Upravo se vratih iz ove neobične zemlje, pa bih da podelim sveže informacije sa svima.

Najveći izazov je viza samoslatno putovanje. Turističke vize se mogu dobiti samo uz agencijski aranžman, koji u proseku košta oko hiljadu dolara za 2 noći/3 dana. Vodič vas skuplja na graničnom prelazu i ide sa vama do vašeg izlaska iz zemlje. Bekpekerima tako ostaje tranzitna viza kao jedna od opcija. Međutim, većina ambasada je prestala da izdaje tranzitne vize posle kovida. Čitajući sveže informacije na forumima i Fejsbuk grupama, vidoh da se još uvek mogu dobiti u Jerevanu i Biškeku, te sam odlučio da probam u Biškeku. Viza za državljane Srbije košta 35 dolara, hitna procedura je moguća za 85. Najpre plaćate 10 dolara i predate dokumenta – pasoš, kopiju prve strane pasoša u boji, dve fotografije, popunjene formulare sa sajta (dva ih je) i pisanu izjavu u kojoj navodite zašto, kad i kako želite da putujete. Ukoliko vam odobre vizu, doplaćujete još 25 USD. Čekao sam tačno tri nedelje, i isplatilo se. Viza je sa fiksnim datumima, i fiksnim graničnim prelazima ulaska i izlaska.

Ušao sam iz Uzbekistana, tačnije iz Buhare, preko graničnog prelaza Farab. Pošto sam u Buharu stigao vozom u pola noći, i bio kratak s vremenom, do granice sam išao Yandex taksijem. Cena je bila oko 16 dolara. Put traje skoro dva sata. Na uzbečkoj strani granice sam promenio dolare u turkmenske manate, po kursu 18. U samom Turkmenistanu možete dobiti 19.5, tako da savetujem da promenite samo koliko vam treba do prvog grada. Uzbečka granica se prolazi brzo i lako, a onda ulazite u uzbečki autobus koji vas vozi par stotina metara naniže, do turkmenske straže. Košta nešto sitno. Po izlasku dajete pasoš turkmenskom vojniku, koji vas upućuje u malu kućicu, gde vam uzmu bris iz nosa. Onda nastavljate peške, putem kroz pustinju oko jedan kilometar, do zgrade u kojoj su pasoška i carinska kontrola. Tu sam morao da čekam, oko pola sata, da se otvori banka. U banci plaćate 29 dolara za PCR test, 10 ulaznu taksu i još 6 za tamo nešto... Onda sa tim priznanicama idete na pasošku, koja je šalter pored. Policajac je tražio da mu na papiru napišem rutu kojom ću se kretati, i na papiriću mi je dao svoj broj telefona, da mu se obavezno javim svaki put kad sednem u prevoz. Ako se ne javljam, reče da će biti štraf. Nakon što dobijete ulazni pečat, skeniraju vam prljag, popunjavate carinsku deklaraciju, i idete dalje. Po izlasku iz zgrade vas čeka turkmenski autobus, koji vas za 5 manata vozi do izlaska iz pograničnog kompleksa. Tu ima brdo taksista koji nude vožnju čak i do Ašhabada. Ja sam nastavio sa Turkmenom kog sam upoznao na granici, do Turkmenabada.

SIM karticu nisam uspeo da kupim, pošto sam putovao u vreme Kurban-bajrama. Rekli su mi da kartice ne prodaju u vreme praznika. Ne znam da li je straci uopšte mogu kupiti. Internet je prilično slabo dostupan. Većina ljudi uopšte nema internet na svojim telefonima, te nije lako dobiti hotspot. U kafićima i restoranima, uglavom nema Wi-Fi. Mnogi meštani čak imaju telefone koji su se kog nas koristili pre petnaestak godina i koji uopšte ne podržavaju internet. Većina zapadnih aplikacija je blokirana u Turkmenistanu, i to mnogo žešće nego u Iranu ili Kini. Nijedan od zapadnih VPN-ova, koje sam uspešno koristio u Iranu i Kini, nije radio u Turkmenistanu. Lokalni Couchsurferi su mi predložili par njih, a radio je jedino BD Net VPN. Kažu da VPN-ovi bivaju onesposobljeni brzo nakon što se pojave, i da uglavnom najbolje rade neki lokalni, do kojih nisam ni pokušao da dođem.

Novac je najlakše razmeniti na pijacama, npr. Ruski bazar u Ašhabadu. Banke nude fiksan katastrofalan kurs od 3.5 manata za dolar, dok je na pijacama 19.5. Preporučujem vam da putujete sa dolarima, jer za evre dobijate isto koliko i za dolare.

Smeštaj u Turkmenistanu je komplikovanije naći nego u drugim zemljama. Hotela nema na sajtovima kao što su Booking i HostelWorld. Negde sam pročitao da stranci plaćaju u dolarima istu cifru koliko i meštani u manatima, ali i da ima hotela gde se može spavati za desetak dolara. Ja sam koristio AirBnB, jedan jedini koji postoji u zemlji, i apsolutno ga preporučujem. Spavao sam samo u Ašhabadu, a ostala mesta obilazio odatle. Moguće je spavati u noćnim vozovima koji idu ka svim većim gradovima. Couchsurfing radi, mada ima malo članova.

Gradski autobusi postoje u Ašhabadu. Udobni su i čisti, a mreža je dobra. Cena karte je pola manata. Taksi je takođe jeftin, i u proseku gradska vožnja košta oko 20 manata. Nemaju taksimetre, već treba dogovoriti cenu pre nego što sednete. Postoji aplikacija Taxi Hyzmaty, ali se taksi može naručiti samo uz turkmenski broj. Bez broja je možete koristiti da vidite koliko otprilike je realna cena vožnje do vaše destinacije. Nigde u Turkmenistanu nije bio ni najmanji problem naći prevoz, jer je svako vozilo nezvanični taksi.

Avionske karte su takođe skuplje za strance, u proseku desetak puta. Na sajtu Turkmenistan airlines se ne mogu kupiti bez turkmenskog broja telefona. Kontaktirao sam turističku agenciju, i rekli su mi da nije dozvoljeno leteti sa tranzitnom vizom i da ne mogu da mi prodaju kartu. Ipak, kartu sam kupio na aerodromu u Mariju, za let do Ašhabada. Košta 69 dolara, dok lokalci plaćaju samo 6. Letova ima od svih većih gradova do Ašhabada, kao i između njih. Ako pokušavate da vidite što više za tih pet dana, ima smisla leteti ili koristiti noćne vozove.

Hrana je odlična, i dosta je bogatija nego u ostalim zemljama centralne Azije. Obrok u malim birtijama košta oko jedan dolar, dok u boljim restoranima u Ašhabadu izađe oko pet. Uz hranu uglavnom dobijete veliku činiju pasiranog paradajza, odličnog prirodnog ukusa. Preporučujem da probate fitči i dogramu.Proizvodi iz supermarketa su mnogo boljeg kvaliteta nego kod nas.

Ruski se i dalje dosta govori, naročito u Ašhabadu. Turski je takođe od koristi, svi ga razumeju, i u svakom društvu se nađe nego ko ga tečno govori. Na ulicama ima malo automobila, nema gužvi. Umesto izduvnih gasova i benzina, u Ašhabadu mirišu borovi, kao u planini, i sve je neverovatno čisto.

Za videti ima mnogo toga. Meni su bili najzanimljiviji spomenici svemu i svačemu u Ašhabadu, podzemno jezero Kow-Ata, i selo Nokhur. Pored toga sam posetio još i gasni krater Darvaza, gradove Turkmenabad, Bajramali i Mari, kao i istorisjke lokalitete Kyz Kala i Mauzolej Sultana Sandžara. Svi gradovi imaju neverovatno dobre i čiste pijace, koje su atrakcija same po sebi. Fotografisanje baš ne vole. Često su mi stražari mahali rukama i govorili da se ne sme slikati, čak i kad su to bili obični spomenici. Mada mi niko nije rekao da obrišem...

Pošto sam putovao sa tranzitnom vizom, trebalo je da izađem u Iran. Međutim, u Iranu sam već bio u martu, te su me Iranci vratili sa granice, jer bezvizni režim, koji sa njima imamo, dozvoljava samo jedan ulazak u šest meseci. Ni sam nisam imao pojma o tome... Zamolio sam turkmenske policajce da mi ponište ulazni pečat i dozvole da se vratim na ašhabadski aerodrom i odatle odletim. Dozvolili su. Na aerodromu sam uz malo objašnjavanja prošao lagano. Turkmenistan je, makar putnicima, mnogo opušteniji nego što se piše po internetu. A opet, razlikuje od svih zemalja u kojima sam bio.

Hvala ti što si podelio iskustvo. Znači tranzitna je samo na 5 dana, i mora se sedeti 3 nedelje u Biškeku da bi se dobila? Šteta što su toliko zakomplikovali, deluje kao jako interesantna zemlja.

Kako si se javljao policajcu svaki put kad bi seo u prevoz, ako nisi imao SIM karticu? 

Btw kako je bilo u Iranu u martu? 

Zapravo, ne mora, jer ne zadržavaju pasoš. Još su rekli da se viza može podići u bilo kojoj ambasadi, ili na graničnom prelazu. Čitam na Karavanistanu da putnici koji apliciraju u Jerevanu, uglavnom podižu u Teheranu ili Mašhadu. Postoji i ubrzana procedura za 85 dolara, tri dana čekanja.

Policajcu sam se javio samo jednom, sa vozačevog telefona. Drugi vozač nije hteo da mi da telefon kad je čuo za šta mi treba. ? Uglavnom, kao što sam i mislio, ništa od kazne...

Iran u martu je super, u vreme Novruza nema gužvi. Lokalci su mi govorili da je dobro što sam baš tad došao. Planiram opet, da obiđem ostatak.

23 hours ago, pecanj said:

Drugi vozač nije hteo da mi da telefon kad je čuo za šta mi treba. ?

Po tim zemljama vlada popriličan (i verovatno sasvim opravdan) strah od policije... Dobro te nije izbacio kad je čuo da planiraš da zoveš policajca ?