Bravo za novi podforum

Dakle, tema je vase prvo stopersko iskustvo, zao mi je ako sam nekoga razocarao

Ja sam prvi put stopirao u sestom ili sedmom osnovne (navucen vec 10 godina, eh...), vracao sam se sa 3 druga iz Pozege, udaljene 10km od Lucana. Uhvatio nas je mrak, pocela kisa (imali smo neki kisobran, ali smo se nesto zakacili oko njega jos pre stopa, pa je zavrsio slomljen :-D), a niko da stane. Krenuli smo lagano pesaka i negde u sred nicega, onako pokisli i promrzli smo resili da se skupimo i pravimo jadni, pa ce se mozda onda neko smilovati i stati nam :-D I za divno cudo stao nam je, opel kadet (u mom secanju je opet kadet, ostali misle da je neki drugi auto bio). Od tada smo svugde isli stopom, desetine hiljada kilometara predjenih, and counting...

mene je moja tetka crnogorka naucila raznim stvarima u zivotu, izmedju ostalih i stopiranju...

svakodnevno su nas kupili bogati gastosi koji su je redovno prosili (svojevremeno je bila manekenka, pa zaista nismo imali nikakav problem da nas neko pokupi ) pa sam tako shvatila da je stopiranje pravi nacin da se dobro udam  :-D ja sam bila valjda peti osnovne  :-D a stopirale smo zajedno sve dok ona nije otisla pre koju godinu u meksiko, pa u argentinu a sada je u brazilu tako da se ne bih bunila da podjem njenim stopama i inace

Hehh, ja sam naspram vas dvoje pravo nevinasce 

Poceo sam zvanicno tek nedavno, pre dve godine recimo, i to vrlo stidljivo... nekako u pocetku nisam bas verovao u taj nacin putovanja.

Nezvanicno, prvi put sam stopirao negde pocetkom srednje, sa bratom izmedju dva mesta u kojima nas poznaju, i jos jednom negde od Beocina ali to ne bih racunao...

... dakle tek od nedavno 

Sad se i meni stop sve vise svidja  :-D

Acketo ja sam mislila da si ti samnom prvi put... stopirao 

Ja sam se negde na polovini prve godine uselila u stan kod Nade a Nada je imala tih stoperskih trenutaka pa sam krenula sa njom. Mada sam josh u srednjoj skoli stopirala po Crnoj Gori celih 10 km izmedju  Kotora i Prcnja. Mislim da su samnom bile josh 3 drugarice i samo jedna je ushla samnom u ta kola. Ove ostale su se bojale a bile su starije od mene bar 3-4 godine.

:-D

Sad ne vidim svrhu placati prevoz...

  Ne sećam se tog prvog puta, verovatno je bilo ne?to spontano u lokalu (do ?apca, do Drine...) neke 91/2e godine. Uglavnom, kad sam krenuo u gimnaziju (92e), putovao sam svakodnevno za ?abac i autostop nam je bio sasvim uobičajeno stanje duha i tela. Posle sam ceo 4. razred gimnazije  prestopirao, uz vrlo malo ka?njenja u prvoj smeni.

 

  A prvi put sam iza?ao na autoput početkom avgusta 95e putujući za Smederevsku Palanku i to je valjda bio prvi bekpeking u mom ?ivotu, samo ?to jo? mnogo godina posle toga nisam znao za ovaj dosta zgodni izraz. I moram priznati da mi je falio.

 

  Sredinom devedesetih sam relativno mnogo pre?ao stopom po Srbiji, a krajem pro?log milenijuma sam prilično batalio stop, da bih od ovog proleća do?iveo opasan revival, pre svega zahvaljujući Bokononovim pričama  , turskim kamiond?ijama  .gif' alt='::'> i ovom forumu  .

Uostalom, ?ivot počinje u tridesetoj . 

Acketo ja sam mislila da si ti sa mnom prvi put... stopirao

Eto, sad znas da nisam hehh.

Vidim da sam najneiskusniji ovde ali nema veze, vazna je volja... bice dana za megdana 

ja sam prvi put stopirao sredinom osnovne, od negde iza lestana do beograda, odakle sam se sa trojicom drugova vracao sa kupanja u pesku (bukvalno) i hvatanja zaba, a vozili smo se u nekoj prikolici i bilo je nezaboravno...

onda sledeci put, tek onog dugackog leta izmedju srednje i faksa, prespartao sam celu crnu goru (naklon rayueli), i od tada sam stopirao povremeno, jednom i do osijeka, ali sasvim uveren da se bez zenske osobe pokraj sebe ne moze stopirati..

skorasnje putesestvije s banetom po blistoku i nekih 5000 km stopom tokom istog me je prilicno razuverilo, mada i dalje tvrdim da je za te svrhe iznimno korisno imati zenu uza se (i po potrebi se kriti iza nje), narocito u nasim krajevima. a uostalom, gde se bolje slazu muskarac i zena nego u stopu

Prvi moj stop je bio negde između 7 i 8 razreda osnovne ?kole. Razdaljina je bila 20-ak km relacija Vukovar- Dalj (?to je jako hrabro tada je tmo jo? bila ratna situacija).

Imala sam tamo neke drugare pa smo drugarica i ja često stopirale, a posle sam krenula u Vukovar u srednju ?kolu pa nastavila tako s obziro da je bilo tri busa dnevno pa me mrzelo da ih čekam po dva tri sata.

Stop mi je najčesće prevozno sredstvo ali nikada nisam stopirala na du?e relacija, najdu?a je oko 100km.

i meni je to prvi put bilo nedavno, sa Marinom na putu do Budimpeshte... uvek sam voleo iskusnije... 

Ali povratak cu pamtiti do kraja zhivota!!

prvog puta se ne secam bas najbolje  :-D ali mislim da je bilo pocetkom srednje negde na relaciji kosovo polje- pristina, znaci kratko. i vecinom se moj stop, do ove godine  svodio na lokal- do nisa ili slicno, ali mislim da nadoknadjujem, vise i ne putujem drugim prevoznim sredstvima, valjda cu vas stici. 

Stopirao sam od pelena sa bratom i sestrom, dobro i roditeljima, i to tako sto smo kod mosta slobode cekali bus za kamenicu i usput stopirali, prvog iskustva se ni ne secam, ali znam da kasnije kada sam sam stao tu u nekom 6. razredu osnovne to vec bila rutina. dalje je sve bilo lako,

Jako volim da stopiram, doduse uspeh minije kao kod nekih (fali smile u obliku jegulje),

Moj prvi put je bio u Grčkoj pre pet godina... posebno iskustvo.?

Bio sam na volonterskom kampu (gde drugde!?) i trebalo mi je da od kampa stignem do prvog grada, a nije bilo nikakvog prevoza. Prošetao sam do autoputa i neiskusno počeo da stopiram tačno tu gde sam se zatekao. Nije bilo nikakve prilike za vozače da uspore, tako da su nekih 20-ak minuta kola samo proletela pored mene. A onda mi je stao.... tridesetogodišnjak od 140kg na motoru! (Ja sam tada imao malo manje od 70kg). Ogroman i pomalo mastan, ali dobra duša. Nije znao ni reč engleskog, a ni ja ni reč grčkog, ali smo se nekako odmah sporazumeli, kako to već ide leti, pokraj mora.? Ne razumem se u motore, pa vam neću reći koje je marke bio, tek pod njim nije delovao kao velika mašina.... Poletesmo autoputem, sa poslovičnim vetrom u kosi. I sve je bilo savršeno, dok nismo počeli da se penjemo uz Olimp. (Grad u koji sam išao nalazio se na padini Olimpa). Pojavila se realna opasnost da skliznem s motora s obzirom da sam bio na samoj ivici sedišta.... Nije bilo druge, morao sam da se uhvatim za njega. Dakle, pazio sam da to izvedem tako da ne ugrozim ni svoju ni njegovu muškost. Nije mi bilo potrebno da u svom prvom, pa još međunarodnom iskustvu, izazovem incident.... saobraćajni.

Kad smo stigli u grad, sjahao sam sa motora i pozdravio se sa njim na nekom samo nama znanom jeziku, a on je potom odjurio dalje.

Nikad ga više nisam video, a još dugo posle toga nisam stopirao....??

Prvo prekogranično iskustvo imao sam tek ove godine, prelazeći iz Srbije u Bugarsku... Ali, to je već druga priča.?

ma ja sam najneiskusniji od svih ovde =]

i prvi put beshe letos, ovde na autoputu, kad sam hteo da idem za Belu Palanku, sto je nekih 40ak kilometara, nishta strashno Chim sam izashao na autoput, nema 2 minuta (taman sam samo presvukao majicu jer sam mislio da ce ona nova koju sam imao, da izgori od sunca jer nisam ocekivao da ce neko brzo da me pokupi), i prvi kamion koji je naishao je stao Neki Bugarin iz Stare Zagore, mnogo jak lik =] Super sto nije bio Turchin, jer ipak smo ovako mogli da razgovaramo i imali smo kolko tolko zajednichke teme za prichu.

I tako, kako se Sicevachka klisura neshto kao renovira (putni pravac), povremeno nastaje haos, usporavanja itd itd. I idemo mi polako onim razrovanim putem, kad neki Pirocanac nas tako podmuklo iseche svojim opelom, uzas, malo nismo izleteli sa ionako suzenog preuskog puta. Pa se bratko iznervira, pa pocne da 'mamka mu ebem' psuje, pa trubi, pa kako Pirocanac nekako nije mogao dalje, tj, i ispred njega je bio neki shleper pa je morao i on da se povinuje pravilima, e super onda uze bratko da ga juri kamionom i da ga ono, kao cima od nazad, kao da ce da ga udari, ma chudo. Provalimo i josh da je Opel navedenog Pirocanca na prodaji, i da telefon pishe na papiru koji je zalepljen na zadnjem staklu. Pa uzmem ja mobilni pa ga pozovem, a uzme bratko bugarin slushalicu pa mu saspe sve shto mu misli i ne misli i pochnu pretnje verbalni okrshaji shta ne Mislim da se Pirocanac propisno iscimao, pa se izvinjava pa ovo ono, ma jok, mi mu pretimo na mob. da chim izadjemo na normalan put ima da ga stignemo i zgazimo =] hah, komedija. Vadi bratko i neki sok, kaze original iz Danske, mora da ga popije jer takvo s**nje nece carinici da puste da unese u bugarsku ahah.. i tako, jurili smo Pirocanca sve do Bele Palanke, tu sam vec izashao nije bilo loshe za prvi put

e da, a u povratku iz Bele Palanke, ustopirao sam dvojicu SEVERNO Korejanaca =] u opel astri karavanu, i ispostavilo se da ih poznaje moj brat od tetke koji je nekih 18 meseci pre toga imao poslovni sastanak sa jednim od njih posto oni rade za severno korejsko ministarstvo zdravlja, a brat mi ima firmu tako za neku medicinsku opremu i to..

vec kod Crvene Reke su pocheli da se izvinjavaju kako su se prejeli kajmak i vruce pogache u kafani kad ih je moj brat vodio. Kazu da su bili prilicno nekulturni =]

mislim, koja je sansa da vam se to dogodi ajde? 

Moj prvi put nije bio bas sjajan, i malo obeshrabrujuci, ali se nisam dao. vracao sam se sa prve veceri EXIT 01 u Backu Palanku, i niko mi nije stao dva sata, tako da sam otisao busom. Nakon poslednjeg dana EXIT-a iste godine sam bio mnogo bolje srece i tu se velikoj armiji stopera pridruzio jos jedan clan 

Problem cu sagledati iz dva ugla, participacijskog ( ) i samoiniciranog ( )..

1. Dakle, moj prvi susret sa autostopom bese u trecem osnovne, kad je drugarica (posle rodjendana udaljenog druga i propustenog autobusa) podigla prst (devetogodisnje dete, svaka joj cast!!!), a ja sramezljivo stajala iza/pored nje.. Ja se sad ne secam da li sam ja ranije zvala oca ili je on slucajno naisao, ali znam da je bio uzasno besan sto smo stopirale (mada, iskreno, ja nisam bila toliko za tu ideju, i mislim da uopste nisam sagledala sta to mi (ona) ustvari radimo (radi).. Svejedno, stop nije ni otpoceo kako valja, a stigla je (ljuta) konjica..

2. Mozda zbog ovog "iskustva"  , a mozda i zbog gomile drugih glupih razloga, sledece stajanje pored osobe koja stopira nije se odigralo sledecih deset godina.. Kasnile drugarica i ja na neku glupu zurku (a autobusa ni od korova), Obrenovac, rodni mi grad, Beograd udaljen 30 i kusur km, ona prst gore, meni opet ne prilicno prijatno, mada sam sada vec potkovana aluzijama na omot prvog albuma Rogera Watersa, stao neki cika u nekim finim kolima, minimalna konverzacija, pola sata i opa-la! Brze se zavrsilo nego sto je pocelo.. Korisno, nema sta, no, opet, na pamet mi nije palo da ovim nacinom prevoza zamenim autobus i voz, jel'..

3. Naivno i slucajno.. Opet cekam bus, neki decko stopira na stanici, ustopira neki kombi, nema pojma ko sam, ali me pita hocu li i ja, ja rek'o, sto da ne.. I nanovo 32 km..

4. Pancevo.  Jednom. Sa drugom iz Panceva. Ha ha.. 15 minuta tisine..

I, NAJZAD, jedino pravo iskustvo (dakle, povucite se sa mesta najneiskusnijeg, bu hahaha!), ovo leto, Hrvatska..

Pula - Rijeka, tamo - vamo, ukupno nekoliko stotina km.. No, ovog puta ja sam bila ta koja je stop inicirala. Tj, ja sam drzala palac  ..

O, zivote..

i meni je to prvi put bilo nedavno, sa Marinom na putu do Budimpeshte... uvek sam voleo iskusnije... 

Ali povratak cu pamtiti do kraja zhivota!!

macoo... pa ti si bio nevin.. pa trebao si mi reci... ne bih te ja toliko forsirala

prvo iskustvo...

negde 2 srednje Novi Sad/Subotica bilo odlicno,pa smo ga kasnije ponavljali i ponavljali

kasnije Novi Sad/ Backa Palanka jednom nedeljno....

letos od mora Split/Zg/Bg...

sad Novi Sad/Beograd skoro jednom mesecno...

sve super uspesno bez ikakvih problema...

etvo vam cvetic 

ja sam skroz zelena sto se tice stopa  :-D

prvo iskustvo je bilo jako gadno pa sam posle toga stopirala samo jos jednom i tada je bilo ok, meni i decku stala neka fina devojka!

No da se vratim na prvi put... stopirala sam sa sestrom (jos kad se setim zasto place mi se....zurile smo kuci da gledamo neku seriju na tv-u, ne znam vise ni koja bese ). i stane nam neki lik u crvenom sportskom autu, jedva da sam stigla da zatvorim vrata a on je vec dao gas i zalepio me za sediste. u retrovizoru sam videla da su mu oci vise zatvorene nego otvorene i da je pijan ko majka ili drogiran Bog bi ga znao! Uletao je u makazice kroz V. ilica i ja sam vec mislila odosmo Bogu pod oblake. Distanca je bila kratka a i stigli smo za nekih 2,4 min mrtve od straha! Nikada to necu zaboraviti! Tako da pozdravljam stop , ko voli nek izvoli a ja cu samo kad me nuzda natera ili neko jaci od mene 

heh, ako ne rachunamo skoro redovnu relaciju panchevo-beograd,

juche sam prvi put, sa drugaricom, sasvim spontano zapalila za Novi Sad, i vratila se stopom..

i Mnogo! mi se dopalo, tako da sam reshila da to pochnem da praktikujem cheshtje, i vetj planiram neki put do Belgije sl proletja..

Prvi put sam stopirala neke 1987. cini mi se. Te jeseni sam krenula u Karlovacku gimnaziju, a ko se tamo skolovao, a nije stopirao, taj kao da nije ni ziveo...  Posle se to naravno osladilo pa se prosirilo i na druge relacije, i na duze relacije. Uglavnom po ex Yu, posle po Segedinu, a  poslednji put u Siriji 2003. od Dura Europos do gradica Deir ez-Zur. Inace blizu lokaliteta nas je pokupio Iracanin koji je iz Sirije svercovao hranu ( i ko zna sta jos) u Irak i buduci da smo poprilicno dugo putovali razmenili smo fantasticne price iako on govori samo arapski koji mi ne govorimo kao sto biste i pretpostavili. Voja zna nekoliko reci koje je davno pre pokupio u Egiptu dok je jedno vreme tamo radio, ali to je maltene zanemarljivo. Ipak, uspeli smo da razumemo (barem i danas verujemo u to) gde mu je i na koji nacin poginuo koji clan porodice tokom dejstava Amera po njegovom kraju, kao i jos gomilu pojedinosti o njemu, onome sto radi, zeni, deci...

Zao mi je samo sto sam u njegovom gostoljubivom kamioncicu zaboravila svoje "rejbanke" koje sam nosila neprekidno nekih osam godina do tada i koje i sada ne mogu da kupim jer takvih nema.  Iako su mi naocare bile izuzetno drage, drago mi je sto su ostale bas kod njega i njih racunam da sam njima "platila" dotadasnje stopiranj.

Poslednjih 18 godina, koliko vozim, trudim se da uvek stanem i sva iskustva su mi do sada pozitivna.

Toliko o ovome, vidimo se na drumu...

Palac držim podignut duže nego što mnogi ovde imaju godina. Nekih 26, 27, ne znam tačno. U Topoli nije radio otvoreni bazen (ni onda ni sad), pa 'ajd' za Aranđelovac. Ulaz je koštao kao autobuska karta, pa šta ćeš bolji razlog. Daljina 16 kilometara. Taman za početak. Kasnije su se kilometri ređali sami. Zadnji put (prošle godine) smo (ženski Wayloh i ja) prestopirali od jezera Van do Burse za tri dana (oko 1600km).

Po Srbiji ne stopiram duži niz godina, jer imam svoj auto, ali kako sam puno na točkovima, redovno kupim stopere. Nemojte se iznenaditi ako se sretnemo...

evo da probijem led sa prvim post-om pa da ispricam i kako sam sam probio sa stopiranjem......ukoliko se tacno secam bilo je negde 2000. god. i na to me je cista muka naterala....letnji raspust, ja zavrsio prvi razred srednje i odlucio da uradim tetovazu na stopalu, al klinac ko klinac ne smem matorima ni da pisnem (a ironijom sudbine ni dan danas ne znaju)....posto me je noga narednog dana bolela do besvesti ja pobegnem na plac (5 km od Kragujevca na Sumarickom jezeru) da bih mogao da se izujem kao covek....medjutim u povratku noga nikako da prestane da boli a krenula je i kisa nevidjena tako da sam ja hteo ne hteo stao ispod drveta i spontano digao palac....bese to stariji bracni par u ciganskom mercedesu.......posle toga kako to vec ide.....najpre redovno do jezera a onda se relacija polako povecala....

Nadam se da mi nećete zameriti što oživljavam temu posle skoro 6 godina. Ali verujem da ima dosta novih članova koji imaju da dodaju nešto ovome. Već sam spominjao na temi o planiranju samostalnih putovanja kakvi su mi bili  planovi za ovo leto, ali samostalna putovanja i stop nisu uvek isto.  Plan je bio da leto provedem po festivalima po Srbiji, računao sam da mi je najisplativije da uzmem Fleksipas, i da tamo gde nema pruge putujem stopom. Sa stopiranjem, što zbog društva, što zbog manjka putovanja nisam imao dodira sve do ovog leta. Tako da sam mrak skinuo sa pune 23 godine

Prvi stop je bio od Paraćina do Zaječara, stopirali smo kod pumpe kad se pređe autoput, i pretpostavljam što zbog konkurencije i očajnog vremena nije baš išlo uspešno, posle nešto oko sat vremena, uvatili smo prevoz do motela Rtanj, bilo nam je bitno da mrdnemo, usput nas je uhvatilo haos nevreme, mislim da je i grad padao. Odatle ubrzo, posle pauze da malo sedimo u toplom i popijemo hladno (moram da dodam da je motel bio poplavljen i da nije bilo struje tako da je gazda neke ljude izbacivao iz restorana) hvatamo stop do Boljevca, odande već izmoreni i smoreni što se priča da će biti odložen prvi dan Gitarijade kako je i bilo na kraju, odlučujemo da idemo autobusom, kartu za 35 km koliko ima do Zaječara plaćamo po 400 dinara    Usput je bilo i zastoja zbog izlivanja Timoka, baš je bio haos. Stižemo postavljamo šatore u blato i provodimo se sjajno.

Odavno znam da su putovanja jedan od najboljih načina za razbijanje predrasuda. A verujem da je stopiranje još bolji. Ovog puta sam malo ublažio moje nesimpatije prema gastarbajterima jer su nam oba puta stala kola sa stranim tablicama koje voze naši ljudi.

Povratak je bio tek užasan, plan je bio vratiti se bar do Paraćina i posle na voz, stopirali smo 2 sata na 39 stepeni, ali hvala bogu tada smo uvatili prevoz skroz do Beograda. Baš je tada od cele godine našlo toliko da upekne 

Drugi put je bio prinudan jer iako postoji voz od Vrnjačke Banje preko Kraljeva i Lapova do Beograda, ortak i ja uspevamo da zakasnimo na isti, jer smo mislili da stižemo lagano do železničke. Nemojte nikad tako da se zajebete, ima mnogo da se hoda jer je železnička u selu Vrnjci, uzmite taksi džaba je. Iz dvaputa stižemo do naplatne rampe kod Pojata i posle jače od sat vremena uspevamo da ustoprimo autobus, prevezo je nas dvojicu za 500 kinti do Bg-a. Prvi prevoz nas je ostavio u mestu koje se zove Stopanja, gde ćete bolje za stopiranje 

Tada sam shvatio da nekako negde može da se dogovora i sa autobuskim kondukterima, ne samo voznim. 

Treći put trebalo je doći do Banatskog Sokolca, plan je bio da idemo do Vršca vozom, ali jedan ortak reče da je bolje da siđemo u Alibunaru, mislim da je pogrešio, ali nema veze i odavde smo stigli relativno brzo. Zanimljivo je da nam je u negde od Velike Grede do Sokolca stala Bakica od pa preko 70 godina, vozila nas je vrlo kratko, možda 2 km, ali opet stalno sam komentarisao da ne verujem da bi nam ikad žensko stalo, ovo tek nisam očekivao. I isto tako je bilo neočekivano da u povratku ka Vršcu dvaput ustopiram kola u koja smo se potrpali nas četvoro, ali eto dešava se.

Prvi put kada sam krenuo iz Beograda stopom je bilo na Dane piva u Zrenjanin. Primetio sam da svuda ljudi imaju neku potrebu da nam se pravdaju, gestikulirajući, idem levo, desno, gore, dole, puna su mi kola itd. Kad smo stopirali kod skretanja za Padinsku skelu, niko ništa, 20 minuta smo mislili da smo nevidljivi onda smo na sreću uhvatili stop do Stajićeva i posle toga vrlo brzo do Zrenjanina, na kraju stigosmo i brže nego busom. Vraćali smo se jutarnjim busom iako sam ja oko 1, pola 2, držao palac jedno pola čuke, ali dobro ko bi bio lud da nam stane tad

Za prvi put sjajna iskustva, razni ljudi, pričljivi više ili manje bilo je i onih ćutljivih, raznih iskustva pri zaustavljanju itd. Ali moram da priznam da ne znam da li bi smeo da se otisnem preko grane na ovaj način, ali za koju godinu možda promenim stav. Ali da ću ovako špartati Srbijom kada sam u mogućnosti, naravno. 

Kad sam videla naziv topika zaprepastila se da takva tema postoji na forumu haha

Inače, isto kao i MajaNS, 2006. sam krenula u Karlovačku pa sam tada i probila led što se tiče stopiranja. Bilo je lepih ali i zastrašujućih iskustava, a često su nas kupili i profesori.