superpero svako ima svoja zadovoljstva...ja se npr. slazem s tobom, i za mene je fensi restoran nepotreban trosak i vremena i para.....na putovanjima jedem samo jer moram, i jedino sto zelim je da probam lokalna jela ( a to je obicno najbolje u lokalnim jeftinijim  restorancicima)..takodje mi soba u kojoj spavam uopste nije bitna, jer sam u njoj iovako samo dok spavam ( donekle je drugacije kad odem na odmor na duze u neko mesto, tu nije lose imati ok. sobu sa kuhinjom i terasicom, ipak se provodi malo vise vremena na gajbi)...ali nekim ljudima su na putovanjima druge stvari bitnije- npr. da lepo jedu, da imaju bazen u hotelu, da uzivaju u nekom luksuzu sta znam.....takodje, pitanje je sta je za nekog putovanje, a sta tzv. godisnji odmor......zato treba cuvati raznolikost....
da je i sve druge bas briga kakav je  smestaj, onda ti i ja ne bi mogli da nadjemo mesto u hostelu hahahah

nema ni ja ništa protiv ovo il onog,nije da nisam probao ne sad bap često već tu i tamo ali mi je bilo dosadno možda kad bi baš imo love ko neki šeik pa da probam nešto što nije lako svima dostupno,verujem da bi bilo zanimljivo
ovde je on poveo tu neku priču kako je neko jadnik s devesto eura ako mu država daje da ništa ne radi i sad tu on kao nemože ništa s tim osim da čami izmedju četri zida i jede špagete svaki dan i da je život imati samo brdo para radeći stalno neke poslove

Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока

On 4/10/2020 at 6:12 PM, superpera said:

kolko si smešan s pokušajem da budeš uvek u pravu nije normalno
gde sam ja to reko da je tolko u z.evropi...ako neko živi u z.evropi zašto bi putovao tu...to se odnosi na put negde a gde to nisam naznačio
imaš tu cenu po istočnoj evropi kolko hoćeš i izvan evrope gde se može jeftino odleteti tipa turska,maroko,rusija
a to kad si išo i gde par puta za dvaes godina okači mačku o rep..šta možeš ti znati gde ćeš i šta ćeš nako u prolazu..verovatno znaš samo centar,hotel i deo oko nekog muzeja
eto zadnji put sam ušo u neki grčki restoran koji je naišo usput pa ajd jel sam ogladneo....uzo neki gril,salatu,pivo,častili me uzom čašicom..15 e me sve izašlo...u nemačkoj
eto u švedskoj još bolje...naišo na neki bife restoran ,daš 20 e i jedeš kolko hoćeš...najo sam se morskih jela,isprobo sve šta ima i još je piće bilo uključeno
de s to išo tih par puta u dvaes godina...tražio na guglu koji imaju najbolje ocene ili trip advisoru šta su neki razmaženi jadnici pisali...da onda je normalno da ti trebaju tolke pare za neko jadno jelo
i te gluposti s vijetnamcom s dvesta dolara.. si zaboravio da on treba da radi za tih dvesta dolara i još da izdržava familiju a o starcima posle da ni ne pričam
pa da te podsetim da onaj za devesto e ne treba ništa da radi nit treba nekog izdržavati
plus što može i doću u tu njegovu jadnu zemlju i biti baja s njegovih devesto e
neznaš više šta pričaš samo da bi bio u pravu pa se sad bacaš nekim par poseta u dvaes godina pa sad tu glumiš neko evropsko iskustvo a što je još neverovatnije u celoj tvojoj priči je da ni ne živiš tu da bi uopšte mogao o tome ubedljivo raspravljati
Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока
 

 

A ti kad hoces da odes negde na veceru u restoran bukiras let taj isti dan, odletis tamo, jedes, pa se vratis nazad?

Bio sam cetiri puta uzduz i popreko preko mesec dana. Dva puta pre 15-ak godina, dva puta u toku poslednjih 5 godina. Ne treba bilo kome vise od jednog jedinog dana da vidi na licu mesta sta moze da se kupi sa 30 eura dnevno u zapadnoj Evropi. Ne mora da se zivi, ne mora nigde ni da se ide, dovoljno je da bukiras smestaj, da odes u kafic ili restoran i u supermarket pa onda vidis sta mozes da priustis sa 30 eura dnevno. 

Nisam trazio na guglu, vec na specijalizovanim platformama za vegane.

Vijetnamac moze da dogradi sprat na porodicnoj kuci i da ima svoj krov nad glavom nakon zenidbe u 20-im godinama. Koliko kosta krov nad glavom u zapadnoj Evropi da se kupi? Otplacuje se po 30 godina kredit na jedvite jade, a i to ne moze svako, samo oni koji "imaju brdo para radeci (odlicno placene) poslove".

On 4/10/2020 at 7:41 PM, bam-bam said:

@noskich ja sam pricao o putovanju, a ne o tzv. godisnjem odmoru, bas sam i napravio razliku izmedju to dvoje...ne smatram da treba da pazim na ishranu ako idem na putovanje gde u nekom mestu provedem 3-4-5 dana....da, pazim na ishranu u smislu da ne jedem stvari koje ne volim, uglavnom ne idem u svetske fast food lance, i izbegavam przeno..ali da gledam ocene restorana na google, to je po meni bas bacanje slobodnog vremena, tj. trosenje sopstvenog zivota na , po meni, nebitne stvari...za 5 ili 7 dana, ili 15 mi se svakako nece pokvariti zdravlje ako ne jedem samo hranu na koju sam navikao, i koja je "zdrava"....sto se tice ogranicenja u ishrani, iznenadices se koliko malo ljudi ima stvarne, a ne izmisljene alergije...bavim se ishranom, pa to znam.....neko moze nesto da ne voli, ili da mu ne odgovara neka vrsta hrane, prevashodno za varenje, ali to ne znaci da ne sme da jede te stvari...

evo imam bas primer iz ovih korona dana....imam ja ovde u komsiluku puno gospodja koje su bile alergicne na gluten, pa na laktozu, i tako te fensi alergije iz zadnjih deceniju i po...cudilo me uvek kako ni jedna nije alergicna na kostunjavo voce, sto je mnogo cesca alergija, ali ne zaboravi da je to skupa, popularna hrana.....i kad je krenulo ovo vanredno stanje, srecem ih u nasoj najblizoj prodavnici, kupuju brda hleba, i to onog najobicnijeg, belog, save  , jer drugog retko i ima....i hektolitre mleka ( sa laktozom naravno)....jednu sam i pitao kako jede toliki hleb kad je alergicna na gluten, a ona mi kaze- pa zato sto nema drugi da se kupi .....hahahahahh umro sam od smeha....

tako da pusti mi te fore o ogranicenjima u ishrani...veganima je svakako veci problem naci adekvatne obroke, al realno, ko ih jebe kad idu protiv prirode...

 

Da ne otvaramo sad diskusiju o veganstvu, to bi tek bilo can of worms. Meni je neuporedivo lakse i efikasnije da za 20-ak minuta precesljam veganske platforme poput Happy cow i tacno vidim gde su kakvi veganski restorani, sta mi se jede, sta se uklapa u moje pojmove dobre cene i kvaliteta, sta je blizu, pogledam meni, cene, fotografije jela, kritike... I uglavnom se ne razocaram. Isto to radim sa hotelima uglavnom na Agodi. Da idem na slepo i trazim vegansku hranu i neki random hotel izgubio bih gomilu vremena i truda bez ikakve potrebe. Meni licno ovo najvise odgovara i opet kazem rezultati su odlicni, gotovo uvek sam zadovoljan ishranom i smestajem.

On 4/10/2020 at 9:20 PM, superpera said:

nema ni ja ništa protiv ovo il onog,nije da nisam probao ne sad bap često već tu i tamo ali mi je bilo dosadno možda kad bi baš imo love ko neki šeik pa da probam nešto što nije lako svima dostupno,verujem da bi bilo zanimljivo
ovde je on poveo tu neku priču kako je neko jadnik s devesto eura ako mu država daje da ništa ne radi i sad tu on kao nemože ništa s tim osim da čami izmedju četri zida i jede špagete svaki dan i da je život imati samo brdo para radeći stalno neke poslove

Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока
 

Nikada nisam napisao da je zivot samo imati brdo para radeci poslove. Napisao jesam da sa 30 eura dnevno u zapadnoj Evropi da upotrebim tvoju terminologiju ti si "jadnik" i "bedan".

Edited April 16, 20204 yr by noskich

A ti kad hoces da odes negde na veceru u restoran bukiras let taj isti dan, odletis tamo, jedes, pa se vratis nazad?
Bio sam cetiri puta uzduz i popreko preko mesec dana. Dva puta pre 15-ak godina, dva puta u toku poslednjih 5 godina. Ne treba bilo kome vise od jednog jedinog dana da vidi na licu mesta sta moze da se kupi sa 30 eura dnevno u zapadnoj Evropi. Ne mora da se zivi, ne mora nigde ni da se ide, dovoljno je da bukiras smestaj, da odes u kafic ili restoran i u supermarket pa onda vidis sta mozes da priustis sa 30 eura dnevno. 
Nisam trazio na guglu, vec na specijalizovanim platformama za vegane.
Vijetnamac moze da dogradi sprat na porodicnoj kuci i da ima svoj krov nad glavom nakon zenidbe u 20-im godinama. Koliko kosta krov nad glavom u zapadnoj Evropi da se kupi? Otplacuje se po 30 godina kredit na jedvite jade, a i to ne moze svako, samo oni koji "imaju brdo para radeci (odlicno placene) poslove".

čitaš li ti uopšte jesam li napisao...da su te pare za jelo u nemačkoj i švedskoj[emoji39] izvan su još jeftinije ali ovde je bila reč o životu u z.evr
znači 4 puta za 15 godina[emoji16] a ja se tu muvam 20 tak godina redovno[emoji16] i sad ćeš me ti tu učiti o cenama...jedino što je tačno da nemož jeftino spavati tek za oko 20 e možeš u z.e...ali o tome nisam ni pričao već o mogučnosti otići negde sa malim param
šta ti ja mogu što tražiš neko zelje po restoranima,ako ti je do zelja idi na livadu pa pasi tamo đabe,sigurno je više prirodno od ko zna kakvog zelja po restoranima
a ko još kupuje stanove u z.evropi,to se ne isplati jer ako nemaš para neće ti ništa dati ako ti zatreba dok ga ne prodaš...stan može da ti država plaća,znači đabe bez kredita i investiciji
da da baš je vijetnamcu strava mogu misliti,kolko mi je poznato u tim jadnim zemljama treba raditi od jutra do mraka,nema se vikend slobodan,nema se godišnji odmor,nema se bolovanje,žena obično bez posla brine o brdo dečurlije,roditelji nemaju penziju ili nešto sitno te ih treba sve taj jadnik izdržavati i to samo da bi napravio neki sprat gde če mu trčati brdo gladne dečurlije...baš je uspeo u životu nema šta...primer udobnog i uspešnog života
čudo jedno da se vijetnamci nigde ne vide kao turisti kad imaju tako uspešan život dok su ne uspešni zapadno evropljani svugde,kako li samo mogu otiću negde kad su stanovi tako skupi po tvome...kako pričaš trebalo bi ih nigde ne videti jer jadni moraju stalno raditi za skupe stanarine te se nigde ni nemogu maknuti zbog toga[emoji55]


Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока

17 hours ago, superpera said:

ali o tome nisam ni pričao već o mogučnosti otići negde sa malim param

čudo jedno da se vijetnamci nigde ne vide kao turisti kad imaju tako uspešan život dok su ne uspešni zapadno evropljani svugde,kako li samo mogu otiću negde kad su stanovi tako skupi po tvome...kako pričaš trebalo bi ih nigde ne videti jer jadni moraju stalno raditi za skupe stanarine te se nigde ni nemogu maknuti zbog toga


Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока
 

 

Naravno, i sad se vracamo na ono sto ovde preporucujem vec godinama, sto si i sam lepo napisao "mogucnosti otici negde sa malim parama". A gde? Pa zna se gde. Jugoistocna Azija, nema bolje na kugli. 

Zavisi sta smatras uspehom. Odavno je proslo vreme kada su zapadnjaci bili najbrojniji turisti, sada su to Kinezi vec godinama. 

Hej,

nema potrebe da "kuvate" a čini mi se da ste i malo skrenuli sa teme. Tema je: " Da li je bolje emigrirati?", prilično nezahvalan naziv teme ali kontam da kontam šta je pisac teme kontao/la:)

Pokušao bih teorijski odgovoriti sa dvije pozicije a u trećem dijelu bih ukratko izložio svoje iskustvo.

Odgovor 1 sa pozicije člana jednog društvenog sistema (ili više njih koji su slični), u ovom slučaju Ex Yu, Balkan - kako hoćete. Odgovor je jasan. Odgovor je DA. Situacija je potpuno jasna. Politička represija koja iz dana u dan postaje sve gora, ekonomska depresija koja se odlikuje najgorim "zapadnim" modelom beskonačnog zaduživanja tj dužničkog ropstva i "istočnjačkim" haosom, bezvlašćem, odsustvom osnovnih prava, itd...Ni tamo ni ovamo. Baš tu gdje i geografski jesmo. Matematika je tu jednostavna i ne vidim puno prostora za negativan odgovor.

Odgovor 2 sa pozicije jedne individue jeste ipak važniji ali i puno komplikovaniji. Želim li da zaista odem? Šta ću dobiti/izgubiti negdje tamo? Koliko će mi nedostajati dom, jezik, omiljena kafana, drvo,  sve te sitnice koje su mi važne? I milion drugih pitanja. Nažalost, univerzalni odgovor na to pitanje ne postoji. Postoje samo lična iskustva i doživljaji, jedino smo sami po sebi i pitanje i odgovor.

Moje iskustvo se odnosi na Z. Evropu. Ovdje sam već 3 godine i kao što sam svoj mikrosvijet udešavao na Balkanu, udesio sam ga i ovdje. Ako uporedim ta dva svijeta, ipak mi je bolje ovdje. Za mene je važno da imam aktivan socijalan život, da mogu nesmetano voziti bicikl po gradu, da imam pristup zelenim površinama, da ne moram puno raditi tj koliko ja želim i da imam zadovoljene osnovne životne potrebe. Nije me interesovalo niti me interesuje "gomilanje para na računu dok nešto ne skontam", ljetovanje na Baliju (i dalje idem u CG iako mogu priuštiti finansijski izazovnije destinacije). I želio sam ipak biti bliže Balkanu jer mi je važno da budem u kontaktu sa porodicom i prijateljima. Tako da sam u startu znao da za mene Azija nije opcija (možda sam pogriješio, ko zna). Stekao sam utisak da moja  bliža okolina koja je boravila u Aziji (većina ih je sad zaglavljena na Balkanu zbog trenutne situacije), ipak želi nekako da se dograbi Evrope. Dosadilo im. A možda samo pričaju da ubiju vrijeme, iz neke dosade. Iskreno, malo i strahujem od te "strane svijeta", nisam siguran da li bi mi odgovarao toliki kultorološki i jezički šok. Jednostavno nemam taj nivo hrabrosti, avanture i interesovanja. Trenutno.

Što se tiče života u Z. Evropi, konkretno u mom slučaju, za sada super prolazim. Imao sam niska očekivanja i dosta sreće, dobio sam više nego što sam se nadao i više nego što se podrazumijeva. Koristim sve alate socijalne države koja nije (još uvijek) potpuno umrla: besplatna obrazovanja, plaćena bolovanja, garantovan godišnji odmor, bla bla...Trenutno već skoro mjesec dana ne idem na posao zbog pandemije, ležim kući i čitam knjige, primam 67% plate i nemam frku sa troškovima, not bad...Pošto se pominju restorani, smještaj i ostale gluposti: da, nije jeftino. Evropa je odavno postala brutalno skupa i samim time -  bezobrazna. Znao sam potrošiti 200 evra za noć bezveze a znao sam i mjesec dana nositi sendvič u ruksaku i otkrivati obližnja sela biciklom. Neke stvari znaju i ovdje biti besplatne ili jeftine tipa regionalne karte, manje poznati muzeji, nacionalni parkovi... Uglavnom, postoji određena moć izbora i meni je to važno. 

Pošto se budimo u novom svijetu, vjerujem da će se mnogo toga mijenjati i da sigurno ništa više neće biti isto tj da neka "pravila" emigracije prosto više neće važiti. Lako se može desiti da i taj minimalni momenat koliko-toliko socijalne Evrope počne potpuno umirati a da recimo socijalna prava otpočnu rasti na nekoj drugoj strani svijeta.Ili još više tonuti, ko zna...Ono što mene a vjerujem i većinu ovdje jako brine, jeste situacija na Balkanu koja postaje sve manje izdržljiva upravo zbog stravične političke polarizacije svijeta...mi smo jedna od šarki koja spaja različite svijetova i baš pucamo što nikako nije dobar znak za bilo koga, bilo gdje...Ne bih o tome dalje ovdje gnjavio.

Pretpostavljam da mnogi koji nisu sigurni u nekakav odlazak tj koji nemaju iskustva u svemu tome, čitaju ovu temu. Za njih evo nekoliko "mojih pravila" za koja ne znam da li će više važiti:)

 -  Pokušaj biti legalno u bilo kojoj zemlji

  - Ne govoriš jezik zemlje u kojoj živiš - ne možeš biti dugoročno zadovoljan. Koliko god "Expat" fazon imao u glavi.

  - Ljudi su u principu svugdje isti tj ljudska priroda je nezaobilazna, samo je pitanje neke vrste nivoa. Upamti to kada ti poslodavac podvali neki papir da potpišeš pa imaš posljedica tipa godinama, kada upadneš u probleme sa komšijom jer si mu "šarao" sa ženom, kada te bez razloga napadne neki lokalac samo zato što si došao od nekuda...Isto tako, nemoj se iznenaditi kada ti poslodavac kaže  šta misliš da ne dolaziš na posao 7 dana, ne izgledaš najbolje, uzmi bolovanje ne cimaj se; kada ti komšija namigne i kaže sve sam čuo, nema veze, šta radiš sutra; kada je neko pažljiviji prema tebi samo zato što je svjestan da mnogo stvari ne pratiš jer si prosto tek došao...Itd...

 - Da li ćeš biti "srećan-a", moraćeš sam-a da otkriješ. Znam ljude koji nisu imali pojma (neznanje jezika, odsustvo interesovanja za nešto novo) i super su se uklopili. S druge strane znam ljude koji su rođeni ovdje i imaju materijalno i socijalno sve ono što novodošlicama trebaju godinama ali su prosto nezadovoljni. Pate. Žele nazad ili dalje. Odu. Opet pate i tako ukrug. A možda oni samo više istražuju sebe i mjesta na nivou koji ja npr ne znam, ne želim, ne zanima me...

- Što se sa više materijalnih stvari okružuješ, preuzimaš veći stres i teret i samim time si ranjiviji. Opusti se, to je samo novac.

- Bilo bi idealno da ne odeš iz neke frustracije već iz želje (što je jako teško s obzirom gdje smo rođeni). Ako nisi hendlovao mikrosvijet na agresivnom Balkanu, teško ćeš uspjeti odgovoriti i na "evropsku" agresiju.

- Nikad nije kasno. Stariji: iskusniji / mladji: snažniji. Sve ima svoje biološke prednosti.

- Ne vjeruj mi ništa. Treba sam-a da probaš. Treba nekad skočiti u nepoznato. Ali ako ima padobran, ne odbijaj ga:)

Tako ja doživljavam stvari. Nadam se da će nekome pomoći da iste doživi na možda (potpuno) drugačiji način.

Sretno!

P.S. skapirao sam da zvučim kao fucking Oprah ali ovo je stvarno bilo od srca:)

 

 

 

pa priča je bila de emigrirati a nosk... me tu ubedjuje kako je azija strava
da jeste ako imaš ok plačeni posao,dođeš s parama,praviš neki poso ali da dodješ bez išta pa tu tražiš nešto.. nije sigurno
svako na zapadu može imati normalan život,i da se zaposli ko čistač ili u mc donaldu imaće ok život
a koj život imaš u aziji ako uzmeš neki lokalni bilo koji posao...nikakav
i šta ako te otpuste,odeš u manastir za šaku riže jedino, a kad ostariš treba deca da te izdržavaju ako si ih uspeo napraviti da budu normalni
eto zapad o omogućava svakom da živi ok a azija samo nekom
emigrirati treba tamo gde se malo radi a puno zaradi pa s tom zaradom ako hoćeš možeš i otići u te jadne zemlje a iz jadne zemlje nemožeš nigde otići već se samo zakopati tu gde si i pokušavati imati neki ok život

Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока

9 minutes ago, superpera said:

pa priča je bila de emigrirati a nosk... me tu ubedjuje kako je azija strava
da jeste ako imaš ok plačeni posao,dođeš s parama,praviš neki poso ali da dodješ bez išta pa tu tražiš nešto.. nije sigurno
svako na zapadu može imati normalan život,i da se zaposli ko čistač ili u mc donaldu imaće ok život
a koj život imaš u aziji ako uzmeš neki lokalni bilo koji posao...nikakav
i šta ako te otpuste,odeš u manastir za šaku riže jedino, a kad ostariš treba deca da te izdržavaju ako si ih uspeo napraviti da budu normalni
eto zapad o omogućava svakom da živi ok a azija samo nekom
emigrirati treba tamo gde se malo radi a puno zaradi pa s tom zaradom ako hoćeš možeš i otići u te jadne zemlje a iz jadne zemlje nemožeš nigde otići već se samo zakopati tu gde si i pokušavati imati neki ok život

Послато са Mi 9T Pro помоћу Тапатока
 

Ti se baš i ne trudiš da redukuješ potencijalan konflikt na forumu. Ok, skapirali smo, tebi odgovara ZE njemu Azija, stvarno nema potrebe u sitna crijeva sada. Pokušajte se vratiti na temu, ne slagati se oko nečega je sasvim okej samo nemojte praviti neku "Zadrugu"

@stevancelinac mnogo lep post, iako dugačak lako se čita. Jel nije tajna koja je država u pitanju?

Ja sam trenutno na master studijama u Češkoj, i ova pandemija odnosno reakcija Srbije i Češke na istu mi je do makskimuma povećala želju i da posle studija ostanem ovde. Češki nije jezik koji je nemoguće naučiti, prilično je blizu Srbije, kad postanem nostalgičan, standard je dovoljno veći nego u Srbiji, a čini mi se da su socijalna davanja i dalje velika npr. studije na Češkom su besplatne za sve. Što se zdravstva tiče čini mi se da su državne bolnice dobro opremljene, tokom ove situacije sam izguglao da je Češka u svetskom vrhu po broju bolničkih kreveta po glavi stanovnika. Ja ljudima naglašavam da nisam subjektivan kada je Češka u pitanju, ali postoji toliko sitnica koja me oduševljavaju za ovih skoro 8 meseci. 

Naravno, sa druge strane su prijatelji i sve sitnice koje volim u Srbiji. Nije lako prelomiti i probati život negde drugde. A opet velika je verovatnoća da bi se posle ostatak života kajao (nešto kao moji roditelji), ako ne probam.

Mislim da je velika razlika izmedju vas koji se iseljavate po Evropi i ljudi koji u startu odu hiljadama kilometara daleko. Meni recimo nikada nije imalo smisla kada mi neko kaze pa to je daleko od Srbije. Da sam hteo da zivim u Srbiji ne bih se ni iseljavao. A posto ne zelim da zivim u Srbiji onda mi je sasvim irelevantna daljina od Srbije. 

Nisam nikada imao problem sa tim "lomljenjem" i skokom u nepoznato, naprotiv nisam mogao da docekam da odem jer sam jos od malih nogu imao osecaj da su mi tamo ruke bile vezane, da nemam nikakvih opcija.

 

19 hours ago, Kokosanceros said:

@stevancelinac mnogo lep post, iako dugačak lako se čita. Jel nije tajna koja je država u pitanju?

Ja sam trenutno na master studijama u Češkoj, i ova pandemija odnosno reakcija Srbije i Češke na istu mi je do makskimuma povećala želju i da posle studija ostanem ovde. Češki nije jezik koji je nemoguće naučiti, prilično je blizu Srbije, kad postanem nostalgičan, standard je dovoljno veći nego u Srbiji, a čini mi se da su socijalna davanja i dalje velika npr. studije na Češkom su besplatne za sve. Što se zdravstva tiče čini mi se da su državne bolnice dobro opremljene, tokom ove situacije sam izguglao da je Češka u svetskom vrhu po broju bolničkih kreveta po glavi stanovnika. Ja ljudima naglašavam da nisam subjektivan kada je Češka u pitanju, ali postoji toliko sitnica koja me oduševljavaju za ovih skoro 8 meseci. 

Naravno, sa druge strane su prijatelji i sve sitnice koje volim u Srbiji. Nije lako prelomiti i probati život negde drugde. A opet velika je verovatnoća da bi se posle ostatak života kajao (nešto kao moji roditelji), ako ne probam.

Onda smo komšije:)

Da, svako ima svoj prtljag, mislim da je emigracija baš onako uglavnom ličan proces. Raspravljati o tome da li je bolje ovdje ili tamo, meni bolje u Laosu nego tebi u Austriji i obratno je besmisleno. Neko uopšte nema problem da svakodnevno živi u buci, zagađenom području i nekoj vrsti socijalnog haosa zarad nekih dugoročnih životnih planova ili prosto iskustva. Ja sam po tom pitanju malo dosadan ili sam zagazio u godine kada mi je draža ova situacija u kojoj mi električni bus prolazi nečujno ispod prozora i čisto jezero za kupanje mi na 5 min biciklom. Pretpostavljam da svako može odgovoriti na ovu temu iz svog ugla pa ostaviti ovdje "napolju" da drugi koji nisu imali mogućnost/ideju pokušaju na lakši način odgovoriti da li, gdje i kako emigrirati.

 

19 hours ago, noskich said:

Mislim da je velika razlika izmedju vas koji se iseljavate po Evropi i ljudi koji u startu odu hiljadama kilometara daleko. Meni recimo nikada nije imalo smisla kada mi neko kaze pa to je daleko od Srbije. Da sam hteo da zivim u Srbiji ne bih se ni iseljavao. A posto ne zelim da zivim u Srbiji onda mi je sasvim irelevantna daljina od Srbije. 

Nisam nikada imao problem sa tim "lomljenjem" i skokom u nepoznato, naprotiv nisam mogao da docekam da odem jer sam jos od malih nogu imao osecaj da su mi tamo ruke bile vezane, da nemam nikakvih opcija.

 

Ti za razliko od mene doživljavaš iseljavanje na prilično isključiv način. Ja sam više za "pregovaračku" poziciju sa Balkanom. Stvarno bih lagao kad bih rekao da mi ništa ne znači sve ono što se dešavalo tokom mojih 30+ godina života. I mislim da nisi u pravu kada trpaš ljude u grupu "Vi što se iseljavate po Evropi". Mnogo njih koji su se iselili u ZE ne osjeća nikakvu potrebu niti želju za Balkanom, rijetko idu i to više smatraju smaračinom jer moraju iz nekih socijalnih običaja. Kao što sam napisao u prethodnom postu, sve je ovo isuviše lično da bismo tako olako generalisali a pogotovo obračunavali se.

Edited April 19, 20204 yr by stevancelinac

@stevancelinac stvarno lepo rečeno. Šteta što su već uspeli da zatrpaju tvoj post svojim beskrajnim prepucavanjem.

superpera i noskich se malo razonode po forumu, prosto sam se začudio da je stigao neki normalan odgovor. Da se ne bismo vratili na šum, sklonio sam nepotrebne postove nakon toga. Vas dvojica se raspravljajte na pm međusobno ako hoćete, ubili ste temu.

bravo, retko sam podrzavao administratorovske zahvate, ali ovde je vec postalo bljak  ...

jel moze par  pitanja za sve emigrante: da li vam, i koliko nedostaju ljudi, pre svega porodica i prijatelji iz srbije? da li bi se zbog njih vratili? i kakve ste medjuljudske odnose tamo, u tudjini , uspostavili ? da li imate prijatelje, tj. ljude koje mozete tako nazvati, i kakvi su to odnosi, da li se razlikuju od onih prijateljstava koja ste imali u srbiji? da li se osecate usamljeno? da li ste okrenuti samo svom partneru i deci, ukoliko imate, ili vam je razvijen drustveni zivot? 

ajmo malo da pricamo o " ljudskoj strani" emigracije, mislim da smo materijalnu stranu skapirali heheh

 

Da, nedostaju mi porodica i prijatelji, hvala nerd-ovima na vajberu, pa to i ne pada toliko tesko. Ponekad mi nedostaje hrana koje ovde nema (npr. nas, odnosno grcki tip jogurta). Ali ono, da mi nedostaje pogled sa Kalemegdana, moja ulica u nedeljno jutro, vreva u Knez Mihajlovoj - apsolutno JOK!!

Da li bih se vratio zbog prijatelja i rodbine - nikada. Kada bi meni neko rekao "zbog tebe sam se vratio", oterao bih ga u tri lepe. Ja da imam osecaj krivice zbog tvog povratka? Bezi bre.

Prijatelji ovde...radim u stranoj firmi, ima dosta expata, mada, vecina su iz regiona, isti im je ametrnji jezik. Na poslu je ok druzenje, van posla ga nema. OK, ja sam asocijalan, pa mi to ne smeta Orijentisan sam na svoju porodicu, ako nista drugo, emigracija pomaze da se pojacaju porodicne veze. Sada provodim kvalitetnije vreme sa porodicom nego u Srbiji. 

 

@stevancelinac stvarno dobro sumirano!

Ja sam recimo zapostavljala ovaj deo:

On 4/17/2020 at 5:11 PM, stevancelinac said:

  - Ne govoriš jezik zemlje u kojoj živiš - ne možeš biti dugoročno zadovoljan. Koliko god "Expat" fazon imao u glavi.

Ali totalno si u pravu. Jezik je neophodan za dugoročno zadovoljstvo. Mada, mi uvek živimo s polu-spakovanim koferima, tj. uvek imamo taj neki osećaj da gde god da smo, otićićemo negde dalje u određenom momentu, te nikada ne forsiramo sebe da progovorimo jezik zemlje u kojoj živimo. Ali smo sve jezike učili i bili sposobni da završimo neke elementarne poslove na lokalnom jeziku. Nije baš da smo bili totalno nepismeni. No i dalje to je izazivalo frustracije redovno.

A o ljudskoj strani:

4 hours ago, bam-bam said:

da li vam, i koliko nedostaju ljudi, pre svega porodica i prijatelji iz srbije?

da li bi se zbog njih vratili?

i kakve ste medjuljudske odnose tamo, u tudjini , uspostavili ?

da li imate prijatelje, tj. ljude koje mozete tako nazvati, i kakvi su to odnosi, da li se razlikuju od onih prijateljstava koja ste imali u srbiji?

da li se osecate usamljeno?

da li ste okrenuti samo svom partneru i deci, ukoliko imate, ili vam je razvijen drustveni zivot? 

 

Ovo opet verovatno zavisi od ličnog karaktera, kvaliteta odnosa koje inače gradite s ljudima i samih porodičnih veza i odnosa, tj. njihovog kvaliteta.

U mom ličnom slučaju kvalitet odnosa koji gradim s ljudima se nije promenio. Isti je kao što je i bio. 

Prijateljstva se razlikuju od onih koje sam imala u Srbiji pre emigracije. Ali to je bilo pre 14 godina, te može biti da je jednostavno do godina, tj. promena životnog stila, potreba, sazrevanja, itd. Nova prijateljstva iz Srbije su mi ista kao prijateljstva iz emigracije. 

Ja sam okrenuta svom partneru, ali to nema veze s emigracijom. Ima veze s tim kako biram svoje partnere. Mada život van familijarnog uplitanja i kada ste intenzivno okrenuti jedno drugom, definitivno dodatno jača porodične veze. 

Familija (bivša uža porodica) i prijatelji mi ne nedostaju na taj način da bih život upravljala prema njima. Naprotiv, jedan od motiva za otići je oduvek bio sticanje samostalnosti i uživanje u slobodi koju ona donosi. A to ne možeš kada svi imaju mišljenje o svakom tvom postupku.

Dodala bih još da nisam preterano socijalno aktivna osoba. Oduvek imam vrlo nerazvijen društveni život jer najviše volim da provodim vreme sa sobom. Taj socijalno, porodični deo nikada nije bio odlučujući faktor ni za šta u mom životu.

Nedostaju mi nekadašnja druženja, kampovanja, planinarenja, sedenja oko logorske vatre itd, ali sve je to već bilo prestalo u trenutku kada sam ja odlazio, jer su manje-više svi moji bliski prijatelji otišli pre mene. Preko leta nas se većina vrati na par nedelja ili meseci, tada se vidimo, i to je to. Ako bih se sad trajno vratio u Novi Sad, morao bih tražiti neke nove ljude. Ovde u Kini nisam stekao društvo, ali to je isključivo do mene, nisam imao živaca da upoznajem milion ljudi da bih našao dvoje-troje koji će mi možda odgovarati (i kojima ću ja odgovarati).

9 hours ago, bam-bam said:

bravo, retko sam podrzavao administratorovske zahvate, ali ovde je vec postalo bljak  ...

jel moze par  pitanja za sve emigrante: da li vam, i koliko nedostaju ljudi, pre svega porodica i prijatelji iz srbije? da li bi se zbog njih vratili? i kakve ste medjuljudske odnose tamo, u tudjini , uspostavili ? da li imate prijatelje, tj. ljude koje mozete tako nazvati, i kakvi su to odnosi, da li se razlikuju od onih prijateljstava koja ste imali u srbiji? da li se osecate usamljeno? da li ste okrenuti samo svom partneru i deci, ukoliko imate, ili vam je razvijen drustveni zivot? 

ajmo malo da pricamo o " ljudskoj strani" emigracije, mislim da smo materijalnu stranu skapirali heheh

 

Ne bash. Nikako se ne bih vratio ni zbog koga. 

Kada zivis i radis u velikom gradu gde ti u proseku treba sat do dva da odes negde, plus imas decu a isto to vazi za tvoje kolege/poznanike/prijatelje onda je to sve veoma ograniceno. 

Nikad usamljeno. Da, po prirodi stvari, ti ako provodis 40 sati na poslu plus 10-ak u prevozu nemas vremena ni za koga osim za porodicu s ponekim izuzetkom kao sto su praznici ili nesto sto se organizuje s vremena na vreme, znaci retko.

Edited April 20, 20204 yr by noskich

interesantno je da su uglavnom svi koji su se javili rekli za sebe da nisu socijalno aktivne osobe...mozda i u tom pravcu treba posmatrati zasto se neki ljudi lakse,a neki teze odlucuju za trajnu emigraciju...

noskich, jasno je da kvantitet dovodi i do kvaliteta, ali kvalitetni medjuljudski odnosi ne moraju uvek da budu odrzavani samo konstantnim cestim vidjanjem. potpuno je jasno da kad ljudi pocnu da rade, da imaju porodicu itd, nemaju stalno vremena za ostale, ali to ne znaci da su odnosi zato manje kvalitetni...

kad sam pitao za medjuljudske odnose, upravo sam na to mislio, kakvog su kvaliteta, da li ste mogli da izgradite neke odnose koji su duboki i jaki kao oni sto su bili u srbiji ( ako ste ih u srbiji ikada imali) ?

kao sto marica rece, puno toga zavisi od licnog karaktera, ali ja mislim da puno zavisi i od socijalnog okruzenja...uostalom, verujem u epigenetiku...juznjacki narodi, u koje se i mi ubrajamo, se svakako smatraju " drustvenijim", u tom socijalnom, medjuljudskom odnosu, i to je verovatno istina, cim o tome pricaju i germani, i juznjaci, i severnjaci...imam prilicno prijatelja u inostranstvu, iako ne zivim tamo, i mogu reci da su mi ta prijateljstva dublja sa "juznim" narodima, nego sa "severnim", a nezavisno od kvantiteta naseg druzenja...kvantitet je bitan za inicijalno upoznavanje, i dublje spoznavanje nekoga coveka, posle je vazan zbog odrzavanja kontinuiteta odnosa, ali ne i presudan...

i marica je pomenula jos jednu stvar, tj. mozda i nesvesno, u svom postu je verbalno razdvojila " ljudsku stranu" od jezika.....mislim da je jezik toliko utkan u nase bice, da se ne moze nikako razdvojiti od ljudskog, intimnog, nematerijalnog postojanja...verujem da jezik dobrim delom, ako ne i presudno, definise i medjuljudske odnose....ako ne znate neciji jezik, kako mozete uspostaviti dublje odnose sa tom osobom? i ako ga znate savrseno, ponovo je tesko opisati one finese u osecanjima na stranom jeziku....uvek sam se pitao kako se osecaju ljudi kojima deca ne govore njihov maternji jezik...da li mislite da time sto vam maternji jezik nije isti kao i onaj vase dece, to umanjuje osecaj bliskosti sa decom? ovo pitanje se moze odnositi i na zivotnog partnera

Družim se sa svima kad mogu i kako mogu. Više sam u fazonu go with the flow. Ne pada mi na pamet da ganjam očekivanu svakodnevnicu ni na Balkanu ni ovdje, ali ako se poklopi moje raspoloženje, vrijeme i ako smatram da je važno, gledam da učestvujem u tim nekim socijalnim događajima tipa vjenčanje, rođendani, bla bla. I u posljednje vrijeme ispade da su ti događaji baš kvalitetni i da im se radujem. Nemam napade nostalgije, odem na Balkan kad se uželim, nisam daleko. U ZE sam nakon 6 mjeseci spletom okolnosti upao u neki poluporodični novi život i nije nam loše uopšte:) Izbjegavam online druženja, viber grupe ili slično, to me dovodi do ludila. Mada se zbog ove Corone to malo pojačalo. Jezikom još ne baratam dovoljno da bih mogao biti potpuno opušten (recimo nakon 2 piva i 2 dima na roštilju, ništa ne mogu i ne želim razumjeti). Def mi je jezik najveća trauma, prosto se ne mogu izraziti onako kako bih ja želio. A onda sam odlučio da i tu malo popustim, ovo je idealna prilika da naučim i malo ćutati što mi baš nije bila vrlina u domovini:)

1 hour ago, bam-bam said:

interesantno je da su uglavnom svi koji su se javili rekli za sebe da nisu socijalno aktivne osobe...mozda i u tom pravcu treba posmatrati zasto se neki ljudi lakse,a neki teze odlucuju za trajnu emigraciju...

Sasvim logicno jer ljudi koji vole forume, to jest pisu i citaju, i ne vaze za super-druzeljubive. Super-druzeljubivi su na Instagramu i Snapchatu.

Moj je utisak da je za stvaranje dubljih prijateljstava neophodno znanje jezika zemlje u kojoj se boravi. Barem je moje iskustvo bilo takvo da kad sam savladao portugalski, "otvorile" su mi se oci. Time sam dobio priliku da prosirim broj poznanstava, mnogo iznad (prilicno ogranicenog) broja onih koji govore engleski u Brazilu. Zahvaljujuci portugalskom jeziku, neka od predjasnjih poznanstava, koja su dotle bila samo na osmeh i pozdrav, fizicko prisustvo u nekom sirem drustvu ili bavljenje kolektivnim sportom, su se izrodila u prijateljstva, a s druge strane, neka poznanstva "na engleskom" su ostala na nivou kom i jesu ili otisla u zaborav. Nekako se ljudi najbolje ispolje na svom maternjem jeziku, pa se tu vidi ko su i kakvi su.

Sticanje novih poznanstava i prijateljstava je neminovnost, gde god covek bio (cast izuzecima). Da sam ostao u Srbiji, sigurno bih upoznavao i nove ljude, bas iz razloga kog je i Lazar naveo, svako je otisao nekim svojim putem i odjednom covek ostane sam, pa hteo to ili ne, prinudjen je na to. Mislim da mi je to problem i ovde gde sam, jer su i ovde svi nekako u prolazu-dodju, zadrze se neko vreme (godinu, dve, pet), zavrse studije, projekat, sta god i odu dalje. Billo je trenutaka kad sam nekako bas zbog toga osecao neku prazninu-taman se zblizis s nekim, pocnes da provodis vreme, onako drugarski, porodicno, imas dosta zajednickih interesovanja i hop, oni odu, odsele se, a mi ostanemo. Ali, zivot to brzo udesi, pa se vec pojave novi ljudi, sa kojima se moze provesti kvalitetno vreme i koji imaju potencijal da postanu prijatelji. Smatram bogatstvom da sad imam i prijatelje iz detinjstva, rane mladosti, s kojim sam u kontaktu i s kojim se druzimo i porodicno, sto po Srbiji, sto kojekude, a u isto vreme, imamo prijatelje i iz ovih brazilskih 10 godina, koji su sad sve vise rastrkani na sve strane.

Verujem da ljudima koju su u Aziji sigurno nije lako da se naviknu na toliko razlicite kulture i savladaju toliko komplikovane jezike (kao kineski, npr), pa moguce da je i to otezavajuci faktor u stvaranju prijateljstava sa lokalcima. S druge strane, verujem da ima vise nego dovoljno kvalitetnih i kompatibilnih ljudi i medju expatima da mogu da se stvore lepa prijateljstva. U Brazilu socijalizacija definitivno nije problem, jer su me bukvalno vec od prvog dana vodili po kucama, isao sam na zabave, rostiljanje, porodicna okupljanja, rodjendane, kod totalno nepoznatih ljudi. Prosto me danas nekad bude sramota kad u gradu prodjem pored nekog, pa znam da ga znam, bio mu u kuci, a nemam pojma da li da se javim i da li me taj neko prepoznaje

Zanimljivo da kad putujem kojekude po svetu, kad vidim neke ljude da govore "po naski", nekako uglavnom gledam da ih zaobidjem, dok kad cujem Brazilce, nikad mi nije problem da im se obratim, makar samo da razmenimo rec-dve u prolazu. Da li je to samo zato sto je Brazilcima normalno da tek tako da prozbore i sa nepoznatim ljudima, ili ima i nesto dublje, ili je samo do mene, pojma nemam, ali tako je

 

Postoji tu još jedna stvar koju, čini mi se, dosad niko nije pomenuo. Imam utisak da je prvi sudar sa imigrantskim životom lakši onima koji dođu sa partnerom. Tako istovremeno imaš i nekoga sa kim ćeš zajedno rešavati probleme, ali bogami i rame za plakanje, nekoga ko će ti u teškim trenucima pružiti emocionalnu (i svaku drugu) podršku. Ovim parovima koje ja znam uglavnom je bilo dosta lakše nego individualcima. Barem se meni tako čini, neka nam kažu oni koji su došli u paru.  

Druga stvar je to u kom se aranžmanu dolazi i na koju vrstu posla. Ako radiš u okviru nekog kolektiva, gde imaš kolege sa kojima posle posla možeš otići na piće, to takođe pomaže. 

Kad sam pominjala frustracije zbog jezika zapravo nisam mislila na aspekat druženja sa ljudima. Definitivno stoji sve što su drugi navodili, ali meni lično to nikada nije predstavljalo problem.

Jezik mi je bio problem jer sam bila ograničena u konzumiranju pre svega kulturnih sadržaja. Npr. u Nemačkoj sinhronizuju sve filmove na nemački i sem par specijalnih projekcija ili američkih sranja malo šta čovek može pogledati u bioskopima ako ne zna dobro nemački. A gde su pozorišta, književne večeri, kojekakve tribine, protesti, bilo kakva druga okupljanja... ?  Ogroman, frustrirajući, kulturni promašaj - tako ja volim da opišem svoj bivši život u Nemačkoj.

S tim svim nemam problem u Singapuru jer je sve na engleskom. Ne pogađa me što nije na srpskom. Tj. nije mi bitno na kom je jeziku dok god taj jezik mogu dobro da razumem - nemam neku posebnu potrebu da to bude moj maternji jezik.

4 hours ago, Lazar said:

Postoji tu još jedna stvar koju, čini mi se, dosad niko nije pomenuo. Imam utisak da je prvi sudar sa imigrantskim životom lakši onima koji dođu sa partnerom. Tako istovremeno imaš i nekoga sa kim ćeš zajedno rešavati probleme, ali bogami i rame za plakanje, nekoga ko će ti u teškim trenucima pružiti emocionalnu (i svaku drugu) podršku. Ovim parovima koje ja znam uglavnom je bilo dosta lakše nego individualcima. Barem se meni tako čini, neka nam kažu oni koji su došli u paru.  

U mom slučaju definitivno jeste tako. Tj. mislim da nam je lakše zato što smo zajedno. I definitivno nam je bilo lakše da prelomimo i odemo iz Srbije zato što smo imali jedno drugo.

Ali znam podjednako mnogo parova koji su se razišli nakon odlaska u inostranstvo ili se vratili u Srbiju zato što jedan od partnera nije mogao da se uklopi u novu sredinu.

Sem što ti partner može biti snaga i podrška može ti biti i društvo za hejtovanje kulture u kojoj si se našao a koju ne razumeš. Te možete oboje postati još mizerniji.

Tako da ne znam koliko je zaista lakše. ?

Zavisi valjda koliko dobro biraš svoju bolju polovinu. 

4 hours ago, Lazar said:

Druga stvar je to u kom se aranžmanu dolazi i na koju vrstu posla. Ako radiš u okviru nekog kolektiva, gde imaš kolege sa kojima posle posla možeš otići na piće, to takođe pomaže. 

Sigurno!

Ja recimo kad god se negde doselimo upišem neki kurs ili se aktiviram u nekakvoj organizaciji pa dosta ljudi upoznam na taj način. Takva poznanstva mi obično najviše prijaju jer su koncentrisana oko neke specifične tematike, tj. specifičnog interesovanja. Izbegavam da se previše zbližavam s kolegama, sem naravno ako baš ne naletim na neku srodnu dušu. Dešavalo se i to. ? 

 

5 hours ago, Lazar said:

Postoji tu još jedna stvar koju, čini mi se, dosad niko nije pomenuo. Imam utisak da je prvi sudar sa imigrantskim životom lakši onima koji dođu sa partnerom. Tako istovremeno imaš i nekoga sa kim ćeš zajedno rešavati probleme, ali bogami i rame za plakanje, nekoga ko će ti u teškim trenucima pružiti emocionalnu (i svaku drugu) podršku. Ovim parovima koje ja znam uglavnom je bilo dosta lakše nego individualcima. Barem se meni tako čini, neka nam kažu oni koji su došli u paru.  

Druga stvar je to u kom se aranžmanu dolazi i na koju vrstu posla. Ako radiš u okviru nekog kolektiva, gde imaš kolege sa kojima posle posla možeš otići na piće, to takođe pomaže. 

Zavisi valjda i gde odes. Ja sam dosao sam u Brazil i u prve 3 godine samo bio sam po 6 meseci godisnje. Mislim da mi je to sto sam u pocetku bio sam zapravo bilo korisno da se sto vise socijalizujem, sto ovde i nije tako tesko. Namerno sam resio da prvi period provedem u nekoj vrsti kolektivnog smestaja/studentskog doma i to je bila dobra i vazna odluka, jer sam imao mogucnost da upoznajem ljude. S tim ljudima sam isao i na prve zurke, rodjendane, raznorazna okupljanja, fudbal, odbojku, planinarenje i svasta nesto. S kolegama sa posla sam se realno slabo druzio, tek nakon nekoliko godina sam postao blizi sa ponekim od njih. Ali, mislim da je to moje upoznavanje sa ljudima kasnije vise bio problem mojoj tadasnjoj devojci, a sadasnjoj supruzi, koja je dosla posle pola godine prvi put i trebala odjednom da prihvati sve moje nove poznanike kao svoje. A nije imala drugog izbora, jer je prvo vreme samo sedela kod kuce. Tek kad je i ona pocela da radi i kreira sopstveni socijalni zivot, upoznaje ljude u skladu sa svojim afinitetima, tek tad je nekako postalo sve izbalansirano. I svakako, lakse nam je i lepse sad udvoje, jer mozemo da podelimo i dobre i lose trenutke.

Ima jedna izreka: don't shit where you eat. I nje se pridrzavam. S ljudima na poslu sve ok, ali nije pametna ideja "privatizovati" profesionalni odnos. Svasta moze da se izrodi iz toga, recimo ljudi gube poslove kada ih kolega prijavi da su videli sliku na plazi na Fejsbuku na dan kada su uzeli bolovanje itd.