Kad sam videla naziv topika zaprepastila se da takva tema postoji na forumu haha

I ja sam se zaprepastio da sam mu ja smislio naziv, 2006. godine... 

pošto je tema ponovo oživljena, malo da se nadovežem, svi su već videli da sam autostoperski mrak skinula pre više od četvrt veka i uspešno sotpiram i dalje, ali htela sam da sa vama podelim iskustvo moje ćerke, koja je prvi put stopirala sa mnom na Paliću kada je imala tri godine. Bila je fascinirana idejom da samo treba da ''baci'' prstić i da će nam neko stati i povesti u željenom pravcu. Tog dana smo stopirale 5+5 km do restorana Abraham i nazad i ona je o tome pričala nedeljama nakon toga svima, pa i mojoj ljutoj majci i šokiranim caspitačicama. Nastavile smo da stopiramo po Latinskoj Americi, Španiji, Portugalu a ovog leta, na njen nagovor skoro sve vreme smo stopirale po kavkaskim zemljama sa nezapamćenim uspehom, nikada nismo čekale da prođe više od pet kola...  Jasno vam je da sam ja odavno navučena na stopiranje, ali mnogi moji drugari me zezaju da će me prijaviti centru za socijalni rad jer sam navukla i dete   

Мислим да сам једном у животу стопирао, кад сам студирао, нећу да вам кажем кад је то било, са другом из средње који ме је наговорио. Мислим да смо стајали сат и нешто најмање, а онда се намрачило и запретила киша, па нам је стао неки мутан лик са реноом 4, кога ниси могао да натераш да проговори било шта целим путем... 

Moj prvi put je bio vrlo uspešan: imao sam 9 godina i bio sam sa roditeljima, negde u okolini Rume; stao nam je prvi auto i odvezao nas do krajnjeg odredišta, Sremske Mitrovice.

Verovatno je pomoglo i to što su pored nas stajali neprepoznatljivi ostaci stojadina u kojem smo se upravo slupali i pravim čudom ostali nepovređeni. 

Ako se to ne broji, onda je pravi prvi put bio godinu dana kasnije, leta '93. kada smo se neka ćaletova prijateljica i ja vraćali u Đakovicu sa kupanja ispod onog mosta na Drimu (oko 10-ak km od grada). Prvo nam je stao stari albanac u kombiju koga smo slagali da smo mama i sin kako bi nas primio, a posle nas je zaustavila naša murija (koja je u to vreme bila prilično, khm, nezgodna) i koju smo onda svi zajedno morali da lažemo da smo porodica, kako nas ne bi još satima cimali i legitimisali (pošto idemo sa plaže naravno da nismo imali nikakve dokumente kod sebe)...

^^ Naš stari drugar nghngh ima novi nick, ako mogu da ga predstavim.

Jeste da everybody loves Raymond, al' mi je stari nick ipak bio nekako cooliji... bez obzira što je nastao slučajnim izborom tastera.

^^ Naš stari drugar nghngh ima novi nick, ako mogu da ga predstavim.

Jeste da everybody loves Raymond, al' mi je stari nick ipak bio nekako cooliji... bez obzira što je nastao slučajnim izborom tastera.

Да, звучало је као нешто на неком јаванском језику, или онај сарадник Мартија Мистерије, слично се изражавао...

Prvi put sam stopirao 2009. god u Crnog Gori, i celu sam je presao stopom tad A najgori i najneuspesniji stop iz maja 2014. 2-3 sata sam na kisi na ulazu u Sabac cekao da me neko pokupi jer nije bilo prevoza nazad za BG.A proslo je bar 500 automobila ako ne i vise

Да, звучало је као нешто на неком јаванском језику, или онај сарадник Мартија Мистерије, слично се изражавао...

E, pa da ste ga hvalili na vreme možda bi i ostao  

(Inače, ovo mi je kao neka tradicija da uvek uzimam nick po nekom od karaktera G. Čepmena iz Monti Pajtona: youtu.be/tyQvjKqXA0Y)

Moj ćale (na sveopste zgrazavanje moje majke) oduvek je imao tu rezervu: pa, doooobro, ako omasimo voz/autobus/pokvare se kola/motor/potrosimo pare..., stopiracemo Tako se i desilo da se prvog stopiranja jedva i secam...imala sam oko 4 godine, "pobegao" je autobus kojim je trebalo da tata i ja idemo od Aleksinca do Bovanskog jezera (jer ne moze otvoreno hladno pivo da se ostavi u kafani    ), on me stavio na ramena i pokazao mi kako zajedno da   ...

Posle sam to koristila sa drustvom povremeno..

Prvi put u inostranstvu, 22 pune godine, nedelju dana stopom po Francuskoj   Zenska ekipa, razna iskustva, a najvise srece smo imale sa distributerima vina, koji iovako vozikaju okolo u onim svojim kombijima, jedva cekaju da popricaju sa nekim  

Ne znam za druge, ja uvek imam malo tenzije oko auto stopa, a kako su odmori postali kraci, vreme dragocenije i opustanje neophodno na putu...vec nekoliko godina mi ni ne pada na pamet autostop...

Edited September 28, 201410 yr by Hermesa

Ja prije 4 mjeseca tocno i to frend i ja raspalili iz Rijeke do Grčke, tocnije do krfa smo dosli ili ti Corfu. Mjesec dana stopirajuci i putujuci sa vrećom za spavanje i sa šatorom. Iskustvo koje vrijedi zlata! Zavrsili smo put u BG kod njegove tetke. Ma mogao bih se raspisati do sutra ali sada samo da mi je negdje stopom ići. Najviše nas je iznenadilo kad su nas dvoje nizozemaca pokupili sa djetetom iza od 6 mjeseci. Nismo mogli vjerovati, a mi prljavi ,neobrijani ,znojni ko klosari neki hahaha

Ma čudo....

Edited January 15, 201510 yr by hedonist

Moje prvo iskustvo je bilo sa 15,16 godina na relaciji od 15ak km. Secam se da smo u to vreme cesto stopirale, ali kako meni skoro nikada niko nije hteo da stane (sada to opravdavam time sto im se nije svideo moj izgled,lanci na martinkama ,kosa :D) ja sam gurala drugarice koje su bile uspesnije u dizanju palca hahaha  Jos jedno iskustvo nekoliko godina kasnije je bilo neprijatno . Tada sam se i zapitala da li cemo nas dve izaci iz tog auta. No,sada planiram da se u toku ove godine upustim u avantru van drzave, a ako vreme dozvoli, to bi bilo i neko duze putovanje. Kako citam sva ova sjajana iskustva, sve vise i vise cekam da krenem

Stoper sam sa sedam godina stoperskog iskustva po Bosni, Srbiji i cijeloj Jugoslaviji. Ako izuzmemo stopiranja i prebacivanja do 15-20 kilometara sa ljudima koji te prepoznaju na putu jer su ti komšije, prijatelji ili tako nešto, prvi put sam stopirao sa svojih četrnaestak godina, relacija od nekih 80 kilometara Sokolac - Višegrad. Krenuo sam sa drugom na neku svirku, rok veče u organizaciji naše raje iz Višegrada i tamburanje tri lokalna benda. Stao nam je frajer iz Sarajeva s kojim smo i dan danas u kontaktu, jer mi se kasnije još tri puta desilo da me pokupi isti čovjek. Uglavnom, biće da nismo dugo čekali, pa nam se osladilo stopanje. U posljednje vrijeme od autobusa čak i zazirem

Mislim da sam prvi put pre 6-7 god u Podgorici stopirao za Cetinje, a posle toga sam celu Crnu Goru presao stopom i poceo to da radim i u Srb, mada dugo nisam stopirao.

Prošle godine, na Islandu. Mada, čini mi se da bi nam na onom ostrvu na kojem smo bili svejedno stali

Od svih dana puta, taj je bio najgori. Kiša je padala, ali nije stizala do zemlje jer ju je jak vetar nosio prema moru. Pokušavali smo da šetamo nekih 4 kilometra prema jednom vidikovcu, gde se u nekom skrivenom kutku nalaze pafini. Oni su u međuvremenu odavno migrirali u toplije krajeve, a mi smo šetnju razvukli na preko sat vremena. Bilo je nepodnošljivo.

Ugledao sam auto i bez mnogo razmišljanja pokazao palac. Auto je prošišao, međutim vratio se posle nekoliko minuta (jedini put u tom delu) i stala nam je bakica koja jako dobro priča engleski. Ne samo što je stala, nego nas je i provozala okolo

Taman smo se lepo ugrejali, kad naš domaćin preko AirBnb-a odluči da nas i on provoza

Bio jednom jedan event na fejkbuku zvan Hitchhiking race from Zagreb to Istanbul. I ja kliknula Attending. I otišla s 15 nepoznatih ljudi stopirati do Istanbula. Prvo pa muško

Nisam stopirao godinama unazad, ali prvi put je bio negde početkom srednje škole. Bile su to kratke destinacije (10-15km), ali tad sam se navukao. Narednih 10-ak godina, stop mi je bio glavni način prevoza...