Grnčari iz Istalifa

Nije to prolećno krilato nestrpljenje, od pesnika opevano, za ljubav otvoreno, svim nadama okrenuto, sreći srodno. Jer to je godišnje doba prošlo, prošli su ushićenost i udisaji, osmesi i koraci – novembar je, sila azijskog leta je prošla preko zemlje, a eho udaljenog rata ne zaustavlja se pred brdovitom granicom Avganistana. Što su vesti oskudnije, što pošta iz Indije ređe i nepredvidljivije stiže, nemir je veći – a u slučaju da ste daleko od glavnog grada, koji sam po sebi nije ništa drugo do jedno izolovano selo, a možda i tvrđava, rezidencija iz feudalnog doba, osećate se tako strano i udaljeno od sveta i uskraćeno za zajedničku brigu i ozbiljni, za žrtvu spremni udeo u budućnosti. Prate vas loši sati i loši snovi, i pitate se: Šta ja radim ovde, šta tražim ovde? Šta me se sve ovo ovde tiče? – misleći na jahača na magarcu, vojnika, čoveka sa turbanom, na mulu koji u podne pred svojom malom džamijom poziva na molitvu, na okupljene vernike, seljake, ljude koji ispijaju čajeve i karavane koji lagano...

Pročitajte Grnčari iz Istalifa