Pocetak avgusta, drugar i ja stopiramo na mostu slobode za Rumu, samo sto smo ispusili po cigaru staje vozilo. Volan na desnoj strani, neki Rover ili Jeep ebem li ga. U vozilu su cetiri osobe (vozac, mladic na suvozacevom, djevojka i djecak na zadnjem sjedistu), ali to vozacu ne smeta nego nam kaze: "Upadajte, poguracemo se, ne idem ja do rume, ali idem blizu, i ovo dvoje vam idu u Rumu", misleci na mladica i djevojku. Drugar iz Vognja sa kojim sam stopirao se malo predomisljao i na kraju pristaje i mi ulazimo u auto. Nakon pet minuta voznje shvatim da mi ne idemo preko Venca nego da idemo prema Beocinu. Pitam drugara kuda cemo, on mi da do znanja da nema pojma, iako je on domaci (recimo). Vozac nam pocne pricati kako putuje 48h iz Londona, kako su ga iscimali na granici kada je ulazio u Srbiju itd. U tom trenutku provalimo da je lik potpuno odvaljen od speed-a i da ne zna sta prica. Kada smo ga poceli ispitivati gdje ce nas ostaviti objasnio nam je da je to na raskrsnici na kojoj ima dosta restorana, u sumi je, ali da se ne brinemo, prolazi 50-ak vozila na svakih 5 minuta. Da, bila je to raskrsnica u sumi, ali ni restorana, a ni vozila nije bilo u blizini. Najgore od svega sto je poceo da pada mrak, a mi smo se nalazili negdje na Fruskoj gori, usred nicega (sem sume). Zakljucili smo da smo bili nekih 4-5 km od Lezimira i odlucili da se uputimmo prema Rumi pa sta bude. U toku 4 sata koliko smo pjesacili kroz sumu sreli smo 3 auta i dva traktora (koja su isla u suprotnom smjeru). Dosli smo skoro do Vrdnika kada su nas pokupili roditelji lika koji je ustopirao istog majmuna kao i mi. Mislim da je on bio ubijedjen da nas ostavlja na Iriskom, ali grdno se prevario, ili nas je jednostavno zezao, ne bi me cudilo.... Da mi padne saka taj "Englez"  :maddd:

P.S. Ostavio nas je blize Iloku nego Rumi...  :?

Uh, trudiću se da što više detalja napišem! Stvarno ne želim ovo nikom. Nije propao stop ali toliko smo se namucili da mu dođe na isto.

Februar je bio, taj dan pamtim i još po tome što je tada umro Milošević. Sad kad god objave vest ''na današnji dan umro Milošević'' ja se setim toga. Dakle, krenemo ortak i ja iz Kraljeva za BG. Ujutru u 7h bili na izlazu iz grada i stop je bio fin, u 12h smo bili u bg. Dakle 170 km za 5 sata... mada moram priznati da sam i bolje prolazio ali nema veze. Završili to po BG što smo imali i sad treba da krenemo nazad. U dzepu 500 kinti i još možda nekih 20-30 u metalu. 16:30h, polako pada mrak i kreće kišica. Ja u to vreme nisam ima pojma BG. Znao samo oko železničke i do centra. Nego da se vratim na temu. Sa tim parama treba doći do Kraljeva, mrak pada, a i kiša onako kreće da rominja! Na kraju odlučimo da odemo na voz i vozom do Stalaća pa onda Bože pomozi.

Parolom kad stignemo razmišljačrmo šta dalje. Dali mi kondukteru 500 kinti za nas dvoje do Stalaća i rekosmo mu i da oće više nemamo. Stižemo mi u Stalać oko 20h a do Kraljeva ima oko 70 km. Izašli mi na stop i krećemo,al niko da se smiluje da stane. I stopiraj i stopiraj ma ništa. Negde 21h i kao ajde da krenemo ka Kruševcu pa dokle stignemo, možda neko stane usput a ako ne tamo su veće šanse da nešto uhvatimo. Inače do Kruševca ima 13 km. Idemo mi a sad ako uspem da dočaram, ide brdo, pa pruga, pa put, pa reka (Morava). Dakle nigde ništa. Da nas ubije neko ne bi se saznalo. A na stranu to što smo gladni, to je tek za priču. 12 sati ništa pojeli nismo. Idemo mi tako ka Kruševcu i kako šta nailazi mi stopiramo al ništa. U jednom trenutku ide nešto, al pošto je noć nemamo pojma šta je. Dal bus, dal kamion, dal kola....samo farove vidimo! I stopiram ja to kad staje bus, onaj seoski. Otvara zadnja vrata, i svira. Ja mašem rukom i pokazujem da ide jer dzaba da ulazimo kad nemamo para. Ma on svira uporno i mi udjosmo. U celom busu samo vozač i jedan putnik. Vozač se dere na nas kao u fazonu ovde sam vam stao a treba još i da vas molim da uđete. Ja mu lepo objasnim da nemamo ni dinara, a on kao ma mislite da je meni stalo do para nego da vas vadim iz ove Nedođije. I objasni pošto ne sme da ulazi u stanicu sa nama da će stati na semafor ispred stanice i da mi tu izađemo. Kao stajem i otvaram vrata a vi izađite. Mislim se ja ne moras ni da stajes, samo otvori vratai mi ispadamo.

Stigosmo mi u Kruševac, izađosmo i sad treba da odemo na izlaz iz grada da nastavimo dalje. A ima sigurno jedno sat vremena da se pešači do izlaza. Idemo mi a subota bila, pun grad, svi ono u zezanju a mi samo glavu dole i cepaj. Idemo ka izlazu, ka mestu Koševi i samo pričamo o hrani. Do tada smo već po 3-4 puta pregladneli. Svira u stomaku samo bije. Idemo mi i zvecka onaj metal u dzepu. E sta je ironija, nigde prodavnice ili neke pekare ili bilo šta gde bi moglo da se kupi neki hleb ili neka kifla da se pojede. Ništa ne radi. Idemo i psujemo, niko ne staje, kiša kreće sad već žestoko da pada. Već postaju i noge mokre i stižemo u Koševe negde posle ponoći. I stopiraj tu i stopiraj ma ništa. Bila tu i neka kamionska prikolica i ja predložio da se uvučemo unutra i da prespavamo pa ujutru da nastavimo. Jer kiša već ubi, a niko ništa. Kreću već i ljudi da se vraćaju iz grada, prolaze kolima, mi stopiramo oni nas podjebavaju...stvarno jadno je sve izgledalo. U jednom trenutku staju neka kola, samo zmam da su bila crna, nemam pojma koja marka. A pre toga ja kažem ortaku ako nam neko stane i pita dokle idemo da kažemo do Trstenika, ako kažemo do Kraljeva reći će ovi ludi. I staju ta kola, pitaju dokle mi kao ka Trsteniku pa dokle može. Oni nama mi do Počekovine. To je selo jedno pre Trstenika. Ušli mi unutra, ono toplo, pa miriše, ma bruka. Sve molim Boga da se vozimo što duže da bi se zagrejali. Vidim ja tabla piše Počekovina i mislim se kad pre stigosmo. Usporava lik i pita nas jer mi idemo do Trstenika ili ne. Ja mu lepo objasnim da idemo do Kraljeva. On se prekrsti i nastavi put dalje. Stigosmo do Trstenika

on nama momci stavrno ne mogu dalje. Ja se mislim ma i ovo nam vrh. Sad smo na nekih 32-33 km od Kraljeva. Izašli mi iz kola, razbudi nas onaj ladan vazduh i krenusmo pešaka dalje. A ko za inat vetar duva u lice. Idu neka kola ja više puko i stao skoro na sred puta i stopiram, staje lik. Kao upadajte. Mi unutra kad ono neki lik koji se poznaje sa mojim ćaletom a ujedno je i direktor jednog hotela u Vrnjačkoj Banji. Samo ovo nisam pomenuo na početku, moji nisu imali pojma gde sam ja jer su tog vikenda bili u selu. Idemo mi i on ti si meni nešto poznat, ja sve savijam glavu da ne provali. Doveze nas on do petlje jedne gde se odvaja put za Vrnjačku Banju i kao kaže momci vozio bih vas do Kraljeva ali radim ujutru od 7h. Mi izasli i bilo je negde oko 03:30h. Kola nigde da naiđu, a od Kraljevasmo 26 km. Napokon naiđoše kola i ja više onako iz očaja digo ruku kad stade. Ja pitam jel može do Kraljeva kao on ma upadajte. Sunce ti poljubim kad reče da ide do Kraljeva kao da sam se ponovo rodio. Pada kiša, brisači ne postižu da obrišu kolikoi je to pljusak. Pita on nas odakle idemo, kad mu rekosmo iz Beograda i kojom maršutom čovek do Kraljeva više reč nije progovorio. Na kraju koliko je to nevreme bilo odveze me do zgrade direktno. Zahvalismo se, ode on i mi napokon kući. I onda ulećem u stan, pogledam u kutiju sa hlebom a hleba nema. Meni dim na uši izlazi. u Zamrzivaču ništa. Na kraju smo jeli smrznut sir i ajvar.

Toliko od mene za ovaj put.

Uh, trudiću se da što više detalja napišem! Stvarno ne želim ovo nikom. Nije propao stop ali toliko smo se namucili da mu dođe na isto.

Februar je bio, taj dan pamtim i još po tome što je tada umro Milošević. Sad kad god objave vest ''na današnji dan umro Milošević'' ja se setim toga. Dakle, krenemo ortak i ja iz Kraljeva za BG. Ujutru u 7h bili na izlazu iz grada i stop je bio fin, u 12h smo bili u bg. Dakle 170 km za 5 sata... mada moram priznati da sam i bolje prolazio ali nema veze. Završili to po BG što smo imali i sad treba da krenemo nazad. U dzepu 500 kinti i još možda nekih 20-30 u metalu. 16:30h, polako pada mrak i kreće kišica. Ja u to vreme nisam ima pojma BG. Znao samo oko železničke i do centra. Nego da se vratim na temu. Sa tim parama treba doći do Kraljeva, mrak pada, a i kiša onako kreće da rominja! Na kraju odlučimo da odemo na voz i vozom do Stalaća pa onda Bože pomozi.

Parolom kad stignemo razmišljačrmo šta dalje. Dali mi kondukteru 500 kinti za nas dvoje do Stalaća i rekosmo mu i da oće više nemamo. Stižemo mi u Stalać oko 20h a do Kraljeva ima oko 70 km. Izašli mi na stop i krećemo,al niko da se smiluje da stane. I stopiraj i stopiraj ma ništa. Negde 21h i kao ajde da krenemo ka Kruševcu pa dokle stignemo, možda neko stane usput a ako ne tamo su veće šanse da nešto uhvatimo. Inače do Kruševca ima 13 km. Idemo mi a sad ako uspem da dočaram, ide brdo, pa pruga, pa put, pa reka (Morava). Dakle nigde ništa. Da nas ubije neko ne bi se saznalo. A na stranu to što smo gladni, to je tek za priču. 12 sati ništa pojeli nismo. Idemo mi tako ka Kruševcu i kako šta nailazi mi stopiramo al ništa. U jednom trenutku ide nešto, al pošto je noć nemamo pojma šta je. Dal bus, dal kamion, dal kola....samo farove vidimo! I stopiram ja to kad staje bus, onaj seoski. Otvara zadnja vrata, i svira. Ja mašem rukom i pokazujem da ide jer dzaba da ulazimo kad nemamo para. Ma on svira uporno i mi udjosmo. U celom busu samo vozač i jedan putnik. Vozač se dere na nas kao u fazonu ovde sam vam stao a treba još i da vas molim da uđete. Ja mu lepo objasnim da nemamo ni dinara, a on kao ma mislite da je meni stalo do para nego da vas vadim iz ove Nedođije. I objasni pošto ne sme da ulazi u stanicu sa nama da će stati na semafor ispred stanice i da mi tu izađemo. Kao stajem i otvaram vrata a vi izađite. Mislim se ja ne moras ni da stajes, samo otvori vratai mi ispadamo.

Stigosmo mi u Kruševac, izađosmo i sad treba da odemo na izlaz iz grada da nastavimo dalje. A ima sigurno jedno sat vremena da se pešači do izlaza. Idemo mi a subota bila, pun grad, svi ono u zezanju a mi samo glavu dole i cepaj. Idemo ka izlazu, ka mestu Koševi i samo pričamo o hrani. Do tada smo već po 3-4 puta pregladneli. Svira u stomaku samo bije. Idemo mi i zvecka onaj metal u dzepu. E sta je ironija, nigde prodavnice ili neke pekare ili bilo šta gde bi moglo da se kupi neki hleb ili neka kifla da se pojede. Ništa ne radi. Idemo i psujemo, niko ne staje, kiša kreće sad već žestoko da pada. Već postaju i noge mokre i stižemo u Koševe negde posle ponoći. I stopiraj tu i stopiraj ma ništa. Bila tu i neka kamionska prikolica i ja predložio da se uvučemo unutra i da prespavamo pa ujutru da nastavimo. Jer kiša već ubi, a niko ništa. Kreću već i ljudi da se vraćaju iz grada, prolaze kolima, mi stopiramo oni nas podjebavaju...stvarno jadno je sve izgledalo. U jednom trenutku staju neka kola, samo zmam da su bila crna, nemam pojma koja marka. A pre toga ja kažem ortaku ako nam neko stane i pita dokle idemo da kažemo do Trstenika, ako kažemo do Kraljeva reći će ovi ludi. I staju ta kola, pitaju dokle mi kao ka Trsteniku pa dokle može. Oni nama mi do Počekovine. To je selo jedno pre Trstenika. Ušli mi unutra, ono toplo, pa miriše, ma bruka. Sve molim Boga da se vozimo što duže da bi se zagrejali. Vidim ja tabla piše Počekovina i mislim se kad pre stigosmo. Usporava lik i pita nas jer mi idemo do Trstenika ili ne. Ja mu lepo objasnim da idemo do Kraljeva. On se prekrsti i nastavi put dalje. Stigosmo do Trstenika

on nama momci stavrno ne mogu dalje. Ja se mislim ma i ovo nam vrh. Sad smo na nekih 32-33 km od Kraljeva. Izašli mi iz kola, razbudi nas onaj ladan vazduh i krenusmo pešaka dalje. A ko za inat vetar duva u lice. Idu neka kola ja više puko i stao skoro na sred puta i stopiram, staje lik. Kao upadajte. Mi unutra kad ono neki lik koji se poznaje sa mojim ćaletom a ujedno je i direktor jednog hotela u Vrnjačkoj Banji. Samo ovo nisam pomenuo na početku, moji nisu imali pojma gde sam ja jer su tog vikenda bili u selu. Idemo mi i on ti si meni nešto poznat, ja sve savijam glavu da ne provali. Doveze nas on do petlje jedne gde se odvaja put za Vrnjačku Banju i kao kaže momci vozio bih vas do Kraljeva ali radim ujutru od 7h. Mi izasli i bilo je negde oko 03:30h. Kola nigde da naiđu, a od Kraljevasmo 26 km. Napokon naiđoše kola i ja više onako iz očaja digo ruku kad stade. Ja pitam jel može do Kraljeva kao on ma upadajte. Sunce ti poljubim kad reče da ide do Kraljeva kao da sam se ponovo rodio. Pada kiša, brisači ne postižu da obrišu kolikoi je to pljusak. Pita on nas odakle idemo, kad mu rekosmo iz Beograda i kojom maršutom čovek do Kraljeva više reč nije progovorio. Na kraju koliko je to nevreme bilo odveze me do zgrade direktno. Zahvalismo se, ode on i mi napokon kući. I onda ulećem u stan, pogledam u kutiju sa hlebom a hleba nema. Meni dim na uši izlazi. u Zamrzivaču ništa. Na kraju smo jeli smrznut sir i ajvar.

Toliko od mene za ovaj put.

Covece ovo je definicija propaliog stopa! 

Ali svaka cast na trudu i istrajnosti, pravi stoperi!

Februar je bio, taj dan pamtim i još po tome što je tada umro Milošević.

Znači da je bio 11. mart 2006. 

Februar je bio, taj dan pamtim i još po tome što je tada umro Milošević.

Znači da je bio 11. mart 2006. 

Februar je bio, taj dan pamtim i još po tome što je tada umro Milošević.

Znači da je bio 11. mart 2006. 

Znao sam a ću se negde zeznuti  ;D   izvinjavam se. Imam raznoraznih priča pa kad me ne bude mrzelo iskucaću!

jul 2009, drugar i ja isli na kampovanje po jugozapadnoj Srbiji, mi smo tri dana stopirali u okolini Prijepolja, od toga nam je samo jedan lik stao, a pritom se ispostavilo da nije odatle. Ljudi su dole dosta skepticni postali po pitanju stopera, nebitno koje doba dana ili noci je u pitanju, jer se u tom gradu, i okolnim gradovima, pojavilo dooosta droge i narkomana u poslednjih par godina, valjda zbog blizine granice ili sta vec. Da muka bude veca, kisa nas je bas cesto pratila.

Posto je prethodni dan toliko kise palo na Jadovniku, da su nam satori bili puni vode, samo nam je falilo jos kise.. i sidjosmo u Prijepolje, i posto smo hteli da iz grada predjemo 5-6 kilometara do manasitra Mileseve, ostavili smo ranceve tj svu opremu u nekoj kafani, al je problem bio sto smo i kabanice ostavili. A toga smo postali svesni kada smo stigli taman na pola puta, kad nije moglo ni napred ni nazad. Ljudi, takav pljusak nas je uhvatio, da sam imao utisak da cemo se podaviti ako nastavi da pada par sati... oooo padalo je par sati... A mi se ponadali da ce brzo prestati, pa se sakrili ispod nadstresnice neke supe koja je bila jedini objekat u blizini. I cekali, cekali, cekaliii... pa smo trcali sa jednog kraja supe na drugi, jer je kisa stalno menjala pravac, tako da smo nakon sat vremena shvatili da nema potrebe da pravimo budale od sebe, i naprosto se prepustili tusiranju.. Taaaaman sto smo stigli do manastira, kisa prestaje, sunce granu.. tamo smo bili sat vremena, i kad smo krenuli nazad resili da stopiramo, opet niko nije hteo da stane, i opet stigosmo na isto ono mesto, gde je ona supa, dakle na pola puta, i upravo tada je pocela da pada kisa... na svu srecu, u tom trenutku je naisao taj decko koji se jedini zaustavio u ta tri dana, i odvezao nas do grada. Inace je gastarbajter iz Austrije, a ovde dolazi samo preko leta da obidje rodbinu

Onda smo nastavili sutradan da stopiramo, i opet nije bilo nicega... osim kise, naravno... Kad sam stigao kuci ( vozom ) mislim da mi nije palo na pamet da stopiram narednih nekoliko meseci..