Baš htedoh da dodam za ove varijante za daljinsko obrazovanje dece. Znam nekoliko ljudi u Singapuru čija deca završavaju škole online, neki jer je jeftinije nego da decu šalju u privatne škole, a ne žele da ih šalju u lokalne, drugi jer jednostavno žele da imaju veći uticaj na dečije obrazovanje. Ti što spadaju u ovu drugu grupu zapravo imaju jednog roditelja koji je baš posvećen tome, tj. full time je zauzet time. Niko od njih ne vodi "nomadski" život, provode u Singapuru 95% svog vremena.

Ne treba skrenuti s uma da većina zemalja to ne dozvoljava za osnovno školski uzrast. Doduše, to se odnosi samo na one koji imaju prebivalište u toj zemlji u kojoj trenutno borave.

Problem koji većina ovih ljudi ima je socijalizacija te dece iako su fizički stacionirani na jednom mestu. Škola jednostavno decu izlaže daleko većem broju ljudi i to je upravo jedan od njenih najvećih benefita.

Mogu misliti kakav je to tek izazov za decu koja često menjaju prebivalište, tj. ako su deca okružena samo najužim članovima porodice nejveći deo svog vremena, a svi ostali kontakti su tu samo u prolazu.

No, kako god, nezahvalno je baviti se takvim temama hipotetički, opcije postoje iako ih većina možda ne bi odabrala.

Pozdrav, zeleo bih da emigriram za Kanadu sa suprugom. Imam zavrsen master gradjevinski(2 god radnog iskustva), supruga zavrsila bachelor zastitu zivotne sredine. Imali bi oko $25000 za tamo. Interesuje me vase misljenje koja solucija je najlaksa? Ne trazim krivine ali po vama koja varijanta bi bila najlaksa? Pritom znam da bi trebalo da se odradi IELTS. Stojim odlicno sa engleskim tako da bih se ja dodatno spremio naravno za IELTS. Drugo pitanje bi bilo koja je najbolja i najbrza Kanadska ustanova za validaciju diplome?  Unapred zahvalan na odgovoru/ima.

9 hours ago, marica said:

Baš htedoh da dodam za ove varijante za daljinsko obrazovanje dece. Znam nekoliko ljudi u Singapuru čija deca završavaju škole online, neki jer je jeftinije nego da decu šalju u privatne škole, a ne žele da ih šalju u lokalne, drugi jer jednostavno žele da imaju veći uticaj na dečije obrazovanje. Ti što spadaju u ovu drugu grupu zapravo imaju jednog roditelja koji je baš posvećen tome, tj. full time je zauzet time. Niko od njih ne vodi "nomadski" život, provode u Singapuru 95% svog vremena.

Ne treba skrenuti s uma da većina zemalja to ne dozvoljava za osnovno školski uzrast. Doduše, to se odnosi samo na one koji imaju prebivalište u toj zemlji u kojoj trenutno borave.

Problem koji većina ovih ljudi ima je socijalizacija te dece iako su fizički stacionirani na jednom mestu. Škola jednostavno decu izlaže daleko većem broju ljudi i to je upravo jedan od njenih najvećih benefita.

Mogu misliti kakav je to tek izazov za decu koja često menjaju prebivalište, tj. ako su deca okružena samo najužim članovima porodice nejveći deo svog vremena, a svi ostali kontakti su tu samo u prolazu.

No, kako god, nezahvalno je baviti se takvim temama hipotetički, opcije postoje iako ih većina možda ne bi odabrala.

skola deci mladjeg uzrasta donosi socijalizaciju, i to je u stvari najvaznija uloga u odgoju koju skola odigrava.....uskratiti to deci je stvarno jedna vrsta zlocina, naravno, sem ukoliko to nije jedino resenje....

pa evo vidimo tokom ove pandemije koliko su deca uskracena sto moraju skolu da pohadjaju online...to je po meni , posle izgubljenih zivota, najteza posledica pandemije..... 

14 hours ago, Baroki said:

Pozdrav, zeleo bih da emigriram za Kanadu sa suprugom. Imam zavrsen master gradjevinski(2 god radnog iskustva), supruga zavrsila bachelor zastitu zivotne sredine. Imali bi oko $25000 za tamo. Interesuje me vase misljenje koja solucija je najlaksa? Ne trazim krivine ali po vama koja varijanta bi bila najlaksa? Pritom znam da bi trebalo da se odradi IELTS. Stojim odlicno sa engleskim tako da bih se ja dodatno spremio naravno za IELTS. Drugo pitanje bi bilo koja je najbolja i najbrza Kanadska ustanova za validaciju diplome?  Unapred zahvalan na odgovoru/ima.

Nisam nikada imala interesovanja da se selim za Kanadu pe ne mogu da delim savete za tu zemlju konkretno. Ali generalno, ovo što nameravam da ispišem je primenljivo na bilo koju zemlju, te i na Kanadu.

Iz ličnog ugla, nama je uvek kao jedina opcija, tj. jedina opcija koja nam se činila "laka", uvek bila ta da tražimo posao preko sajtova na kojima se oglašavaju firme iz zemalja za koje smo zainteresovani i LinkedIn kontakti. Što direktni kontakti od strane rekrutera što oglasi na LinkedIn-u. U tvom slučaju to bi bili sajtovi za poslove u Kanadi.

Ova nam se opcija činila "laka" jer u tom slučaju bi firma snosila birokratski deo posla, tj. obezbedila radnu dozvolu/ legalno boravište, birokratiju oko spajanja porodice, ne treba da se nostrifikuju diplome, ne polažeš nikakve testove za jezike, oni plaćaju troškove seljenja i smeštaj za prvih mesec-dva dok se ne snađeš u novoj zemlji. Tvoje je samo da prevedeš dokumente i overiš ih. 

Ova metoda ima svojih ograničenja. Ovu privilegiju migriranja visoko specijalizovanih ljudi obično imaju samo velike firme, tako da bi u oglasima trebao da biraš one koje imaju veći broj zaposlenih. Takođe, te firme obično traže nekog sa dužim stažom, mada nije nemoguće naći i neke juniorske pozicije.

One obično preferiraju nekog ko već ima radno iskustvo u stranim firmama ili stranim zemljama, jer to smanjuje rizike da bi tebi sve to bilo previše stresno kad te oni dovuku na drugi deo planete. I ugovorom te obično obavezuju da bar 2 godine ostaneš da radiš za njih. Jednom kad si u Kanadi, mnogo je lakše preći u drugu firmu i oni su toga svesni.

Dalje, vrlo je bitno da znaš kako se optimalno piše CV, jer ti to značajno povećava šansu za dobijanje posla ako izabereš ovu metodu. Nađi desetak oglasa koji te privlače, povadi ključne reči i koristi te iste reči i fraze u svom CV-iju. Pošto ti je kratko radno iskustvo, u sekciji sa obrazovanjem posveti dosta prostora isticanju znanja  i veština koje si stekao na fakultetu. Obezbedi bar 2-3 pisma preporuke, što od nekog kolege seniora, što od profesora sa faksa jer si skoro isti završio. Možeš čak i sam da ih napišeš, opet pokrivajući te ključne reči i zamoliti kolege/profesore da prate tu formu kada budu pisali preporuke. Ne šalji isti CV svima, svaki doradi tako da najbolje reflektuje oglas na koji se javljaš, pokušaj da na svaku stavku sa njihovim opisom, odgovoriš stavkom u svom iskustvu u CV-iju.

Ne znam zašto ciljaš Kanadu, ali proširivanje spiska potencijalnih zemalja za selidbu bi povećao i broj poslova na koji bi mogao da se prijaviš. 

5 hours ago, marica said:

Nisam nikada imala interesovanja da se selim za Kanadu pe ne mogu da delim savete za tu zemlju konkretno. Ali generalno, ovo što nameravam da ispišem je primenljivo na bilo koju zemlju, te i na Kanadu.

Iz ličnog ugla, nama je uvek kao jedina opcija, tj. jedina opcija koja nam se činila "laka", uvek bila ta da tražimo posao preko sajtova na kojima se oglašavaju firme iz zemalja za koje smo zainteresovani i LinkedIn kontakti. Što direktni kontakti od strane rekrutera što oglasi na LinkedIn-u. U tvom slučaju to bi bili sajtovi za poslove u Kanadi.

Ova nam se opcija činila "laka" jer u tom slučaju bi firma snosila birokratski deo posla, tj. obezbedila radnu dozvolu/ legalno boravište, birokratiju oko spajanja porodice, ne treba da se nostrifikuju diplome, ne polažeš nikakve testove za jezike, oni plaćaju troškove seljenja i smeštaj za prvih mesec-dva dok se ne snađeš u novoj zemlji. Tvoje je samo da prevedeš dokumente i overiš ih. 

Ova metoda ima svojih ograničenja. Ovu privilegiju migriranja visoko specijalizovanih ljudi obično imaju samo velike firme, tako da bi u oglasima trebao da biraš one koje imaju veći broj zaposlenih. Takođe, te firme obično traže nekog sa dužim stažom, mada nije nemoguće naći i neke juniorske pozicije.

One obično preferiraju nekog ko već ima radno iskustvo u stranim firmama ili stranim zemljama, jer to smanjuje rizike da bi tebi sve to bilo previše stresno kad te oni dovuku na drugi deo planete. I ugovorom te obično obavezuju da bar 2 godine ostaneš da radiš za njih. Jednom kad si u Kanadi, mnogo je lakše preći u drugu firmu i oni su toga svesni.

Dalje, vrlo je bitno da znaš kako se optimalno piše CV, jer ti to značajno povećava šansu za dobijanje posla ako izabereš ovu metodu. Nađi desetak oglasa koji te privlače, povadi ključne reči i koristi te iste reči i fraze u svom CV-iju. Pošto ti je kratko radno iskustvo, u sekciji sa obrazovanjem posveti dosta prostora isticanju znanja  i veština koje si stekao na fakultetu. Obezbedi bar 2-3 pisma preporuke, što od nekog kolege seniora, što od profesora sa faksa jer si skoro isti završio. Možeš čak i sam da ih napišeš, opet pokrivajući te ključne reči i zamoliti kolege/profesore da prate tu formu kada budu pisali preporuke. Ne šalji isti CV svima, svaki doradi tako da najbolje reflektuje oglas na koji se javljaš, pokušaj da na svaku stavku sa njihovim opisom, odgovoriš stavkom u svom iskustvu u CV-iju.

Ne znam zašto ciljaš Kanadu, ali proširivanje spiska potencijalnih zemalja za selidbu bi povećao i broj poslova na koji bi mogao da se prijaviš. 

Hvala na odgovoru. U sustini nije Kanada striktna ali zeleli bismo da odemo negde gde je englesko govorno podrucje jer druge jezike ne znamo xD. Ne znam koje bi solucije bile jos interesantne?

18 hours ago, bam-bam said:

skola deci mladjeg uzrasta donosi socijalizaciju, i to je u stvari najvaznija uloga u odgoju koju skola odigrava.....uskratiti to deci je stvarno jedna vrsta zlocina, naravno, sem ukoliko to nije jedino resenje....

pa evo vidimo tokom ove pandemije koliko su deca uskracena sto moraju skolu da pohadjaju online...to je po meni , posle izgubljenih zivota, najteza posledica pandemije..... 

Svakako, samo to sto dete uci na daljinu ne znaci da nema socijalizaciju. Ako se kao lokacija izabere mesto gde je praksa da se deca u kraju od svitanja do sumraka igraju napolju, sto je nekada bilo kod nas a vise nije, a hvala bogu ima takvih mesta i danas, onda je to po meni bolja socijalizacija od skole. Skola je kao vojska, uguraju te u grupu drugih sa kojima nemas mnogo toga zajednickog, i onda si primoran da se godinama druzis sa potpuno proizvoljnom grupom vrsnjaka. Ovako na daljinu roditelj ima mogucnost izbora dece sa kojima ce se njegova deca druziti. Dok u drzavnoj skoli je sve stvar lutrije. Moze da ti zapadne potpuni raspad razred, i bas zbog toga sto je uticaj vrsnjaka jako bitan moze pogubno da utice na dete.

Jedan od glavnih razloga zasto su u Australiji ljudi spremni da plate milione za nekreninu i da ne trepnu je u tome sto ti adresa odredjuje skolovanje deteta. Upisuje se u skolu koja je blizu adrese gde zivi. A skole u bogataskim i siromaskim krajevima su kao nebo i zemlja. U bogataskim se ulaze u aktivnosti, skole su tip top, zaposleni su najbolji u klasi i nema previse djaka po ucitelju itd. Dok u siromaskim deca cak nemaju ni zgradu nego se moze desiti da celo skolovanje provedu u privremenom objektu, to zovu demountables, to je objekat kao onaj u kojem su smesteni gradjevinski radnici privremeno dok se izgradnja ne zavrsi. 

6 hours ago, marica said:

Nisam nikada imala interesovanja da se selim za Kanadu pe ne mogu da delim savete za tu zemlju konkretno. Ali generalno, ovo što nameravam da ispišem je primenljivo na bilo koju zemlju, te i na Kanadu.

Iz ličnog ugla, nama je uvek kao jedina opcija, tj. jedina opcija koja nam se činila "laka", uvek bila ta da tražimo posao preko sajtova na kojima se oglašavaju firme iz zemalja za koje smo zainteresovani i LinkedIn kontakti. Što direktni kontakti od strane rekrutera što oglasi na LinkedIn-u. U tvom slučaju to bi bili sajtovi za poslove u Kanadi.

Ova nam se opcija činila "laka" jer u tom slučaju bi firma snosila birokratski deo posla, tj. obezbedila radnu dozvolu/ legalno boravište, birokratiju oko spajanja porodice, ne treba da se nostrifikuju diplome, ne polažeš nikakve testove za jezike, oni plaćaju troškove seljenja i smeštaj za prvih mesec-dva dok se ne snađeš u novoj zemlji. Tvoje je samo da prevedeš dokumente i overiš ih. 

Ova metoda ima svojih ograničenja. Ovu privilegiju migriranja visoko specijalizovanih ljudi obično imaju samo velike firme, tako da bi u oglasima trebao da biraš one koje imaju veći broj zaposlenih. Takođe, te firme obično traže nekog sa dužim stažom, mada nije nemoguće naći i neke juniorske pozicije.

One obično preferiraju nekog ko već ima radno iskustvo u stranim firmama ili stranim zemljama, jer to smanjuje rizike da bi tebi sve to bilo previše stresno kad te oni dovuku na drugi deo planete. I ugovorom te obično obavezuju da bar 2 godine ostaneš da radiš za njih. Jednom kad si u Kanadi, mnogo je lakše preći u drugu firmu i oni su toga svesni.

Dalje, vrlo je bitno da znaš kako se optimalno piše CV, jer ti to značajno povećava šansu za dobijanje posla ako izabereš ovu metodu. Nađi desetak oglasa koji te privlače, povadi ključne reči i koristi te iste reči i fraze u svom CV-iju. Pošto ti je kratko radno iskustvo, u sekciji sa obrazovanjem posveti dosta prostora isticanju znanja  i veština koje si stekao na fakultetu. Obezbedi bar 2-3 pisma preporuke, što od nekog kolege seniora, što od profesora sa faksa jer si skoro isti završio. Možeš čak i sam da ih napišeš, opet pokrivajući te ključne reči i zamoliti kolege/profesore da prate tu formu kada budu pisali preporuke. Ne šalji isti CV svima, svaki doradi tako da najbolje reflektuje oglas na koji se javljaš, pokušaj da na svaku stavku sa njihovim opisom, odgovoriš stavkom u svom iskustvu u CV-iju.

Ne znam zašto ciljaš Kanadu, ali proširivanje spiska potencijalnih zemalja za selidbu bi povećao i broj poslova na koji bi mogao da se prijaviš. 

Najvazniju stvar si propustila da napises u vezi ovakvog nacina emigracije, sustina je u profesiji. Profesija mora biti strucna i ultra deficitarna u zemlji u kojoj neko namerava da se useli/zaposli. Razvijene zemlje su poznate po izuzetno otezanom dobijanju papira i posla za ljude bez istih. Po pravilu da bi firma dala posao strancu ona prvo mora da dokaze da ne moze da nadje odgovarajuceg kandidata na lokalnom trzistu rada. U principu proces zahteva znacajno vise truda, vremena i novaca nego da se zaposli neko sa papirima pa firme izbegavaju to da rade, ako ne moraju.

Ja sam par godina pokusavao tako na daljinu da nadjem posao u Singapuru i odustao sam. Pricao sam sa recruiterima i otvoreno mi je receno da kad neke firme zaposljavaju strane radnike u znacajnom broju dobiju nezvanicnu opomenu od Ministry of Manpower, i onda su primorane da se preshaltuju na domace, iako mozda oni imaju manje iskustva i kvalifikacija kako ne bi imali problema sa drzavnom birokratijom. 

Realna mogucnost ovakvog nacina imigracije je ako radite u multinacionalnoj korporaciji koja ima podruznicu u zemlji u koju zelite da se preselite, pa vas oni prebace tamo. Naravno i tada to nije na dobar dan, vec morate da budete cenjeni kao radnik, a da se tamo oglasi mesto koje je u skladu sa vasim profilom. A ovako da se prijavljuje online za poslove i preko agenata na daljinu, nije nemoguce, ali je izuzetno tesko.

On 4/30/2021 at 3:10 PM, noskich said:

Somalija je upala u haos 1991. Znaci ove godine 30 godina kako se nije prelilo. 

Druga da pozdravis i da mu preneses da apsolutno podrzavam njegov izbor mesta stanovanja. 

A cekaj tokom Covida otkaza na poslu i smanjenja plata nije bilo gde tacno? Kakav je to primer nestabilnosti?

Mozda si trebao prosle godine da objasnis 400,000 ljudi, mahom iz EU, da trebaju u EU da ostanu jer je tamo stabilno, a ne da se vracaju u Srbiju kada su popili nogu u bulju na poslu? 

https://www.kamatica.com/analiza/u-srbiji-oko-513-hiljada-nezaposlenih-a-povratnika-iz-inostranstva-vise-od-400-hiljada-/61543

Kambodza je zemlja u kojoj se moze ziveti sa dosta malo novaca. Kako je preziveti u EU bez posla, to je daleko veci horor. 

Jedino sto je jasno kao dan je da ti poturas grlo da ti se nabaci omca kredita za stan na 20 godina i ne vredi ti pokazivati da tako ne mora. 

Ajmo malo o Pnom Penu. Jednosoban stan novogradnja vec od 20k USD. Na pola sata od centra grada.

Recimo:

https://www.khmer24.com/en/property/honey-condo-adid-5044062.html

https://www.khmer24.com/en/property/studio-apartment-for-sale-full-price-adid-5059715.html

Balkan je stabilan?  Pa jeste, samo sto imamo Kosovo u limbu koje je poznato po svercu droge i ljudskim organima. A imamo i BiH koja od svog nastajanja malo malo pa samo sto se ne raspadne. Nismo imali bilo kakvo sistemsko pomirenje izmedju prethodno zaracenih naroda. U Makedoniji bio korak pred gradjanski rat, moze da bukne bilo kada. Makedonija jeste uzela novo ime, ali daleko da se mirise sa Grckom. A o stepenu korupcije u balkanskim zemljama SVIM minus Slovenija da ne govorimo, to je tek tema za sebe. 

Ovo sam bas isto napisao koju stranu pre. Ovde se neki zgrazavaju nad africkim i azijskim zemljama, a u Srbiji dve trecine jedva sastavlja kraj sa krajem. Imamo de fakto diktaturu jednog coveka kao u banana republikama. Ne proizvodi se skoro nista osim hrane i kablova. Imidz Srbije u svetu nikada nije prestao da bude ocajan. I kao takvi se zgrazavati nad nekim drugim zemljama koje su proteklih 30 godina debelo napredovale umesto sto su nazadovale kao Srbija, je meni van pameti.

https://en.wikipedia.org/wiki/Estimated_number_of_civilian_guns_per_capita_by_country

5. Crna Gora

6. Srbija

13. Bosna

15. Makedonija

21. Kosovo

36. Grcka

PS @ppetrovic U fabrikama koje su zatvorene u Pnom Penu ne rade fizicki radnici? Po cemu je to primer nestabilnosti, a u EU ista stvar pa primer stabilnosti?

Poredjenje Konga sa Kenijom i Kambodzom je potpuno suludo. Kenija i Kambodza nisu u ratu, imaju funkcionalnu drzavu i gomile, ali bas gomile turista a dosta i expata. 

A izbeglice u Keniji zive u kampovima koji se finansiraju od strane medjunarodnih organizacija. Njihovo kretanje je strogo kontrolisano. 

Ne mislim da je NATO garant icega, pa oni su ultra nesposobni, sto su do sada pokazali mali milion puta u konfliktima sirom sveta. Oni jedino sto mogu da urade u svojim "intervencijama" je da potpuno destabilizuju svaku zemlju u kojoj "intervenisu" i od nje naprave buduci izvor terorizma i permanentne nestabilnosti. Gde god su se pojavili to su napravili. Cim se pomaknu, sve se raspada. Sutra ce na nekim izborima neko da pobedi pa ce malo da ustedi novaca i povuce neku vojsku, kada odu, ostave daleko gore nego sto je bilo pre.

Drug se sprema za evakuaciju, traži bilo kakav let za Srbiju. Plan mu je da se vakciniše u Srbiji i da na osnovu toga poveća šanse da se vrati u Kinu gdje je bio prije izbijanja pandemije. On smatra da je situacija neizdržljiva, kako finansijski tako i uopšte. A možda se njemu tamo samo ne dopada, bez obzira na trenutnu situaciju. Uglavnom, malo je zažalio što se drznuo da odleti tamo u oktobru prošle godine.

Ja živim u EU i ostao sam bez posla ali već duže od 13 mjeseci primam 80% plate i kako stoje stvari, tako će ostati do kraja ove godine (minimalno). Tako da se ne bih baš usudio da kažem kako nema ama baš nikakve socijalne zaštite. Sigurno da oni radnici koji nisu imali stalan ugovor ili oni koji su bili na crno, su baš nadrljali. 

4 hours ago, Baroki said:

Hvala na odgovoru. U sustini nije Kanada striktna ali zeleli bismo da odemo negde gde je englesko govorno podrucje jer druge jezike ne znamo xD. Ne znam koje bi solucije bile jos interesantne?

Obično su velike internacionalne firme ili firme kojima su klijenti svuda po svetu najviše zainteresovane (i u poziciji) da zapošljavaju ljude sa strane. U svima njima je engleski jezik "zvaničan" jezik. Sva dokumentacija, prgrami koje koristiš, službena komunikacija biće na engleskom. Mi smo živeli i radili u Češkoj i Nemačkoj. U Češkoj za internacionalnu firmu, u Nemačkoj i za domaću tj. nemačku i za internacionalnu firmu i svuda je engleski bio "zvaničan" jezik. Slično je u Holandiji i skandinavskim zemljama. Za ostale ne znam.

Naravno, lokalni jezik treba da učiš zarad integracije, komoditeta u životu, učešća u kulturnim i socijalnim dešavanjima i birokratije ako misliš da se tu zauvek skućiš, ali zbog posla teško da će ti trebati. Nemci, Holanđani, Skandinavci engleski parlaju kao svoj lokalni jezik pa će ti tamo život biti lakši nego npr. u Češkoj gde se slabije govori, ali ni unjoj nije bio nemoguć.

7 minutes ago, marica said:

Obično su velike internacionalne firme ili firme kojima su klijenti svuda po svetu najviše zainteresovane (i u poziciji) da zapošljavaju ljude sa strane. U svima njima je engleski jezik "zvaničan" jezik. Sva dokumentacija, prgrami koje koristiš, službena komunikacija biće na engleskom. Mi smo živeli i radili u Češkoj i Nemačkoj. U Češkoj za internacionalnu firmu, u Nemačkoj i za domaću tj. nemačku i za internacionalnu firmu i svuda je engleski bio "zvaničan" jezik. Slično je u Holandiji i skandinavskim zemljama. Za ostale ne znam.

Naravno, lokalni jezik treba da učiš zarad integracije, komoditeta u životu, učešća u kulturnim i socijalnim dešavanjima i birokratije ako misliš da se tu zauvek skućiš, ali zbog posla teško da će ti trebati. Nemci, Holanđani, Skandinavci engleski parlaju kao svoj lokalni jezik pa će ti tamo život biti lakši nego npr. u Češkoj gde se slabije govori, ali ni unjoj nije bio nemoguć.

marice, jel ovo što pričaš o engleskom važi uglavnom za IT industriju, ili i za ostale poslove? Ja sam imao nešto drugačija iskustva konkurišući, pogotovu za Južnu Ameriku ili Španiju/Portugal..Uvek traže , pored engleskog, i govorno poznavanje jednog od ova dva jezika..poslovi nisu bili iz IT branse

2 minutes ago, bam-bam said:

marice, jel ovo što pričaš o engleskom važi uglavnom za IT industriju, ili i za ostale poslove? Ja sam imao nešto drugačija iskustva konkurišući, pogotovu za Južnu Ameriku ili Španiju/Portugal..Uvek traže , pored engleskog, i govorno poznavanje jednog od ova dva jezika..poslovi nisu bili iz IT branse

Ja sam radila u mašinskoj industriji, tj. kao mašinski inženjer u Češkoj u internacionalnoj firmi. U Nemačkoj u IT kompaniji kao produkt menadžer u nemačkoj firmi. I prošla još jedan intervju za poziciju mašinskog inženjera u nemačkoj firmi. Morala da odustanem jer smo se selili. Bez ikakvog znanja češkog ili nemačkog.

Doduše, možda je u građevinskoj industriji drugačije...

8 hours ago, marica said:

Ja sam radila u mašinskoj industriji, tj. kao mašinski inženjer u Češkoj u internacionalnoj firmi. U Nemačkoj u IT kompaniji kao produkt menadžer u nemačkoj firmi. I prošla još jedan intervju za poziciju mašinskog inženjera u nemačkoj firmi. Morala da odustanem jer smo se selili. Bez ikakvog znanja češkog ili nemačkog.

Doduše, možda je u građevinskoj industriji drugačije...

Super, nisam znao da su tako fleksibilni sto se jezika tice....moguce da tamo gde generalno stanovnistvo ima slabije poznavanje engleskog jezika, kao npr. zemlje latinske amerike, a gde je neophodan stalni kontakt sa ostalim zaposlenima i sa kolegama iz drugih kompanija, da tu vise traze znanje lokalnog jezika....a inace su spanski govornici poznati kako nemaju pojma engleski....

meni su npr. i na tajlandu trazili za rad u zdravstvenoj industriji obavezno poznavanje tajlandskog, bar za sporazumevanje.....ali ok, dosta verovatno zavisi i od tipa posla.....

23 hours ago, stevancelinac said:

Drug se sprema za evakuaciju, traži bilo kakav let za Srbiju. Plan mu je da se vakciniše u Srbiji i da na osnovu toga poveća šanse da se vrati u Kinu gdje je bio prije izbijanja pandemije. On smatra da je situacija neizdržljiva, kako finansijski tako i uopšte. A možda se njemu tamo samo ne dopada, bez obzira na trenutnu situaciju. Uglavnom, malo je zažalio što se drznuo da odleti tamo u oktobru prošle godine.

Ja živim u EU i ostao sam bez posla ali već duže od 13 mjeseci primam 80% plate i kako stoje stvari, tako će ostati do kraja ove godine (minimalno). Tako da se ne bih baš usudio da kažem kako nema ama baš nikakve socijalne zaštite. Sigurno da oni radnici koji nisu imali stalan ugovor ili oni koji su bili na crno, su baš nadrljali. 

Sve najbolje drugu.

U pogledu socijalne zastite ako cemo Kambodzu da nazivamo nestabilnim zato sto im je slaba socijala onda se isto moze reci za gotovo ceo svet. Mislim da na prste dve ruke mozes nabrojati zemlje u kojima bi 13 meseci primao 80% plate kao nezaposleni, to cak nije slucaj ni svuda u EU, vec samo u Skandinaviji, Nemackoj i mozda jos kojoj zemlji.

Druga stvar ti lep porez placas da bi uzivao u toj beneficiji, nekih verovatno 40-60% plate. U Kambodzi porez na prihod je nizak, 7-10%. Sto je po meni postenije i ja bih licno da mogu da biram radije odabrao nizak porez pa da posle sam sebe osiguravam, a da ne zavisim od socijalnog.

Anglosaksonske zemlje su verovatno najgora moguca varijanta, ja na primer placam 35% porez, a ne kvalifikujem se ni za jedan jedini dolar socijale jer sam diskvalifikovan zbog imovine. A primoravaju me i da placam privatno zdravstveno iz svog dzepa jer kad ne bih placao dodatno bi me oporezovali. Znaci duplo golo. 

10 hours ago, noskich said:

Sve najbolje drugu.

U pogledu socijalne zastite ako cemo Kambodzu da nazivamo nestabilnim zato sto im je slaba socijala onda se isto moze reci za gotovo ceo svet. Mislim da na prste dve ruke mozes nabrojati zemlje u kojima bi 13 meseci primao 80% plate kao nezaposleni, to cak nije slucaj ni svuda u EU, vec samo u Skandinaviji, Nemackoj i mozda jos kojoj zemlji.

Druga stvar ti lep porez placas da bi uzivao u toj beneficiji, nekih verovatno 40-60% plate. U Kambodzi porez na prihod je nizak, 7-10%. Sto je po meni postenije i ja bih licno da mogu da biram radije odabrao nizak porez pa da posle sam sebe osiguravam, a da ne zavisim od socijalnog.

Anglosaksonske zemlje su verovatno najgora moguca varijanta, ja na primer placam 35% porez, a ne kvalifikujem se ni za jedan jedini dolar socijale jer sam diskvalifikovan zbog imovine. A primoravaju me i da placam privatno zdravstveno iz svog dzepa jer kad ne bih placao dodatno bi me oporezovali. Znaci duplo golo. 

U pravu si, loše sam izabrao i u skladu sa tim tako i prolazim. Razmisliću o Kambodži.

23 hours ago, noskich said:

Druga stvar ti lep porez placas da bi uzivao u toj beneficiji, nekih verovatno 40-60% plate. U Kambodzi porez na prihod je nizak, 7-10%. Sto je po meni postenije i ja bih licno da mogu da biram radije odabrao nizak porez pa da posle sam sebe osiguravam, a da ne zavisim od socijalnog.

Kad kažeš porez na prihod, na šta tačno misliš? Porez na prihod može da bude porez na zarade, a može da bude i porez na prihod od kapitala, itd. Takođe, da li cifra od 7 - 10% u Kambodži uključuje i doprinose, penziono i šta se već tamo sve plaća i šta tačno dobiješ za to što platiš?

Porez na zaradu je i u Srbiji 10%, porez na prihod od kapitala 15% (u Bugarskoj je 10% recimo) pa je s te strane vrlo slično kao u Kambodži, ali ćeš zato da se naplaćaš i zdravstvenog i penzionog domaćinski, sve ukupno ćeš platiti oko 65% poreza i doprinosa ako radiš za platu, a slično je i u EU zemljama, i postoji vrlo dobar razlog zašto je to tako - ne možeš da imaš socijalno svesnu državu a da platiš samo 10% poreza i da gurneš prst u uvo, to nije ni blizu dovoljno da bi se imala iole pristojna socijalna država.

Te priče kako bi ti samog sebe bolje osigurao su vlažan san za mnoge ali to tako jednostavno ne funkcioniše ako nisi skroz zdrav, i ne dao Bog da se razboliš malo ozbiljnije i da ti treba npr. onkološki tretman a nemaš obavezno socijalno osiguranje - ode ti ušteđevina u roku od godinu - dve.

Izgleda da ipak većina ljudi (ja sebe tu takođe ubrajam) ipak više voli da u EU plaća 60 - 70% poreza i doprinosa na zarade ali da ima normalno zdravstveno i kakvu - takvu sigurnost nego da u Kambodži ne zna šta nosi dan a šta noć, kao što imamo prilike sada da vidimo. Čak i ovde na forumu imaš ljude koji se hvale kako od nemačke socijale špartaju po jugoistočnoj Aziji, što je samo po sebi problem i ja lično ne bih to tolerisao pošto je to debela zloupotreba sistema socijalnog osiguranja, ali ako Nemci vole da subvencionišu džabalebaroše sopstvenim parama u sopstvenoj zemlji, ko sam ja da im to branim.

23 hours ago, noskich said:

Anglosaksonske zemlje su verovatno najgora moguca varijanta, ja na primer placam 35% porez, a ne kvalifikujem se ni za jedan jedini dolar socijale jer sam diskvalifikovan zbog imovine.

Uh, ovo je zeznuto. Ne kvalifikujem se ni ja ni za jedan dinar socijale, a primam samo malo manje od 2000 EUR mesečno neto u Srbiji, eventualno da se ogrebem od države za ovih 60 EUR državne pomoći i 3 hiljadarke što sam se peckao Fajzerom, i to mi je što mi je. Nepravda čoveče...

Mada i za to postoji rešenje - Panama

Ne postoji income tax za prihod koji je ostvaren van Paname, milina jedna. Jeste da to sa sobom povlači neke druge zafrkancije, ali ne može i jare i pare. Eto ti tema za razmišljanje dok čekaš da se otvore granice, taman imaš sasvim dovoljno vremena da osmisliš celu šemu a da i dalje ostane sve legalno, bukvalno preko noći možeš sebi da uštediš 35% poreza što daješ anglosaksonskim lihvarima a nemaš socijalu.

1 hour ago, ppetrovic said:

Kad kažeš porez na prihod, na šta tačno misliš? Porez na prihod može da bude porez na zarade, a može da bude i porez na prihod od kapitala, itd. Takođe, da li cifra od 7 - 10% u Kambodži uključuje i doprinose, penziono i šta se već tamo sve plaća i šta tačno dobiješ za to što platiš?

Porez na zaradu je i u Srbiji 10%, porez na prihod od kapitala 15% (u Bugarskoj je 10% recimo) pa je s te strane vrlo slično kao u Kambodži, ali ćeš zato da se naplaćaš i zdravstvenog i penzionog domaćinski, sve ukupno ćeš platiti oko 65% poreza i doprinosa ako radiš za platu, a slično je i u EU zemljama, i postoji vrlo dobar razlog zašto je to tako - ne možeš da imaš socijalno svesnu državu a da platiš samo 10% poreza i da gurneš prst u uvo, to nije ni blizu dovoljno da bi se imala iole pristojna socijalna država.

Te priče kako bi ti samog sebe bolje osigurao su vlažan san za mnoge ali to tako jednostavno ne funkcioniše ako nisi skroz zdrav, i ne dao Bog da se razboliš malo ozbiljnije i da ti treba npr. onkološki tretman a nemaš obavezno socijalno osiguranje - ode ti ušteđevina u roku od godinu - dve.

Izgleda da ipak većina ljudi (ja sebe tu takođe ubrajam) ipak više voli da u EU plaća 60 - 70% poreza i doprinosa na zarade ali da ima normalno zdravstveno i kakvu - takvu sigurnost nego da u Kambodži ne zna šta nosi dan a šta noć, kao što imamo prilike sada da vidimo. Čak i ovde na forumu imaš ljude koji se hvale kako od nemačke socijale špartaju po jugoistočnoj Aziji, što je samo po sebi problem i ja lično ne bih to tolerisao pošto je to debela zloupotreba sistema socijalnog osiguranja, ali ako Nemci vole da subvencionišu džabalebaroše sopstvenim parama u sopstvenoj zemlji, ko sam ja da im to branim.

Uh, ovo je zeznuto. Ne kvalifikujem se ni ja ni za jedan dinar socijale, a primam samo malo manje od 2000 EUR mesečno neto u Srbiji, eventualno da se ogrebem od države za ovih 60 EUR državne pomoći i 3 hiljadarke što sam se peckao Fajzerom, i to mi je što mi je. Nepravda čoveče...

Mada i za to postoji rešenje - Panama

Ne postoji income tax za prihod koji je ostvaren van Paname, milina jedna. Jeste da to sa sobom povlači neke druge zafrkancije, ali ne može i jare i pare. Eto ti tema za razmišljanje dok čekaš da se otvore granice, taman imaš sasvim dovoljno vremena da osmisliš celu šemu a da i dalje ostane sve legalno, bukvalno preko noći možeš sebi da uštediš 35% poreza što daješ anglosaksonskim lihvarima a nemaš socijalu.

Koliko znam u Kambodzi ne postoji porez na prihod od kapitala, samo porez na prihod od zaposlenja i to samo na zaposlenje unutar Kambodze, ne na prihod van zemlje. Penzionog nema, to postoji samo za sluzbenike u drzavnoj upravi. Tako je i na Tajlandu. Socijalno postoji, ali realno expat tesko da ima sanse tome da pristupi jer je fokus na pomoci najugrozenijima. Jedino sto mislim da realno expat moze da zatrazi je isplata ako se povredi na poslu, to jest postoji osiguranje za povrede na radu.

Vecina populacije placa porez 5-10%. Ko bas zaradjuje mnogo, oni najplaceniji to ide na 15-20% maksimum. Recimo profesor engleskog expat koji prima do 2000 dolara upada u 10% poreza na prihod ako me secanje ne vara. 

Pa nije vlazan san, postavljao sam bas na ovoj temi koje su cene zdravstvenog osiguranja na Tajlandu, za mladog i zdravog krece vec od nekih 30-ak dolara mesecno (hitna pomoc i situacije tipa padnes sa motora), a ko hoce bas onako podobro osiguranje solidno to je vec sa 100-150 mesecno dostupno. Naravno, pretpostavka je da si zdrav kad tu polisu izvadis. Ako imas hronicna oboljenja u momentu kada polisu vadis, to se naravno dodatno naplacuje. 

Nije samo Panama, ima mali milion zemalja u kojima se ne placa porez na prihod ostvaren van zemlje, medjutim preduslov za to je rad na daljinu. Ja da mogu da radim na daljinu odavno ne bih ovde sedeo i dosadio bih na forumu i bogu i ljudima sa pricama i opisima iz zemalja sirom sveta...

Problem je u tome sto 100% remote zaposlenje je i dalje izuzetno retka stvar.

E pa to je to onda, ako su stvarno to jedini prihodi države od zarada i kapitala, onda mi je savršeno jasno zašto su se našli u situaciji koju je @stevancelinac opisao. Bez velikih poreskih i srodnih opterećenja jednostavno nema funkcionalne socijalne države, probano je više puta na raznim mestima i uvek je puklo.

Što se zdravstvenog osiguranja tiče, tu je bar jednostavna računica i svodi se na staru narodnu "koliko para, toliko i muzike". U Srbiji ćeš na obavezno zdravstveno osiguranje da izdvajaš 10.3% od poreske osnovice i ako radiš za 1000+ EUR mesečno, bude to bar jedno 25 - 30k RSD mesečno i povećava se kako ti raste zarada i to je nešto što ne možeš da izbegneš, osim ako nemaš svoj DOO i prijaviš samog sebe na minimalac a ostatak para izvlačiš kroz dividende (kešneš 15% porez na dobit ali ne plaćaš doprinose i zdravstveno).

Šta da se radi, kvalitetno zdravstvo mora da košta, i ako uzmemo u obzir koliko mi realno plaćamo zdravstvo u Srbiji, ono je taman toliko kvalitetno koliko ga i (ne) plaćamo. Na privatnoj klinici operacija obične žučne kese košta 100+ hiljada dinara, otprilike toliko košta i državu, a da ne idemo na nešto ozbiljnije od toga, cifre su jezive.

U Srbiji takođe možeš za 100 - 150 EUR mesečno da dobiješ domaćinsko zdravstveno osiguranje (privatno) gde ti je pokriveno dosta toga, mada ja lično ne znam nikoga ko to plaća, jer danas manje - više sve kompanije u Srbiji (IT kompanije naročito) obično plaćaju privatno zdravstveno svim zaposlenima. Konkretno, ja u firmi trenutno imam tu varijantu i pokriveno mi je manje - više sve što bih radio kod državnog lekara, osim hirurških intervencija i tretmana teških bolesti, a plus imam pravo i na jedan besplatan sistematski pregled godišnje, za koji bih inače morao ili da se drndam u državnoj bolnici par dana ili da ga iskeširam oko 20ak hiljada na privatnoj klinici. Takođe, skoro sve firme koje plaćaju zaposlenima te varijante dozvoljavaju da osiguraš članove svoje porodice za 10ak EUR po članu porodice mesečno, tako da može cela porodica da ima pristojno privatno zdravstveno za par desetina EUR mesečno, obično se isplati kad se uzme u obzir ušteda vremena i živaca, naročito ko ima malu decu.

Još jedna zgodna stvar, odavno postoje raznorazne kombinacije životnog i dodatnog zdravstvenog osiguranja kod osiguravajućih kuća. Recimo ja izdvajam oko 90 EUR na svaka 3 meseca za tu varijantu, pokrivene su mi sve teške bolesti (raznorazni šlogovi, infarkti, kanceri, pa čak i HIV) gde mi se isplaćuje nekih 14 000 EUR premije u slučaju da nastupi bilo koja od tih bolesti (pu, pu), a ta suma može da bude taman, a može da bude i tek 20% od sume neophodne za lečenje, ali ipak je bolje nego ništa. Ako ne fasujem bilo šta od toga i preživim 25 godina koliko traje polisa, dobijam sve pare sa kamatom u vidu premije, tako da je win-win situacija za mene u svakom slučaju.

Obrni - okreni, za kvalitetno zdravstveno moraš da platiš, a na primeru USA možemo da vidimo da je EU model definitivno mnogo pravedniji i "socijalniji", mada u skladu sa time toliko i košta.

1 hour ago, noskich said:

Nije samo Panama, ima mali milion zemalja u kojima se ne placa porez na prihod ostvaren van zemlje, medjutim preduslov za to je rad na daljinu. Ja da mogu da radim na daljinu odavno ne bih ovde sedeo i dosadio bih na forumu i bogu i ljudima sa pricama i opisima iz zemalja sirom sveta...

Problem je u tome sto 100% remote zaposlenje je i dalje izuzetno retka stvar.

Panamu sam naveo kao primer jer mi je prva pala na pamet, ima tih varijanti dosta.

Problem je što je 100% remote rad praktično nemoguć i teško da će ikada biti moguć. Poreski rezident negde moraš da budeš i nijedna država nije luda da te pusti da se provlačiš bez toga, samo je pitanje gde ti najviše odgovara da se "trajno" nastaniš i da održavaš poresku rezidenciju.

Tipa, otvoriš račun firme u Panami, istekne ti kreditna kartica, moraš da se cimaš do Panama da uzmeš novu, neće banka iz Paname da ti šalje poštom karticu tebi na Bahamima npr. Istekne ti digital nomad viza u Portugalu, ne možeš da je obnoviš u konzulatu u Brazilu jer obično traže da se pojaviš u zemlji sa izvodima iz banke, potvrdama o plaćenim porezima, itd.

Blejiš na Tajlandu godinu dana bez vize i provlačiš se ispod radara i hoćeš da radiš visa run na par dana, opet moraš da se pojaviš negde.

Mislim da je ovo što danas imamo (jednom godišnje ili jednom u X godina dođeš negde da završiš neku administraciju) neki maksimum koji može da se postigne, osim ako se nešto radikalno ne promeni u razmeni finansijskih podataka na nivou planete, u šta sumnjam da će da se desi uskoro.

Edited May 6, 20213 yr by ppetrovic

2 hours ago, ppetrovic said:

Konkretno, ja u firmi trenutno imam tu varijantu i pokriveno mi je manje - više sve što bih radio kod državnog lekara, osim hirurških intervencija i tretmana teških bolesti

Nešto mi nije jasno. Ako ti to privatno osiguranje koje ti firma plaća ne pokriva hirurgiju i teške bolesti, a upravo su to slučajevi koji najviše koštaju, koja je onda svrha tog osiguranja? Meni se čini da je suština zdravstvenog osiguranja upravo u tim katastrofama koje ne možemo pokriti od svoje ušteđevine. 

Svrha tog osiguranja je više ušteda vremena i živaca, jer su gužve manje, bolnice i medicinska oprema savremenija i osoblje je profesionalnije i stvari koje bi završavao kod državnog lekara pola dana ovde završiš za sat vremena, u tačno zakazano vreme, bez čekanja.

Vidim da osiguravajuće kuće sad kreću da nude raznorazna "premium" zdravstvena osiguranja, samo što onda koštaju 500+ EUR mesečno i ne znam baš nikog ko to plaća. Takve polise verovatno pokrivaju hirurške intervencije i verovatno još dosta toga, ali u skladu sa time i koštaju. U tome i jeste poenta obaveznog zdravstvenog osiguranja koje plaćaš državi - uplaćuješ u skladu sa time koliko zarađuješ svakog meseca a koristiš po potrebi, naročito kad prigusti i neko mora da se dohvati skalpela da te popravlja.

Ako ti treba hirurška intervencija, obično radiš isto što i svi - ideš kod državnog lekara u državnu bolnicu pa kako ti se zalomi. U većim bolnicama po većim gradovima je usluga tog tipa sasvim OK, po manjim mestima može da bude baš loše, mada da kucnem u drvo, taj jedan put kad sam ležao u bolnici nakon operacije nisam uopšte loše prošao, tj. zbrinut sam skroz kako treba i sve je proteklo maksimalno korektno iako je bilo komplikacija prilikom same operacije, tako da ne mogu mnogo da se žalim, bez obzira što sam redovno uplaćivao zdravstveno godinama pre toga, otprilike sam dobio tačno toliko kvalitetnu uslugu koliko sam i platio.

Za teške bolesti, lečenje u privatnim klinikama ili nije moguće ili košta kao Svetog Petra kajgana, i ako do toga dođe, najbolje je imati državno zdravstveno u kombinaciji sa polisom životnog osiguranja koje sam opisao u prethodnom postu. U tim situacijama obično odmah znaš na čemu si - ako je vrag odneo šalu i RFZO ne može da ti pokrije troškove lečenja u zemlji ili inostranstvu iz republičkog budžeta, jako je korisno imati polisu koja ti iskešira 10 - 15 hiljada EUR ili više pa da bar imaš neke šanse da se lečiš u inostranstvu, u suprotnom skupljaš pare SMSovima i to je to.

Zbog toga sam i bio onoliko glasan na onoj temi o frilenserima, jer se de facto svi oni itekako grebu o državni zdravstveni sistem a ne uplaćuju u isti godinama, da je samo 10% njih operisalo obično slepo crevo, to je trošak od par miliona dinara koji je otišao iz republičkog budžeta i koji smo platili svi mi umesto njih, i na kraju smo ih pustili da se provuku bez plaćanja istog, tako da ne možemo mnogo da se žalimo što nam je zdravstvo u raspadu, od "juče" smo i sami krivi za to.

2 hours ago, ppetrovic said:

da je samo 10% njih operisalo obično slepo crevo, to je trošak od par miliona dinara koji je otišao iz republičkog budžeta i koji smo platili svi mi umesto njih

Ja sam operisao slepo crevo u privatnoj bolnici u Novom Sadu, i platio iz svog džepa, naravno, i operaciju i bolničke dane i sve što treba. Zato što su mi u državnoj bolnici rekli da nije strašno, hronična upala, neće me to ubiti, mogu eventualno da dođem na red za par godina, ili kad upala pređe u akutnu. A mene je baš bolelo, neprestano, mesecima. Eto toliko o mom iskustvu sa državnim bolnicama u većem gradu u Srbiji. To je bilo 2009, kad sam ujedno i prestao da plaćam zdravstveno osiguranje. Ako su frilenseri operisali svoje slepo crevo od para koje sam ja uplatio u zdravstveni budžet do te 2009, nek im je na zdravlje, drago mi je da je bar nekome koristilo. 

Imam i ja slične primere iz porodice i to baš iz tog perioda 2008. - 2009. gde nije bilo u pitanju slepo crevo već izlivi krvi na mozgu i tome slično, zbog toga sam i napisao "kako ti se zalomi". Moje lično iskustvo je mnogo svežije, od pre par godina i sušta je suprotnost svemu tome.

Mada čak i za takvu vrstu lađenja testisa za probleme pacijenta postoji prilično dobro oružje, a zove se Etička Komisija Lekarske Komore ili tako nešto, i većina lekara itekako zenta od iste. Imao sam prilike par puta da osetim magiju tog državnog organa, šteta što ga više ljudi ne koristi, garantujem da bi nam državno zdravstvo bilo bar duplo sređenije nego sad.

Ipak, to je i dalje klasična zamena teza "što da plaćam kad ne valja" i ta vrsta problema se rešava na potpuno drugi način, a ne tako što se ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Razumem ja da ljudi vole da pričaju kako žele da pokrivaju zdravstvo iz svog džepa, i na prvi pogled je to super varijanta, naročito kod nas dvojice koji smo operisali slepo crevo i žučnu kesu gde operacije u privatnim klinikama koštaju tu oko 100ak hiljada dinara pa je to koliko - toliko podnošljivo za dobar deo ljudi, ali eto moji članovi porodice u tom trenutku definitivno ne bi mogli da plate saniranje izliva krvi na mozak iz svog džepa, jer bi to koštalo mnogo, mnogo skuplje bilo gde da je rađeno privatno.

Zbog toga se itekako zalažem za jak državni zdravstveni sistem i privatni zdravstveni kao dopunu ili zamenu za neke stvari (stomatologija recimo, je l' stvarno neko ide kod državnog zubara bilo kada za bilo šta?) jer sam imao prilike da vidim svojim očima šta je alternativa tome, a i u međuvremenu sam postao poreski obveznik Srbije.

Zbog toga ekstremno ne podržavam stav da se ne plaća državno zdravstveno i da se gleda frilenserima i ostalim kategorijama kroz prste jer to za šta se oni zalažu neminovno vodi u US model zdravstvenog, gde se i trudnoća računa kao precondition, gde kad god dođe do nečega ozbiljnijeg uvek se prvo gleda kako mogu da te otkače i da vide kako da izvrdaju polisu osiguranja i da plate što manje, poželjno ništa i da gledaju da prebace što veći teret na tebe kao pacijenta, iako su ti redovno godinama skidali kožu sa leđa svakog meseca.

Da uštedimo svi sebi bar 5 strana rasprave na tu temu - svi mi znamo "nekoga" u Americi ko nije imao problem sa zdravstvenim, i to nije sporno, ali činjenica je da u prethodnih 30+ godina gotovo da nije bio nijedan predsednički kandidat u USu koji se nije zalagao za reformu zdravstva i činjenica je da se i dan-danas lome koplja oko toga u predizbornim kampanjama, a to samo pokazuje da postoji fundamentalni problem koji nemaš ni u Srbiji, ni u EU ni u mnogim drugim zemljama gde su izdvajanja za zdravstvo velika, ali sistem funkcioniše barem delimično.

Naše zdravstvo sa svim svojim problemima i endemskom korupcijom je čak i takvo neuporedivo humanije od bilo čega u Americi, i ako je već tako, hajde da se založimo da ga učinimo još boljim a ne da ga kompletno urušimo tako što ćemo da subvencionišemo ostale da se leče o našem trošku, jer onda nećemo da imamo ni ovo što sada imamo.

evo da se javim i ja "iz struke" :).........kad se radi o privatnim bolnicama u srbiji, veliki je problem nedostatak etike....njihova osnovna premisa je zarada, tako da cesto nema mnogo obzira za stvarne potrebe pacijenata....uveliko se desava da se rade neki zahvati, ili cak operacije, koje uopste nisu neophodne, samo da bi se na tome zaradilo...vi kao pacijent naravno da to nikad ne mozete da dokazete...s druge strane, u drzavnim bolnicama lekari i medicinsko osoblje uopste ne zavise od pacijenata i njihovih para, pa su uglavnom mnogo eticniji i vise gledaju pacijenta kao na nekog kome treba pomoci, e ne na nekog koga treba odrati....da ne pricamo o tome da mnogo bolji strucnjaci rade u drzavnim, nego u privatnim bolnicama...iz prostog razloga sto covek u toku svog radnog veka zeli da se usavrsava, zar ne...e pa oni u drzavnim bolnicama imaju mnogo vecu priliku za usavrsavanje, imaju dodira sa mnogo vise pacijenata, razlicitih dijagnoza, kao i sa mnogo vise teskih slucajeva, nego kolege iz privatnih bolnica....

zato vecina ljudi i ide u drzavnu bolnicu kad je nesto stvarno ozbiljno, a kad su neke manje bitne stvari, citanje rezultata analiza itd. onda se ide i kod privatnih lekara....inace, privatne poliklinike su ok, tu najcesce u dobrom delu i rade lekari iz drzavnih bolnica na dodatnom radu, ili penzioneri iz drzavne sluzbe...ali u privatnim bolnicama moras da budes stalno zaposlen, nije to isto kao privatna klinika ili poliklinika....

moja kuma vlasnica je jedne vrlo poznate poliklinike u beogradu,  kaze da nikad ne bi otisla na operaciju u privatnu bolnicu.....

Blage nemam koliko plaćam zdravstveno i penziono, baš sad gledam izvod od plate, uopšte ne razumijem ove šifre.

Niko ne može garantovati za svoje zdravlje i meni se sviđa ovaj princip u DE: prijava adrese automatski podrazumijeva obavezno zdravstveno osiguranje. Ima i državno a ima i privatnih osiguranja.

Sa svojih prosječno 60 radnih dana bolovanja, koliko sam npr imao 2019, (govorim o 60 radnih dana), pri čemu su svi dani plaćeni 100% (ukoliko je bolovanje u jednom bloku do 40 dana, isplaćuje se 100&% plate; ukoliko je duže, onda platu preuzima osiguranje i čini mi se da onda iznosi 70%) tako da je bolje da ćutim i nastavim plaćati poreze.

Ovdje uzeti bolovanje od 7 dana u 2 mjeseca, ne smatra se baš nekim atakom na socijalni sistem. Zavisi kad, gdje, kod koga....Mada ima ih koji "gaze" baš. Jedan kolega nam je fino iskulirao na Tajlandu jedno 3 mjeseca.

Za penziono imam pravo da nakon 5 godina zatražim povrat novca ali se onda odričem penzije. Nisam baš siguran kako to u detalje funkcioniše.

Šta znam, volim ja te socijalne kišobrane. Stvarno mi je cimanje da me hamdri ovaj kapitalizam koji ubjeđuje narod da svako ima pravo na svoje pare (da ne kažem slobodu) i da je država bespotreban teret. Klasična Friedman politika. Ali da ne bi otišla tema u nekakvu božemesačuvaj diskusiju, ja bih samo zaključio da mi se čini da oni koji su više energični i hoće jednostavno više u materijalnom (i/ili u nekom drugom smislu), teže više ka istoku, ka Aziji. Očigledno se tamo više grize, veći je protok svega. Ja vaki lijen, msm da ostajem do daljneg gdje jesam:)

20 hours ago, noskich said:

Pa nije vlazan san, postavljao sam bas na ovoj temi koje su cene zdravstvenog osiguranja na Tajlandu, za mladog i zdravog krece vec od nekih 30-ak dolara mesecno (hitna pomoc i situacije tipa padnes sa motora), a ko hoce bas onako podobro osiguranje solidno to je vec sa 100-150 mesecno dostupno. Naravno, pretpostavka je da si zdrav kad tu polisu izvadis. Ako imas hronicna oboljenja u momentu kada polisu vadis, to se naravno dodatno naplacuje. 

Pa jeste vlažan san, ne samo ako nisi zdrav i prav, nego i ako imaš decu. Da ne bi bio vlažan san moraš da budeš, em zdrav, em bez dece, em da radiš u izuzetno bogatoj zemlji, a penziju planiraš u relativno "siromašnoj". 

Zapravo, kada uporediš koliko mesečno jedna ekspatska porodica sa decom u Singapuru troši, videćeš da ti troškovi zbog odsustva socijalne i zdravstvene zaštite daleko prevazilaze doprinose koje bi platili u nekoj evropskoj zemlji.

Primer (moji bliski drugari). Porodica od 5 članova, roditelji i troje dece (tek rođena beba, 5 god i 7 god).

- Žena ne radi, jer u Singapuru porodiljsko praktično ne postoji. Prva "lepota" odsustva socijalne zaštite. Muž zarađuje 20.000 SGD mesečno (ovo je visoka plata čak i za singapurske standarde). Na tu visinu plate otprilike 12% ode na porez. Porez je progresivan, ali kad se izračuna koliki je, izađe oko 12% na tu osnovicu.

- Vrtić + škola = 5.000 SGD mesečno. Druga "lepota" odsustva socijalne zaštite, sve je privatizovano i mora da se plati.

- Mejdica = 2.000 SGD mesečno. Treća "lepota" odsustva socijalne zaštite, ne postoji nikakva podrška države porodicama, i veća porodica ne može da funkcioniše bez mejdica.

- Dodatak na zdravstveno osiguranje = 1.000 SGD mesečno. Btw. u Singapuru čak i sa premijum, najboljim osiguranjima možeš biti u najboljem slučaju 95% osiguran. Četvrta "lepota" odsustva socijalne zaštite, ne postoji 100% pokrivenost za zdravstvene usluge. Oni doplaćuju osiguranje, jer njegova firma ne nudi premijum, ali ima opciju da doplati do premijum osiguranja, inače bi ovo bilo daleko više. Premijum osiguranja su oko 800 SGD po osobi. 

Kad sve ovo gore sabereš to izađe 8.000 SGD ili 40% od onih 20.000. Te troškove (tj. troškove tog reda veličine) ne bi imali da žive u EU npr.

Sa onih 12% poreza, to je 52% od plate. Doprinosi i porezi su otprilike toliki i u Evropi. 

Dakle njima ostane oko 10.000 SGD mesečno što im je neki minimum za stan, hranu, garderobu i ostale mesečne potrepštine za porodicu te veličine. 

Na sve to dodaj da u slučaju da on izgubi posao oni imaju 30 dana da se tornjaju iz Singapura, nikakva socijalna pomoć, a sve godine koje su ovde proveli uspeli su da uštede 0 SGD za stare dane. Drugim rečima moj drug treba da zarađuje mnogo više od 20.000 SGD da bi ovo bilo isplativo. 

Računica, bi imala daleko više smisla da nema decu, onda mu ne bi trebala mejdica, vrtići, škole i dodatna osiguranja. I žena bi mogla da mu radi. Onda bi im ostajalo bar (čak i bez njene plate) oko 120.000 SGD godišnje. 

22 hours ago, ppetrovic said:

Čak i ovde na forumu imaš ljude koji se hvale kako od nemačke socijale špartaju po jugoistočnoj Aziji, što je samo po sebi problem i ja lično ne bih to tolerisao pošto je to debela zloupotreba sistema socijalnog osiguranja, ali ako Nemci vole da subvencionišu džabalebaroše sopstvenim parama u sopstvenoj zemlji, ko sam ja da im to branim.

Ovo si loše razumeo, ko je na socijali u Nemačkoj ne može iz nje da izlazi bez nekog debelog razloga, što turističko putovanje definitivno nije. Takođe, u normalnim uslovima samo je prve godine socijala pristojno visoka da možeš da održiš isti nivo kao dok si radio. Nakon toga drastično pada. Verujem da je sad drugačije jer smo ipak u vanrednim vremenima, pa neće smanjivati socijale dok ne prođe pandemija.

11 hours ago, stevancelinac said:

Za penziono imam pravo da nakon 5 godina zatražim povrat novca ali se onda odričem penzije. Nisam baš siguran kako to u detalje funkcioniše.

Mislim da si ovo loše razumeo. Zapravo je suprotno. Mi smo u Nemačkoj živeli 4 god i 10 meseci, požurili smo da izađemo pre punih 5 god jer nam je neko rekao da ukoliko si manje od 5 godina u Nemačkoj nemaš prava na nemačku penziju te na osnovu toga možeš da tražiš povraćaj penzije. Što smo mi uradili i dobili te pare. Zapravo nam je agent izračunao kolike bi nam te penzije bile posle 5 god rada i bilo je nešto smejurija sitno iako nam plate nisu bile loše, pa smo mi zato zaključili da je bolje da odemo pre nego što steknemo pravo na penziju i podignemo taj keš.

@bam-bam je lepo sumirao problem postojanja privatne zdravstvene prakse, ali to je npr. u Nemačkoj prevaziđeno time što bilo koje osiguranje čovek da izabere on može da ide i u privatne i državne klinike. Na taj način ne samo da se održava kvalitet, nego je i bolja kontrola od kojekakvih malverzacija, previsokih cena za zdravstvene usluge itd. U Singapuru je npr. izbio ogroman skandal skoro jer su ljudi krenuli masovno da se žale na troškove po bolnicama, i na činjenicu da im u istim na meniju za obroke nude jastoge i krabe, jer sve to naduvava cene. Meni je skoro pregled kod lekara opšte prakse naplaćen 80 SGD, od toga je 40 SGD zapravo konsultacije, ostatak su neki nejasno definisani troškovi. Realno, doktor je potrošio jednu papirnu presvlaku za krevet na koji sam morala da legnem i par rukavica. S obzirom da to pokriva osiguranje, koje opet pokriva firma nisam se bunila, ali zaista gde odoše tih 40 SGD? 

Da, vjerovatno si u pravu, nisam se toliko interesovao za taj "povrat penzije" u slučaju napuštanja DE...svakako mi to nije plan a znam da i nije neka suma velika u pitanju s obzirom da u uplati penzionog doprinosa učestvuje i poslodavac a njegov dio učešća svakako ne može bivši radnik povratiti.

S obzirom da si živjela u obe sredine, super je što možeš uporediti oba sistema...Čitajući ova tvoja iskustva iz Singapura, koliko vidim, dok si zdrav/a: sve je okej. Onog momenta kada "oslabiš", očigledno nisi zaštićen.

Zato mi se ne dopada Azija, čak iz perspektive nekoga ko nikada nije ni kročio tamo. A možda sam samo pun predrasuda.

Sta je mejdica?