Дакле, да изузмемо визе, мањак посла (иако у Београду прича не пије воду) и сличне реалне околности. Питање се не односи на социјалне случајеве, већ на оно што се зове средња класа. 

Ja bas ne razumem, gde u Srbiji postoji nesto sto se moze nazvati srednjom klasom? Na primer jedna zena je podnela zahtev za vizu u jednoj ambasadi EU (ima platu 400 evra) i rekli su joj kako oni ne daju vize ljudima kojima je plata 400 evra. Dakle, za Evropu mi se prakticno vodimo kao socijalni slucajevi. Sad, mozda je sluzbenik bio neki nadrndan tip, ali tako je bilo. Naravno, ne mora se putovati po Evropi, ima i drugih lepih mesta, ali kazem, ljudi su puni predrasuda i prema istoku i prema zapadu zbog dugogodisnje izolacije i nametnute ksenofobije. Znam mnoge koji cerku ne bi pustili bez muza na put recimo na Bliski Istok ni mrtvi.

Dobra diskusija. Sto rece rayuela, tesko je reci nesto novo, ali evo ja cu isto samo ukratko dodati, naglasiti...

I ja mislim da je strah i neinformisanost jedan od bitnih razloga da se ne putuje. Za "civilizovane" zemlje su nam potrebne vize, koje se tesko dobijaju i potrebno je puno njakanja oko dokumenata, cekanja, zakazivanja itd., dok su zemlje za koje nam vize ne trebaju ili se lako dobijaju "teroristicke", "opasne", "tamo je rat", "divljaci", "razbojnici" itd... Naravno, kazem u proseku. I ljudi onda odbacuju putovanje kao aktivnost. A kad nikad ne putuje, jos manje im pada na pamet da to nekad i ucine.

I tu stizemo i do cini mi se vaznog faktora - nenaucenost. Ljudi nauce da vole sport jer ih se kao male vodi na sport, idu da se igraju itd... (naravno ne svi, ali uglavnom je tako) Neki jednostavno ne putuju, jer nisu naucili da putuju pa im putovanje prosto ni ne pada na pamet kao nesto u cemu bi uzivali, naucili ili se razonodili. Kao mali nisu putovali, nisu ih nigde vodili i nisu naucili da posecuju nova mesta i da budu u pokretu. Ovo mogu sebi da potkrepim i primerima kada se setim nekih ljudi iz svoje okoline, naravno i ovde ima izuzetaka u oba smera. Neko je naucio da ide u pozoriste, neko nikada nije bio i ni ne razmislja da ode... npr.

Finansije mogu biti kod nekih razlog za neputovanje, ali zato smo mi tu da dopremo do takvih da ih inspirisemo da i sa malo para mogu da putuju ako zaista zele

Nekima je cimanje samoorganizacija, stopiranje, spavanje na pumpama, hodanje gradovima i pustinjama ili putovanja od 24h, cak i manje. Ali bi zato otputovali negde gde im agencija sve organizuje i gde im je sve sigurno i osecaju se kao kod kuce - ja bih se ovde upitao da li takvi ljudi stvarno vole da putuju. To mi se cini formalno kao putovanje, ali sustinski nije. To se moze nazvati odmorom, izlascima, zabavom, bancenjem. (primer gorepomenutog druga koji nije hteo na interrail zbog Zakintosa) Sto nije lose, naravno , samo mi deluje da to nije tip putovanja na koje bjuti misli. Deluje da doticni i nije imao poriv za putovanje iako je bio u Grckoj, vec da  je to bio odmor i zabava (sto su jel isto razlozi putovanja.... ah, nadam se da sam ovde uspeo da budem jasan Pretpostavljam da bjuti misli na putovanje kao siri izraz za pokret, menjanje sredine, otvorenost (nasuprot getoizaciji)...

Uzrok getoizacije definitivno mislim da je strah i neinformisanost, a delom i letargija i nezainteresovanost za novo i drugacije.

Da nije malo diskusija postala bespredmetna?

Mislim svi koji diskutuju su dokazani putnici, neko manji a neko veci, i svi mi volimo da putujemo.

Sad da se pravimo da znamo zasto neko drugi ne putuje to je vec relativno, najbolje da se javi neko ko ne putuje pa neka kaze zasto.

Svako je ovde ostavio dobar argument zasto putuje i svi su u pravu - ili za nekoga ko ne putuje mozda nisu u pravu.

Ja kad putujem putujem da vidim i osetim nesto drugo zato putovati negde dalje i ostati 2-3 dana sigurno nece doprineti da se stekne utisak (dobar ili los) o mestu posete.

Ta Amerikanka sto je pomenula Cruela je tipican primer nekog putnika koji putuje samo da bi rekao bio sam tamo i tamo. Znaci ona je bila u Srbiji 2-3 dana i nije se odvojila od TV-a ali kada se vrati kuci ima da kaze da je bila u Srbiji

i moze da prica sta hoce i verovatno ce da joj veruju. Takvih "putnika" ima masa. Na svom zadnjem putovanju u Belorusiju u Minsku sam upoznao Holadjanina koji je u zadnjih godinu dana posetio vise od 50 drzava (Srbiju nije, kaze da smo "opasni" ) i kada mi je pokazao pasos odmah sam video da je u svuda bio samo po 2-3 dana. Znaci on putuje samo da bio rekao bio sam tu i tu a ne da bi stvarno nesto vide, osetio, naucio ili sta vec. Tako se secao za belorusku vizu preko neke litvanske agencije i oni mu uzeli 220 evrica za vizu i papirologiju. E sad on dosao do Minska i ostao 2 (i slovima dva) dana i vec se spremao nazad u Poljsku. Ja ga pitam sto ne ostanes duze a njegov komentar je bio "necu da se registrujem i da me imaju u evidenciji, ovde je opasno, mafija i prostitutke, itd." Znaci on je vec dosao sa unpred izgradjenim misljenjem i kada ga pitaju kod kuce kakva je ta Belorusija on ce verovatno da kaze ne idite tamo jer je "opasno, mafija i prostitutke, i jos moras da se registujes". Kad me je pitao koliko sam ja vec u Minsku ja mu kazem oko tri nedelje i lik me gleda kao ti si  jel hoces da te  he he.

Sto se mene tice ja volim putovanja tipa "sto gore to bolje" odnosno ako neko tvrdi tamo je opasno, lose ili sta vec e tamo volim da idem. Ako nemam neko maltretiranje bilo u ambasadi, na granici ili jos bolje neko hapsenje tamo gde sam, e onda smatram da putovanje nije uspelo.

Trenutno po savetu USA predsenika Busha planiram da posetim zemlje tipa "Axis of evil" and "Outpost of tyranny" pa videcemo kako ce to ici.

Za kraj moj zakljucak je ko hoce da putuje taj ce da putuje po principu gde je volja tu je i nacin. I svoja iskustva (dobra i losa) podelice sa svojim istomisljenicima. .gif' alt='::'>

Ko nece da putuje taj ce uvek da nadje izgovore zasto ne putuje, ali imace utehu u obliku najnovijeg mobilnog telefona da ga pokazuje ostalim clanovima kluba obozavalaca mobilnih telefona.

Ne slazem se da mladi u Srbiji ne vole da putuju. Kad bi se napravila neka anketa na fakultetima Beogradskog Univerziteta, verujem da bi jako mali broj studenata rekao da ne voli putovanja. Ali od tih sto vole putovanja, koliko njih je u poslednje 2-3 godine otislo negde, a da to nije neko klasicno brckanje u Sutomoru, Zakintosu, Suncevom Bregu, Antaliji... Jako mali procenat. A opet od tih, koliko njih je samostalno, bez agencije, organizovalo putovanje? Broj se opet smanjuje. Od tih koji su isli u svojoj reziji, koliko njih je koristilo pogodnosti CS-a ili HC-a? Da ne pominjem stop, ko je lud da se upusti u takvu avanturu?  

Dakle, to su sve stvari koje mi ovde smatramo normalnim, ali su kod nas nazalost jako nerazvijene. Ja sam npr. ove godine isao na svoje prvo samostalno organizovano backpack putovanje. Naravno, nisam nasao drustvo za putovanje, a kada sam se vratio ziv i zdrav, vecina mojih drugova je bila u fazonu "jao, svaka tebi cast, bas si car kako si organizovao sve to, kako si se snasao, ja to ne bih nikada mogao". A isao sam u Portugal, sta bi bilo da sam isao u neki Jordan ili Siriju ili Indiju, ne daj Boze. Dok su takva backpack putovanja medju zapadnom omladinom najnormalnija stvar, kod nas se na to gleda i dalje kao na nesto avanturisticko. Kod nas se putovanja mladih obicno svode na te morske provode, eventualno neki Pariz ili Rim preko agencije, gde se uglavnom samo pije, banchi i shoppinguje.

  Onda, da napravimo neku sistematizaciju.

  Ljude ćemo podeliti na one koji

  I)    uopšte ne vole da putuju

  II)    rado bi putovali, ali ih prepreke obeshrabruju

  III)  jako vole da putuju bez obzira na prepreke

  Za one iz grupe I) smo se, čini mi se, manje-više složili da jednostavno ne putuju jer im to ne prija. Sve što im je potrebno imaju tu gde jesu, pa nemaju razloga da idu negde drugde.

  Oni iz grupe III) putuju i tako i tako. To smo, jel'te, mi.

  Zanimljivi su nam oni iz grupe II) koji bi rado putovali, ali to ne čine jer

  1)    nemaju novca (recimo, jedva plaćaju račune i ostale prioritetne rashode)

  2)    neće da obijaju pragove ambasada (a ko bi im i mogao zameriti?)

  3)    ne mogu da nađu društvo za putovanje

  4)    strah ih je da krenu u nepoznato

  5)    itd

  Jedan deo ljudi koji čine grupu II) može se ohrabriti da putuje tako što će im se pružiti informacije o mogućim načinima za prevazilaženje ovih prepreka. Ali ne svi.

  Prevazilaženje (ili možda pre zaobilaženje) prepreka zahteva napor. Tek tu zaista možemo govoriti o finansijama ili viznom režimu. Recimo, da imam para i da mi ne treba viza, otišao bih nekad u Budimpeštu ili Bukurešt, čisto tako, da prošetam gradom, kao što sam ranije i išao.

    Ono što hoću da kažem je da bi mnogi voleli da putuju, ali jednostavno smatraju da nije vredno tolikog cimanja. Kao što ja smatram da Budimpešta ili Bukurešt nisu vredni maltretiranja sa ambasadama, pozivnim pismima, rezervacijama i potvrdama i čime sve ne.

    Pretpostavljam da ovih, obeshrabrenih, ima mnogo, što je sasvim prirodno. Mene nekad mrzi da siđem po hleb kad se pokvari lift. To ipak ne znači da sam neprosvećen, pa ne znam da postoje stepenice 

    Sad, bjuti, morali bismo prvo definisati tvoje pitanje. Da li ono glasi

a) Zašto ljudi iz grupe I) ne osećaju potrebu za putovanjem (isto pitanje, kako je primetio panonski, može se formulisati i kao "Zašto ljudi iz grupe III) osećaju potrebu za putovanjem") - poprilično složena problematika koja bi zahtevala jedno dugo i posvećeno istraživanje (rayuelino (tj Kohutovo) objašnjenje je ilustracija koraka u tom pravcu)

ili

Koji sve faktori obeshrabruju ljude iz grupe II) da negde otputuju (to je već realniji, manje ambiciozan zadatak, i čini mi se da se odgovori već naziru, kroz ovu diskusiju)

srbija je cudna zemlja.srpska veliki brat/zvezde granda/svet,skandal/2000 eura mobilni telefon omladina voli da putuje a uz to i da bude vidjena i da se o njoj prica. a najbolja mesta za to su srbima opste poznata turisticka mesta poput:budve,kusadasija,nesebara,grcko-srpskih letovalista.recite ima li nesto lepse nego da slucajno sretnete osobu iz vase skole/fakulteta/komsiluka/sela u nekom emajliranom nocnom klubu sa kicastim osvetljenjem dok nonsalantno ispijate amstel/hajniken.kakva ce tu prica da se baci kad se dodje kuci.svi ce da vas obozavaju,devojke da vam padaju pod noge i ljube vam skute.pa jos kad se tome pridoda par slika na plazi sa naocarima za saunce,skupim picem u ruci sa tri prsta visoko podignuta u vazduh (kao ono zezate se u inostranstvu,ali ipak znate svoje korene).mogu samo da zamislim.

sta ce srbima:kine,indije,mongolije,ujguri,tadzici,azeri.....oni uopste ne doprinose vasem imidzu.

pravac kusadasi i udri brigu na veselje.

zakljucak:SRBIJU MNOGO DRMAJU KOMPLEKSI.

Lazar je lepo razložio. A ovo mislim da je pogodak pravo u centar:

sta ce srbima:kine,indije,mongolije,ujguri,tadzici,azeri.....oni uopste ne doprinose vasem imidzu.

Pretpostavljam da oni ljudi koji se žale da ne mogu da putuju i da za to nemaju para, ne žele da putuju da bi putovali, nego žele da putuju na način koji se uklapa u njihov željeni imidž ili način života. To će, verovatnije, biti Pariz, London, Njujork i Ibiza, nego naše Sirije i Kirgizije o kojima večito trubimo. A za to njihovo vize i pare predstavljaju veće prepreke nego što je to za ovo naše. Tako da kad kažemo može da se putuje bez para i viza, mislimo - ali na drugi način, i na druga mesta, ali to nije ono što oni od putovanja žele. Oni to svoje bez para i viza ne mogu da dobiju pa ne mogu. Mislim da je to jedan od razloga tog bučanja o getoizaciji i nemogućnostima mladih da putuju. To nije istina u apsolutnom smislu, ali u izvesnom jeste, jer se zatvaraju one mogućnosti koje su delu stanovništva najprimamljivije... Valjda zato i radi to sa vizama za EU, zato što se neće ljudi tek tako okrenuti i reći - pa dobro, ni ne treba nam Evropa. Nekima, naravno, ne treba. Onaj drugi deo će se, pak, osećati kao u getu.

Pretpostavljam da oni ljudi koji se žale da ne mogu da putuju i da za to nemaju para, ne žele da putuju da bi putovali, nego žele da putuju na način koji se uklapa u njihov željeni imidž ili način života. To će, verovatnije, biti Pariz, London, Njujork i Ibiza, nego naše Sirije i Kirgizije o kojima večito trubimo.

Nije problem sto oni nece da idu u Siriju i Kirgiziju, a hoce u Paris, New York, London, Ibizu. Naravno da bih i ja vrlo rado isao na ta mesta. Mislim da je poenta kako ce oni provesti vreme u tom New Yorku ili Londonu, sto se sigurno mnogo razlikuje od onoga sto bih ja (i ostatak ovog foruma) radio tamo.

    Sad, bjuti, morali bismo prvo definisati tvoje pitanje. Da li ono glasi

a) Zašto ljudi iz grupe I) ne osećaju potrebu za putovanjem (isto pitanje, kako je primetio panonski, može se formulisati i kao "Zašto ljudi iz grupe III) osećaju potrebu za putovanjem") - poprilično složena problematika koja bi zahtevala jedno dugo i posvećeno istraživanje (rayuelino (tj Kohutovo) objašnjenje je ilustracija koraka u tom pravcu)

ili

Koji sve faktori obeshrabruju ljude iz grupe II) da negde otputuju (to je već realniji, manje ambiciozan zadatak, i čini mi se da se odgovori već naziru, kroz ovu diskusiju)

То је оно што желим да разјасним, дакле зашто људи који су у могућности да путују - не путују? Социјални случајеви и сиротиња у општем смислу слабо путује било где у свету, тако да не желим да се расправа води око тога зашто неко од нас воли да путује или људи који енмају пара не могу да путују. То је логично.

Тако да бих се ја вокусирао на:

Koji sve faktori obeshrabruju ljude iz grupe II) da negde otputuju (to je već realniji, manje ambiciozan zadatak, i čini mi se da se odgovori već naziru, kroz ovu diskusiju)

Поменуто је да се навике стичу од малих ногу, тј. сви науче да воле спорт, иако је то реално млаћење пара, а тек после игра. Није проблем ни код оних који путују агенцијски, као што је Лазар поменуо на некој од тема. Ништа нема спорно у томе да се уплати хотел у неком месту, а онда да се цео дан истражује околина и околна места и навике.

Зашто људи који могу да добију визе, са мање или више акања (ђаци, студенти, запослени, новинари...) и имају пара да то плате спрам својих могућности, или, пак, да путују по Србији и околним државама где не требају визе - не путују. Уствари, није чак ни питање зашто не путују, већ зашто се слабо крећу из своје тачке А, до неке замишљене тачке Б. У ери глобализације и интернета као његовог мас медија, људи упознају разне људе, што из Србије што из света и шта их спречава у тоем да оду до њих. Нпр. неко упозна Љубу из Крушевца, а при том никад аније био у Крушевцу. Дотични Љуба има вечику кућу и понуди му да дође код њега на кунт. Пут донде кошта к'о бакалук на пијаци, али се имагинарна млада особа не опредељује да са Љубом попије пиво у његовој омиљеној кафани у Крушевцу из непознатих разлога. То је сиже питања које сам хтео да поставим. 

Такође, зашто млади седе затворени и праве сами себи гета, као нпр. у новобеоградским блоковима, где кући имају централно грејање, бус на 10 мин до града, телефон, интернет, кабловску телевизију и све приде, а они седе "испред зграде", а било је и случајева да пале буриће да би изгледали ко црнци из америчких и францускох гета и тако се греју.

Ајд сад...

sjajna tema, primetih jos od prvog posta...

evo ja da se javim kao zrtva:

ja spadam u ovu II nesretnu grupu. volim, obozavam da putujem i bazam ali silom prilika zaposlio sam se pre nego sto sam zavrsio faks. pre toga nisam imao para da putujem, sada nemam vremena... imam 2 puta po 16 dana godisnje odmor, a posao je takav da se godisnji ne moze planirati unapred nego onda kad se ukaze prilika. meni ne pada na pamet da idem po agencijama i trazim aranzmane za penzionere po okolnim morima. ja bih negde daleko... a gde daleko mogu da stignem i da se vratim za 16 dana, sa manje od mesec dana planiranja?

eto vec 2 i po godine radim, imao sam 4 godisnja odmora i nigde nisam otisao (ne racunam sluzbena putovanja do holandije sto jesam maksimalno iskoristio)!!

uzeti neplaceno se "ne preporucuje" u firmi, a ne bih smeo da priustim sebi da ostanem bez posla jer prakticno izdrzavam porodicu...

a imam mnogo mnogo kolega koji iz istog razloga ili ne putuju ili idu na instant letovanja...

preostaju mi vikend putovanja, i rado idem do budimpeste, zagreba.. uskoro planiram do timishoare (ako ce mi se marina pridruziti u stopu )

ali nisu mi dovoljna vikend putovanja... svaki sledeci putopis koji ovde procitam mi sve manje prija jer se osecam kao zaglavljen...

hehehe, ovo me sve vise podseca na ispovest psihologu

elem, za pocetak meni i meni slicnima bi pomoglo kada bih chuo da je moguce isplanirati kvalitetno kvaziegzoticno putovanje u trajanju od 16 dana... i na koji nachin...

(ili to ili poshizeti pa narcisoidno pobeci i nadati se da cu po povratku naci posao)

elem, za pocetak meni i meni slicnima bi pomoglo kada bih chuo da je moguce isplanirati kvalitetno kvaziegzoticno putovanje u trajanju od 16 dana... i na koji nachin...

(ili to ili poshizeti pa narcisoidno pobeci i nadati se da cu po povratku naci posao)

Bogami ja bih pobegla i otputovala:)

Ja otisao u ranu penziju sa 30 godina  , nasao novi posao, tu se zadrzao neko vreme.

I sada sam dao otkaz i planiram da sledece 2 godine otprilike putujem gde mogu i kako god mogu.

elem, za pocetak meni i meni slicnima bi pomoglo kada bih chuo da je moguce isplanirati kvalitetno kvaziegzoticno putovanje u trajanju od 16 dana... i na koji nachin...

(ili to ili poshizeti pa narcisoidno pobeci i nadati se da cu po povratku naci posao)

Bogami ja bih pobegla i otputovala:)

e pa to... predpostavljam da mnoge putnike dugoprugashe ne muche razni fiskalni i egzistencijalni problemi...

i ja bih uzeo i pobegao ali imam odgovornosti...

i josh nemam 30 za ranu penziju... imam jos bar tri godine dotle a zelim maksimalno da ih iskoristim

Re: Зашто људи не путују и гетоизација?  ja mislim, zato sto ne zanimaju svakog putovanja.

sjajna tema, primetih jos od prvog posta...

evo ja da se javim kao zrtva:

ja spadam u ovu II nesretnu grupu. volim, obozavam da putujem i bazam ali silom prilika zaposlio sam se pre nego sto sam zavrsio faks. pre toga nisam imao para da putujem, sada nemam vremena... imam 2 puta po 16 dana godisnje odmor, a posao je takav da se godisnji ne moze planirati unapred nego onda kad se ukaze prilika. meni ne pada na pamet da idem po agencijama i trazim aranzmane za penzionere po okolnim morima. ja bih negde daleko... a gde daleko mogu da stignem i da se vratim za 16 dana, sa manje od mesec dana planiranja?

eto vec 2 i po godine radim, imao sam 4 godisnja odmora i nigde nisam otisao (ne racunam sluzbena putovanja do holandije sto jesam maksimalno iskoristio)!!

uzeti neplaceno se "ne preporucuje" u firmi, a ne bih smeo da priustim sebi da ostanem bez posla jer prakticno izdrzavam porodicu...

a imam mnogo mnogo kolega koji iz istog razloga ili ne putuju ili idu na instant letovanja...

preostaju mi vikend putovanja, i rado idem do budimpeste, zagreba.. uskoro planiram do timishoare (ako ce mi se marina pridruziti u stopu )

ali nisu mi dovoljna vikend putovanja... svaki sledeci putopis koji ovde procitam mi sve manje prija jer se osecam kao zaglavljen...

hehehe, ovo me sve vise podseca na ispovest psihologu

elem, za pocetak meni i meni slicnima bi pomoglo kada bih chuo da je moguce isplanirati kvalitetno kvaziegzoticno putovanje u trajanju od 16 dana... i na koji nachin...

(ili to ili poshizeti pa narcisoidno pobeci i nadati se da cu po povratku naci posao)

Hahaha, brate po muci! Isto to, zaposlio sam se, a imam jos par ispita da zavrsim faks, pa sam na "odmoru" spremao jedan od njih!!!

Oooo tugoooo...

I da dodam, zbog firme, imam non-stop sengen vizu! A ne mogu da je koristim, jer mora da se radi...

Mogu misliti kako se osecas.

I da dodam, zbog firme, imam non-stop sengen vizu! A ne mogu da je koristim, jer mora da se radi...

takodje... i ja sam imao shengen na godinu dana a ne mozes otici!!

pa poslednjih pola godine otkako sam saznala za vas eto uzivam u ovom sajtu i forumu, i evo mog glasa

Lazare odlicna sistematizacija, i da ta II grupa je upravo ona koja me nervira, imam dosta drugara iz te grupe, uvek uzivaju dok saslusaju kad pricam bilo o nekom selu u srbiji, grckoj ili siriji, o kampovanju u lokvicama.., i uvek pricaju kako sledeci put kad budem isla idu i oni.. ali nekako uvek nesto iskrsne, o tim izgovorima je vec vise vas pisalo pa je suvisno da ih nabrajam..

ali evo poslednji primer lenjosti mojih drugara iz II grupe:

aniamnima, festival animiranog filma u cacku, izbor filmica sjajan, zbog nekomercijalnosti tih filmova, i pored izuzetnog kvaliteta retko gde se inace mogu videti takve stvari u srbiji.. traje cetri dana (danas poslednji) i od 16h-17h do 22h-23h sati traju projekcije takmicarski filmici, revijalni deo, i plus ove godine sjajni gosti iz Kejptauna, Black Heart Gang, koji demonstriraju svoj rad, i mozes da ih pitas sta god hoces.. sala sredjena.. sve to kosta NISTA..

mesec dana obavestavam ljude koji znam da odkidaju na te stvari sta , kad, kako, i plus sve njih zovem kod mene kuci, znaci sve sto treba da urade je da plate ili nadju prevoz, ugalvnom iz beograda..

ok ima njih sto rade, ali tu je petak posle podne a i subota, i od desetak ljudi koje sam pozvala, od toga za petoro sam 100% sigurna da bi isto reagovali kao ja, poludeli bi od srece, samo jedan drugar je dosao.. a znam kad budu odgledali par filmova sa animanime nekom prilikomi recice sledece godine obavezno idem..

..i sta covek da im radi..

p.s. da zahvaljujem se svim bliskoistocnim drugarima na iscrpnim informacijama o Siriji, Jordanu, Turskoj, bile su nam vise nego korisne, inspirativne i pokretacke

Nadovezacu se na Nininu pricu o "budjenu iz mrtvih".

Jutro,neko. Nije ni vazno. Predavanje iz informatike. Profesor Srdjevic jos preplanuo od Brzilskog sunca,ulece u predavaonicu, sav u nekom bunilu pocinje da crta na tabli plan Rio de Zaneira usput ne prestajuci da prica sta je sve video,doziveo,ove godine,prosle,neke tamo...Zatim se ubacila tu neka prica o rekama Severne Amerike i o snagama njihovih hidrocentrala,kao i zvuk turbina istih...Onda smo presli na Evropu,cini mi se...I u celoj toj,nazovi,usplahirenoj trci covek pocinje da se dere na nas. O,da onako glasno i nenormalno. "Sta radite sa svojim zivotima?!? Zasto sedite u ovoj zemlji kao da ne postoje druge?!? Nemate vremena?!? Para?!? Cekate mamu,tatu da vam udele,tetku da vam umre?!? E,pa nece niko!!! To da znate!!! Ako zelite nesto moracete da izderete kolena,molite,kumite!!! Idite vidite nesto,ne mora cak ni dobro da bude,ali neka bude drugacije. Ali vidite sopstvenim ocima. Samo se pomerite vise,jer necete jos dugo imati vremena za to kad dodju obaveze koje vam sleduju!!!

Mrtvilo ljudi.Totalni tajac.Svi okupani ledenicama.

Moram li prizanti da sam nepunih mesec dana posle toga se prvi put upoznala sa KPS,saznala da i od te putnicke torte ima parce i za mene i sad kuckam trenutno iz kisne Svice gde sam vac dva i po meseca na radnoj praksi,a levim okom vec smekam sledecu zemlju u koju cu da se uputim na bistvovanje. Malo li je 

Eto,uspeli ste  .gif' alt='::'>  Hvala vam.

Mozda kada se nadju odgovori na vasa pitanja,tek tada ce neki novi putnici upasti u celu ovu pricu, jer cemo ipak znati gde treba da udarimo 

То је дух! .gif' alt='::'>

Opet, ni ja nemam sta svrsishodno da dodam temi koju citam vec 45 minuta. Zato nasiroko, narcisticki i beskrupulozno po citace..

Moja (najbolja) drugarica zudi za putovanjima, to se moze cuti i iz njenih beskrajnih prica, a i naslutiti u nemirno elegicnom pogledu, letimicnom uzdahu i jasno je cime sve vec (uz obavezno - ah!). Jedini (jedini) put kad je napustila Srbiju je bilo kad je sa mnom otisla na jednonedeljno putovanje u Hrvatsku, koje je meni bilo popunjavanje vremena izmedju Exita i Nemacke te godine. Cak smo odlozile put nekoliko dana da stigne da izvadi pasos, specijalno za tu priliku. Godinu dana posle toga odustala je od proputovanja sa mnom i jos jednom devojkom jer je stedela pare za Ameriku te jeseni. U Ameriku, naravno, nije otisla. Ove godine bila je mesec dana na odmoru, sa pristojnim stekom od plate, i opet se nije maknula iz Beograda. Htela je ona sa mnom, ali ja otisla u Ukrajinu (sama jer niko drugi nije hteo, a nije ni da sam nudila, ali to su vec moji problemi ), pa me je, po povratku, molila da odemo bar do Ohrida zajedno, iako joj rekoh i ranije da je avgust rezervisan za jurenje uslova (koji nisam stigla, no, opet druga prica), i tako dalje i tako dalje. Zasto se, dakle, ona ne mrda? Evo, vodim je u Poljsku valjda za mesec dana, pristala je, dobila je plan troskova i puta, datume, potrebne papire, fotografije domacina. Gotovo sam sigurna da na kraju nece krenuti. Sad planira da da otkaz, nece ga dati, pa ce joj biti uzasno krivo, i opet ce gledati svojim okicama i pricati kako zivot nije fer, pa ti je prosto neprijatno i osecas se k'o Rokafeler (a o tome kasnije) kad prica o tome kako mora da radi jer nema druge prihode i kako nikad nije imala nikakvu sansu niti priliku (govorimo o osobi koja kad kasni 10-tak minuta (dakle, vec me je iznervirala, nema nazad), plati taksi 500 dinara, i tako svaki put, kojoj se svidjaju australijska vina, pa ih onda i pije, koja na ideju da stopiramo do negde jer nemamo, je li, para i za prevoz i za hranu, slozi mucenicku facu, pa onda ja precutno ispadnem kriva sto nisam bolje isplanirala troskove (jer je ona morala da jede hobotnicu, jer ona obozava morske plodove), ili ispadnem nacista sto joj govorim da ne moze da dobije pivo, jer sutra imamo samo bombone za jelo, a ona opet insistira, sva sreca sto jesam nacista, pa mi je sazaljenje minimalno.. itd. Dakle, shvatili ste, ona je SNOB. No, svaki put kad ideja nastane, ona je uvek za, i uvek odusevljena. I kad kazem, ok, jasno ti je, dakle, budzet nam je toliki i toliki, njoj je sve jasno i sa svime sa slaze. A onda u poslednjem trenutku pita, ah, ali to je bez svracanja.. tu? Pa zasto ne bi dodale jos novca i uradile to i to. Zato sto je, khm-khm, BUDZET TOLIKI I TOLIKI, da sam imala toliko novca u startu, ne bih isla u Poljsku, nego u Banglades (na primer ). Dakle, zaista, koji su njeni razlozi? Novca sada ima, ne preterano, ali dovoljno, ali i dalje ne zna sta je levo, a sta desno. Bez preterivanja, zna da se izgubi od Kalemegdana do Zelenog venca. Ona ne smatra da ne zna da se organizuje, ali se nikad ne organizuje. Njena opravdanja vise i ne postoje, precutna su. Nema s kim, ne zna gde, ne zna kako. Meni nije jasno.

No, u tome je poenta. Ona, ali i mnogi drugi ljudi koji me poznaju, svrstali bi me u putnika III grupe, po Lazarevoj podeli, dok ja sebe jedva smatram putnikom II grupe, iz vrlo ocitih razloga. Idu mi na zivce izjave tipa:"Vau, bas si hrabra/luda/avanturistiski nastrojena" koje pomenu Old School (naravno, istovremeno mi i imponuju, nekoliko sekundi, dok se ne ukljuci razum, jer znam da su zasnovane na pogresnim premisama), jer ja nisam hrabra/luda/avanturisticki nastrojena. Nisam promolila nos iz Evrope, putujem sramno retko, i nalazim da me koce mnogi od bazicnih problema koje nisam uspela da prevazidjem. Tako da dolazim do razloga koji ja, kao pripadnik sporne grupe, smatram krucijalnim, a koji je ovde vec pomenut - letargija. Odsustvo inspiracije, motivacije, zelje. Poceci depresije (put u budizam ?). Razlog koji manje mehanicko stroge ljude (poput navedene drugarice) teraju da ne rade nista, a mene da sebe nateram (a zbilja, nateram) da nesto preduzmem kad uvidim da je situacija poprimila drasticne mere. Sad, ovo sto cu reci nije opravdanje, ali da nisam ispala zensko slucajnom kombinacijom hromozoma, situacija bi za mene bila drugacija. Od roditelja zaista vise ne mogu da uzimam novac, tj, nemam pravo da trazim velike sume, ali, reklo bi se, ok, moze to ovako ili onako, HC, CS, low-cost, stop, tra-la-la. Sama, naravno, jer nemam  s kim. Drugarica koju sam navela mi je najbolja varijanta, pa vi vidite. Nekoliko ne-tako-prijatnih iskustava sa stopom i moja urodjena paranoja (koju prevazidjem toliko da predjem prag, pa me unakrsne misli konstantno zamaraju) ne daju mi da se upustim u samostalno stopiranje, bar ne u preovladavajucem stanju uma. Nemam debelu kozu i lako me deprimiraju i idioti i budale i Kalimero i sama cinjenica da uvek sve moram sama i ideja da se ja na kraju borim protiv svojih tripova duze no sto uzivam u ucinku koja ta borba donosi. Nervira me sto mora sve da bude tako komplikovano. Uvek. I kako onda da skupim dovoljno dobre volje za bilo sta? Ne moze niko da  se snalazi, ako mu se ne snalazi. Cisto da zaokruzim pricu, da osecam slobodu da stopiram po svakakvim krajevima i u svakakvim prilikama (sama, ponavljam), i da spavam po klupama u nepoznatim mestima, ja bih to konstantno i radila. Ali, meni nije uzivanje da paranoisem i da pazljivo pratim svaku krivinu, niti sam dovoljno po prirodi vesela da zaboravim neprijatnost i nastavim kao da se nista nije desilo. A neprijatnosti ima. Razumem ja da je ovde prisutno kilo cura koje zive stopirajuci, i svaka cast, niti kazem da je realna opasnost vecinski prisutna, ali za mene je jos jedan faktor pomenutog manjka zelje sama ideja da ja moram da razmisljam o tome sta moze da mi se desi jer sam zensko. I sta mi se vec desilo jer sam zensko (nista ozbiljno, ali ipak). Tako da moram da racunam na odredjenu kolicinu novca. Koji nemam u dovoljnoj kolicini za sve ono sto zelim da uradim. Kad zazelim. Kraj. (a ocito nisam spremna da ne idem na koncerte i na filmove i da ne jedem cokoladu, pa mora da sam sama kriva za sve)

Negde su pomenuta interesovanja i potrebe.

Nesto razmisljam, i cini mi se da se ne radi samo o razlici pomenutih od coveka do coveka, koja je ocigledna (to smo prezvakali). Mislim da se radi i o nacinu interesovanja za nesto, i o pristupima tome necemu. Raznovrsnosti nacina, volji da se nacini menjaju, idejama za nove nacine, potrazi za novim uglom i pogledom, sustinski drugacijim.

Ono sto radi, tj. funkcionise ne treba menjati.

Nekome ce to biti dovoljno. Naucice jedan dobar nacin da obavi nesto i nece gresitim (dva, tri, pet, nevazno). Naucice sledecu stvar, i sledecu. Imace volju da uci.

Nekome drugom cinjenica da nesto radi nece biti dovoljna. Probace to da uradi drugacije, pa jos drugacije, pa jos drugacije. Varijacije, permutacije i kombinacije. Mutacije. Modifikacije. Aproksimacije. Reformacije. Modulacije. Gomila svakojakih promena u stavovima i delovanju da bi se bolje shvatilo bilo sta, da bi se mozda usput nesto i optimizovalo ali ne i nuzno. Eksperiment (ali ne i srljanje u glupost). Igra. Lego.

Verovatno je problem ubediti ove prve da probaju da urade bilo sta na drugi nacin, samostalno, bez dokaza da je to neko vec uradio. Konkretno, kad se radi o putovanju i kretanju, ti prvi ne moraju nuzno biti oni koji putuju agencijski (ili gradskim prevozom) ili na proverena mesta (uzmimo za pocetak da se negde krecu). Oni mogu biti i prekaljeni autostoperi, shoestring putnici, vegetarijanci, feministi ili stagod. Nebitno.  Ljudi tvrdi u stavu. Nema preispitivanja. Antiteza sebi samom, nikako. Strah od provere. Nemogucnost priznavanja greske. I onda im je teze i da probaju bilo sta.

Pitanje za vas.

Svakodnevica. Put od posla/skole do kuce. Koliko je slican? Od cega zavisi promena pravca i nacina kretanja sem od atmosferskih prilika i vremena koje imate na raspolaganju? Da li je ima?

Pitanje za vas.

Svakodnevica. Put od posla/skole do kuce. Koliko je slican? Od cega zavisi promena pravca i nacina kretanja sem od atmosferskih prilika i vremena koje imate na raspolaganju? Da li je ima?

Svakodnevnica joj sto je ponekad prezirem, ali u redu tu se poprilicno trudim da ne budu dva ista dana. 6km od kuce do posla prevazilazim na razne nachine - dvojkom, osmicom, devetkom, taksijem, caletovim kolima, biciklom, retko i peshke, prespavam kod nekog u centru ili ne odem na posao. cekanje autobusa i put prebijam knjigom, novinama, omiljenom radio emisijom, dnevnim izborom muzike, zapisivanjem ideja i jojo-om. prezirem rutine i necu dozvoliti da me jedna zarobi...

jos uvek cekam neke predloge za sledeci godisnji!

Oh, my - ti imash sve predispozicije za putnika III vrste, samo nemash srece. ali to se menja!

Јежим се од градског превоза, али преко дана не идем колима, осим ако морам да посетим више локација. Углавном сиђем на Каленићу па пешке до центра, или ако журим, директно до центра, па пешке колико могу да издржим, а онда ватам бус. Кад год могу, мењам руту, али то је све и даље мање-више исти пут.

Gradski prevoz ili autostop, najčešće. Taksi ili peške malo ređe. Osim vremena, zavisi i od mog raspoloženja, a i od toga s kim sam... Kad se vraćam kući gradskim prevozom, onda silazim na različitim stanicama, da bih razgledao okolne ulice (tek godinu dana sam na novoj adresi). Kako ovde ima baš lepih ulica i kuća, često se zadržim u prolazu da bih neku kuću malo bolje pogledao...