Druga nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2023. — Munich-LH1737 – Expected – 17:55, čitam s info-ekrana na beogradskom aerodromu. Još nisam pravo ni krenula, a već kasnim 35 minuta u polasku. Vučem se po aerodromu kao mrtva krpa, sjedim vani dok mi košava raznosi ostatke šećera od kave i leprša mojim loše spakovanim stvarima. Još uvijek mi ne dopire do mozga da će mi trebati puno putničke sreće kako bi na svoje odredište zaista i stigla. Idem iz Beograda za Palestinu. Konačno. Drugačija kultura, drugačiji sukob. Što dalje od europske smorenosti i usisavajućeg cinizma, holivudskih antikapitalističkih filmova i serija koji prijete da sahrane bilo koju ideju prije nego što je našla deset supportera. I nije me previše briga što je tamo sedamdesetpetogodišnji konflikt i što je zasigurno sve sjebano. Ja idem s očekivanjima da me ta surova stvarnost koja je posve blizu kože, napuni i privede sebi. I ne letim zapravo za Palestinu nego za Tel Aviv jer Palestina nema svoj aerodrom, a nemati svoj aerodrom i...

Pročitajte Neprirodan krajolik

Meni je posle 90tih konflikta iz neposredne blizine preko glave. Ne bih se mogla naterati da obilazim ove dve zemlje. Od kad se sećam političkih zbivanja u svetu, sećam se sukoba između Izraela i Palestine. I mog, polu-odsutnog i ne pravog zanimanja za taj sukob. Ne moramo baš ni svemu svedoci biti. Ali lepo je čitati o tome, ovako, sa daljine, gde taj svet može ostati crno-beli, a taj sukob biti simbol, a ne ono što rat zaista jeste; pakao. Mesto sa previše žrtava, bez heroja i pobednika.

Kao što reče njena drugarica Tamara: „Znaš, lijepo mi je ovdje, ljudi su divni ali dosta mi je njihovog rata, mi smo jedva preživjele svoj“.