Moram da otvorim novu temu jer je tekst predugačak da bih ga stavio u komentare na Dejanov tekst o „Poseti sirijskoj ambasadi“

Želeo da na Dejanov odličan tekst dodam par reči vezano za novinare koji su prisustvovali, obzirom da je bilo par pitanja o njihovoj reakciji na „naše prisustvo“.

Prvo da razjasnim otkud oni tamo.

Sirijska vlada je pozvala grupu naših novinara iz raznih medijskih kuća, da budu gosti u Siriji (o sirijskom trošku), snime reportaže i napišu tekstove za svoje kuće o toj prelepoj zemlji. Na RTSu sam zakačio par epizoda, šta su drugi objavili nije mi poznato. Elem, sirijsko ministarstvo (nisam siguran dal' turizma ili kulture, a možda je to u sklopu jednog?) je rešilo da nagradi, po njihovoj oceni, najbolji prilog. To je bio razlog okupljanja u ambasadi novinara koji su bili tim povodom u Siriji.

Dok smo radili pripremu za ovaj događaj, imao sam ideju da mi pozovemo novinare iz nekoliko redakcija, da zabeleže događaj dodele zahvalnice, što bi na neki način bila i promocija Kluba. Međutim, kada sam ušao u problematiku organizovanja takvog skupa, saznao sam da to nije praksa, jer sve ambasade već imaju medijske kuće i novinare sa kojima sarađuju. Dobro de, ionako će biti dovoljno novinara koje ambasada poziva...

Naša „delegacija“ je prva stigla u ambasadu i odmah se ustoličila (zauzela skoro sve raspoložive stolice) u prijemnoj prostoriji ambasade. Odmah smo pokrenuli živu diskusiju o zajedničkoj nam temi – špartanje geografskim širinama i dužinama. Jedan od pristiglih novinara nas gleda i sluša blago otvorenih usta (kasnije se ispostavilo da nije novinar nego fotograf). Ja trljam ruke i razmišljam, dobro je što nas je ovoliko iz Kluba došlo, jer kad posle prijema novinari navale sa pitanjima...

Pozvaše nas kod njegove ekselencije Ambasadora. Sam oficijelni deo je Dejan odlično opisao. Novinari koji u startu nisu znali koji smo i šta smo su to mogli čuti od Zokija, koji je vrlo lepo predstavio Klub prikladnim govorom dok je Ambasadoru predavao našu plaketu.

Opet, mislim ja (verujem i ostali), sa’će novinari da prepoznaju zanimljivu priču i da naprave sebi posao – to im je valjda posao – otkrivanje i pisanje zanimljivih tekstova. Ipak je Klub putnika Srbije i način putovanja koji propagira malo neuobičajen za zemlju Srbiju. Pa ipak su oni iz takvih (zabavnih) redakcija svojih informativnih kuća!

Ćorak!!!

Naši dični novinari su se usresredili na posluženje i međusobno ćaskanje.

Možda su moja (naša) očekivanja bila prevelika?

Možda su došli da se opuste i pobegnu iz redakcije a ne da „izmišljaju“ sebi posao?

Možda im nije bila zanimljiva tema da neki tamo Klub dodeljuje neku tamo pohvalnicu jednoj ambasadi?

Ma, važno je da smo mi našu ideju sproveli u delo, i sa naše strane, kako smo znali i koliko smo mogli, zahvalili se osoblju sirijske ambasade na svoj njihovoj ljubaznosti, a preko njih i svima u Siriji sa kojima smo na našim putovanjima dolazili u kontakt.

  Moja iskustva sa novinarima su 90% negativna, 9% neutralna i 1% pozitivna. Kao klinac sam mislio da su potrebni ne znam kakvi talenti i kvaliteti da ni neko bio novinar... Sad sam siguran da bi taj posao, ovako kako se u pomenutih 90% slučajeva obavlja, mogao da obavi manje-više svako. Da sad nabrajam pojedine katastrofe koje smo imali sa novinama, nema svrhe, samo ću se badava ponovo iznervirati Ali svakako od njih ne očekujem ništa dobro, i uvek se stresem kad nas neki novinar kontaktira da bi pisao o nama... Možda je i bolje što nisu pominjali ovo sa ambasadom Sirije, ko zna šta bi na kraju u tom tekstu pisalo.

mene je, kao novinara, sramota zbog nivoa na koji je srozana profesija  , bas zahvaljujuci takvim "profesionalcima" koji jure besplatna pica, hranu, putovanja, ali i sve ostalo - diskove, knjige, majice, pa sve do najrazlicitijih gluposti, vazno da je besplatno.

u kodeksima ponasanja novinara, koje bi svaka ozbiljnija kuca trebalo da ima (i postuje) se cesto svaki poklon vredniji od hemijske olovke smatra neprihvatljivim, i sumnja se da bi mogao da utice na rad novinara, ali mi smo daleko od postovanja ovakvih kodeksa...

odlazak na teren se cesto koristi za hvatanje krivine i obavljanje desetih stvari, pa na dogadjaj dodjes malo kasnije a odes malo ranije, i u najboljem slucaju kod kolega iz agencija koji moraju da ostanu do kraja jer nemaju od koga da prepisu, raspitas o cemu se radilo.

u redu, ritam u novinarstvu, narocito u dnevnim izdanjima je ubitacan i ponekad pises i po tri teksta dnevno i osecas se kao da radis u fabrici. zato se dolazi u situaciju da se ne obraca dovoljno paznje na ono sto se pise, da se prave materijalne greske (one druge lektori i korektori srede), da se otaljava, da se ne proveravaju informacije, da se pise napamet, i sve najgore i najneodgovornije sto mozete da zamislite.

sto se tice kriterijuma interesantnosti tema - sto vise "krvi" i  , to interesantnije. za to su vec krivi i citaoci i novinari. a hvala bogu sve je puno nasilja, pedofilije, grozota, tako da lepe teme i pozitivne vesti uvek nekako izvise. cesto se takvi tekstovi ostave u steku za prvu pomoc kada nema neke saobracajke ili ubistva da se popuni strana. ako predlozis uredniku da napises tekst npr na temu kako jeftino i samostalno putovati gledace te kao da si pao sa marsa i jos ce ti reci da ce novine zbog takvih tekstova i propagiraja putovanja bez agencija izgubiti oglasivace turisticke agencije koji dobro placaju. 

sem toga, 90% zaposlenih, narocito medju urednistvom, nema nikakve fakultete (ne kazem da je to merilo pameti, ali u ovom slucaju govori da je dovoljno biti lisica i uspeti) i ustolicilo se na osnovu da ne preciziram kakvih znanja i vestina.

mogla bih do sutra na ovu temu sve najgore.

  Moja iskustva sa novinarima su 90% negativna, 9% neutralna i 1% pozitivna.

ajde Lazare, sad istinu na sunce, gde si mene kategorisao?

Novinari su čudna sorta...

Pre neku godinu, radili smo, drugari i ja, neka istraživanja u okolini Bora. Naravno, jedan dan sjatiše se novinari. Sve, ali apsolutno sve što su napisali nije bilo tačno. Od imena ljudi koji su učestvovali u akciji, do mesta gde se sve događalo, pobrkali su ko je šta rekao a na kraju su tekst zasladili time da smo našli neke silne pećine i da smo pili vanzemaljski čaj i takve silne gluposti. Izašli smo u Novostima, Onim Novinama Čije Ime Može Da Se Prevede I Kao Pismonoša, Blicu, vrteli smo se na silnim nekim televizijama... i ispali jako smešni...

Novinari su jednostavno napravili senzacio ni od čega. Iako sam insistirao na tome da mi previše ne koriguju to što sam im ispričao.

mrzim kad mi neki sagovornik trazi autorizaciju osim kada se radi o necemu naucno-strucnom, pa ne bih da se izblamiram i onda je i sama trazim, ali posto nas ima raznih novinara, prijateljski savet je - uvek trazite da pregledate tekst pre nego sto se objavi.