Mislim da sam siguran da sam video jednom na sajtu neki tekst o Ohridu, ali nisam ga nasao (a nisam se bas ni ubio od trazenja )

Nego....planiramo ja i neka banda da idemo oko prvog maja tamo pa me interesuje SVE! Kako najbolje do tamo, jel neko vec uzimao neki privatni smestaj pa da mi preporuci nekog, bla, bla, bla....sta vec.

Sto se tice smestaja -

Cene privatnog smestaja su od 5 do xy evra po osobi.

Za 6 evra po osobi u dvokrevetnoj sobi sa zajednickim kupatilom hteo je da nas ugosti Veliche Shipinkoski - tel 070854651 koji se cak pominje u Lonely planetu i bas je ponosan zbog toga , ali nama se smestaj nije bas mnogo dopao pa smo potrazili drugi.

Na kraju smo za 15 e po osobi pronasli 5* apartman - stan - u ulici Car Samoil 31, kod picerije Leonardo, br u piceriji je +389 46 260359. Raspitas se u piceriji, oni zovu vlasnika Vladimira, i to je to. U istoj ulici - Car Samuil 26, su http://ohrid-rooms.tripod.com/kosta/ Kosta apartmani za koje sam cula da su prilicno dobri, ali kad smo mi isli sve bilo zauzeto. Cena zavisi kako se pogodis.

O lepotama Ohrida.................. nemam toliko vremena ali pogledajte ovo - http://www.macedoniatimeless.com/

Puno hlava .gif' alt='::'>

Sad samo da se banda konacno determinise i zovem da se raspitam 

Hello!

Bila sam tamo prije tri godine i vratila se potpuno odusevljena

Mozes ici vozom, postoji linija Bg - Solun ali samo do Skoplja, pa onda presjedanje.... Za bus ne znam...

Smjestaj je bio  5 eura, cijene hrane i svega ostalog vrlo povoljne... Doduse, to je bilo podavno, mozda se nesto i promjenilo, ali za 1 euro si mogao da pojedes ogroman hamburger sa hrpom pomfrita 

Pored grada koji treba obici uzduz i poprijeko preporucila bih ti manastir sv. Nauma koji se nalazi na granici sa Albanijom (udaljen 30-tak kilometara). U blizini manastira se nalazi izvor Crnog Drima i to je ono nezaobilazno - voda je kristalno cista, puna ribica... Predivno Mozes ici autobusom (kojih ima par dnevno) ili taksijem. Nas je bilo cetvoro i odabrali smo taksi koji nas je izasao bas povoljno (nakon cjenjkanja naravno)...

Išao sam tamo svojevremeno i pisao sam o tome na backpackers veb sajtu. Međutim, taj sajt nešto i ne postoji u poslednje vreme, pa ću sad ovde da ti pejstujem tu priču (ili već neku njenu verziju koju sam sad našao na harddisku). Upozorenje : pri pejstovanju se gubi svo formatiranje, pa će ti tekst verovatno izgledati malo nepregledno i neudobno, ali će ti i dalje biti od koristi.

Kraj jednog od aprila tekućeg milenijuma. Uskrs je pao par dana pre praznika rada, uzeo sam još 2 slobodna dana u firmi i kad sve to sabereš sa 2 vikenda izađe 10. Puna kapa za pripravnika. U četvrtak uveče Bodža i ja sedamo na voz za Solun i već od Niša ostajemo sami u kupeu. Ništa lepše nego se pružiti po celom kupeu u noćnom vozu i u zoru prvog slobodnog dana startovati turu 700 kilometara od kuće dobro ispavan. Plan je bio da se vozamo do Velesa, a zatim da uhvatimo stop ili neki lokalni voz preko Gradskog i Prilepa do Bitole pa da produžimo autostopom ili već nečim do Prespanskog i Ohridskog jezera. Razmišljao sam i o varijanti preko Tetova, Gostivara i Debra ili bar Kičeva ali me je više ljudi upozorilo da taj šiptarski kraj nikako nije za autostop, pa sam ih najzad ozbiljno shvatio. Međutim san nas je prevario i kondukter nas je probudio 60ak kilometara nizvodnije nego što sam planirao.

Kako sam otvorio oči u njih je spremno banula slika suvog i zakržljalog žbunja pored pruge. Svanulo je. Na brzaka smo se spakovali i istrčali iz voza u varošici koju sam znao po čuvenju – u Titovoj Jugoslaviji je tamo redovno merena najviša dnevna temperatura. Pejzaž iz savane koji mi je poželeo dobro jutro odlično se uklapao u imidž koji je kod mene imala Demir Kapija. Pola sata kasnije (znači oko 6) uhvatili smo neki lokalni šinobus nazad do Negotina (nije Negotin nego Negotino) sa idejom da preko Kavadaraca preprečimo do druma koji iz Gradskog vodi za Prilep.

Šetamo kroz Negotino, to je varošica na duž, ali ne niz Vardar nego ortogonalno na njega, dolina je u tom delu široka i pitoma. Kupujemo denare, stajemo na stop za Kavadarce, čiča nas vozi kamionetom kroz šumadijski reljef, vinova loza na sve strane, a ha, reko, ovo su oni čuveni kavadarački vinogradi, ne, odgovara simpatični čikica, ovo su čuveni negotinski vinogradi, kavadarački su nekoliko kilometara ispred nas. Čikica naravno tečno priča srpski. Vozi nas kroz Tikveš do ulaza u Kavadarce, šetamo do grada, doručkujemo na obali potoka, klima je a la planinska, svaki čas se menja temperatura. Produžavamo do raskrsnice pored groblja na izlazu iz grada. Autostop je dobar, posle mog drugog skidanja jakne momak u kombiju konditorske industrije iz Vinice kod Štipa staje i vozi nas za Prilep. Nije nikakav problem pričati ni sa mlađim Makedoncem koji u principu ne zna srpski, jezici su sličniji nego što sam očekivao. Srbin je ovde čarobna reč, prva asocijacija je pravoslavac, sa svakog retrovizora visi neki krst ili ikona, što smo odmicali prema zapadu ovo nam je sve više bolo oči, njima je stvarno veelika frka od Šiptara, pa smo im mi valjda srazmerno dragi. Dečko je dosta prijatan, pričamo neke ekonomske priče i stičem utisak da su oni gora beda od nas. Prelazimo prevoj Pletvar, 994, planine deluju osetno pitomije od crnogorskih ali i dalje zanimljivo. Silazimo u dolinu, Prilep je na ravnom, ali se odmah pored (pardon, iznad) njega izdiže brdo koje dominira okolinom. Markov grad, objašnjava momak, gore su ostaci nekih zidina iz doba Marka Kraljevića. Brdo izgleda mnogo moćno, a nisam ni znao za njega, menjamo plan, silazimo sa magistrale u grad i žvaćući neki rolat (firma časti) šetamo pored pijace prema brdu. Ispostavlja se da je brdo malo dalje nego što mi se činilo i da su pozajmljeni rančevi neudobniji nego što sam se nadao. Ostavljamo ih u podnožju, valjda neće niko, pentramo se, ima ovde i strmine, još bolje, to volimo, furamo gore još neko vreme. Tek je 10 pre podne, ali ovo može da se oduži a nas čeka još svašta. Fotkamo grad koji se već vidi kao na dlanu i bežimo nazad. Prolazimo neka prljava orjentalna predgrađa, nema potrebe da pitamo za put jer ja imam osećaj, zalutamo kroz njive jer mene osećaj vara kao i obično, pešačimo kroz industrijsku zonu i konačno smo na magistrali. Vrh ranca mi je stvarno suviše odmaknut od plećki, to nikako ne valja, al sad šta da se radi. Magistrala kroz Pelagoniju je savršena, putevi su im generalno dosta bolji od naših, prolaze stvarno pored gradova, sa po 2 petlje, bar pored Prilepa i Bitole. Na prvoj bitolskoj petlji je i skretanje za Demir Hisar iako je na mojoj karti nekoliko kilometara pre, iskačemo iz drumske krstarice, klima je još ekstremnija, šetamo kroz  petlju do poslednjeg ulaza i stajemo u ćošak. Jedno od nas hvata vozila sa magistrale, drugo ona koja ulaze. Kad sam sâm na ovakvim mestima stopiram sa obe ruke, dobro sam utrenirao, levoruki kao ja se lako snađu u tim stvarima. Hvatamo prevoz do druge petlje, razmak je nekoliko kilometara i nema rezona pešačiti, tamo nas kupe momci koji izlaze iz Bitole, imaju pogradečke table, Makedonci iz Albanije, dosta isfrustrirani i naravno veći Srbi od mene. Sklapamo neku priču, ja sam politički uzdržan i neću da se kačim, uglavnom istrajavam u tome (Bodžo, jesam bio dobar ?), uostalom voze nas kroz divan kraj, preko prevoja Gavato, 1167, s leve strane je Pelister, stvarno impresivno izgleda sa svojih 2601 i ispeću ga jedared, pa u pitomu Prespu i na naše oduševljenje zapadnom obalom Prespanskog jezera, tamo gde smo i mi krenuli. U pola 3 smo u Oteševu, mnogo brže (a bez žurbe) nego što sam smeo da se nadam. S desne strane puta Galičica, strma i moćna, sa leve Prespansko jezero, mnogo manje izrabljivano od susednog Ohridskog a ne manje lepo. Ispostavlja se da u Oteševu još i ne razmišljaju o početku sezone, kamp je zatvoren, hotel je besmisleno skup, malo šetamo kroz borovu šumu, pa obalom i obzirom da je ipak suviše hladno za kampovanje rešavamo da se suprotno planu istog dana domognemo Ohrida i civilizacije. Pošto je 3 popodne, a rančevi neudobni odustajemo od ideje da prepešačimo Galičicu. Hvatamo lokalni bus do Resena, odmaramo u parku i stajemo na stop za Ohrid na uzbrdici kraj jedne džamije. Tamo nas poveze Šiptar sa kojim nismo progovorili (odnosno on s nama) više od 2 rečenice kroz šumovita brda između Prespe i Ohrida. Stižemo na periferiju Ohrida, vadim mapu grada i uspevam otprilike da ukapiram de smo. Cilj nam je kamp Andon Dukov 4 km od Ohrida na stariot pat za Struga, bar tako kažu na webu, nama se ta 4 kilometra odužilo, prvo nam je bilo glupo da hvatamo neki prevoz zbog 4 kilometra pa smo se posle pokajali. Šetamo kroz ravnicu severno od Ohrida, desno je nova džada za Strugu, aerodrom i Skopje, levo se nazire ezero (tako kažu Makedonci), ispred nas brdo prilazi sve tešnje ezeru, stariot pat se proteže kao lenjiot mačor, a drndavi ranac mi pri svakom koraku sve dublje nabija pršljenove jedan u drugi. Prolazimo manastir Sveti Erazmo, oduševljenjeno ga pozdravljam zagledan u mapu jezera, mapa me laže – ispostavlja se da iza manastira ipak ima još dosta da se hoda. U sumrak ulazimo u kamp. On je naravno prazan, samo par likova nešto majstorišu, sezona će od prvomajskog uranka, mi smo malo suviše uranili, dežurni radnik je tu negde. Baš nas briga za sezonu i za radnika, pada mrak i hladnoća zajedno s njim, jezero je na 700 mnv, obilazim bungalove i na jednom od njim opipam da prozor nije stvarno zatvoren. Upadamo u sobu, ležemo u vrećama i pokrivamo se sa 4 (četiri) ćebeta iz ormara, mnogo smo se nakupili zime u toku dana. Spavamo kao klade do jutra.

Ustajemo rano, iskačemo iz barake i zatvaramo prozor za sobom, prvi put izlazimo na obalu Ohridskog jezera, ono je nestvarno bistro i mnogo lepše nego što sam mogao da zamislim. Peremo zube u plićaku kroz koji pliva labud. Posle nađemo čuvara kao da smo tek stigli i iznajmimo baraku na (još) jednu noć. Iznajmimo čamac u toku dana i proveslamo po jezeru. Divota.

Sledećeg dana stižemo u Ohrid, vozi nas Faris iz Struge, prosedi brkovi, predlaže nam da osdesnemo u Strugi umesto u Ohridu, daje nam broj telefona i planira sa nama neki grupnjak, on se loži na mlađe parove, kulturno zahvaljujemo i odlazimo u šetnju kroz Ohrid. Posle malo lutanja stacioniramo se na 2 noći u dosta prijatnoj gajbi u starom gradu, 100tinak metara od jezera. Ohrid je odličan, ali ja nisam ljubitelj gradova pa ću ga preskočiti. Provozali smo se busom na dnevnu šetnju kroz Strugu, Struga je skroz šiptarska, hteli ili ne osećamo to, osećaj nije prijatan, ali izšće Crnog Drima iz jezera jednostavno treba videti uživo.

Sutradan pravimo autostop turicu od Ohrida prema jugu, pored jezera. Auto kamp Gradište je u opakoj borovoj šumi, odlično je uređen i nešto skuplji. Sezona naravno nije počela i ne primaju nikog.

Usput nalazimo smeštaj u selu Trpejca, nedaleko od mesta od kojeg se odvaja put preko Galičice za Oteševo.

Pred samom granicom, na jugu jezera, stižemo do lokaliteta Sveti Naum. Mesto je nestvarno lepo, neki čiča nas za 100 i kusur denara voza po jezeru i nespretno deklamuje istoriju kraja. Prelazimo most preko Crnog Drima koji se ovde uliva u jezero, a dolazi iz Prespanskog jezera (800 mnv), ispod Galičice! Čiča iz čamca nam je mrtav ozbiljan pričao kako ta voda teče kao struja kroz jezero i baš ona izlazi iz njega na suprotnom kraju, U Strugi. Aj dobro. Pijemo pivo ispred kafanice i gledamo močvaru koja se razliva oko reke. Ako se zateknete u ovom kraju nikako nemojte propustiti ovo mesto.

Sledeća 2 dana smo stacionirani u Trpejci kod sredovečne Zorice. Bodža je opako ispizdela na prozore koje je nemoguće otvoriti, nepraktični nameštaj i mentalitet svih ukućana, obzirom da smo platili istu cenu kao usred Ohrida, ali ja sam im sve pomenuto oprostio kad nas je Zoričin ćale provozao čamcem po jezeru. Znači, ako budete u prilici, nemojte promašiti ni lokaciju Sveti Zaum (tip je ako se dobro sećam burazer onog Nauma), odnosno ostatke manastira zidanog na cca 3 ara ravne plaže stešnjene dosta strmim brdom uz vodu i kojoj je za većinu smrtnika moguće prići samo sa jezera ili iz vazduha.

Konačno, ujutro 30.04 rešavamo da se popnemo na Galičicu, bar do prevoja pa nazad, a da gro stvari osavimo u Trpejci. Plan je bio da posle furamo na Dojransko jezero gde bar može da se kampuje jer je toplije (mnogo me je nervirala pomisao da danima vučem šator i vreću na leđima a spavam po kojekakvim smeštajima) i da isto veče stignemo u dolinu Vardara kako bi razvukli šator ko ljudi. Dosta ambiciozno. Uglavnom, krenemo nekom prečicom između njiva kako bi presekli put,

naravno usput malo zalutamo kroz šumu, ali posle nekog vremena ipak izbijemo na asfalt. I onda samo drumom, gore uz serpentine. Klima se polako menja, sunce odmiče na gore, a mi se ne skidamo. A planina je divna. I genijalno postavljena. Kako odmičemo, pogled je sve bolji, jezero i Trpejca kao na mapi. Žurimo uzbrdo, jedva čekam mesto za koje su mi rekli da je 50ak metara iznad prevoja (okej, znam, navikao sam i ja da ne verujem puno meštanima na geografske teme) – tačku sa koje se vide oba jezera, krajnji cilj ove šetnje. Odmaramo na za to predviđenom mestu, tako

su očigledno zamislili i priroda i makedonske vlasti, klupice su na zaravni, između druma i potoka, produžavamo gore, krpe snega su već uveliko oko nas, penjemo se do prevoja, jezero je sve šire ispod nas, eno ga i Naum, Bodža posustaje i rešava da me čeka na putu, a ja se kao opčinjen pentram na severno, niže brdo iznad prevoja.

 

Nagib nije jak, gazim preko nekoliko snežnika, vrh brda je konstantno malo ispred mene iako karta ne kaže tako, penjem se na jedno 3-4 lažnjaka i uvek otkrivam da ima još (ko se penjao recimo na Trem od Devojačkog groba odlično zna o čemu pričam), svaki čas se osvrćem i konačno iz jedno 7og cuga, eto ga prizor koji sam željno iščekivao :

- sa desne stane mi je Ohridsko jezero na čijoj obali lako prepoznajem Trpejcu i šumovito brdo iza nje a iznad Zauma, Nauma čiji položaj nazirem iza njih i albanske planine pod snegom koje oivičavaju jezero sa jugozapadne (a i zapadne) strane

- ispred mene šuma pod snegom na severnoj strani brda od 2254 mnv u južnom delu Galičice

- a sa leve strane sa karte dobro prepoznatljiva krivina Prespanskog jezera, opet oivičenog vrhovima pod snegom sa druge, istočne strane.

Možda preterujem, verovatno sam u tom trenutku bio posebno raspoložen, ali, ljudi, ja u životu ništa moćnije nisam video. Trebalo mi je 7-8 snimaka da sve to zajedno uhvatim, a toliko nisam imao u filmu. Razmišljao sam da zajebem sve planove i ostanem ceo dan odajući planinom, ali bilo je tehnički neizvodljivo. A i Bodža me je čekala dole.

U povratku smo ustopirali likove koji su vukli pun kombi jabuka iz Prespe za Pogradec (sreli smo još dosta takvih, uopšte mi nije jasna šema), dobili na vremenu i u 5 popodne krenuli iz Trpejce prema Vardaru. I po drugi put se provozamo u gepeku džipa vesele šiptarske ekipe koja se tih dana očigledno dosta (kao i mi) vozala po jezeru. Nismo mnogo popričali s njima, svirka u kolima je bila suviše glasna. Ovim putem veliki pozdrav za njih. Posle se malo zaglavimo na prvom skretanju za Prilep, na magistrali po mraku, ali ipak nešto posle 10 uveče iskočimo iz kabine šlepera i po šoferovom uputstvu prošetamo do dvorišta osnovne škole u Kavadarcima, a tu se već dobro oseća vrući vetar sa Egeja. I inače je školsko dvorište najzgodnija varijanta ako treba razvući šator negde u naselju. Po limenku prilepskog Daba i na spavanje. I to je bila jedina noć u kojoj smo iskoristili moj novi šator dvokilaš.

E, te noći je povučena crta. Ujutro je počeo maj, maj koji je bio tropski vruć i na Savi i Dunavu, a na Vardaru je stvarno bio nehuman još od svog prvog podneva. Magistrala (ljubazni i neupućeni je zovu autoput) krcata, praznik rada je ovde baš popularan, stop očajan, na silazu za Udovo istrčavam iz ladovine samo kad naiđe prazan auto, na skretanju za Strumicu iza Valandova (tamo se prave oni soleni stapčinja) upadamo u kola kod tročlane porodice koja nam oduševljeno priča o prvomajskom provodu na Starom Dojranu i počinjemo polako da kapiramo šta nas čeka. Jezero je ružna baruština, između vode i obale je pojas natopljenog blata, po poljani na obali mnogo kampera, roštilj, trubači i tezge sa džidžabidžama, pijemo jeftino a genijalno Tikveško Crno ispred kafane čekajući da prođe najgora žega i bežimo glavom bez obzira. Predveče smo u Gevgeliji, sutradan je ponovo vrućina po kojoj je besmisleno postojati, jedem sebi dupe što nismo odabrali Prespansko ezero umesto Dojranske folklorne baruštine, ali sad je već malo glupo vraćati se, hvatamo jedan voz za Skopje, pa drugi za Beograd, sedam na bicikl sa jednim drugarom i vozimo u Deliblatsku peščaru da tamo potrošim dan ipo koliko smo poranili u Beograd zbog greške u koracima.

Qqqlll. Deluje bas onako fino

Oko smestaja nemas brige,i sve informacije sto te interesuju imas na sajtu www.visit-ohrid.com

Istrazivacu stena, super prica

Deluje mi da bi se u tom delu Makedonije moglo provesti bar 10ak dana ne bi li se videlo i isprobalo sve zanimljivo sto tamo ima

Koliko je moguce setati uz jezero, ima li hajking staza?

Јебем ли га не знам које су то стазе па чисто моје запажање Све је више и више плажа које рокају уз језеро, типа сваки клуб има своју плажу. Тако да кад кренеш из центра ка светом науму ту су углавном плаже. Е сад кад би кренуо ка  Струги ту је мање плажа а и знам да шетају многи, успут има и кампова.

Na Ohridskite ezero e mnogo ubavo. Obilazak starog grada, konzumacija bureka u Žito-lebu, tvrđava, crkvice, Skopsko, čamcem po jezeru, kupanje u ledenoj vodi, Biljanini izvori, karting, Zlaten Dab (total hit, mnogo bolji od Skopskog), velike porcije, još Zlatnog Daba, večernja gužva, raspoloženi ljudi i klubovi uz jezero, vožnja oko jezera, Sveti Naum (svetogrđe - manastir pretvoren u hotel!  ), paunovi, još izvora, serpentine Galičice, nacionalni park, na snegu na 25 stepeni, a sve vreme pogled koji oduzima dah! pa još kupanja, Resen, nepregledne plantaže procvetalih stabala jabuke, Pelister, Bitolj, još Zlatnog Daba ... dva turbo dana!

Zaista ima svašta da se radi i vidi, ljudi su ljubazni, osećao sam se kao da nisam u inostranstvu, tako da ko god ima priliku, neka ne propusti Ohrid.

Јаоооо бурек си требао у бурегџилници Игор на раскрсници код оног њиховог Максија.

Ма прелепо је тамо.

Šta mogu, bio sam gladan pa mi se nije mnogo tragalo

Ako neko zna, kakva je situacija u Ohridu sa biciklima? Vidim da je sve van grada, pa bih vise volela da istrazujem plaze biciklom nego kombijima (kola nemamo). Dakle, da li postoji mogucnost iznajmljivanja, koliko je otprilike para i kako stoje sa sigurnoscu (tj da mi se ne desi sto i onom Japancu, da ostanem bez bicikla 

Prvobitno sam mislila da ponesemo bicikle odavde, ali nisam sigurna koliko je to izvodljivo (u voz do Skopja i nekako, al kako posle u autobus do Ohrida...

Elem, ako neko ima neku informaciju, bila bih zahvalna.

Ako neko zna, kakva je situacija u Ohridu sa biciklima? Vidim da je sve van grada, pa bih vise volela da istrazujem plaze biciklom nego kombijima (kola nemamo). Dakle, da li postoji mogucnost iznajmljivanja, koliko je otprilike para i kako stoje sa sigurnoscu (tj da mi se ne desi sto i onom Japancu, da ostanem bez bicikla 

Prvobitno sam mislila da ponesemo bicikle odavde, ali nisam sigurna koliko je to izvodljivo (u voz do Skopja i nekako, al kako posle u autobus do Ohrida...

Elem, ako neko ima neku informaciju, bila bih zahvalna.

Računaj da u Ohridu nema mogućnost za iznajmljivanja bicikla, barem ne u centru grada, ne znam kako je u hotelima, ali mislim da tamo je možno naći. Doduše, bilo je prošlom leto na jednom mestu u centru grada mogućnost da se iznajmi ovo prevozno sredstvo, ali suma je bila paprena - više od 10 eura na dan. Razlog za ovo je veliki broj turista iz Nizozemske, tako da ne bih preporačao ovu opciju. Druga važna stvar je što plaže sa strane Ohrida se nalaze na brdoviti deo Galičice, a trasa nije ramna za vožnje. Najvažnije, do dalečnije plaže jedina opcija da se obiđe je da se vozi bicikl po glavni put koji je strašno tesan u širini, vrlo pun vozila u toku letnih meseca i to ne bih preporučio nikome.

Ali zato, u Ohridu mnogo ljudi su strasni biciklisti koji voze u gradskih sredina. Ako imate privatni smeštaj, garantovano ćete moći da nađete ljudi koji imaju vakav ljubimac, pa probajte da ih šarmirate . Ako putujete vozom, bicikl donesite do Skoplje, od Skoplje sa vozom do Kičevo, a od tamo do Ohrida zadnjih 50-tak kilometara možete da se provozite.

Hvala puno na informacijama