Vec duze vrijeme razmisljam o tome da li jos uvijek ljudi koriste postu za dopisivanje, a ne samo za sluzbene stvari? Ima li u ovoj nasoj zajednici jos uvijek nekoga ko koristi stari oblik komunikacije? Mozda ste nekoga upoznali na putu pa ste ostali u kontaktu, na ovaj, po meni prilicno romantican nacin? Zar vam ne nedostaju ona iscekivanja na odgovor po 15-20 dana? Meni je taj osjecaj pravo uzivanje, pogotovo ako je komunikacija sa veoma dragim ljudima koje niste vidjeli veoma dugo....

Ja sam se nekoliko godina dopisivao sa jednom drugaricom ciju sam adresu nasao u Zabavniku u rublici Dopisujte se ljudi. Jos uvek cuvam a pisma u posebnoj kutiji. Svaki put kad sam prolazio pored sanduceta pa kao kraickom oka nezainteresovano pogledam da li je stiglo nesto. I onda kad vidis to pismo budes najsrecniji. E onda se lepo zavalim, otvorim pismo nozicem i krenem da citam. Posle smo odrasli, i ne nismo jedno drugom vise interesantni.

Inace najteze je sesti i poceti pisati to pismo. Mene sad mrzi da nekom lickam pismo, pa da se njakam do poste i da cekam u redu...

Imam prijateljicu u Nemačkoj sa kojom već 11 godina komuniciram gotovo isključivo pismima. Znamo se od 1999. kada sam tamo studirao, a kad sam se 2000. vratio kući, e-mail u Srbiji nije bio baš toliko sveprisutna stvar, pa smo jednostavno navikli da komunicirmo na taj način. Zapravo, dopisivali smo se još i u Nemačkoj, iako smo se viđali svakodnevno, ali to je bio način da razmenjujemo neka razmišljanja, priče...Susan mi je redovno na lepim razglednicama (koje je ne znam ni sam gde nalazila) slala svoje pesme itd. I to se nastavilo do danas. Voleo bih da jednog dana spojimo sva pisma koja smo slali ona meni i ja njoj. Mislim da bi bila zanimljiva istorija. U međuvremenu, Susan je dobila ugovor od jedne velike izdavačke kuće i za nju piše roman. U pismu mi je poslala jedan delić i sa nestrpljenjem očekujem kako će izgledati ceo.

  Davno je to bilo kada je moja nastavnica engleskog u osnovnoj skoli pitala ko zeli da se dopisuje sa djacima iz Japana. Naravno, dva prsta u vis i tako je pocelo moje dopisivanje sa Tomoe Nagata. Bili smo u kontaktu nekih par godina i kao sto to obicno biva, zaboravili jedno na drugo. Cuvao sam njena pisma ( i danas ih imam ) i posle nekih desetak godina pauze joj se ponovo javio. Mojoj sreci nije bilo kraja kada sam posle par meseci u sanducetu video njeno pismo.

  Danas, i posle nekih 25 godina od naseg upoznavanja, redovno cestitamo rodjendan jedno drugom a nje sin Gaku se dopisuje sa mojom cerkom. 

Ranije sam se dopisivao sa nekom devojkom iz BGa, ima to sad nekoliko godina. Bili smo nekih 5 godina u kontaktu, presli i preko njene bolesti i svega, a onda se jednostavno udaljili. Sve mi drago kad 1 u god dana dobijem mail "Kako zivot?"

A inace, imam sada najbolju drugaricu koja definitivno voli ovakve stvari i ove godine sam joj napisao po 1 extra long pismo iz Poznana, Varsave, Berlina i Budimpeste sa po 1 razglednicom iz svakog ovog grada i poslao joj sve u jednoj koverti. Odusevila se, naravno

Ipak znaci ima ljudi koji jos uzivaju u starom dobrom, opipljivom pismu... Nazalost i ja sam jedan od onih koji su to radili sa odredjenim ljudima, te s vremenom izgubili kontakt i interesovanje jedni za druge. Ove sedmice sam poslao pismo jednoj drugarici, za koju mislim da ce biti odusevljena idejom dopisivanja na ovaj nacin, pa sada zeljno iscekujem odgovor.

I ja smatram da klasično pismo ima mnogo veću vrednost od elektronskog, pre svega zbog onog iščekivanja koje je neko opisao. Jedno vreme sam se dopisivao sa jednom Austrijankom (dok sam bio u srednjoj školi) - spojila nas je profesorka nemačkog. Nažalost, u poslednje vreme gotovo da uopšte ne šaljem takva pisma, ali redovno razmenjujem čestitke i razglednice sa drugaricom iz Ukrajine. Ništa ne može nadoknaditi zadovoljstvo kada se u sandučeu ugleda koverta sa stranom markom 

zanimljiva tema,svi pisali nekad a sad mi dao ideju da jednom napisem pisma svim dragim ljudima  a moje prvo pismo koje napisao drugi razred osnovne i dalje se cuva hhahaha cuva joj ga majka napisano lenjirom i pise " nije vazno ko ti ovo pise al volim te najvise u potpisu dejan "   

Иако писање писма сматрам романтиком која изумире, ја се већ више од 15 година дописујем искључиво електронским путем. Нестрпљив сам и волим брзе одговоре, јбг, ал ценим разгледнице и писма, када их неко пошаље.