneko zastane i zapita se - a što ne bih malo usporio? Zašto ne bih ove preostale dane utrošio u lagano hodanje, bez ikakvih briga o tome dokle ću stići? 
A čudnovatom slučajnošću, upravo duž poslednjih kilometara svih puteva za Santjago (kojih ima na desetine), na gotovo svakom koraku mogu se naći hosteli. Krov, krevet, večera - kao metafora za materijalnu bezbrižnost koju većina ljudi ostvari do pred kraj svog životnog puta. Tu je, napokon obezbedjena, i sad možemo da nastavimo sasvim lagano. Osim što nam je ponestalo vremena. 
Boris iz Madjarske je dan nakon Lugoa hodao samo deset kilometara. Ana-Mari ga je sinoć videla u mestu pre Fereirre, što je manje od dvadeset kilometara dnevnog hodanja. 
Erika je pauzirala dva dana u Lugou i tek danas nastavila dalje. 
Ana-Mari planira da ostane nekoliko dana u Aruzou, pre nego što udje u Santjago. 
Ja se vraćam u Lugo na festival, potom hodam do Kraja sveta, a u medjuvremenu možda ostanem negde, pauzirajući od hodanja. 
Brojimo sitno. I kao da se svi pitamo da li je moralo tako brzo. 
.

Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodno prožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bih počeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!

(TRENUCI - Horhe Luis Borhes)

 

Put za Santjago - 35. dan, Snežana Radojičić

U istom hostelu odsele su i Slovenke, ali ne u zajedničkoj, već u privatnoj sobi na spratu. To objašnjava kako ih nisam videla do današnjeg doručka. 
Pozdravljamo se kao stare poznanice, radujući se zbog ponovnog susreta. I odmah se smejemo uglas zbog toga što im se najpre obraćam na engleskom. Dugo ni sa kim nisam pričala na maternjem jeziku. 
Na stolu je već flaša Fante, sa onom istom domaćom rakijom. Ozbiljno mi se svidjaju te devojke. 
Pričamo o našim doživljajima poslednja dva dana, razmenjujemo Fejsbuk naloge, a onda ih ostavljam uz dogovor da se uveče nadjemo na pivu. I one idu samo do petnaest kilometara udaljenog Arzua, kao i ja. Na Kaminu se ljudi uvek nadju ako to žele. 
Prolazim raskrsnicu na kojoj se ukrštaju najveća od svih ruta - Francuska, i Primitivo. Od sad pa do kraja Puta biće gužva od hodočasnika. 
Ljudi su ispred mene. Ljudi su iza. Jedne prestižem, drugi me zaobilaze, treći zastaju zbog pauze, četvrti se pridružuju nakon nje - kao na nekom pešačkom autoputu. 
Svuda su kafei, restorani, odmorišta. I svuda se može dobiti pečat, pa hodočasnici koji pešače od juče staju u red, kako bi dokazali da jesu hodali Putem, čime su zaslužili diplomu koja se dobija na cilju. 
Ništa mi se ovo više ne dopada. Sve se pretvorilo u masovni turizam, u masovnu zabavu, u masovnu prodaju duhovnosti ili religioznosti. Kao srednjovekivna prodaja oproštajnica grehova - ako biste krenuli u krstaški rat, nazvan pohodom za oslobodjenje Hristovog groba, mogli ste za nekoliko novčića da sebi osigurate mesto u Raju, i to sa papinim ličnim potpisom. Vatikan je izmislio današnji pojam advertajzinga vekovima pre nego što je ta reč i nastala. 
Ponavljam sebi da ne treba da budem prestroga, već da pokušam da to shvatim sa zabavnije strane. Kao veliku žurku, recimo. Sad svi hitamo ka toj ogromnoj pozornici, ka tom Santjagu, da bismo - ne znam ni ja šta tačno uradili. Crkva sa apostolovim moštima je zatvorena zbog renoviranja, a i da nije, ne bi menjalo puno na stvari, barem ne za mene, pošto nisam religiozna. Zapravo i ne znam šta sam tačno očekivala, ni kako bi taj cilj trebalo da izgleda da bih se osećala dobro.
Sve što mogu da uradim je da se usredsredim na trenutak. Hvatam korak sa dvema Finkinjama, sa kojima sam se više puta sretala na Primitivo ruti. Iznad svega volim što je ovde moguće sresti ljude iz svih krajeva sveta, doslovno. (Posebno sada, na kraju, kad se svi Putevi ukrste.) Za osam godina kotrljanja, nikad nisam srela nikog iz te zemlje. A za ovih mesec dana, one su već četvrte iz Finske. Sa dvojicom njihovih sunarodnika hodala sam nakratko na Severnoj ruti. Izgledali su kao likovi iz Kaurismakijevih filmova: providno beli, sa gotovo ridjim kosama, bradama i brkovima, i smrtno ozbiljni. Sada se nas tri smejemo tom opisu, kao stereotipu koji mi one same potvrdjuju.
Prijatno mi je u priči sa njima, tako da hodamo zajedno više od sata. Onda ja zastanem da bih užinala, a one produže. Videću se i sa njima u Arzuru, sigurna sam.
Kasnije sretnem Aleksa iz Holandije i njegovog američkog prijatelja kome nisam upamtila ime. Još kasnije, mahnem Ana-Mariji. I nesvesno, stalno kružim pogledom po hodočasnicima tražeći poznata, draga lica. 
Kao da stalno očekujem nešto, ali ne znam tačno šta. Čini mi se da sam u potrazi za nekakvom potvrdom, možda o višem smislu svega ovoga koji bi poništio osećaj vašarske utopljenosti u masu, šarene laže i jeftinu zabavu, na šta najviše liči ovaj pred-završetak. 
Govorim sebi da treba da sačuvam samo dobre i vredne utiske. Imam svoje beleške, putopise, priče. Pisala sam ih nekad sa lakoćom, u onom mahnitom stvaralačkom nadahnuću, nekad sa naporom otkidajući vreme od preko potrebnog odmora i sna, ali duboko u sebi svesna da predstavljaju sačuvani trenutak, istinito svedočanstvo o jednom Putu, kome je upravo to pisanje dalo viši smisao - onaj za kojim neprekudno tragam.

 

Put za Santjago - Arde Lucus festival

Propustila sam jutarnji autobus za Lugo u koji sam se uputila nazad iz Arzua kako bih prisustvovala drugom danu Arde Lucusa - festivala na kome se oživljava rimsko doba. Ne čeka mi se naredni koji stiže tek za dva sata, pa izbacim palac. I gotovo odmah mi staju neka kola. Vozač mojih godina pomalo priča engleski. Ne ide do Lugoa, ali može da me poveze do Melidea, na polovini tog puta. Odlično!
Pita me odakle sam, kojim Kaminom sam hodala, a izmedju toga mi ispriča da je i sam hodočastio, da je živeo u Lugou, sad živi u Santjagu, a zbog posla dolazi u Melide. Sporazumevamo se sa lakoćom, a i one pauze u razgovoru, koje znaju da potraju i po nekoliko minuta, ne izazivaju mi ni najmanju nelagodnost. I kad me Pablo, kako mi se predstavio, upita da li hodam sama, te kad stižem u Santjago, ta pitanja deluju mi sasvim na mestu. Mada, osećam da razmišlja o nečemu, kao da se dvoumi. I zaista, kad stignemo u Melide i on zaustavi kola, zamoli me da sačekam trenutak dok nadje olovku i papir. Ispiše mi svoj broj i mejl, da mu se javim kad budem znala kad ću stići u Santjago. Mogu da ostanem u njegovom smeštaju besplatno. Živi u centru, na nekoliko stotina metara od katedrale. Eto ga - ponovo čudo Puta. 
Nepunih deset minuta kasnije vozim se sa drugim Galičaninom, starijim ćutljivim čovekom koji sluša odličnu pop-rok stanicu. Razumela sam da ni on ne ide u Lugo, ali dokle god me poveze, biće dobro. Tek kad skoro stignemo u grad i on me upita da li mi odgovara da me ostavi kod katedrale, shvatim da ga nisam dobro razumela. Kaže mi nešto što prevedem kao: "trebalo bi da naučite španski", a sa čime se bespogovorno složim. "Razumem pomalo", odgovorim, iako mi zapravo bolje ide naslućivanje i pogadjanje. 
Tek je devet i u Lugou svi još spavaju. Juče je bio prvi festivalski dan i program je trajao skoro do ponoći. Španci i inače kasno odlaze na počinak (jer i večeraju tek u deset), a uvek su spremni za zabavu i provod. Stoga je razumljivo što se ujutru ništa ne otvara pre deset. 
Pijem kafu na pustom trgu, napravim krug po srednjovekovnom bedemu, šetkam po centru... i na kraju dočekam otvaranje štandova i pozornica. 
Već osamnaestu godinu zaredom u Lugou se održava festival na kome se slavi doba rimskih legija i keltskih plemena. Grad se ponosi time što jedini u svetu ima potpuno očuvane zidine iz tog vremena: visoke su deset do petnaest metara, dugačke preko dva kilometara, sa čak sedamdeset jednom kulom. Godine 2000, Unesko ih je zaštitio kao svetsku kulturnu baštinu, i od tada se, poslednje nedelje u junu, organizuju svečanosti pod nazivom Arde Lucus, što u prevodu znači "Spaliti Lugo". 
U starom centru grada i obližnjim parkovima postavljene su kuluse koje predstavljaju rimska vojna utvrdjenja, kuće, zanatske radnje, šatore, vežbališta, bojna polja. Ljudi oblače toge, ogrću plaštove, pokrivaju prsa čeličnim oklopima, nazuvaju kožne sande, na glave stavljaju oklope sa perjanicama dok devojke i žene kite kose venčićima. Igraju se starih igara, odmeravaju snagu i veštine, pripremaju hranu na logorskoj vatri, koristeći samo tradicionalni pribor, kuju gvoždje, izlivaju živu, duvaju u mehove, predu vunu na preslicu... rečju, oživljavaju staro doba koristeći svoja znanja i kreativnost, sa ciljem da očuvaju tradiciju i dobro se zabave. Povorke bubnjara kruže ulicama, zastave se vijore, vesele se i deca i odrasli u toj kolektivnoj igri. 
Neki od učesnika došli su iz Francuske, Portugala, Italije, dok gostiju ima sa svih strana sveta. I ja bih mogla provesti ceo dan obilazeći brojne pozornice i prateći razne programe. Ali umorna sam i treba da se vratim u Arzuu, jer sutra nastavljam dalje. Sada idem autobusom, delom zbog uštede vremena, ali više zbog toga što je moja mera avanturizma za danas zadovoljena. Danas više nemam snage za nove dogadjaje. 
Po povratku, idem u kupovinu. Sutra je nedelja, što znači da se treba snabdeti za ceo dan jer ništa neće raditi. Na ulici i u supermarketu i nehotice se zagledam u hodočasnike tražeći poznata lica. U ovom gradu hodači sa Severne rute priključuju se nama sa Primitivo i Francuskog puta. To je već prevelika gužva, ali i prilika da možda sretnem neko od onih dragih lica sa prve polovine mog hodočaća. 
I stvarno - ugledam Slovakinju Tatjanu, sa kojom sam delila sobu u onom cistercitskom samostanu. Prigušeni vrisak oduševljenja, zagrljaji, smeh, neverica zbog ponovnog susreta. Raspitujem se ljude sa kojima sam hodala i radujem se kad ih i Tatjana zna, a posebno ako je neko od njih takodje ovde, u istom gradu. Onda je sasvim izvesno da ćemo se ponovo sresti sutra kad nastavimo ka Santjagu. A možda već i danas. 
Sa dve limenke piva sedim na klupi u parku ispred hostela i premišljam se da li da načnem prvu odmah tu, ili da sačekam dok odem u sobu. Ali najviše razmišljam o tome kako bi bilo dobro da ugledam malu Nemicu Mirjam, onu obrijane glave. Sa njom i Amerikankom Dajanom sam jedne večeri pila pivo kojim su me počastile ispred mog šatora. Tatjana mi je rekla da je Mirjam takodje danas stigla u Arzuo, što me je mnogo obradovalo. 'Krug mora da se zatvori', pomislila sam. Prosto mi se čini nemogućim da završim pešačenje a da ne sretnem više nikoga od tih ljudi sa kojima sam ga započela u isto vreme. 
I tada poznato lice (samo sa izraslom kosom kao četka) naidje trgom idući tačno prema meni. Priča telefonom i ne gleda okolo, pa me još uvek ne vidi. Mašem joj, pozivajući je po imenu. I onda skačemo jedna drugoj u zagrljaj. Kad se malo stišamo u toj prvoj radosti, pružim joj limenku. 
"Za mene?" 
Klimnem glavom, smejući se. 

 

Put za Santjago - 36. dan

"Želim samo da završim", ponavljao je Stefan. 
Upoznala sam ga sinoć, zahvaljujući Mirjam. Sedeći na klupi do moje, i on je čekao da Nemica završi telefonski razgovor kako bi joj se javio. Nisu se videli nedeljama. U isto vreme su krenuli Severnom rutom, potom je Stefan pokušao da se prebaci na Primitivo, ali je imao velike probleme sa kolenima. Doktor mu je rekao da zaboravi na strme terene, pa je tako Stefan završio hodajući Francuskom rutom. Sedam nedelja je na Putu. 
Učinilo mi se da je to mnogo vremena, ali kad sam se preračunala, shvatila sam da ja ulazim u šestu nedelju, ako brojim i dane odmora i pauze od hodanja. 
Iako ne delim Stefanovu želju da što pre okončam hodanje, mogu da ga razumem. Umoran je. Djavolski umoran i izmrcvaren od svakodnevnih napora, bolova, borbe sa lošim vremenom. Ne žali ni jednog sekunda što je sve to podneo, samo ne može više. 
I sama osećam nagomilani umor. Utrenirana sam i mogu da hodam satima i ishodam nekoliko desetina kilometara, ali sve češće osećam želju samo da spavam i da se ne mrdam sa mesta. Rasporedjujem snagu do datuma kada najkasnije treba da se vratim kući, tempirana da dotle izdržim. 
Nasuprot nama, prekaljenim vukovima koji ipak polako posustaju, stoje novi hodači. Oni koji pešače poslednjih sto kilometara do Santjaga. Ne verujem da svi to rade zbog diplome koja se dobija na završetku Puta. Ima i onih koji godinama hodaju deonice neke rute, jer nemaju puno dana odmora, poput Slovenki. Srela sam i nekoliko ljudi sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, a silnom željom da makar malo osete čar Puta. Stoga, ne bih sudila tim novajlijama. 
Ali razumem zbog čega se Mirjam ljuti na njih. U sebi, naravno, a Stefanu i meni se usudila da to prizna i glasno. 
"Gledam ih sveže i odmorne, sa novom, čistom odećom, čak im ni patike nisu prašnjave. Nose one dnevne ruksake, a videla sam neke i sa tašnama preko ramena, koji prtljag pošalju taksijem, da ih čeka u sledećem mestu. I šepure se na stazi, lupkaju onim štapovima koje ne znaju ni kako da drže pravilno i koji su im potpuno suvišni. Nerviraju me, strašno me nerviraju, iako znam da nije u redu da tako osećam i razmišljam."
Smejali smo se svi tom njenom priznanju, dobro znajući o čemu govori. 
Juče, u povratku autobusom sa Arde Lucus festivala, na svakoj stanici uskakali su ili iskakali hodači-prevaranti. Prepoznatljivi već na prvi pogled. Nisam osetila netrpeljivost kao mladjahna Nemica, ali me ni najmanje nisu zanimali, čak ni koliko da im se javim sa "Buen Camino". Krila sam se iza svog imidža turiste nehodočasnika, pošto sam ruksak ostavila u hostelu, a i patike su mi skoro nenošene. 
Ali od jutros, na stazi, inatim se sa njima. Kad se upnu da me prestignu, ubrzam i izmaknem im. Znam da je detinjasto, ali je jače od mene. 
Ipak, veći deo današnjeg puta hodam sama. Skrenula sam sa obeležene staze na magistralni put, pošto mi se ne dopada da sve vreme budem okružena hodačima. Ima nas toliko da je uvek neko ispred ili iza, na manje od deset metara rastojanja. Ne želim ni da zamišljam kako to izgleda u julu i avgustu, kad hodočasti najveći broj ljudi. 
Svaki čas putevi nam se ukrštaju. Na jednoj od tih raskrsnica, grupa hodača me prepadne vikom iza mojih ledja. Okrenem se, a oni mašu rukama i pokazuju mi stazu, uvereni da sam je previdela. Dobri duh hodočasnika koji se brinu jedni o drugima živi i na ovim poslednnim kilometrima Puta. 
Drugom pak prilikom poželim da sam se zaista izgubila, jer tada ne bih morala da koračam uporedo sa grupom koja nosi zvučnike i sluša glasnu muziku, dernjajući se iz sveg glasa. Na ledjima nemaju čak ni dnevne ruksake. Vidim kako ih (pravi) hodočasnici propuštaju, kao što se propuštaju navijači nakon izlaska sa stadiona. 
'Samo nedostaje putujući cirkus, i da sve bude kao u srednjem veku', pomislih, smejući se za sebe. Svesna sam da to više nema nikakve veze sa mojim Putem, kao ni ti novopečeni, niti lažni hodočasnici. Jedino želim da uteknem toj gužvi, pa zato grabim onuda kuda niko od njih ne ide.
Završavam današnju deonicu nešto posle podneva. Našla sam hostel sa dvorištem u kom razapinjem šator. Temperatura je dvadeset dva stepena, a i noć će biti topla, oko deset stepeni Celzijusa. Željna sam kampovanja koje je uživanje, i sada su se napokon stvorili uslovi za to. 
Sama sam u toj baštu, pošto drugi hodočasnici, koji su se smestili u sobe, i ne znaju da ona postoji. Sunce i pivo uz ručak omame me, pa zaspim usred dana. Popodnevna dremka u šatoru u hladovini drveta - ne pamtim kada sam to sebi priuštila.
Kasnije, kada se silom otrgnem oda sna, prošetam do obližnje benzinske stanice u kojoj se nalazi i mala prodavnica. Kupim još hrane i piva, te spremim sebi užinu. Onda se odmaram do uveče, malo sedeći u udobnoj baštenskoj stolici, malo leškareći na svojoj podlozi, kad se podignem samo da bih skuvala večeru. Jedva dočekam da padne mrak, da napokon odem na spavanje. 
Treba sačuvati snagu do kraja, da ne bih doživela što i Stefan. 

 

Put za Santjago - 37. dan

Vlasnik hostela nije me slagao - njegova dva psa zaista nisu lajala tokom noći. Ali su me zato oni komšijski držali budnom sve do zore. Premestila sam šator što dalje od ograde i njih, ali tih desetak metara dodatne udaljenosti nisu puno pomogli. 
Nakon neprospavane noći ne može se hodati dvadeset kilometara, koliko mi je ostalo do Santjaga. Nikakva snaga volje ne može da poništi težinu umora koji se sakupljao prethodnih trideset šest dana i više od osamsto kilometara. Mogla bih da zaspim hodajući. Najpametnije bi mi bilo da stanem negde, odmorim se i sutra udjem u Santjago. Ne žurim nigde, osim što sam javila Pablu da danas stižem. 
Pablo je onaj čovek kog sam prvog ustopirala kad sam išla u Lugo, na festival. I kome je usred naše priče (ako se tako može nazvati nagadjanje ko je šta rekao na jeziku koji ono drugo ne govori) došlo na pamet da mi ponudi smeštaj u Santjagu gde ima stan. Sinoć sam mu poslala mejl i odgovorio mi je potvrdno. Pošto ne živi u Santjagu, dogovorili smo se da se nadjemo kasno popodne, po završetku njegovog radnog vremena, kako bi imao vremena da stigne. Verujem da mu nije bilo lako da se organizuje i zato ne bih da mu remetim raspored i otkazujem, te ponovo zakazujem dolazak. 
Radije biram da razapnem šator usred dana i odmorim se, makar na kratko. Za sve ove godine, nikada to nisam uradila iako je bilo teških trenutaka zbog nakupljenog umora. 
Skrećem sa staze, postavljam šator koji je još uvek mokar od noćne vlage i naduvavam podlogu. Mrzi me, neopisivo me mrzi da sve to radim, ali moja potreba za odmorom je ovog časa neuporedivo jača od moje lenjosti. Da je vreme lepše, samo bih se negde ispružila, ali dan je muljav, kiša se dvoumi i ne bih da postradam još gore ako se stušti. 
Ne uspevam da zaspim, najviše iz straha da ću prečuti alarm koji sam podesila, ali i to što sam ležala čini da se osećam mnogo bolje već nakon pola sata. Pre ponovnog polaska dobro se najedem, jer u ovakvom stanju biće mi potrebna sva raspoloživa energija. Spakujem se i podjem polako. 
Hodam sa 'ranjenicima' - kako nazivam hodočasnike koji u ovaj, već kasni popodnevni sat, pristižu u Santjago. Većina onih drugih je stigla tokom pre podneva, ili će stići kasnije uveče - zavisno od toga kada su krenuli i odakle. 
Žena ispred mene hramlje, ali ne posustaje. Oslanja se na svoje štapove i uporno, poput strpljive kornjače, pravi sitne, bolne korake napred. Kažem joj nešto u prolazu, nešto ohrabrujuće. Kasnije stanem da bih se odmorila, a ona me sustigne i udeli mi osmeh podrške. I tako nekoliko puta. 
Na ulazu u grad, hodočasnici se zaustavljaju na brdu Monte do Gozo. Odmah do puta izdiže se prvi spomenik, u apstraktnom stilu, pa svi hrle ka njemu, kako bi se slikali. Na trista metara dalje, samo nevidljivo sa puta, nalazi se drugi spomenik hodočasnicima - dve bronzane statue pelegrinosa koji, nakon višenedeljnog pešačenja, pristižu na odredište, umorni, prašnjavi, ali ushićeni zbog uspeha. Nebo se dovoljno razvedrilo da se vidi grad u dolini, pa tim više vredi prošetati se do tamo. Medjutim, niko osim mene ga ne posećuje. Altamira, festival u Lugou, a sad i ovo - zaključujem razočarano. 
Prilaz gradu nije vredan opisa i pamćenja, ali ga povremene scene duž puta čine posebnim. Mršava visoka devojka i mladić obrijane glave sa kačketom, sa kojima sam se nekoliko puta mimoilazila od jutros, zastali su kod pešačkog mosta iznad nadvožnjaka. Mladić objašnjava nešto prigušenim glasom, a devojka briše suze. Rastanak i sve što ide uz njega. I meni se srce steže zbog njih i priče koju mogu samo da naslutim. 
Hodočasnici su svuda duž rute koja vodi ka katedrali, ali su začudjujuće neprimetni, pa se svaki put iznenadim uočivši nekog. Najviše me čudi taj izostanak bilo kakvog zvuka koji bi pratio njihovo pristizanje na cilj. Nisam očekivala fanfare, ni vatromet, ali odnekud mi sve deluje tiho, prigušeno, nenametljivo. Mada takvo i treba da bude hodočašće. 
Sa Pablom sam se dogovorila da se nadjemo na glavnom trgu - Praza do Obradoiro. Tamo su desetine drugih hodočasnika koji sede na pločniku oslonjeni na ruksake ili saputnike, leže zagledani u nebo ili vrhove dva tornja katedrale, poziraju za svoje ili fotografije brojnih turista; grle se u neverici da su uspeli, neki plaču, neki se smeju, neki su zamišljeni ili ozbiljni; ima starih, mladih, dece, hodača i biciklista. Ali sa svih lica isijava isti spokoj, sva su prožeta istom svešću o postignutom cilju. I vreme kao da se usporilo, nestalo je svake žurbe i pritiska, jer sve što je važno dešava se sada i ovde - ovo je trenutak uspeha, osećaj rasterećenja, praćen svešću o neponovljivom doživljaju. Sada smo i ovde smo i radujemo se tome - kazuju svi ti hodočasnici sebi samima, jedni drugima, svetu, ili Bogu ako veruju u njega. 
Došla sam ranije, pa se smestim naspram katedrale, tako da imam dobar pregled na trg. Dopada mi se ovde, zaista mi se dopada. Nisam ni razmišljala o tome kako bi moglo ili trebalo da izgleda na kraju, ali sve ovo oko mene čini mi se pravim. Autentično je, iako je celo mesto potpuno turističko. Hodočasnici ga čine jedinstvenim, jer nakon svega što su prošli, niti mogu, niti žele, niti imaju zbog čega niti zbog koga da se pretvaraju. Tu su, srećni i tužni, ponosni i setni, energični i umorni, jaki i slabi - rečju, samo ljudi koji su dobro spoznali sebe na Putu. Srećna sam što sam (bila) deo toga. 
Pabla jedva prepoznam. Pružum mu ruku, a on me zagrli i izljubi, čestitajući mi na uspešnom hodočašću. Neposredni, srdačni Španci. 
Krenemo ka njegovom stanu. Pokušavamo da usput pričamo, ali premalo znamo jezik onog drugog. Zato se obilno služimo gestovima i mimikom. Pablo mi tako govori da pamtim put do stana. Svaki put, zvizne pokazujući mi smer. "Katedrala, prodavnica - i fijuuuu!" - otprilike tako to zvuči. "Raskrsnica, levo i - fijuuuu!" 
"Shvatila sam", kažem, smejući se. 
"Drugi sprat i..." 
"... fijuuuuu!", nadovezujem se, a Pablo se smeje. 
Ulazimo u potpuno nov stan. Sredjen je za njegovog sina - ako sam dobro razumela. Ali ja sam prva koja ulazi u njega. Pablo nije siguran ni gde se šta uključuje u stanu. U kesi koju je doneo nalazi se osnovno posudje. Za ostalo me moli da se snadjem. 
O, dobri čoveče, ništa mi ne treba osim tuša i kreveta. Sve preko toga mi je čist luksuz. 
Koristimo Guglov prevodilac kako bismo pričali. Pablo mi otkriva da je i sam na putu pronalaženja i promena. Nedavno je dao otkaz na mesto inžinjera sigurnosti, i sada radi kao šumski vatrogasac. Pokazuje mi fotografije sa terena, na kojima se vidi da često spava u šatoru. 
Da li me je zbog toga osetio tako brzo i ponudio mi smeštaj?, pitam se za sebe. Jer, njegova je odluka bila stvar trenutnog nadahnuća, neplanirana, nikad ranije sprovedena. To sam jasno videla u onom trenutku kad me je pozvao. Naučila sam da prepoznajem takve stvari, da nepogrešivo čitam sa ljudskih lica, beležeći i najmanje promene raspoloženja. A sve moje iskustvo i znanje o ljudima kazuje da uvek postoji razlog zašto neko nešto radi. Ne moram obavezno da saznam uzrok nečijoj dobroti prema meni, niti tragam za njim, ali ponekad se ti motivi sami otkriju i tada mi je zanimljivo da ih sagledam. 
Sinoć mi je, u mejlu, Pablo napisao svoja pravila: nema žurke, ni buke, niti dovodjenja društva. Složila sam se sa svime, i ti uslovi učinili su mi se savršeno na mestu. I ja bih imala iste, kada bih nekome ponudila svoj stan. 
Ali tek sutradan, u našoj prepisci, otkriću šta je tog tihog, nenametljivog čoveka podstaklo da mi ponudi svoje gostoprimstvo. 
"Uvek sam oduševljen kad vidim ljude iz zemalja koje su pomalo zapostavljene, a koji se bore da u životu ostvare svoju viziju. Život treba živeti i ne smemo dopustiti da nam nešto ukrade. Nastavite da pratite svoju energiju i odlučnost koje vas čine srećnom. Znajte da je to vaša zasluga. Treba da budete vrlo ponosni na ono što svakodnevno postižete. Proveo sam malo vremna sa vama, ali sam i sam puno naučio." 
Podsetiću se njegovog osmeha kad sam mu rekla da sam iz Srbije. 
"Srbija!", ponovio je, nasmejavši se za sebe. 
"Da, znate, bivša Jugoslavija."
Pablo je značajno klimnuo glavom. Tek sad ću razumeti i zašto. 
Napisala sam mu da je dobar čovek i da mi je puno pomogao. I da sam srećna što sam na kraju srela nekog poput njega i što mi je on prvi čestitao. Sve ima dubokog smisla i sve je ispalo baš kako treba. 
Kao što uostalom biva uvek na Putu, ako ga sledimo čista srca.

 

Do Kraja sveta - 1. dan

Sa Pablom nisam mogla da se dogovorim oko vidjenja i druženja dok sam u Santajgu. Propustila sam prvi trenutak, neposredno po mom dolasku, kada je imao vremena da mi pokaže grad. Bila sam previše umorna, te sam to odložila za sutradan. Ali se, kao i uvek, ispostavilo da sve što ne uradiš odmah, nećeš nikad.
Pablo će sada moći da dodje tek ujutru, nešto posle devet, ali ne moram da ga čekam ako bih da krenem ranije - napisao mi je. 
"Naravno da ću vas sačekati. Želim da vam se još jednom zahvalim, a volela bih i da imam fotografiju sa vama" - otpisala sam. 
Jutros je pozvonio tačno u minut. Još sa vrata mi je prekorio što odlazim posle samo dva dana. Nisam se dobro odmorila, a i vreme je loše, kaže. Mogla sam još da ostanem. 
Pavle ima dečački stidljiv osmeh i srce deteta. Srećan je zbog mene i to čitam sa njegovog ozarenog lica. I sve bi želeo da još nešto uradi, ali ne zna šta. Deluje smušeno dok me prati prema katedrali odakle ću nastaviti hodanje. 
Smejući se za sebe, kuca nešto u svoj telefon, u aplikaciji za prevodjenje. I onda mi podmeće da pročitam. 
"Kad porastem, hoću da budem kao ti" :) 
Smejemo se, a ja bih ga mogla zagrliti koliko mi je drag. Pred katedralom se slikamo, upirući palčevima jedno u drugo. Potom ga zagrlim za oproštaj. 
"Ako opet budete prolazili kroz Santjago, javite se, uvek možete da računate na smeštaj", ispisuje u aplikaciju. 
Zahvaljujem istočnjački, priljubivši dlanove i blago se naklonivši. Zbogom, dobri čoveče. 
Vreme je zaista loše. Nije oluja, kao što su najavili, ali pada ona sitna uporna kiša. I vlaga je ogromna, pa mi je kosa mokra već kroz nekoliko minuta iako imam kišobran. 
Skoro je deset, što je dosta kasno za početak dnevnog hodanja. Ali je dobro zbog toga što nema gužve. Nakon što me je jedna devojka prestigla još na uzlazu iz grada, ne srećem druge hodočasnike. 
Stoga se iznenadim kad pored sebe začujem glas koji mi poželi Buen Camino, te me upita odakle sam. Okrenem glavu: muškarac u kasnim tridesetim, sa omanjim ruksakom koji ne može biti dovoljan za put do Kraja sveta i kesom punom namirnica u ruci. I zaista i nije hodočasnik. Zbog nekog priblema sa vratom, ne može dugo da hoda, ali je doputovao iz svoje Holandije u Santjago, zbog njegivog sakralnog značenja. Desio mu se maler da izgubi novčanik, ali je onda jedna monahinja naletela na njega i pokazala mu gde može da spava besplatno. Na početku šume nalaze se dve napuštene hale, u kojima postoje madraci i vreće. Većina ovdašnjih beskućnika tamo spava. Jeste bilo hladno, ali je barem imao krov nad glavom. Hranio se milošću jednog prosjaka koji takodje tamo spava. Ali danas su mu stigle pare od kuće, pa je pohitao u prodavnicu da nakupuje hrane za svog druga. A posle će se preseliti u hotel, jer je željan tuša i malo komfora. 
"Kakva priča!", uzviknem u neverici. 
"Evo, za srećno hodanje", kaže Viktor, kako mu je ime, pruživši mi limenku piva iz kese. 
Smejem se u čudu zbog toliko radosnih ljudi oko mene sa kojima mi započinje ovaj dan. 
Nepun kilometar dalje ugledam šator pored puta. Prekriven je ceradom, a ispred se suše, zapravo kisnu peškiri na žici. Na velikom kamenu pred šatorom postavljena je metalna činijica za prikupljanje milostinje, a natpis na španskom kaže nešto o Kamino putu, hodočašću, Bogu. Ubacujem novčić u posudu dopola punu vode. Nadam se da taj čovek zna za one zgrade sa madracima i da ipak tamo provodi ovako loše dane, a da mu je ovo samo 'radno mesto'. 
Lepo je ponovo hodati. Uprkos kiši, nema blata, pošto je put uglavnom šljunkovit. Mogla bi ovo da bude i romantična šetnja pod kišobranom. Težinu ranca skoro da i ne osećam, nove patike su mi udobne i lagane, a žuljeve sam odavno zalečila. Jedino sam neispavana, pošto je Pablov komšija u stanu iznad imao neku proslavu do tri ujutru. Ali ionako ne planiram da danas hodam dugo. 
Stižem dvoje hodočasnika. Još iz daljine vidim da su par, i to srećno zaljubljeni sudeći po načinu hoda, držanju za ruke, gurkanju. Iznenadim se kad im se približim i otkrijem da su u svojim šezdesetim. Raznežim se i slikam ih kradom dok hodaju sa rukom u ruci, ne mareći za kišu. Smeju se nečemu, a u prolazu hvatam i delove priča koje kazuju jedno drugom. 
Put sad vodi strmo uzbrdo, u tradiciji najtežih uspona na Severnom putu ili Primitivo ruti. Uspon je duži od dva kilometra, a negde na polovini, kod prvog odmorišta, na kamenu ispisana nečija poruka njegovoj ili njenoj prijateljici:
"Hej Aneta! Uspela si!" 
Tu i tamo, nailazila sam na razne poruke koje su ostavljali hodočasnici. Većina je bila o značaju Puta a ne kilometraže, neke su bile duhovite, namenjene onima sa posustalim duhom, neke ljubavne. Tako sam, recimo, danima nailazila na natpise nekog ruskog para koji je iza sebe ostavljao uvek isti natpis:
"мы" 
Samo to: Mi. Dovoljno. 
Ova poruka Aneti me je obradovala kao da je meni upućena. Kako lep gest podrške. Nadam se da je ona kojoj je namenjeno i pročitala, i da joj je značilo. 
A nakon kiše i teškog uspona, pre ili kasnije dodje sunce, a teren postane nezahtevan. Pravo sa vrha brda, silazim u dolinu reke Timbre. Preko nje vodi stari rimski most iz 13. veka, koji je izgradjen od kamenja još starijeg mosta koji je tu postojao. Pet velikih lukova izdižu se ka sredini, pa me neodoljivo podseća na onaj mostarski. Na desnoj obali nalaze se dva kamena mlina iz istog vremena, koji su rekonstruisani i otvoreni za posetioce. Neposredno ispred mosta, reka pravi nevelike vodopade, koji je presecaju u obliku polukruga. U seocetu na drugoj obali kamene kuće u obliku zamka obrasle su u puzavice, pa cela slika deluje još nestvarnije. Imam utisak da sam se i sama obrela u srednjem veku. Skoro nisam videla nešto približno ovako staro, skladno i spokojno. Zavirujem u mlinove, prolazim ispod mosta, zagledam ga i slikam sa svih strana. Ushićena sam. 
Posle sedim na osunčanoj kamenoj klupi ispred kapele Sv. Blaža, žmurim i slušam hučanje reke. 
Trebalo je da tu ostanem i kampujem - lako bih našla mesto. Povuklo me to što je do hostela u kome sam planirala da noćim ostalo još nepuna četiri kilometra. Ideja o tušu, kao i pogodnost punjenja baterija, opredelili su me da produžim. 
Tada je noga počela da me boli. Od kičme, a zbog toga što sam zanemarila vežbe i što se nisam dovoljno odmorila. Sve vreme Puta pomno sam vodila računa o tome, i nisam imala problema. 
Usporavam, usitnjavam korak, na kraju i stajem. Sedam, odmaram se, radim vežbe, pa nastavljam, ali boli i dalje. 
Grupa od četvoro mladih me prestiže. Zaustavljaju se zabrinuto me pitajući da li sam dobro i da li nešto mogu da pomognu. Uverim ih da ću biti u redu, te odu. 
Nadomak cilja i odmora odlučim da stanem i napravim dugu pauzu. Nije mi prvi put da tako radim. S jedne strane je nestrpljenje i želja da se stigne što pre, makar i po cenu bola. S druge je znanje o tome da se zbog te nestrpljivisti može još gore postradati. A pola sata pre ili kasnije na cilju ne znače ništa. 
I to pomaže, kao i uvek. Bol se utišala, pa polako ulazim u grad. Hostel u sklopu kojeg sam planirala da kampujem zatvoren je, te moram da pešačim dodatni kilometar do narednog. Već je kasno popodne, ali nalazim slobodan krevet. 
Upoznajem dva para starijih Južnokorejaca sa kojima dugo pričam o Severnoj Koreji, mladu Italijanku koja mi tvrdi da se druženje na Francuskoj ruti ne može uporediti ni sa jednom drugom, a ispostaviće se da su u istom smeštaju i dve Riječanke - Gordana i Sanja, koje su upravo ishodale Portugalsku rutu. 
I ne mogu da se otmem utisku da je ovaj dan, prvi nakon Santjaga, takozvani 'produžetak', kako se interno naziva put do obale Atlantskog okeana, sjedinio u sebi sve predjašnje lepe trenutke, kao i iskušenja koja su me pratila: neobične i dirljive susrete sa dobrim ljudima spremnim da pomognu, promenljivo vreme, fizičke napore, slabosti tela i duha, prizore za pamćenje, nova poznanstva i druženja. 
I radujem se što je sve to stalo u jedan dan. Sve najbolje i najvažnije od Puta.

 

Do Kraja sveta - 2. dan

Već treći dan zaredom prati me loša sreća sa spavanjem. Najpre su bili oni kučići koji su lajali celu noć, potom je Pablov komšija pravio žurku, a prošle noći u velikoj spavaonici sa oko šezdeset kreveta svaki drugi muškarac je hrkao. Zaspala sam tek pred zoru i prespavala jutro, probudivši se oko devet, kad su žene došle da pospreme hostel. 
Iako je moja spavaonica poodavno prazna, dosta hodočasnika tek sad napušta grad. Srećem ih na izlazu iz utvrdjenih zidina, kojima je opasan centar. Stojim pred tablom koja prikazuje da odatle postoje dva puta. Prvi je zvanična Camino de Fisterre ruta, a drugi je alternativni put. Razlika u njihovoj dužini je nepunih pola kilometara, koliko je drugi duži. Ne piše ništa o eventualnoj razlici u nadmorskoj visini, ali koliko se vidi odavde, na raskrsnici, prvi vodi asfaltnim putem kojim prolaze vozila, dok je drugi zemljani i prati reku. Dovoljno da izaberem potonji. 
I gotovo odmah kako zamaknem od raskršća, potvrdi mi se da nisam pogrešila. Uranjam u tišinu prirode, koju narušava samo cvrkut ptica i huk reke. Treba mi ovo kao lek, kao melem na preosetljiva čula zbog nedovoljno sna. Kako su pogrešili svi koji nisu izabrali ovaj put. I kako sam im zahvalna na tome što su dali prednost kraćem, pa sam ovde potpuno sama. 
Hodam sporo, uranjajući u mir i tišinu oko sebe. 
Voda je skoro savršeno mirna, reka kao i da ne teče. Ali iznenada, u tom opštem nepokretu, zahuči vodopad. 
Uvek reagujem neobuzdanim smehom na prizore koji me dotaknu svojom lepotom, snagom, neobičnošću. I sada počinjem da se smejem naglas, srećna zbog te magije kojoj prisustvujem. Mislim da me ništa ne ushićuje tako kao priroda. 
Prava je šteta što put ne vodi duže ovom dolinom. Ubrzo izbija na asfaltni, spajajući se sa onim glavnim hodočasničkim. 
Prolazim kroz neko seoce, ako se tako uopšte može nazvati nekoliko kuća koje i ne deluju kao da u njima iko živi. Prilično je neobičan prizor hladnjače koja je tu parkirana nasred puta. Tek kad prodjem pored nje, otkrijem da su vrata hladnjaka otvorena i da se unutra nalazi prodavnica. Jedna baka upravo kupuje namirnice, pa stanem do nje, jer su mi se prohtele mandarine. Sve koje sam ovde probala odlične su i imam utisak da ne mogu da pogrešim koju god vrstu da izaberem. A ove su još i hladne, kao da su do maločas stajale u frižideru. Prijaju na već toplom danu, a nakon uspona koje sam savladala. 
Sela sam na kamen pokraj puta dok se počastim. Danas sve radim polagano, bez i najmanje žurbe. Imam rezervisan krevet za večeras, a na taj način prerasporedjujem i snagu pošto se nisam dovoljno odmorila. 
Nailaze hodočasnici. Najpre, pet devojaka u šortsevima i sa dnevnim ruksacima po kojima zaključujem da su hodanje započele iz Santjaga. Ovaj put do Kraja sveta postoji i kao zvanična ruta, sa nazivom Camino de Finistere, koja se može preći u četiri do pet dana, uz dodatnih dan-dva do Muksija. Za njima nailaze dvojica muškaraca koje sam juče srela u Negreiri. A onda ugledam porodicu od četvoro, sa dvoje male dece. Muškarac nosi veću devojčicu u korpi na ledjima, dok žena ima bebu u nosilici na grudima. 
"Ma da li zaista hodate sa decom?!", uzviknem oduševljeno. "Svaka vam čast!"
Iz Portugala su i hodaju 'samo' od Santjaga do Fistere. Uspevaju da dnevno predju dvadeset kilometara. Devojčicama su četiri i jedna godina. 
Ne znam da li je dobra odluka povesti tako malu decu na višednevno pešačenje. Majčin izraz lica nedvosmisleno mi govori da joj je već previše. Drugi put kad ih sretnem, prestižući ih, starija ćerka se žali da joj je vruće, pa je tata presvlači, a beba nešto zakmeči, te mama počne da joj peva neku pesmucu, kako bi se smirila. U trećem, i našem poslednjem današnjem susretu, oba deteta poseli su na visoki kamen-stenu, i majka ih hrani na kašičicu. Otac ovekovečava taj trenutak kamerom, pa se ponudim im da ih fotografišem sve zajedno. 
Izbijam na visoravan na kojoj je smešteno drugo selo. Na livadi, bikovi me nakratko odmere iza sigurne kamene ograde, pa nezainteresovano nastave da pasu i gurkaju jedan drugog. 
Nešto dalje, ispred jedne kuće, troje ljudi sedi i razgovara. Ne znam zašto, ali sigurna sam da su komšije. I pomislim na spor, uhodani žuvot na jednom mestu, pitajući se da li mi nedostaje. Lepo je sedeti sa starim prijateljima kojima ne moraš da se predstavljaš, niti da se brineš oko utiska koji ćeš na njih ostaviti. Pomalo mi nedostaje ta opuštena, dobro poznata svakodnevica.
Oko mene je sve tako tiho i spokojno. Opet sam u čudu koliko španska sela deluju pusto, kao da u njima niko ne živi. Da nema krava i bikova, te stada ovaca, kao i pasa koji kidišu na prolaznike (ali su srećom vezani), pomislila bih da su sva napuštena. 
Živa su samo mesta u kojima postoje hosteli ili barovi za hodočasnike. U jednom takvom se zaustavljam, da bih popila kafu i dopunila bateriju na telefonu. Rešila sam da večeras ne spavam u hostelu, već u šatoru. 
Kelner ima mnogo posla, pošto svi hodočadnici ovde zastaju, uglavnom zbog ručka. Cene su veoma prustupačne, a obroci obilni. Ali ja sam već jela. Posmatram kelnera koji je brz i živ kao da nije Španac. U španskoj unutrašnjosti je usluga uvek spora, te vam treba puno živaca dok naručite, dok devojka za šankom primi porudžbinu i unese je u kompjuter, dok vam otkuca račun, dok vam naplati, dok vam vrati kusur i dok napokon ne dobijete to što ste tražili. Ljudi su ovde neobično opušteni, u poredjenju sa ostalim zapadnjacima. 
Kasnije, tek što krenem i uhvatim ritam uz, čini se, dugu uzbrdicu, a zastanem zbog četvoro biciklista. Stoje nasred puta, okupljeni oko bicikla koji je okrenut naopačke, točkovima nagore. Petljaju nešto oko njega. 
Nemam alat (ni oni ga nemaju), ali bih možda mogla da pomognem. Lanac je spao i zaglavio se izmedju kasete i nable. Ne pomaže ništa što nam pada na pamet, te naposletku odluče da se vrate u selo i potraže negde šrafciger kojim bi iščupali zaglavljen link. 
A ja produžim sa uprljanim rukama od lanca. 
Ne hodam dugo kad ispred sebe prepoznam AnaMariju iz Bostona. Onu dragu mladu devojku koju srećem još od Iruna i sa kojom povremeno pričam o vrlo ozbiljnim temama. Sela je na asfaltni put, izula cipele i priprema sendvič. 
Radost je obostrana. Čestitamo jedna drugoj uspešno stizanje u Santjago, a zatim sednem kraj nje. Ispričam joj epizodu sa Pablom, pošto me pita kako mi je bilo u Santjagu. No onda se ispostavi da je to pitala radi sebe, kako bi mogla da mi ispriča priču o razočaranju i nesrećnoj ljubavi na Putu. 
Umesto da završetak provede sa svojom ljubavi, ostala je sama, napila se i prebrodila jako težak dan i noć u Santjagu. Juče je krenula dalje i danas je neuporedivo bolje. Maločas je pričala i sa majkom i već joj se čini da je sve to prilično daleko iza nje. 
Na Putu, svakom, ne možeš nositi dugo probleme. Put traži naše puno prisustvo, pa srce i misao koji su daleko ne mogu tamo i da ostanu. Svaki trenutak je intezivan i ispunjen kao čitavi dani u onom drugom, konvencionalnom svetu. Na Putu, svaka bol postaje manja, a gubici brzo padaju u zaborav, jer se nema vremena za neprisustvo u času koji nam se sada dešava. 
Ali Put ima i svoje zamke u koje se upada ako nismo dovoljno oprezni. Sloboda ponese, i toliko je opojna da se lako zaboravi na lepotu pripadanja nekome, na duboko vezivanje, na puštanje korena. Treba da se čuva toga. 
Ana Marija me sluša ne trepćući. Zahvalna mi je na razgovoru, na otvorenosti sa kojom joj pričam o negativnim stranama mog u mnogo čemu privlačnog života. 
Kažem joj nešto što sam i ranije htela: da bih bila ponosna na nju da sam joj majka. 
Devojci su suze u očima. Puno joj znači što me je ponovo srela i što je sve to čula od mene. I veruje da nije slučajno što su nam se putevi opet ukrstili. 
Sedimo tako nasred puta ta devojka i ja, dve strankinje povezane stotinama kilometara iskušenja, borbe, samospoznaja, razmene i deljenja. Bliske. 
Onda krećemo zajedno, prvi put, jer obe volimo da hodamo same, a Ana Mariji taj prostor samoće znači toliko da čak nije želela da hoda ni sa svojim dečkom. I priča mi, a ja uživam da je slušam. Zaista je posebna. 
"I vi ste", kaže mi na rastanku ispred hostela u kom ću se zadržati zbog tuširanja. 
Daje mi svoj broj i kontakt na socijalnim mrežama, i poziva me da joj se obavezno javim kad dodjem u Ameriku. Naredne četiri godine studiraće u San Francisku, tako da uvek mogu da računam na smeštaj. 
Grlimo se do sledećeg susreta. Možda već na Kraju sveta... ko zna.

Do Kraja sveta - 3. dan

Bilo je oko deset, zavrsila sam blog koji cu ujutru postaviti i upravo sam se spremila za spavanje kad je grunula muzika iz moćnih zvučnika. Gde i kako? - kad spavam nasred livade koja je od najbližeg sela udaljena više od dva kilometra, a najmanje toliko ima i do sledećeg. Da li je moguće da sam baš toliki baksuz i da me usred ničega dočeka večernje iživljavanje nekog galicijskog tinejdžera. Jer ko bi drugi slušao dub-reggae u ljutoj španskoj provinciji. Smejem se za sebe, nadajući se da taj disk-džokej ima dozvolu za sat, najviše dva glasnog slušanja muzike. Barem ima dobar ukus. Ali nakon pola sata žanr se menja i iz ubitačno jakih zvučnika, preko polja i dolina, ravno do moje livade stiže neki folklorni zvuk sa preovladjujućim arapskim uticajem. O, ne! A sledi i još gore - glas voditelja nekog programa uživo. U baru? Žurka ili možda svadba? Teza o tinejdžeru koji se inati roditeljima i selu pada u vodu. Danas je petak, Španci živnu tek oko deset uveče i provode se do sitnih sati. Rečju - nadrljala sam. 
Mrak je već pao i ne mogu da se pakujem i tražim drugo mesto. I ovo sam jedva našla, jer su svuda polja pod zasadima ili livade sa visokom nepokošenom travom. Izlazim iz šatora i proveravam šta se nalazi u blizini, tačnije, da li postoji neko mesto do kog muzika ne dopire tako glasno. Imam čepiće za uši i ne vadim ih dok testiram teren oko šatora. Tamo gde se livada završava i počinje put protiče reka, i njen huk zaglušuje onu muziku. To je rešenje, jedino što ne mogu da postavim šator baš uz sam put. Spuštam se do suprotnog oboda livade, otkrivši da reka prolazi i tuda. Sledi pakovanje teških delova opreme u ruksak, te prenošenje šatora uz samu reku. Tamo je blatnjavo i neravno, ali to se da srediti, za razliku od one muzike. 
I nepun sat od selidbe, uranjam u san uljuljkana zen zvukom vode koja teče.
Oko tri bude me glasovi. Vika i dreka u mikrofon, u zabavi zvanoj karaoke. U neveruci sam da još uvek traje. Bunovna, tražim zvuk vode, ali reka kao da je presahla. Čujem je tek kad uklonim čepiće. Dobro je, tu je i dalje. A još je bolje otkriće da ono nisu bile karaoke, već odjava noćašnjeg programa. Najzad mogu da odahnem i mirno zaspim na pustoj livadi. 
Ujutru sam, naravno, umorna, a i dan je tmuran i težak. Hodam polako, iako bi danas trebalo da predjem veliku razdaljinu. Osećam i bol u levoj nozi, kao da sam istegla mišić iako mi nije jasno kako a ni kad se to desilo. 
To prilično loše vreme i moje loše stanje nadomešćuje priroda. Već dan-dva unazad primećujem kako se predeli oko mene postupno menjaju. Brda su niža i nekako zaobljenija, pa se najedanput sa svih strana otvorio pogled. Sve je više borova, i put je prekriven šišarkama i suvim iglicama. Čitave regije obrasle su u nisko, oštro rastinje, tipično za karstna podneblja. Žbunje na kamenju i stenama, kao i na jadranskom primorju. Bez imalo napora mogu da zamislim da sam tamo. Nedostaje još samo more, odnosno, Atlantski okean. 
Pričam o tome sa Ana Marijom koju sam opet srela. Hodamo nekoliko kilometara zajedno, a onda se razdvajamo. Devojka će levim putem, ja desnim. Prvi vodi u Finistere, drugi u Mušiju. Oba su nezaobilazna mesta na putu hodočasnika, samo što ih obilaze drugačijim redosledom. Ja sam odlučila da završim putovanje na najzapadnijoj tački kontinentalne Evrope, srednjovekovnom Kraju sveta - a do njega mogu da zaobilazim i krivudam. 
Samo raskršće je prilično neugledno, zapravo deluje rugobno zbog fabrika koje su tu izmeštene iz urbanih zona. Gola visoravan sa bučnim vetrenjačama, mračno nebo, prazan asfaltni put - sve pogoduje utisku pristizanja na Kraj sveta.
Spuštam se u mnogo pitomiju dolinu, u Dumbriá, poslednje mesto u kome mogu da kupim hranu pošto je sutra nedelja.
Zvanični hodočasnički hostel je otvoren, putnici mogu da odaberu krevet i smeste se, a kasnije će neko već doći da im naplati. Opušteno, kao i mnogo toga drugog u Španiji.
Biram da kampujem na lepoj zaravni ispred hostela, a da od pogodnosti koristim tuš i utičnice za punjenje baterija. Upravo sam oprala stvari i krenula nazad ka šatoru, kad se ispred mene pojavila glupa tinejdzera od otprilike šeasnaest godina. Pored hostela se nalazi sportski kompleks i oni su upravo izašli sa nekog treninga, sudeći po njihovim trenerkama. Prolaze stazom pored mog šatora, ali jedan iz grupe krenu ka njemu, sa očiglednom namerom da zaviri unutra. 
"Hej! Gde si to naumio?", upitam ga. 
Svi se trgnu, shvativši da nisu sami, a krivac brže-bolje pobeže nazad u grupu. 
"Hello, my name is...", dobaci mi drugi mladić, na šta se ostali nasmejaše. 
"Drago mi je", odgovorih mu i smestih se ispred svog šatora. 
Malo kasnije, vraćaju se istim putem nazad. Ne obraćam pažnju na njih, kad - jedan kamen polete na moj šator i pade pored zamalo ga promašivši. Dok sam se okrenula, a momci se nadadoše u beg u onaj kompleks. Pojurim za njima, ali vrata su se iznutra zaključala. Stojim ispred, sa dečakom koji nije stigao da utekne na vreme. Zapravo nije ni pokušao, pošto je sve vreme bio malo po strani od ostalih. Ali vilica počinje da mu se trese kada razazna reči 'policija' i 'napad' kojima mu pretim. Govori mi da nije ništa kriv, na šta mu odgovaram da to znam, ali da je on jedini svedok kojeg imam. Na prevaru ga slikam mobilnim, pa prodjem oko zgrade na glavni ulaz. Vidim kako nedužni mladić panično zove telefonom svoje drugove. 
Ulazim u kompleks. U dvorištu, za dugačkim stolom, ljudi u kasnim četrdesetim, dok nekoliko muškaraca priprema roštilj. Iznenadjeni su upadom uznemirene strankinje koja ih sa vrata pita da li neko govori engleski. I kada se javi glavni roštilj majstor, objasnim mu šta se desilo. 
Polazimo u salu, u koju su utekli oni momci. Neki igraju basket, drugi sede na tribinama. Ne mogu da prepoznam glavnog krivca, koji je bio u sivom duksu, a sada ga niko od dečaka nema na sebi. Ali uprem prstom u jednog u sivom donjem delu trenerke. 
Od muškarca tražim da im prevede šta pričam: da sam gost u njihovoj zemlji, turista koji je zaštićen; da hodočastim, što se smatra svetim; da sam postavila šator na imanju hodočadničkog hostela, ispred samog ulaza u njega; da je bacanje kamena na šator - napad; da se zbog njih ne osećam više sigurnom ni dobrodošlom. 
Čovek mi se izvinjava. Traži i od mladića da mi se izvine. Garantuje mi da ću biti bezbedna u šatoru. I obećava da će zaključati izlaz sa te strane. Što i čini, vrlo strogo zabranjujući svima da koriste taj prolaz. 
Dok me prati ka izlazu, tiho mu kažem da nisam mislila ozbiljno ono o policiji. Samo sam htela da ih uplašim, jer to što je jedan od njih uradio nije nimalo naivno. 
"Znam", kaže muškarac, ponovivši svoje izvinjenje. 
Kasnije, ipak odlučim da ću spavati u hostelu, te spakujem šator i preselim se unutra. Verovatno bi sve bilo u redu ako tu ostanem, ali živeći godinama napolju naučila sam da rizik uzimam sa najvećom ozbiljnošću. Nikad ne razmišljam "ma neće se desiti", već "a šta ako se desi". I ako sam već upozorena nekim neprijatnim dogadjajem i mogu da se pomerim na sigurnije mesto, onda je bolje da tako i učinim. Prijavila sam se u hostel i, pošto su sve zajedničke sobe već bile popunjene, dobila sam privatnu, samo za sebe. Najzad ću moći i da se naspavam.